Тоне Селишкар

Дружина Сињи галеб

На западном делу Галебовог острва, заклоњено каменитим обронком уског залива, испод самог голог брда, лежи рибарско село. Мале, беле кућице тискају се једна уз другу; уски пролази између кућа воде на тесну улицу, као да је цело село једно једино домаћинство. Па ипак, ту је живело осам рибарских породица. Мало пристаниште са заштитним насипом, молом, заклањало је осам рибарских лађица које су се ту, у заветрини, мирно одмарале на глаткој површини мора; неколико чамаца се љуљушкало на другој страни обронка, где се уздизала бела црквица под којом је, у подножју обронка, било гробље.

На јужној падини каменитог брда жене су тог часа окопавале оно мало винограда; маслиново дрвеће, тамнозеленом бојом свога лишћа, красило је чудесно леп кршевити крај, преко кога бура извија своју страшну песму. Бадемово дрвеће црвенело се од ружичастог цвета, а с врха брда, голог и збрисаног од љутог камена, пружао се поглед на суседна острва и даље на морску пучину.

Полако, полако, залазило је сунце. Када је последњи део небеске лопте зашао за море, оно потамне; сиња боја воде прелазила је све више у затвореноплаву, док није вечерњи мрак обухватио у свој нежни загрљај сву бескрајну морску пучину, кршевита брда, села, рибарске лађице, маслине и бадеме у цвету.

Звук звона са звоника, који се једва приметно уздизао изнад крова цркве, одјекну по целом заливу; жене у винограду обрисаше зној са чела забацише мотике на раме и, певајући, силажаху ка селу. Доле, на обали, певала су деца; неколико људи седело је на молу, пушило и разговарало. Кад чуше звоно, скидоше капе и заћуташе.

Из кућа пријатно замириса на рибу пржену на зејтину и жгањце, те се људи одмах дигоше и нестадоше у пролазима између кућа. Деце више нигде није било. Потпуна тишина завлада у рибарском гнезду; звезде заблисташе, а пријатна и угодна топлина пролећне ноћи спусти се на насеље.

На оној страни где је гробље дизала се сасвим издвојено кућа од камена. Прича се да је она прва подигнута кућа у насељу, да је стара, врло стара, те је почела већ и да се руши, димњак тек што се није сурвао. Стајала је над самим морем. Уске степенице, уклесане у стењу, спуштале су се до обале.

У тој упола срушеној кући станује Иво. Дечак, леп, млад дечак, који се родио ту пре дванаест година; мати му је умрла убрзо пошто су рибари прогнали из насеља његовог оца.

Али зашто су, за име света, прогнали његовог оца?...

Ех, био је то особењак нарочите врсте! Своју је младост проћердао с оне стране Океана, можда у Бразилу; пропутовао је, прошао и препловио пола света. Онда се изненада појавио и звецкао је парама. Довео је и црнокосу, лепу жену. Купио је ону страћару и почео да живи.

А доле, међу рибарима, често је говорио:

- Тај ваш рад мало вреди, не исплати се труд – тврдио је непрестано.

- А како би било боље? – питали су га.

Разумљиво је што су били радознали и љубопитљиви. Та њихов је живот заиста био мучан, мучнији није могао бити.

Бразилац им је разлагао:

– Овако и овако, људи божји! Погледајте само око себе! Ено тамо стоје ваше морске карлице: "Света Барбара", "Свети Јуст", "Морска звезда", "Свети Петар"... Сваки своју рибарску лађицу, сваки за себе! Ваше су мреже продрте вреће. А према томе, наравно, и ловина: данас ништа, сутра мало – а много никада! И ваше жене, браћо моја, сасушиле су се од немаштине као вејке. Деца су вам више гладна него сита. А ми шта смо ловили тамо, е, ех!

Рибари су га, дакако, нетремице гледали, размишљали, гледали испод ока своје рибарске лађице, кришом погледали своје жене и босоногу децу. А стари Јуст, најстарији рибар, гунђа:

- Ама, слушај ти, немој ти мислити да смо ми неке будале! Знамо и ми како се лови. Треба ти, на прилику, такве и веће рибарске лађе, па боље и повеће мреже... А ми ти, сваки од нас, немамо те тешке паре. Сви заједно, е још би...

- Та ти је на месту, стари! – пресече га Бразилац. – Сви заједно! Да, сви скупа! Заједно живите, заједно умирете – а зашто онда не бисте и заједно радили? Улажем све што имам! Набавимо моторну лађу; бацићемо у море мреже дуге и по две стотине метара; пловићемо на отворено море да ловимо. Тамо има морских риба и којечега другог и напретек. У заједници радити – заједно и уживати. Да, тачно си рекао, стари!

И, одушевили се они. И саветовали су се, и нагађали, све док нису сакупили новац. И Бразилца су послали у велики град да купи лађу. Чекали су га недељу дана, чекали две, а вратио се тек при крају треће: сав скрушен, блед, очајан. И, кад су се окупили око њега доле на пристаништу, сви у нестрпљивом очекивању, пао је на колена, ударио челом о земљу, заплакао као дете и зајецао:

- Људи божји, пријатељи, браћо, убијте ме! Све сам упропастио!

Лако можемо замислити сву срџбу и разјареност преварених рибара. Та међу њима их је било који су продали своју рибарску лађицу – у нади да ће им потом бити боље и лепше. А сада су доведени до просјачког штапа.

Бацили су се на њега, жене су сакупљале камење да га каменују. И убили би га да га није спасао стари Јуст. Али су га ипак прогнали из насеља. Дали су му само толико времена да се опрости са женом, а затим су га, пребијеног и претученог, убацили у Јустову рибарску лађицу и запретили му смрћу – ако би се икад вратио. Отада га никако више нису видели.

Стишала се срџба рибара, али се није угасила. Јер, иако је Иво био сироче и, истину говорећи, невин дечак који никоме ништа није учинио нажао, а после мајчине смрти растао готово дивље, ипак је осетио сву зловољу рибара. Био је готово одстрањен из насеља, и да није било самилосних жена и старог Јуста – угинуо би као слабашно младунче коме су ловци убили мајку хранитељку.

И растао је, тако осамљен, веома смеон и срчан. Живео је у својој упола порушеној кући како је знао и умео. Ловио је рибу крај обале, чувао је овце кад је за то било време: лети се хранио смоквама, бресквама и грожђем, а зими се нашло што код добрих људи, па и некакав искрпљен хаљетак који би навукли на њега. Када је беснела бура, а оштар мраз пробијао до костију, узимао би га под кров стари Јуст, сада већ веома остарео и сав оседео.

Стари Јуст није никога мрзео. Чак ни Бразилца. Па и сад, под старе дане, често је мислио у себи: "Замисао је била добра! Несрећа га спречила, бог му био у помоћи, намамила га на картање и страст га је упропастила. О, кад би се само замисао остварила!"

А Иво је ишао с осталом децом преко стрмог брда у школу, удаљену два часа. И научио је да чита и пише. Уз пут су по камењару ловили и убијали змије и скорпије и претраживали све што се могло нањушити, као што то већ раде деца у целом свету.

Растао је Иво као жилава биљка међу камењем. Од своје мајке наследио је лепо, доста црмпурасто лице. Бујна, црна и валовита коса сама од себе се забацивала уназад. Кад се смејао, показивали су се лепи, бели, јаки зуби. А доле, на обали, када је стајао са оствама у руци, поглед му је био миран, прикован, истрајан, и чим би угледао рибу, муњевито, као мисао, сунуле би му остве из руку. Целу обалу, дуж читавог острва, познавао је као своју кућу. Знао је за подводно стење где је било највише укусних шкољки; знао је и све плићаке где је било много малих и брзих сребрница; тачно је знао навике све морске живежи. Он је чак постављао замке за галебове који су се јатомице гнездили у шкрапама стења крај обале.

Првих пролећних дана постајао је узнемирен. Тих дана је избегавао друштво, шврљао је између стења крај обале. У мислима је блудео по непознатим крајевима, путовао туда с оцем, кога је знао по ономе што му је причао стари Јуст. Сео би под расцветани бадем крај мајчиног гроба, заносио се причама о гусарима, о Колумбу, и ко зна на шта је све мислио.

Тамо доле насеље му је изгледало као тесно гнездо у коме нема шта више да се ради. Његови другови имају своју родбину, плове на старим рибарским лађицама у риболов са очевима, браћом. Само он као да не спада међу њих. И све га је то гонило на море, у свет, куд било. Овде је крш и једнолик живот, а тамо, мислио је, тамо је прави живот, па догађаји, па чудни доживљаји.

Када се тако једном пожалио старом Јусту, старац му рече:

- Море, мани такве мисли о свету! Бићеш рибар као што сам и ја и као што су били моји преци, а биће и потомци. Истина, мучан ти је тај наш живот, да те бог сачува. Сваког часа може те море прогутати, али, ето, ипак се живи! Погледај ме: дочекао сам седамдесет година. А шта сам ти све доживео! Тако ћеш и ти. Причекај још мало, онда ћеш засукати рукаве и доживети што ти је суђено.

Мргодан је био Иво тих дана. Волео је старог Јуста, јер је он био једини човек који није прекоревао његовог оца.

- А, слушај, и твој је отац био у свету. У Бразилу. Па какав му је био крај, јаднику!

Да, тај његов отац! Код куће има некаква књига све сами путописи са сликама. А Иво је изнесе пред кућу и гледа, гледа... Пред њим море, глатко, прозирно, само да се навезе и плови, плови. Кад мисли на оца и његов несрећни крај, мисли су му црне. Ужасно му је тешко, јер га није ни знао. Ето, не може ни да замисли његов лик, а за њега, његов је отац био јунак! Куд је све ишао! И шта је све хтео да учини! Чудан човек. Да ли је жив? Можда је умро?...

Звезде су блистале на небу, море је тихо ударало о обалу. У мраку напипа постељу у соби, пружи се и заспа мислећи на изгубљеног оца. Поветарац са запада њихао је разваљена прозорска крила, која су непрестано лупкала о зид.

Баш тај ветар је надимао мало једро рибарске лађице која је полако, нечујно као дух, пловила кроз ноћ. На рту суседног острва палила се и гасила светлост на светионику. О прамац самотне рибарске лађице ударали су мали таласи са шумним пљускетањем. Ноћ је била мирна, доста јасна, али ипак довољно тамна; кадикад би једро ударило о јарбол.

На задњем делу рибарске лађице, крај крме, седео је бродар. Његове очи су продирале кроз таму; гледао је према видику, и кад је спазио црне обрисе острва, подвезао је једро, причврстио крму, стао на прамац и погледом обухватио све јасније облике острвске обале. Тешко се кретао, сви покрети били су му уморни; и сама рибарска лађица некако плови по таласастој површини мора као путник изнурен до смрти.

По правцу рибарске лађице видело се да је у великом луку заобишла залив, скренула ка западној обали и да сад плови дуж острва. Опрезно и обазриво, као кријумчар, прикрада се рибарска лађица према стењу под Ивином кућом. Кућа се сад јасно оцртава у тами. Насеље је заклоњено кршевитим брдом.

Са скупљеним једром уплови рибарска лађица у плићак и доњи део прамца шкрипну по песку. Тад се заустави. Још се њиха; бродар прикупи платно једра, свеза га, скиде; затим седе на руб, наслони главу на руке, а тело му све дршће.

Потом се саже под клупу, потражи светиљку и запали је. Кад се распламса стењак, осветли му се лице. Старац је. Седа кратка брада по морнарски поткраћена; образи упали; очи измучене, болне. Руке му се тресу. Једва корача и одмара се на свакој каменој степеници. Хвата се за срце, наслања се на стење и с тешким напором стиже до полуразрушене куће.

Врата су отворена. Овде нема лопова, овде и нема шта да се украде; овде нема ни скитница, ни пробисвета, због којих би требало закључавати врата домова.

Тихо ступи у предње одељење куће. Уто ветар опет удари прозорским крилом о зид; старац задрхта и стаде. Слаб пламен светиљке бацао је на зид сломљену сенку. Његов поглед се задржао на свакој ствари коју је угледао.

Истина, цела је кућа била запуштена и готово празна. Све што је имало и најмање вредности, све је Ивина мати испродавала у тешким данима да прехрани дете и себе. У кухињи није било никога, врата собна су била притворена. У дну овог одељења висио је мали котао над огњиштем од камена. Под котлићем је било нешто беличастог пепела и два лончића, а на зиду, за врпцом, заденута дрвена кашика.

Старац је био уверен да у кући нема живе душе. Наслонио се на зид, а очима је тражио ма шта што би га обрадовало у овој тужној кући. Онда уђе у собу. Кроз прозор је шумио ветар; слепи миш уплашено прхну ка таваници; па одлете у предње одељење. Крај зида, на дрвеној постељи, спавао је Иво, окренут зиду; покривен је био старим покривачем у закрпама.

Стари уздрхта. Светлост светиљке тако затрепери да се сенка на зиду наказно и страхотно оцрта. Руком пређе преко чела, јер није могао веровати; тамо на постељи спава дете, само самцато, и безбрижно сања ко зна шта.

Над постељом виси једини украс ове запуштене собе: слика лепе, младе жене у раму украшеном бисерастим пужићима. Стари приђе право слици, диже светиљку и загледа се у лик лепе жене.

Све више је примицао главу слици на зиду. Онда се наслони на зид, прислони своје лице уза слику; скиде је са ексера; притисну је на срце и зајеца. Паде на колена, притиште слику уз образ, а пригушен, мукли крик изви му се из грла:

- Марија, добра моја Марија...

Иво се пробуди. Кад се од тренутног, кратког крика разабрао и угледао осветљене зидове, па тамну сенку на зиду, човека на коленима, обузе га силан страх. Усправи се у постељи и хтеде да побегне на врата.

Тада се старац окрену, и кад угледа дечака потпуно осветљеног и онако усправљеног на постељи, лице му се разнежи, он рашири руке, диже се с пода, а усне су му се безгласно мицале од ганутости и изненадне радости. Иво је стајао као скамењен. Сав страх му ишчезе; гледао је овог непознатог човека који му се примиче све ближе и ближе, и, као да му је неко невидљив казао нешто у срце, и сам рашири руке и узвикну:

- Татице... Татице мој!

Обојица су тихо, радосно јецали. Отац је клечао крај постеље обгрливши дечака. Дечак се наслони на оца и обузеше га чудна, неописива осећања. И први пут у животу истински осети праву радост, осети да га неко воли, да је неко његов поред њега, да му се може наслонити на прса и исплакати се.

А шта је лепше него плакати од среће!

Тренутак затим и старац подиже дечакову главу и загледа му се у очи.

Сва његова младост створи му се пред очима. У тренутку преживе сву срећу минулих дана; непрестано му је миловао лице, љубио га; радо би га узео у наручје, али је био сувише слаб. Најзад га пусти да опет легне у постељу, и, веома преморен, прилеже поред њега. Шапутао му је:

- Сине, да будем с тобом! Да те осећам! Ох, среће!

Иво се приви уз оца, крепко га загрли око врата и обојица – раздрагани од ноћи која их је тако изненадила и опијени превеликом радошћу – утонуше у сладак сан, преморених срца.

Ветар је и даље лупкао о зид разваљеним капком прозора.

Изгнаникова смрт

Сунце се издигло изнад мора. Облише се руменом оштри гребени кршевитих брда на острвима; из залива су полако испловљавале рибарске лађице – рибарски извиђачки чамац са шест веслача крстарио је у великим круговима недалеко од обале и вребао велике рибе. Горе, у виноградима, певале су жене тужну песму; с криком су се спуштали галебови на море, дотакли би површину, опет се дизали и облетали рибарске лађице, које су пловиле према сунцу као јато белих, поноситих лабудова.

Иво је устао још у рану зору, подложио ватру под котлићем, па обазриво сишао до Јустове куће. Нашао је Јуста у стаји за овце. Баш тог часа се љутио на великог, лепог овна који је био навалио да му побегне преко ограде. Једва му је пошло за руком да се измакне и стави музлицу на полицу.

- Хајде, Иво, помози ми да укротим овог врага! – довикну му кад га угледа.

Иво пак стави прст на уста, приђе му сасвим близу и тајанствено шапну:

- Тата се вратио!

Јуст застаде, с неверицом погледа у дечака, одмахну руком као да је хтео рећи да се мане причања и опет се лати овна.

- Та хајдете да га видите, – молио је Иво – а то млеко да понесемо.

Јуст с великом муком савлада овна; гледајући с неверицом у дечака, даде му музлицу и пође за њим.

"Ђаво би га знао шта је у ствари?" помисли старац, а она слика на пристаништу од пре толико година јасно му се створи пред очима. Та од онда није било гласа ни трага о Бразилцу. Нестао је као да га је земља прогутала. За цело насеље био је избрисан из друштва овоземаљских бића. О њему је остала само непријатна, горка успомена.

Иво унесе музлицу у кућу, изручи млеко у котлић над ватром и опет му тајанствено шапну:

- Уђите само у собу и погледајте!

Јуст полако отвори расклимана врата и тихо приђе постељи. Кроз отворен омањи прозор грејало је сунце и преображавало бедну собу у праву ризницу блиставе светлости. На постељи је полеђушке лежао Бразилац. Поглед му се прикова за посетиоца, а Јуст застаде и загледа се у кошчато, зарасло лице. Зар је то онај лепи Бразилац?... То лице као у каквог просјака, кошчато – зар је то он?

Да, ипак је то онај Бразилац! Познао га је по очима, по његовом болном, сањалачком осмеху са којим га је поздравио. Старац из постеље му пружи руку и зајеца:

- Јусте, пријатељу, пусти ме да умрем код куће!...

Очи му се овлажише; његов поглед је молио самилост и разумевање, и тада Јуст виде да је несрећни човек на самрти и да над њим лебди она предсмртна мирноћа и помиреност које ће сад да замраче поглед болника белом кошчатом руком.

Обема рукама прихвати Јуст ту измучену руку, седе на крај постеље и наже се над њим.

- Пријатељу, све је заборављено, избрисано. Одмарај се у миру!

Јуст му поправи узглавље, а тада и Иво донесе скувано млеко. Дечак се сав променио. Образи су му горели. Када је принео шољу очевим устима, Иву се стезало срце, јер је гледао његово лице измучено тешким доживљајима, и радо би му ишчупао сав јад што га је подносио.

- Татице, сад ћемо бити заједно – говорио му је. – Поправићемо нашу кућицу, ти ћеш ми чувати кућу, неговаћу те, па да опет будеш снажан и здрав. А онда ћемо се навести...

Отац је захвално гледао сина, али на уснама му заигра горак осмех; обриса очи, поглед му је гледао некуд у даљину коју је наслућивао; потом се ослони на лакат и напрежући се проговори:

- Грижа савести гонила ме је по свету. Да, Јусте, тежак злочин који сам вам учинио освећен је равном мером. Тај злочин ми је разједао душу, пекао ме и гонио с једног краја на други. Био сам изгубљен, прогнан. Највише ме је мучило сазнање да никад нећу моћи да исплатим свој несавесни дуг. Сатирао сам се радом у творници цемента – било ми је то премало. Тражио сам сваку прилику не бих ли у коцкарници вратио прокоцкани новац ваших жуљева. Нада ме је вукла широм земље, док се опет нисам нашао на мору. Стекао сам рибарску лађицу која лежи усидрена ту доле међу стенама. Крстарио сам по свим заливима и тражио мир, изгубљену срећу... Али, нисам нашао ни једно ни друго. Када сам од једног морнара сазнао да ми је жена умрла, да ми је дете остало сироче, скрио сам се у осамљен затон и живео као пустињак... док ме болест није свалила. Тада сам у себи угушио понос који ме је стално одвраћао од намере да се вратим на острво са кога сам прогнан и да молим за милост – у изгубљеном оцу расла је несавладљива жеља: пред смрт загрлити своје дете, над којим аветињски лебди очев грех. Спремио сам му лађицу и навезао се. Цео месец дана пловио од острва до острва; био сам слаб, болест ме је све више савлађивала, те сам се по више дана одмарао у заклоњеним местима. Смрт ми је била тако близу да сам губио наду...

Опет леже на постељу. По лицу му изби лака румен. Јуст виде да су његови часови избројани. Он га је тешио:

- Пријатељу, умири се! Идем по свештеника.

Бразилац се разочарано осмехну и одмахну главом:

- Доцкан! Пре но што би се вратио, већ ћу пловити по оном свету.

Иво зајеца од силног бола, паде на колена и обгрли очеву руку:

- Тата, не говори тако! Остаћеш код мене, ја ћу те лечити, заједно ћемо једрити! Ох, ти си тек дошао...

Отац је гледао у таваницу, суза за сузом је капала на браду; он помилова сина по глави је пригушено настави да говори:

- Не очајавај, Иво. Знам, осећам и лако ми је Видео сам те; опростио сам се с оном која почива под расцветаним бадемом. Ти си пак здрав, млад. И, знам, јак си! Надам се да те живот неће сломити. Како ме боли што те остављам, па ипак ми је лако, видео сам те... Јер...

Он забаци главу, склопи очи, а Иву и Јусту се чинило да их више никад неће ни отворити. Јуст са наже над њим, поглади га по знојавом челу и тихо га упита:

- Јер... хајде, пријатељу, кажи-де што си мислио још да кажеш.

Бразилац отвори очи. Глас му је сада био слабији но раније, али је ипак разговетно говорио:

- Јер она замисао којом сам се одушевљавао пре толико година још живи у мени. И, кажем вам... то је силна замисао! Добра замисао... Цело село једна једина заједница. Сви један за другог... Никакве зависти, никакве грамзивости... Пријатељство и љубав... Сви подједнако добри... Стрпљиви... Увек приправни да помогну... Ја сам био слаб... Нисам могао да остварим ту лепу замисао... Ђаво ме понео...

Јуст се замисли. У мислима се врати у оне године када је пригрлио ту његову замисао, и сад осети да она још живи у његовом срцу, да управо стога није никако ни могао да омрзне Бразилца.

Болесник се загледа у блиставу светлост. Његов дух се опраштао. На лицу му се изражавало благо спокојство и повиновање неизбежности краја. Сад, сад ће издахнути.

Па ипак, још једном окрете главу према сину, осмехну му се, уздахну, а Иво и Јуст се пригнуше његовој глави како би чули његову последњу вољу.

- Иво, сине мој... Остављам ти у аманет ону лепу замисао... и свог Сињег галеба... Потражи је! Нађи је... да свим људима на свету буде добро...

Он склопи очи, потом још једном погледа у сунце и – издахну.

Јуст га прекрсти и мукло рече:

- Идем да ископам гроб за њега.

Под расцветаним бадемом, на оном делу одређеном за гробље, а ограђеном сувомеђином од камена, ископа му пријатељ гроб, уз гроб где већ неколико година почива његова жена Марија.

Из цркве су донели дрвени мртвачки сандук и положили у њега намучено тело.

Такав је обичај у овом крају. Људи се не муче да би купили мртвачки сандук за своје покојнике. Мртвачки сандук је у цркви и отуд га узимају на послугу. Само толико да мртвац лежи у њему до сахране, да га у мртвачком сандуку однесу до гробља. Онда га враћају натраг у цркву, где чека на другог јадника.

Јуст је нашао у кући свећу и припалио му је чело главе. Поставили су ковчег код излаза, одакле се видело свуда унаоколо по мору, а сунце је последњи пут обасјавало лице овог морнара који је пребродио толика мора. Таласи су хитали обали, зашумили би по спруду и одбијали се назад у дубину, као да су се опраштали с човеком који их је толико волео.

Сеоски рибари су били на отвореном мору. Време је било погодно за риболов, и вратиће се тек за који дан. У селу су остале само жене и деца. Жене су долазиле да пошкропе покојника и помоле се за вечни покој његове душе. Женама је било тешко кад су гледале сиротана који је добио и изгубио оца. Али такав је живот ових рибара.

Непрестана борба на живот и смрт некако окамени људе, па им ни несрећа није тако страшна као онима који су навикли на угодност и изобиље. Па ипак, они се окамене само споља. Лице огруби, опаљено је непогодом и борбом с морем, али срце је осетљиво. Усне су стиснуте, мало говоре, али ако кажу шта добро, коју слатку реч, тада је то истинито, зато што се рекло непосредно из срца.

Иво се шћућурио крај мртвачког сандука. Његове мисли су се утопиле у жалост и бол. Залуд је погледом тражио живи осмех на очевом лицу. То је смрт, то је она ледена, права тишина смрти из које се човек више не буди.

Али ипак није подлегао том болу. Да, то је смрт, сутрадан није више сумњао у то, ту нема никаквог спаса. Кад би очекивао чуда, сам би себе варао. Обрисао је сузе. Био је довољно свој човек да би сад очајавао и да би се препустио болу. Када је преко укоченог очевог лика гледао на сињу морску пучину, мислио је: "Свршено је с њим. Живот му је престао. Млад сам, цео живот је још преда мном. Показао ми је правац којим треба да пловим. Лежаћеш у земљи, татице, а ја ћу пловити и наставићу тамо где се теби догодила несрећа."

Кад је свештеник последњи пут благословио измучено тело, жене клекоше крај ископаног гроба, извадише изгнаника из мртвачког сандука, завише га у старо једро и спустише у гроб. Иво је стајао крај Јуста. Обема рукама узе црвенкасте сухе земље, и тако се опраштао од свога оца, а између прстију је падала земља доле у гроб; када Јуст баци прву лопату земље на труп, Иво клече на земљу, покри лице рукама и преболно се опрашташе од своје кратке среће.

Остао је тако крај гроба можда час или два... Кад је подигао главу, био је сам. Гроб је био затрпан, а мали дрвени крст пободен чело главе. Ивино лице је било озбиљно, одлучно. Он обриса сузе, оде стењу, ископа тамо две агаве и засади их на гробу Онда крену пут куће. Из његове жалости расла је сад несаломљива снага која му је давала полета. Неколико часака, с врха брега, гледао је на село, онда одлучно похита ка обали, где се, нагнут на бок, у песковитом плићаку, одмарао Сињи галеб.

Дружина Сињи галеб

Рибар Јуст је удовац већ неколико година. Његов старији син Петар преузео је управљање његовом великом једрилицом "Св. Јуст" и превози њоме у оближње градове крај обале обрађени камен из каменолома на острву. Јуста је море изнурило. Већ неколико година кућу му води млађа сестра, а Милева, његова јединица, љупка девојчица, радост му је и срећа старих дана.

Милева је од Иве млађа нешто више од годину дана; црвенокоса је, румених образа, доброћудна, и лице јој је увек насмешено. Са свим дечацима се слаже и дружи, само кад сретне Иву, спусти очи и некако га избегава. Можда ни сама не зна зашто, али некако га се плаши и често су јој мисли о њему необичне, чудне: зар га није страх да живи у оној полуразрушеној кући где се легу слепи мишеви?

Заиста, на изглед, Иво је био мргодан. Додуше, друкчији није ни могао бити. Заборавио је све нежне речи што их мајке говоре својој деци. Не зна шта је то мајчин загрљај, ни очев заштитнички и мио поглед. Сам је растао, а кад је бура беснела, није се плашио. Није ти он имао никог уз кога би се привио, па се на све и навикао. За њега је природа била – као отворена књига. Муња, гром, вихор, непогода, бура – све се то њему чинило као да друкчије и не може бити на свету.

Милева је поиздаље гледала кад су сахрањивали његовог оца. Седела је више гробља, па је нису приметили. Обузеле су је тужне мисли, жалосне.

Било јој је жао друга, а када је сам остао крај гроба и јецао, није се више могла савладати. Гласно зајеца и приби се главом уза саму траву да се јецање не чује.

Када је пак Иво одлазио с гробља, она пође за њим. Радо би га тешила, казала му коју топлу реч. Непримећено је ишла за њим и иза угла његове куће видела је како је длановима обрисао сузе и брзо, брзо стрчао низа степенице ка мору.

Нагнута на леви бок лежала је стара рибарска лађица. Била је плаво обојена, а само горњи руб црвено; на предњем делу, опет црвеним, било је написано Сињи галеб.

Иво поче да разгледа то своје богатство. Велико, велико богатство! Смотано једро је лежало с унутрашње стране руба, на дну лађице било је неколико клупчади ужета, суд за пијаћу воду; на задњем делу стара искрпљена рибарска мрежа, неколико остви и два јака весла. Доњи део прамца, који је вирио из воде, био је обрастао морском маховином, а подоста шкољки забило се у старо дрво.

Ишао је око Сињег галеба, пипао га, миловао, а најрадије би га обгрлио и дигао у наручје. Затим се одмах прихвати посла. Скиде једро и с муком га пренесе у кућу. Потом пренесе у кућу све што није било причвршћено: ужад, весла, мрежу, судове. У закључаној скрињи на предњем делу лађице нашао је много драгоцених ствари: морнарски компас, џепни часовник, неки смотуљак исписане хартије умотан у комад платна, мало платна за једро, секиру, нож и поморске карте.

Када је све то пренео у кућу, врати се и опет поче да разгледа Галеба. Да, дно треба остругати. Али пре тога, на сваки начин, мора да изгура лађицу из воде, да нађе мало смоле и да је засмоли. Засука ногавице и загази у море. Упре у задњи део. Предњи део се уздиже само мало изнад воде. Тешко је то. Узалуд се трудио. У очајању се обазре.

Тада изненада дође иза угла Милева. Видело се да је плакала.

- А што си плакала? – упита је кад виде њене поцрвенеле очи. Не, нисам – одговори и спусти главу. Хоћу да ти помогнем.

Она загази к њему у воду и прихвати се за руб лађице.

- Покушајмо обоје!

Упреше раменима, он с једне а она с друге стране. Али Галеб се не помакну.

- Ни нас двоје нисмо довољни! – ожалошћено рече Иво, и, веома заморен, седе на камен који је вирио из воде. Седе и Милева поред њега. Дуже време су ћутали обоје. Изненада девојчица устаде, газила је тамо-амо, по плићаку, а затим се загледа у равну пучину и, замишљено, рече:

- Па сад си ти већ прави човек кад имаш своју лађицу!

Иво се осмехну. Годило му је што га тако цени. Мучило га је само то што не може да заплови и покаже девојчици како је заиста и јак.

- Запловићеш на море и постаћеш гусар – рече Милева. – И опловићеш лако цео свет. Видећеш и прекоморску краљицу, а нас ћеш заборавити.

- Је ли лепа та краљица? – насмеја се Иво и подиже главу.

- Како ће бити лепа кад је црна као угаљ! Али свеједно, краљица је. А ја, ја сам само сирота, обична девојчица.

Иво погледа ову обичну девојчицу. Било му је пријатно слушати је да тако говори. Желео је да јој рече нешто лепо, да је као награди за угодне речи, које је ретко кад слушао, па зато и рече весело:

- Кад постанем славан гусар, имаћу лађу са три јарбола! И донећу ти три сандука дуката!

Милева погледа на пучину. У мислима већ види лађу са три јарбола како поносно плови ка острву. На највишем врху лепрша се застава морских гусара – црна, са мртвачком главом у средини.

Блеште једра обасјана сунцем, црвена су као крв, а одмах загрмеше топови. Бео дим обавија лађу... Иво силази у чамац што су га спустили у море. А на стражњој страни острва гле, фрегата. Гусар је не види. Све више се приближава, већ грме топови, праште пушке, блистају сабље. А после?... Све се утишало. Гусарска лађа уништена пламти, а на њеном највишем јарболу виси њен заповедник.

Брзо зажмури пред тим привиђењем и рече:

- Не смеш бити гусар!

Замисли се Иво. Смеје се он том гусарству о коме су причали и стари људи. Сто ствари не дају му да мирно мисли. Сињи галеб му је највећа брига. Тада му наједном сину у глави: другови из насеља! У селу је било доста дечака, а међу њима само петорица његових вршњака. Е, кад би сва петорица били сад овде! Лако би извукли лађицу на обалу. Преплећу му се чудне мисли, не може да их некако потпуно среди да буду јасне.

- Дакле, шта ћеш да радиш? – брижно га упита Милева.

Иво дубоко уздахну, тужно гледа око себе и уистину не зна шта ће. Сам?... Сам неће ништа урадити. Та ни једра не може да развије. Мисли и премишља како би се некако снашао у овој великој муци. Тада му поможе Милева, која се већ одлучила:

- Идем да зовем другове!

- А које? – уздахну Иво.

- Петра, Јурета, Михаела, Перу, Фрању.

Иво мисли: "Петар, Јуре, Михаел, Перо, Фрањо... Сјајна посада!"

За то време рашчула се вест о Сињем галебу и код дечака већ јавила силна завист што тај голаћ има своју лађицу и што је сад већ прави човек. Поиздаље су је већ сви осмотрили, ближе нису хтели да приђу. Нека баш зна да им је мало стало до те накривљене морске карлице. Пих, нека му је!

- Истину да кажем, – рече Михаел кад се вратио са осматрања – баш ми није стало да седнем у њу!

- Па Сињи галеб... Ко је још икад видео каквог сињега галеба? – дувао је Перо. – Ако би сви сели у њу, распала би се!

- Ни за какве паре не би' му пловио њоме! – потврђивао је Јуре.

И били су тако љути да су тог дана стално ишли заједно и сплеткарили.

- Сад ће он уобразити да је у најмању руку адмирал! – гунђао је Фрањо.

- Неће хтети ни да нас погледа! – рече Петар. – Али ми ћемо га онда поштено измлатити!

Кад је Милева дошла до њих, седели су горе на голом стењу. Заћутали су и осећали се некако збуњени, као да их је гризла савест што су тако говорили о другу. Уз то, Милева је била код свих омиљена; од свих девојчица она је најпаметнија, у школи је добила највише награда – а никад због тога не диже нос.

- Иво има рибарску лађицу! – рече. – Хајдете да је видите!

- Нека је он сам гледа! – прогунђа Перо.

Милева се изненади, седе међу њих и као да је гласно мислила:

- Хтео би да је извуче на суво, али не може сам.

- Ех, не иде то тек тако! – насмеја се Фрањо.- Нек опљуне руке!

- А ако бисмо му сви помогли, ишло би! – мирно и благо рече Милева. – Па ви сте му другови.

Дечаци неодлучно гледају по камењару, а већ им нешто прожима срце.

- Зар се не сећаш, Перо, како те је Иво спасао из мора? Удавио би се да он није скочио да те извуче... Памтиш ли још ти, Јуре, како ти је лепо сагорео рану кад те је ујела камењарка?... Знаш, онда на путањи, кад смо се враћали из школе. Сви смо врискали и разбежали се куд који, само ти је Иво мирно подвезао рану и – спасао те... А теби, Михаеле, изнео је нож који ти је пао у пећину. Нико није имао храбрости за то. А он је сишао, иако у њој има змија, и донео ти га...

Сваког посебице погледа, сви мало поцрвенеше и, сметени, поникоше погледом. Тада изненада поскочи са стења Јуре, и, не марећи ни за шта, рече:

- Морам кући! – и стрча низ брдо.

- И ја! – рече и Перо и одмах се диже и оде.

Милева је тужно гледала по мирном мору и било јој је тешко. И, док је Иво седео замишљен поред своје нагнуте лађице, одједном искрсну пред њега Јуре, мало затим и Перо. Иво их изненађено погледа и силно се обрадова. Јуре и Перо искоса су загледали час друга, час лађицу и нису знали како да почну.

- Како вам се чини, младићи, овај мој Сињи галеб? – упита их Иво.

- Па, није рђав – рече Перо као стручњак. Мораћеш га само очистити.

- То свакако, али, ето, не могу да га извучем на суво.

- Покушајмо сва тројица! – рече Јуре.

Тек што су се били добро напрегли да изгурају лађицу, а већ су ту били и Фрањо, и Михаел, и Петар. Пришли су не рекавши ништа и погураше и они. Руб дна оштро зашкрипа по песку, још мало, сад – и већ лежи Сињи галеб на обали, преврнут на леви бок. А кад се врати Милева, сва утучена што су другови онако бездушни, разведри јој се лице и она им радосно притрча.

Пошто је сада било обављено оно што је најтеже, сви су задовољно шврљали од прамца до крме; опипавали су Сињега галеба као да је некаква животиња; сваки као да је хтео да му се додвори. Крма је била окована, рукуница крме лепо украшена. Била је то стара лађица. Ко зна куд је све крстарила по морима, и ко зна шта је све доживела. Бокови су били јаки; дрво тврдо и није ни почело да трули, само је требало да се премаже смолом; да се све изнова обоји, једра закрпе и ужад натопе уљем.

Поседали су по чистом песку испод прамца. Иво се наместио на прамцу. Сада, када је посао био свршен, било му је чудно у души. Да, све га је то прожимало усхићењем и заносном мишљу, коју је све више усвајао, нарочито сада, када је испод себе гледао и осећао своје другове. У мислима је већ све насликао. Види Сињега галеба поново опремљеног, види све ове дечаке на палуби, себе ослоњеног на јарбол. Мрежа је припремљена, ветар је поспешан, горе застава весело лепрша.

Ћуте и другови. Сваки је занет својом мишљу, сваки по своме замишља Сињега галеба, а нико управо не зна шта би Иво почео с њим. Они добро знају, разуме се, сав овај посао – колико су само пута били са очевима у лову! Знају о једрењу и риболову, шта је узбуркано море и бура, доживели су много штошта. Али, до сада још нико није сам пловио. Иако је море за њих као отворена књига, ипак у овим дечацима има подоста страха, подозрења, много сујеверја и прича, и ни за шта на свету нико од њих не би запловио сам ноћу по мору. Овде, крај обале, вребати рибу, да, то је ситница. Ићи ноћу с оцем у риболов са оствама, то није ништа. Али, сам у једрилици, изгубити из вида острво, управљати се по компасу и звездама?...

И Милева се дубоко замислила. Мисли и овако и онако.

- Замолићу оца да ти да смолу. Чим сване, можеш овде наложити ватру и онда добро премазати смолом! – рече одлучно.

Иво је захвално погледа, и лакше му је било кад је видео како свима лежи на срцу његов Галеб.

– А ја ћу донети длето, чекић и тестеру! – рече Михаел кад је с великим познавањем погледао бокове лађице.

– Овде на јарболу недостаје завртањ за подигач! – примети Јуре. – Мислим да код куће имамо неке сувишне.

– Ми, пак, имамо једно мало сидро, – рече Перо – нама баш ни за шта не служи откад је отац набавио веће. Као поручено би било за Галеба, шта мислиш Иво?...

– Дабоме да ће бити изврсно – развесели се Иво. – А како ћу вам све то вратити?

А дечаци као да га пречуше. Фрањо се чешка по глави, а загледао се у огребене бокове лађице.

- За боју ће бити најтеже – рече. – Скупа је. За овај црвени појас на ивици ја ћу донети.

- А за име лађице, које мораш на сваки начин поново исписати, ја ћу ти набавити боју – одлучи Петар.

Иво је весео. Ех, што су другови! Ко би могао мислити да су тако сјајни дечаци. И зато му она мисао никако не излази из главе. Све више му је јасна и већ је тако јака да би је сад скинуо из ваздуха, ставио преда се и показао друговима.

Милева га гледа како премишља, како ћути, а како би радо проговорио; само још не може. Загледао се некуд у даљину, – и тад виде како му се лице разведри – е, сад, сад ће потећи речи са његових усана.

Иво скочи са прамца, обазриво погледа на све стране, затим тајанствено проговори:

- Умете ли да ћутите?

Другови се збише око њега, напрегнуто очекујући тајну, и овде, испод ове самотне куће, о којој су стално слушали толико тајанственог, па и о овом преврнутом Галебу чинило им се необично важно и тајанствено што ће чути. Иво је тако изненада, преко ноћи, постао за њих нешто веће но што су они. Сад су тек, тако рећи, увидели да их надмашује: њихов је друг, истина, али само погледај – има своју кућу, своју лађу, нико му не заповеда, ради што хоће; никога нема ко би га натерао да спава, устане кад хоће, ни од кога не мора да се плаши да ће добити батине. Готово су почели да му завиде, а кад седе међу њих, сваки се гуркао како би му био што ближе.

- Ми смо ти момци, е! – озбиљно рече Михаел. – Слободно нам кажи шта хоћеш, ништа нећемо одати.

Милева, мало покуњена, хтеде да се измакне, али је Иво повуче за рукав к себи и рече:

- Ти си мимо других девојчица! Теби могу веровати. И сви ми пружите руке и зареците се да ћете ћутати као гроб.

Шест руку одмах ухватише Ивину руку и свечано, како би то урадили озбиљни људи, давали су тврду реч да ће ћутати. Уз то, сваки је посебице давао чврсту реч:

"Јавно ми пљуни у лице, нека се оног часа удавим, нека пропаднем у црну земљу или нека ме уједе отровница", заклињали су се и озбиљно гледали у Иву.

- Ви мушкарци гледате нас девојчице с потцењивањем – рече скромно Милева. – Дала сам реч да ћу ћутати, и ћутаћу.

Иву одушеви оваква ватреност његових другова, поглед му прелете преко морске пучине, па онда проговори:

- Сам сам на свету! Никога немам. Тамо горе руши ми се кућа, а овде лежи мој Сињи галеб. Шта ћу с њим?... Чак ни једра сам не могу да развијем, мрежу не бих могао сам да извучем, на отворено море сам не могу да запловим... А ви сте ту, другови, пријатељи моји! Будите ми посада! Посада Сињег галеба! Нека овај Галеб буде својина нас свих! Сви ћемо га чувати, сви пазити, сви заједно једрити на њему... Нећемо више шврљати по камењару. То је за децу! Ми ћемо лепо развити једро бацаћемо мрежу и ловити. Милева ће носити рибу на трг, а новац ћемо чувати. Кад будемо већи и независнији, лако ћемо купити и већу лађу и ловићемо много. Нас је шесторица! Сјајна посада за Сињега галеба. А када се будемо враћали из риболова, људи ће говорити: "Охо, Сињи галеб је пристао. Погледајте само како је то красна посада!"

Дечаци слушају отворених уста. Ех, то је нешто! Не његов Галеб... Наш Галеб. Сјајно! Нико није знао шта би радио, само су ћутали, и убрзано дисали од одушевљења. Нико и не опази старог Јуста кад је присео на степеницу више њих. Његово лице, избраздано дубоким борама, блажено се осмехивало, и он је у себи жарко желео: "Дај, боже, дечаку снаге да оствари што му је отац замислио. Замисао је добра! Лепа замисао! Сви рибари, само једна дружина... Друг за друга..." Опрезно устаде и у свом добром срцу је благосиљао дружину дечака.

А дечаци утонуше у нове снове. Свима се на лицу појави одлучност; сваки је замишљао себе као необично важну личност, и сви као да су се утркивали ко ће што лепше замислити живот ове нове дружине што се здружила ту крај преврнуте рибарске лађице. Замишљали су већ себе на отвореном мору, како једре по бури; у њиховим мислима преплетале су се необичне пустоловине морнарског живота, које су им биле у крви још од рођења.

Море се тихо таласало, ониски таласи пузили као пламени дах преко бескрајне пучине и налетали на спруд до самих босих ногу другова. Тада се Михаел сети нечег важног:

- Свака лађа има свога заповедника! – рече озбиљно.

Ех, види ти њих како су заборавни! Разуме се, заповедника! Сви погледаше у Иву, а Јуре се диже, замахну својом капом и кликну:

- Капетане Иво, ми смо твоја посада!

Иву удари румен у лице; сваком посебице погледа право у очи. Онда обгрли врх прамца Сињег галеба, наслони се на њ, и изгледао је тако, у светлости сунца на заласку, као прави прекаљени поморац који се тог часа вратио са далеке пловидбе. Погледао је на брежуљак. Чинило му се да између грана расцветаног бадема под којим су почивали мати и отац види њихове сени како му се нежно осмехују.

У каменолому

Тих дана доле испод Ивине куће било је необично живахно. На спруду је горела ватра и кувала се смола; спољна страна дна била је већ очишћена; неуморно су тапкали око Сињега галеба, стално су проналазили да је ово или оно покварено и одмах би то поправили. Иво је сваког понаособ распоредио на посебан рад, јер су једни били више умешни за овај посао, а други за онај. Он сам са Михаелом чистио је бокове; длетом су стругали стару подљуштену боју; изнутра су заливали смолом сваку и најмању пукотину; старим плехом покрпише крму и причврстише гвоздене халке за конопце. Милева и Јуре распрострли мрежу по белом спруду и крпе је великом иглом за мреже. Горе, пред кућом, лежало је прострто једро. Перо и Фрањо мајсторски су га крпили. Петар је био крај ватре и пекао је шкољке за огладнеле другове. Треба још само обојити Галеба, али боја је тако скупа!

Али Иво мисли на све. Значајно се лупи по челу и рече гласно:

- Треба зарадити нешто новца. Ићи ћу у каменолом!

- Ићи ћемо сви! – узвикнуше другови. Зарадићемо!

Сутра ујутро већ су грабили преко стрме голети на ону страну острва где се у великом каменолому вадио гранит за грађевине. Цела падина брда била је раскопана, разривена, раздрузгана; по стењу су стајали или чучали радници, а неки су лежали потрбушке и бушили по стенама рупе. Кад би избушили рупе, стављали би набоје динамита, везивали га запаљивим фитиљем и тако разбијали избушене стене. Доле на земљи, где су се сурвале одломљене стене, радници су тесали гранит, обрађивали, глачали. Недалеко одатле, у привременом пристаништу, било је неколико лађица у које су утоваривали израђене коцке помоћу обичне дрвене дизалице.

А млада радна снага баш је била потребна. У каменолому се при разбијању гранита накупило толико комађа да је много сметало при раду. Ово су комађе односили дечаци у плетеним кошарама на обалу, где је неколико радника подизало пристанишни насип.

Надзорник каменолома радосно их прими. Добио је много наруџбина, тако да се радило и дању и ноћу, а комађа се накупило за неколико вагона. – Дошли сте баш као поручени – рече им. Одмах пљуните у шаке и прихватите се посла. Платићу вам по динар на час.

Истина, мало је, – а надзорник ће добро зарадити, јер би старије раднике морао плаћати по три динара на час – али нужда је велика. Галеб чека.

Мушки се прихватише посла. У почетку им је рад био као забава. Распоредили су се тако да су двојица носила, а трећи је товарио кошаре. Па ипак, већ после трећег товара сви су се купали у зноју. Сунце је пекло, стење као да се усијало, у грлу их је гушило, оштар прах камена гребао их је у грудима, стално су жеднели, тако да су зевали као риба кад се избаци на суво. Боло их је у босе ноге, болела су их леђа, а руке су им биле као затегнуто уже.

Са њима је била и Милева. Носећи овећу дрвену вучију, ишла је по воду, далеко с оне стране брда, у дубоку долину где је био извор. Да би скратила пут, увек је ишла пречицом преко стрмог, каменог брда. Крај извора би се мало одморила у пријатној хладовини, затим би се опет мало пожурила да угаси жеђ вредних другова.

Сваке вечери, тешко корачајући, враћали су се другови преко брда кући. Само је Иво остајао и ноћу у каменолому. У бараци где се оставља алат направио је себи лежај, и чим би се разданило, био је већ на послу. Радници су га волели. Увече, када би кували вечеру, седео је међу њима и био им је као друг.

Крајем недеље замало што се није десила велика несрећа. Када су се другови тога дана нашли окупљени на послу и већ се знојили под жарким сунцем, са стрмог врха каменолома сручио се прави усов камења и затутњио наниже. Срећом, сви су на време чули бубњање камења и побегли на безбедна места. Ипак, усов је затрпао и лопате, и ручна колица, и кошаре. Тамо, пак, одакле се сручио усов штрчала је из стрмени огромна гранитна стена. Бојали су се да ће се сваког часа одвалити и сурвати доле.

Надзорник је мрко гледао ову сиву опасност. Нико се није усуђивао да пође на посао.

- Морамо је разбити – закључи надзорник. – Иначе, стаће нам посао. Хеј, момци, ко ће поћи? Сви су са страхом гледали у ову опасност што прети смрћу и нико се не јави; требало се пузати уза стрмен, у непрестаној опасности да те она огромна стена свег смрви.

Надзорник извуче из новчаника новчаницу од сто динара, замахну њоме по ваздуху и викну: Награда за оног ко разбије стену! Нико не диже руку. Живот је ипак лепши него него тих сто динара. Неочекивано Иво узвикну: Идем ја! Како и шта треба да урадим?

У почетку се сви радници згледаше, а потом прснуше у смех. Али кад видеше дечаково озбиљно лице и његову решеност, па надзорника који се није ни насмејао, напрегнуто су чекали шта ће бити. Надзорник је био готов да одмах пошаље горе смелог дечака. Лак је, умешан, најпре ће њему поћи за руком. Али, гле чуда, сви дечаци су сад хтели с Ивом.

- Не, не, ићи ће само Иво. Гле ти њих, врабаца, сви да пођете да разбијате?... – А затим је Иви објаснио све шта и како: – Овде је пет набоја динамита. Стена се држи само својим задњим делом. Угурај набоје у пукотине при самом корену стене, повежи их затим запаљивим фитиљем, опрезно га повлачи за собом; тамо на оној страни где видиш сасушен бор, тамо прилегни на земљу и запали фитиљ. Иди пажљиво, лако ступај, а пре но што потпалиш, дај нам знак!

Иво привеза набоје и фитиљ за појас, смело се осмехну друговима и рече:

- За Сињега галеба!

Милева похита за њим, прекрсти га и шапну:

- Буди опрезан, Иво, јер се излажеш опасности за све нас!

Пузио је као мачка. Стрмен каменолома дизала се у жарко небо сва гола, испуцана и раскидана, и злокобно је гледала на море тим својим раскомаданим, мрким изгледом. Опрезно се хватао чврстих ослонаца, сваки пут би ногом окушао пре но што би закоракнуо навише. А одоздо су гледали за њим; старији су се молили у себи за срећу овог дечака. Другови сели на земљу и нетремице гледају у Иву. Сад је већ под самом избоченом стеном. Видели су како чисти пукотине и гура у њих набоје динамита. Сад одвија фитиљ, а кад стиже до оног бора, чуше како викну:

- П а з и-и-и! П а з и-и-и!

Радници и другови сјурише се на безбедна места и, у очекивању, дах им заста. А Иво клече иза овеће стене и потпали фитиљ. Искрице зашишташе и ватра склизну низ фитиљ. Огроман бео облак суну у небо и загрме као стотину громова. Камење полете увис и сручи се стрмином уз ужасан тресак. Опасне стене није више било.

Али, Иво је, не мичући се, лежао на тлу. Низ образ му је текла крв. Ваздушни притисак га је ударио о стену где се био склонио.

Кад мину опасност, доле завлада велика радост. Радници ће опет безбедно радити и зарађивати. Читава гомила камења лежала је сад доле. Надзорник је задовољан трљао руке и сви су нестрпљиво очекивали смелог јунака.

Али њега нема, и нема. Посташе узнемирени. Плаше се за њега. Другови га дозивају – ниоткуда одзива. Обузе их ледена слутња. Тада дечаке ништа више не задржа. Сви похрлише уза стрмен, пузе, падају, вичу, гони их смртни страх за друга; доле, сва бледа, Милева крши руке и довикује им:

- Журите, пожурите, помозите му! Похиташе и радници уза стрмен, надзорник их подстиче, он сам је међу првима. Михаел већ стиже до стене и оног бора, а кад угледа свога друга онако бледог и крвавог како лежи на тлу, паде на колена поред њега и зајаука од бола.

Ту је већ и надзорник, одмах се нагну и гледа рану на челу. Јуре пристаде уз Иву, обгрли му главу, подиже, а сузе му само лете, и, сав очајан, преклиње:

- Иво, Иво, та погледај ме само! Зар више не мислиш на нашега Галеба?...

Иво дубоко уздахну и отвори очи. Кад угледа око себе своје другове и раднике, осмехну се и прошапута:

- Ништа рђаво, само боли... – и опет склопи очи.

Пажљиво су га спуштали низа стење. Носила су га два радника. На опасним местима сви су и помагали и срећно га снесоше до обале. Милева му је у хладу спремила угодно лежиште, брижљиво му превила рану, и, кад га освежи пријатна хладовина, он се опет освести. Око њега су стајали другови и радници и дивили му се. Другови су се поносили њиме, а чинило им се као да су сви заједно извели онај подвиг и са заносом су бацали поглед на рањеника. Сваки би сад радо лежао ту и уживао толики углед!

А Иво се већ сасвим расвести, ослони се без муке на лакат, очима потражи надзорника и забринуто га упита:

- Како?...

- Добро си извео! – одговори му надзорник, и ослободи га велике бриге. – Права си јуначина!

Кад увече умину жега, однесоше га кући.

Борба за Сињи галеб

После неколико дана рањеник се био толико опоравио да је могао седети пред кућом. Михаел и Перо су купили у граду боју и доле код стења већ се сунчао Галеб поново обојен плавом бојом као плаво небо! Сада је то била лепа лађица. А Милева је донела јаког платна и сашила плаву заставу. Јуре је извесио заставу на врх јарбола. Ту се сад поносно лепрша на ветру. Нестрпљиво су очекивали тренутак кад ће поринути у море новога Галеба. Чекали су само да се боја сасвим осуши и да Иво оздрави и опет буде крепак.

Увече, кад је био сам, Иво би запалио свећу и прелиставао оне папире што их је нашао у лађици завијене у платно. То је био дневник његовог оца, а писао га је у последњој години свога изгнанства. Био је писан оловком; неки листови су већ били веома оштећени од морске воде, а рукопис понекад нечитак. Оно што је могао да прочита читао је љубопитљиво и са дубоким поштовањем.

Несрећни изгнаник се сећао у тим листовима своје младости коју је провео у туђини; тужио је за женом и сином; у тој тужној исповести стално се осећало како га мучи савест због греха који је учинио рибарима. Никакав излаз није налазио; што год је у свом изгнанству започео да би поправио ту своју кобну погрешку, ништа му није полазило за руком.

У дневнику је било штошта о рибарским задругама, још више о заједничком раду, о другарству и међусобној помоћи; на листовима дневника забележио је његов отац многе примере несмотреног рада помораца, небројене примере како рибари због непромишљене подвојености у раду сами себи шкоде, и како је себичност појединаца кобна у животу ових паћеника, а мисао о удруженом раду избијала је из сваког реда.

"О, кад би и мој син имао исте замисли о удруживању", писао је на крају, "и кад би био јак, предузимљив, бистрог ума, а тако прожет овом мишљу да на све друго заборави, понајпре на самог себе; и кад би га лепота ове замисли тако обузела да сав живот посвети само за добро људи паћеника! Та ми сви ипак живимо један с другим, један другом смо потребни – морали бисмо бити браћа међу собом како се не би вечно обнављала она страшна прича о Каину и Авељу. Завист, та ђавоља работа, укоренила се у нама и све несреће проистичу једино из ње."

У свом дневнику, затим, наводи поједине примере из живота рибара.

"Данас сам био сведок ружне свађе и туче. Рибари су се завадили због туњева. Огроман рој ових риба пришао је обали двају села. Нису никако могли да се здруже па да заједнички лове. Рибари једног села хтели су све за себе, рибари оног другог села, опет, само за себе. Док су се они препирали, туњеви су се разбежали; рибари су се, пак, потукли, ударали један другог, псовали и разишли се као непријатељи. Завист! Похлепност! Тог дана је и рибар Штефан видео у плићаку великог морског пса је власт расписала награду. Ловљење ове морске звери врло је опасно. Потребно је и десет рибара да је савладају. Међутим, Штефан се полакомио и није обавестио суседе. Припремио је рибарску лађицу и са сином пошао на морског пса. Звер је била дуга можда и до осам метара и нису јој могли ништа. Раскидала им је све мреже, тако да више нису ни за какву употребу, и побегла им. Изгубили су и мрежу, и награду, јер су се полакомили. Завист, опет и опет само завист! Сто руку ипак може више него две! Сто руку лако ће и брдо помаћи, а две само једну једину лопату."

Иво се дубоко замислио. Сањарио је о своме Галебу, о друговима, и зажелео је да сад одмах прикупи своју посаду и предузме нешто велико. Посада Сињег галеба! Дружина Сињи галеб! Дружина пријатеља и другова!

Све је предвидео, на све је мислио. Био је доле у насељу и сазнао да је пословођа каменолома најмио све рибарске лађице да превозе обрађен камен. Све ће бити тамо, и то је баш згодно, да не буде непотребних радозналаца кад Галеб први пут развије своје једро. Кад буду извршили неколико пробних вожњи крај обале, запловиће са развијеном заставом право пред каменолом и пловиће поред свих једрењача које товаре камен. Срце му је гласно тукло од тих смелих мисли, и сву ноћ је немирно спавао.

Тек што је свануло, а већ је скочио с постеље ка прозору! Али, сања ли? Је ли могуће?...

Сињега галеба нигде није било!

Нешто страшно га зграби за срце, силан јад му стеже грло. Стушти се напоље к мору, тамо где је још синоћ била лађица. Није било ни трага од ње. Видео је само по песку малу бразду коју је начинила кобилица Галеба кад су га поринули у воду; на мору, пак, – докле је допирао поглед – није се видело никакво једро. Трчао је по обали као очајник, јаукао је од жалости; најзад седе на последњу степеницу. Изгубљено је гледао на место где је био његов Галеб, а у њему се све кидало од очајања.

Онда се сети Јуста, свог старог пријатеља и заштитника. Устрча уз брдо и одозго погледа на залив. Одједном застаде изненађен: доле, у заливу, љуљушкао се његов Сињи галеб. Када је онако узбуђен од свега стрчао ка Сињем галебу, видео је да је привезан уз обалу јаким ланцем и закључан. На Сињем галебу седео је Барба, особењак и луталица, пијанац и велико причало, и лукаво му се насмејао кроз зубе у којима је држао лулу. Иво се окретао по пустом насељу. Све је било тихо.

Дечаци су још спавали. Жене су биле у винограду, рибари са својим лађицама били су под каменоломом.

Радо би упитао Барбу како је дошао овамо Сињи галеб и зашто је привезан. Његов Сињи галеб! Али добро је знао овог човека који никад никоме није хтео учинити ништа по вољи. Причало се о њему да је некада био имућан човек, па се пропио, а да му је сада дата, више из самилости, некаква служба сеоског чувара. За неки други посао није ни био, јер би све одмах дао за вино.

Иво крену Јустовој кући. Старац је седео под сеницом која се дизала уз мале дрвене стубове дуж целог дворишта. Кад Јуст виде дечака и његов збуњен израз лица, извади лулу из уста и забринуто рече:

- Мислио сам да се зловоља људи угасила, или сам се преварио. Синоћ су имали састанак сви они који су претрпели штету кривицом твог оца. Решили су да ти заплене Галеба и да га уновче, да тако поврате бар нешто од онога што су онда изгубили Нисам их могао одвратити. Ноћас су отишли по Галеба и сад стоји тамо и чека на купца. Барба га чува. Иво је гледао Јуста, а обузеше га црне мисли.

- А шта ћу сада без Галеба? – утучено рече.

- Кажу да си сувише млад и недорастао, и да је већ тако записано да Галеб припада управо онима које је твој отац оштетио. – Повуче га до себе на клупу и покуша да га утеши. Милева је била изишла из куће и пажљиво је саслушала ову тужну новост. А Јуст је говорио: – Иво, не смеш очајавати. Некако ће се удесити. Ти се сам не можеш успротивити целој заједници. Људи су ти такви, не заборављају лако причињену им штету. Иако је прошло толико година, још и сада виде дужника у твом покојном оцу.

- Па ипак, Галеб је мој! Не, наш је! Михаела, Јурета, Фрање...

- Можда их је баш то и уплашило кад су видели како спремате тај бродић. И мислили су: "Дечаци су недорасли, сувише су смели, упропастиће и изгубиће ову лепу лађицу."

- Молићу рибаре, кад дођу, да ми врате Галеба – тужно рече Иво. – И обавезаћу се да ћу им исплатити што је отац...

- Ни мислити немој на то – одвраћао га је Јуст. – Рибари ће се вратити тек крајем недеље, а онда ће довести и купца. Уз то, решили су да те узму себи у село да не подивљаш, јер си сам самцат. Свакога дана ћеш бити код понеког.

- Иво то неће никако учинити! – изненада узвикну Милева.

- Од милостиње нећу да живим, не! – одлучно рече Иво.

Погнуте главе изиђе Иво на улицу, а потом на брежуљак. Седе на гроб, скрхан жалошћу, а најрадије би умро. Погледом обухвати пучину мора, сву успламсалу при изласку сунца. Сада, кад је већ видео себе на Галебу – да живи од милостиње доле у насељу као општински сиромашак?... И да слуша прекоре због греха свога оца?...

На лицу му се оцрта одлучност, чело му се разведри, чврста одлука усади му се у срцу. Уста и угледа Милеву како му прилази. И девојче је било утучено. Али кад виде одлучно Ивино лице, охрабри се и она и упита га:

- Је л' да не очајаваш? Све ће бити добро!

- Мора бити! – одлучно рече Иво. – А ти, Милева, позови ми дечаке и доведи их овамо.

Ускоро су били на месту. Још уз пут су сазнали шта се десило са Галебом, и сви су били силно узбуђени и тешко потиштени. Сваки је на свој начин давао одушке своме јаду, а кад су се нашли у Ивиној соби, нису били онако смело одлучни као онда кад су седели поред Галеба.

Сад се Дружина Сињи галеб покуњила као попарена, позеленела од једа, и нестрпљиво је очекивала шта ће рећи њихов вођа. Капетан без лађе?...

- Другови, – узвикну Иво – Галеб је наш! Је ли тако или није?...

- Наш је! – узвикнуше сви у исти мах. – Зар смо ми узаман издирали у каменолому? Зар је тек онако твоја рана на челу?

- И биће наш – одлучно нагласи Иво. – Стари Барба га чува. С њим ћемо брзо свршити. Рибари се неће вратити ове ноћи. Ја и Михаел ћемо га укротити, он ће по навици бити пијан. Веслајући допловићемо с Галебом овамо; ви ћете за то време спремити све остало: једра, ужад, сидро, мреже. А за новац који нам је још остао, вас двојица, Перо и Јуре, купићете у вароши хлеба, нешто меса и сланине.

- А после?... – зачуди се Фрањо.

- После ћемо запловити, младићу, с нашим Галебом на море!

На лицима другова Иво виде некакву забринутост, неодлучност. Па дабоме, није помислио да сви ови дечаци имају код куће своје драге, очеве, мајке, браћу и сестре...

- Вратићемо се, дабоме – умиривао их је. – Само толико да запловимо по мору, да им покажемо како је Галеб наш и како се не бојимо мора!

Тада се јави Милева. Њој је било тешко кад је помислила како ће мајке ових дечака бити у бризи, па рече:

- Овако учините: пловите ка каменолому. Тамо су наши. Тамо, са мора, тражите за себе Галеба! Иво га је наследио од оца, а његов отац је доста испаштао за своју кривицу. Сада Галеб припада нама свима. А ви сте њихова деца – зашто хоће да Галеб оде у туђе руке? То им кажите. А ја ћу умирити жене.

Свима се свидео тај предлог. Једва су дочекали вече. Перо и Јуре су донели из варошице намирнице и нико им при томе није сметао. Михаел је неколико пута ишао до пристаништа и мотрио. Стари Барба, велика пијаница, који је живео овде од милостиње рибара, присео на Галебу, а стакленце поред њега на поду. Дремао је.

Смркло се. Жене су се вратиле у село, а дечаци као да су се завукли да спавају. Само што се све примирило, а већ су били код Иве. И Барба је одмах направио себи лежиште на Галебу, јер је ноћ била топла. Милева је дошла кришом и прошапута:

-'Рче као медвед. Кључева нема. Донела сам турпију.

Иво и Михаел одмах стрчаше на пристаниште. Понели су и клупко јаког канапа. Све је било тихо, као замрло. Опрезно се дошуњаше Галебу. Барба је хркао. Док би се трепнуло, били су на лађици, и Барби су већ била привезана уста марамицом и свезане руке и ноге. С тешком муком су га пренели на обалу и прислонили уза зид прве куће. Иво одмах поче да струже ланац. Михаел је стражарио. Ускоро је карика била престругана; обојица се одупреше о зид; из све снаге повукоше и – Галеб је био слободан. Наместише весла и нечујно се отиснуше од обале. Напорно је било веслима покретати тешку лађицу. Уз то, ветар им је дувао у лице. Наскоро оставише иза себе заселак; из залива су се одмакли на море, па су полако, много се напрежући, притерали лађицу ка обали под кућом. Најзад су стигли до плићака. Другови су им притрчали гацајући, и неописива радост их опет обузе када су опипали свог вољеног Галеба.

Олујна ноћ

А сад одмах прионуше на посао. Требало је хитати да их ко не изненади. У лађицу су уносили све што су припремили: суд са водом, намирнице, мреже; учврстили су јарбол и једра. Иво смести у причвршћени сандук на крми Галеба сву своју имовину. Ту су оставили и хлеб, месо, сланину. Понели су и фењер, секиру, ножеве. Била је поноћ кад је све било спремно. Море је било мирно, ноћ ведра, звезде су светлуцале на небу, пријатан западни ветар лепршао је заставу на врху јарбола.

Милева је тужно стајала на обали. Радо би ишла с њима. Али, отац је стар и тешко би му било без ње. Срдачно се опростила са свима и пожелела им срећан пут.

И тада Иво викну ведро:

- На своја места! Дижи једро! Вуци сидро!

Ветар се ухватио у једро и напе га. Галеб се заљуља и одмах се отисну од обале. Михаел и Перо су крај крме, Фрањо и Јуре код једра, Петар се погнуо напред на прамцу као осматрач, а Иво стоји поред јарбола и гледа, гледа како у ноћи нестаје Милевина сенка.

Кад су се удаљили неколико стотина метара од обале, и кренуше дуж обале како би пре сванућа обишли каменолом и тако срели рибаре на отвореном мору. Иво је смислио план: пре сванућа рибари ће кренути са товаром из пристаништа каменолома. Њихове су натоварене једрењаче тешке и споре. Кад их достигне, он ће их позвати и тражити своје право.

На отвореном мору ветар поче јаче да дува. Галеб је пловио брзо као нечујна ноћна птица; Фрањо и Јуре су имали доста посла са једром. Прамац је секао таласе који су лађицу мало подизали, а кад би с времена на време дунуо јачи ветар, Галеб би се накренуо и још брже запловио по усталасаној површини воде. Тишина је била чудна. Чуло се само како омањи таласи запљускују прамац и како лепрша застава на јарболу. Месец се огледао у мору, а вода се блескала у благом таласању као немирно језеро живог сребра. Острво се пружило у даљини и изгледало је као да по мору плови некаква огромна морска неман; овде-онде на обали видела се усамљена светлост, а далеко пред њима зелена и црвена светиљка великог пароброда.

Полако, дечаке поче да обузима некаква узнемиреност; она их је непрестано све више хватала. Јуре, који је седео на прамцу, осети да су му се очи овлажиле, и зажали за топлим кутком у кући где је тог часа спавала његова мајка; замишљао је како се, радостан, пробудио кад је чуо из кухиње звеку лонаца. Овде га је плашила ова силна неизмерност, ова самоћа, и тишина, и тајанствена ноћ кроз коју плове тако дрско. Иако је око себе осећао своје другове, ипак му се чинило да је остављен и силно јадан на овој сићушној ораховој љусци.

Петар се чврсто држао за подигач. Само са часа на час обузео би га ледени страх. У својој уобразиљи видео би пред собом чудне наказе, и није могао а да се неколико пута не прекрсти. Веровао је да су то душе несрећних рибара који су се удавили у бури. Фрањи се чак чинило да јасно види силуету моторне једрилице која је зимус потонула у страшној бури заједно са посадом. Кришом је правио знаке крста над водом да заштити Галеба од злих духова.

Сви су мучно преживљавали ову праву самотну пловидбу по ноћи. Само је Иво мирно стајао крај јарбола – издавао је заповести онима крај крме, а кад јаче дуну југозападни ветар, рече да се развије и летњача. Сада је Галеб једрио накренут под притиском ветра с мора, а таласи се на прамцу одмах запенише; иза лађице је остајала бразда која се на месечини светлуцала као сребрнаста трака. Мислио је само о мору; удес његовог оца нагонио га је на ту мисао, која га је сад свег прожимала: избрисати гнев и зловољу људи према успомени на његовог оца и остварити лепу очеву замисао. Зато му је Галеб био ненадокнадив, био му је све на свету и чинило му се да без Галеба не би могао ништа постићи. И веровао је Галебу, тако веровао, тако се на њему осећао безбедан, да га нису узнемиривали ни ноћ, ни ветар, ни ова самоћа. Погледа на звезде. Велика Кола су била над њим уз Мала Кола, а Северњача, јасна, светла, пловила је небом. Мали кудрави облачићи гомилали су се под месецом, а ветар их је разгонио по небу као стадо изгубљених оваца. Поста нешто топлије, иако је ветар доста дувао и налетом ударао у напета једра.

Сваког трена морају угледати обрисе каменолома. Не може бити још далеко. Да би захватио што више ветра, заокрену још неких сто метара више на пучину. Али овде је море било чудно немирно, тако некако као кад вода почиње да кључа. Спреда, на прамцу, од капи таласа подизали су се млазеви високо, па иако је ветар сад нешто попустио, лађица је пловила све брже. Али, за дечаке то није било много страшно: само да почне да свиће, јер је много пријатније пловити дању. Далеко, далеко кроз таму угледаше одсев јаких ацетиленских светиљки у каменолому, и тамо окренуше кљун Галеба Иво је рачунао да ће тамо стићи за три часа. А пошто се пристаниште каменолома налази с оне стране кршевитог рта, окрену крму тако да обиђе пристаниште у великом луку и на тај начин, при свитању, изненади рибаре баш кад буду испловили на отворено море.

Вероватно да није било добро, да је чак и погрешио – тек не само да су овде таласи били већи и да су задржавали лађицу, већ се и нагло замрачи,а иза високог далматинског планинског ланца навукоше се густи црни облаци и за кратко време скрише месец. Тамо над острвом блеснуше муње и убрзо се цело небо превуче црним облацима. Море је страховито кркљало и пенило се као да је силом хтело да се отргне са дна и поведе бесни плес. Дечаке обузе страх.

- За име бога, подавићемо се! – зајеца Јуре.

Иво се чврсто држао за јарбол; у његовој неискусној глави поче да се мути – уколико је више покушавао да окрене копну, утолико га је ускипело море терало баш на супротну страну. Покуша да подвеже једро и плови само помоћу летњаче, али ветар је био тако силан да се платно летњаче расцепи надвоје. Галеб се тако јако накренуо да вода запљусну у њега, а Фрањо и Перо, који су чврсто држали подигач за конопце, крикнуше и почеше на сав глас запомагати.

Она двојица крај крме с ужасом су гледала у пенушаве таласе и кидала се у страху од потмуле хуке олује која се приближавала.

Иво погледа у небо. Знао је да ће се за који тренутак разбеснети, уз севање муња и грмљавину, једна од оних пролећних бура које, истина, брзо прођу, али које су врло опасне за поморце. Хтео-не хтео, Иво се препусти валовима, који су муњевитом брзином носили Галеба ван, на непознато море. Јер натраг, ка острву, није могао због ураганског југозападног ветра, који је по својој вољи носио лађицу незнано куда. Виде још само светионик у правцу острва Виса, али ту их подухватише бесни вали дебелог мора.

Поче плес. У ваздуху је забучало и захујало, а једро иако подвезано, силно је ударало о јарбол. С великом муком су га скинули и причврстили за дно.

Јуре је јецао. Михаел се прибио уз Иву, а сви су се грчевито држали за чврсте ослонце. Полетели би увис, и потом падали у дубину. Страхотна муња проби тмину. Иво их је непрестано, и за време бубњања олује тешио, иако је и сам био забринут.

- Другови, храбро! Сад ће то проћи! Чврсто се држите! Хеј, момци са Сињег галеба!

Талас их прекри. Свом снагом су избацивали воду што се сјури на дно лађице. Суд с водом, рђаво привезан, одлете у море. Јуре је имао тада напад грознице. Лежао је на поду и некако нељудски јаукао у ноћи, и вал би га однео да га дечаци нису чврсто држали. Иво је седео крај њега и тешио га. Страхотни гром проломи се у близини, и у том безнадном положају, кад су већ сви били изгубили наду на спасење, у тренутку кад је блеснула муња, Иво јасно спази у близини велику моторну једрењачу. Завикао је из свега гласа, али узаман. Ко би га могао чути кад је бура овако беснела!

Изненада угледаше ту, пред собом, обрисе пустог каменитог острва. Галеб је свом снагом јурио ка обали. Видели су како пенушави таласи у бесном налету ударају о обалско стење и, пре но што би лађицу могли окренути, подухвати је силан висок талас, диже је, прекри пеном уз буку, тутњаву; причини им се да лете по ваздуху, а у истом тренутку већ су треснули на тло, где и осташе непомично лежећи. Сва посада Галеба била је збачена. Иво још виде како талас повуче у море Перу и Јурета, потом га обави тама; тресну о камен и паде. Али само за тренутак. Убрзо се диже. Поред њега непокретно је лежао Фрањо, мало даље Михаел, а Петар се свом снагом упирао, држећи се за клизаву сигу, како га не би одвукли таласи који су непрестано ударали о стење. Иво га с муком извуче из те опасности.

Истог часа он и Петар закључише да треба одмах спасти из лађице све што се може спасти, јер су таласи били тако јаки да су се бацали по стењу на обали чак до Галеба, чврсто заглављеног између двеју стена као у процепу, и, штавише, пребацивали се преко лађице. Кад сместише своје онесвесле другове под избочину једне стене, похиташе натраг Галебу и изнеше све што је било у лађици.

Али су сад већ били изнемогли. Мучно сазнање да је море однело и прогутало два друга опет обузе Иву. Иако сав сломљен, спусти се до самих таласа и очајно је дозивао у подивљалој ноћи. Онда се врати, паде пор