|
 |
|
|
|
Кад су Јерко и Павлек изишли на улицу, избило је четири сата. Полицијски бригадир Папагало, који је већ два сата хркао опружен на дивану, одједном се трже из сна. Зашкиљи у таваницу, а онда баци поглед на отворен прозор.
Седе, извуче из џепа марамицу и обриса врат, образе и чело. Био је округао као буренце, са два подваљка, и сав се презнојио у сну. Угрејало га је и јесење сунце, које се у међувремену померило на запад и сјало му право у лице.
Папагало погледа на сат и разрогачи очи. Ех, ех! Читава два сата је хркао. У ово време требало би да је већ на улици, на дужности.
Приђе умиваонику и пљусну се водом по лицу да се освежи после спавања. Опет му паде на ум оно што му је већ дуго кварило расположење и образи му се издужише. Већ два месеца — ах, шта, већ три месеца, ако не и више — узалуд њушка за неким "злочинцима". А још у почетку заклео се да ће им ући у траг за две недеље. Остао је празних шака. Због неуспеха већ му се кришом подсмевају. То му загорчава живот. А за то време "злочина" је било све више. Баш тога јутра сазнао је за нове случајеве и дошао до нових доказа.
И да би се уверио да то није само сањао, извади из џепа листић ишпартане хартије. Једна страна била је празна, а на другој су биле одштампане пароле: "Доле фашисти! Доле Италија! Хоћемо слободу! Живели, живели, живели Словенци!" Овакви листићи растурани су прошле вечери по улицама, биоскопима и школама.
То је почело још у пролеће. У почетку ретко, али се понављало све чешће. И било је све више листића. Папагало би се заклео да се иза тога крије нека тајна организација. "Ако овако продужи", мислио је он, "једног дана ће почети да пуцају на нас и да бацају бомбе. То треба спречити. Зло треба сасећи у корену."
Полиција је наредила да се изврши неколико претреса по кућама, али ништа није нашла. Где год је ударила, промашила је. Бригадир Папагало увртео је себи у главу да "злочинце" треба тражити међу деранима. Истина, и одрасли су у то умешали своје прсте. То он не искључује. Више је него вероватно. Али они су у позадини, крију се као мишеви, oни припремају летке, а дечаци их растурају по граду и лепе по излозима. Колико дерана се скита сваког дана по улицама, и ко води рачуна о њима! Уловиће бар једнога од њих, шчепаће га за врат и из њега истрести признање као орахе из вреће.
Стога је у својим обиласцима по граду држао на оку само дечаке и ослушкивао само дечачке гласове. Нос му је говорио да мора нарочито пазити на ђаке Словенце. Кад би из младих уста чуо словеначку реч, тргао би се као пас кад нањуши дивљач. Кад би угледао два-три дерана како се сашаптавају, хтео је да сазна шта то говоре... Застајкивао би на улици и мотрио, десно и лево; кад би се окренуо, на излогу би угледао летак. Прилепили су му га иза леђа...
Брр! Сећање на ово било му је непријатно, као да га песак жуљи у ципелама. Узео је шешир и изишао на улицу. Купио је новине, летимично прегледао наслове и гурнуо их под мишку. Иза првог угла посматрао је како се играју три дечака и две девојчице. Вриштећи скакали су на једној нози по квадратима које су кредом нацртали на плочнику. Дечја игра — ничег сумњивог. Кренуо је даље.
Одједном му се поглед заустави на двојици дечака. С рукама у џеповима, нетремице су буљили у излог с ловачким пушкама и мецима. Сумњао је на сваког дерана, а ова два дечака нарочито су привукли његову пажњу. Учинили су му се још сумњивији зато што су са таквим заносом гледали оружје.
Прошао је поред њих, али се вратио, као да је излог привукао и његову пажњу. Претварао се да гледа двоцевке, а испод ока је посматрао дечаке. Били су ђаци, то је видео на први поглед. Већи, Павлек, био је кошчатих удова, косе као предиво и округлих, румених образа. А његов друг Јерко био је сићушан, птичјег лица с оштрим носићем, на којем су биле наочари. Смеђа коса била му је кицошки раздељена и глатко очешљана.
— Мој отац има овакву пушку — показивао је Павлек двоцевку. — Само што није овако нова. А наш слуга има револвер на бубањ.
Да, ђаци Словенци. Папагалова сумња се утростручила. Није разумео о чему говоре, али мора бити да је нешто што свако не сме да чује. Кад га већи угледа и упре у њега своје светлоплаве очи, трже се. Затим лако гурну лактом свога друга, и дечаци се изгубише низ улицу не осврћући се.
Папагало је стајао неколико тренутака и гледао за њима. Није ли онога дебељка праве косе већ негде видео? Где? Није могао да се сети. Али то у овом часу није за њега било важно. Сав је био обузет мишљу да ова два ђака нешто крију. Одлучио је да их прати.
Пошао је за њима што је брже могао, колико год су му дозвољавале његове кратке ноге и трбушчић. Били су одмакли већ добар део пута испред њега. И чинило му се да све брже одмичу. Кад су дошли до угла прве улице, скренули су улево.
Бригадир је више пута претрчао него што је препешачио остатак пута од угла. Кад се заустави и погледа низ дугу улицу, која се пружала далеко улево, затрупка ногама од беса. На улици је било само неколико људи, али међу њима није било ни једног дечака. Дерани су ишчезли као да су пропали у земљу. Зар су већ претрчали сву ту дугачку улицу? Или су се сакрили у неку од многих кућа с обе стране улице? Ко то зна? Није их било. Сумња му се учетворостручила. Али му ништа не би помогло ни да се удесетостручила, изгубио је траг.
Прогунђао је нешто кроз зубе и лупио се дланом по челу! Тикван! Птичице су му побегле. Требало је да их на месту шчепа и отера у полицију. Будала!
Он марамицом обриса ознојено чело.
2.
Дечаци, Павлек и Јерко, били су, међутим, већ далеко у другој улици. Кад је Павлек разабрао да је оно "буренце" које је на њих мотрило бригадир Папагало, потпрашили су пете. Побегли су у једну кућу, претрчали преко дворишта, прескочили неку ограду и кроз двориште и ходник велике куће с друге стране истрчали опет на улицу. За све време нису се ни осврнули, нису се усудили ни да говоре гласно. Сад су се осећали као птице које су се неким чудом спасле из јастребових канџи.
— Одакле га познајеш? — упита Јерко мало неповерљиво.
— Долази к нама, у Полог. У лов. Познаје мога оца.
Павлеку је било тешко да то призна. Још овога сата примиће га у тајну дружину "Црна браћа". Он и Јерко, с којим је становао у истој кући, журили су на свечану заклетву. Другови су се дуго опирали да га приме међу се, говорило се да му је отац фашиста. А није био фашиста. Није носио црну кошуљу, код куће је волео да се хвали да је добар Словенац. Само се на улици дубоко клањао Италијанима, јер се плашио за своју кесу. Павлек се бојао да би познанство са полицијским бригадиром могло на њега бацити још једну црну сенку.
Упитно је погледао Јерка, који је неко време гледао у земљу, а затим се гласно насмеја.
— Зашто се смејеш?
— Нешто је нањушио, али смо му умакли. Па и да нас је ухватио, шта би нашао? Ништа.
Стигли су у другу, прашњаву улицу на крају града. Иза ње су се пружале само баште и њиве све до Соче. У ниској, једноспратној кући, која је била стиснута међу суседнима, живео је Тонин, Павлеков школски друг. Њему су се упутили. У приземљу је била браварска радионица; изнад врата са улице висио је огроман кључ. У њој је Тонинов отац, који се звао Фаганел, са помоћником и шегртом од јутра до мрака ковао гвожђе и стругао челик, тако да су човека подилазили жмарци.
Тонин их је већ чекао у дворишту посутом шљунком и пуном неке старудије. Низак и здепаст, великих уста и прћаста носа, личио је на мече коме су навукли панталоне. Црне очи, које су вириле испод сувише дуге црне косе, сијале су му благо и умиљато.
На дрвеним степеницама, које воде на трем и у стан, седела је Тонинова сестра Жутка и плела. Клатила је десном ногом, као да жели тиме да привуче пажњу на себе. Била је сувоњава, дугуљастог лица, црних очију и косе као у њеног брата. Главу је држала мало накривљену у страну и враголасто гледала у ђаке. Очи су јој говориле: Ја знам много штошта, али, не бојте се, ништа нећу одати; овде стојим на стражи, и ако би неко пошао за вама, почећу да зовем мацу да вас упозорим...
Дечаци су каменим степеницама сишли у мрачни подрум. Кроз прозорчић с решеткама, испред којег је растао густ грм олеандера, допирало је врло мало светлости. Поред зидова лежало је старо гвожђе и дрвено корито за прање. Само испод прозора није било старудије. Ту је стајао расклиматани сто и поред њега клупа коју је Тонин довукао из сенице у башти. Два сандучића замењивала су столице. На столу, покривеном новинском хартијом, стајала је упола догорела свећа. На зиду је висила словеначка заставица.
Дошљаке су већ чекали Филип и Нејче, Јеркови школски другови. Сва тројица били су у трећем разреду гимназије, само Павлек и Тонин похађали су трећи разред реалке. Филип је био дугачак као притка и мршав као мотка, очи су му оштро гледале из кошчатог лица. Нејче је био онизак као и Јерко, али не тако ситан, био је живахан, али и плашљив; стално је руком гладио своју кестењасту, рашчупану косу.
Павлек их је видео први пут. Руковао се с њима и збунио се. Другови и све око њега било је мрко и озбиљно и оставило је на њега дубок утисак. Није знао шта да каже, где да дене руке и у шта да погледа.
Тонин упитно погледа у Јерка, који климну главом, на то он припали свећу. Слаба светлост бацала је бледе, дрхтаве сенке по зидовима. Тонин извуче из џепа панталона старински револвер на бубањ и стави га на сто. Нашао га је међу очевом старудијом, очистио га и присвојио. Иако револвер није имао метака, био је страшан, пун претње. Павлека обузе страх тако да га прођоше жмарци.
Јерко се накашља, приђе ближе и загледа се Павлеку у очи.
 |
— Павлек Гољо, — проговори свечаним, мало дрхтавим гласом — знаш ли какав је циљ дружине "Црна браћа", у коју те сад примамо?
— Знам.
— Јеси ли спреман да без оклевања и до краја извршиш све задатке који ти буду постављени?
— Јесам.
— Знаш ли шта те чека ако погазиш дату реч или одаш и најмању тајну?
— Знам.
— Шта те чека?
— Смрт!
При речи "смрт" Павлеку паде поглед на старински револвер и удари му ватра у главу, срце му се стеже.
— Сад се закуни! — рече Јерко. — Стави десну руку на срце и гледај у заставу!
Павлек стави руку на срце, које му је немирно ударало, и упре поглед у заставицу.
— Понављај за мном! Ја, Павлек Гоља, заклињем се словеначком заставом и својом чашћу...
— Ја, Павлек Гоља, заклињем се словеначком заставом и својом чашћу — понови Павлек готово тихим гласом; од свечаности тренутка и речи све му је треперило у грудима.
— ...да ћу се верно и упорно борити против фашиста, који копају гроб нашем народу... да ћу савесно и без поговора извршавати све задатке... да никад нећу погазити дату реч нити што одати... а ако одам и најмању тајну, да одмах умрем...
Павлека је са сваком изговореном речи све више пекло у очима. Мало је требало па да му сузе потеку низ образе.
Свршило се. Тонин угаси свећу и гурну револвер у џеп. Јерко топло стеже руку Павлеку.
— Сад си наш "Црни брат" — рече он.
Затим се сви редом руковаше са њим. Поседаше на клупу и на сандучиће око стола.
Напетост је попустила. Опет су седели један поред другог као другови. Ипак је Павлек осећао да није све онако као што је било раније. Са "Црном браћом" био је везан на живот и на смрт. Осећао се као да је ушао у сасвим нов свет који му је дотле био непознат.
— Где су нови леци? — упита Јерка упревши поглед у Филипа и Тонина.
— Овде — Тонин завуче руку у сандучић под собом и баци на сто дебео свежањ листића.
Узео је свако свој листић и тихо га читао.
Што тако дижете прах?
Словенаца вас је страх!
Ми се дижемо! Куцнуо је час!
Ми нећемо умрети!
Тлачен се буном свети!
Фашисти, смрт вреба вас!
Сем Јерка, нико није знао да су четири од ових неколико стихова Ашкерчева. Јерко, који је кришом и сам писао песме, изабрао их је и допунио, прилагодио их потреби. Кад би песник то дознао, сигурно се не би преврнуо у гробу. Тихо, одобравајући, насмејао би се себи у браду.
Строфа је била одштампана дечјом штампаријом с једне стране хартије, друга је била празна. За штампу су се бринули Филип и Тонин. Филип је штампарију, коју је добио од тетке за рођендан, великодушно поклонио својој дружини.
"Црна браћа" била су задовољна. То није било исто што и: "Доле Италија! Доле Мусолини! Живела Југославија!" То ће друкчије запалити срца.
— Нема их довољно — рече Јерко.
— Стотину, нешто више — додаде Тонин. — Немамо више новца за хартију и мастило.
Ћутке се погледаше. Новац! На тој препреци често би се све зауставило. Своју тајну нису смели никоме да повере, нити да траже помоћ. А сами су били сиромашни као црквени мишеви. И кад би дали све што им је понекад кануло у џеп, опет би било сувише мало.
Павлекова рука нехотице се маши џепа. Био је од свих најимућнији. Отац је, додуше, био шкрт, иако је седео на парама, као што су говорили суседи. А мајка му је била широке руке. Кад год би дошао кући — а то је било доста често, понекад сваке недеље — тутнула би му нешто пара "да мало побољша храну"... Извадио је све што је имао и ставио на сто.
— Ево — рече он, а крв му удари у образе.
Другови се забезекнуше. Овакву дарежљивост нису очекивали. С дивљењем и одобравањем упреше очи у Павлека.
— Позајмљујеш? — упита Тонин да не би било неспоразума.
— Не. Дајем.
Тонин привуче ситнину преда се и преброја је.
— Направите још две стотине летака — рече Јерко! — Боље више... А сад да поделимо посао!
— Тако је — рече Тонин и раздели летке на три дела. највећи део гурну пред Павлека, један даде Јерку, а остало задржа за Жутку. — Ти, Павлек, излепи их вечерас на излоге у главној улици. Нејче, ти ћеш га пратити! Покажи му како се то ради. Пазите да вас не укебају!
Павлек узе летке и стрпа их у џеп. Осећао је како му рука лако дршће. Обузимао га је потајни страх.
— А шта ће Филип? — упита Јерко.
— Филип ће извесити заставу — одговори Тонин. — Већа је од ове — показа очима заставицу на зиду. — Ја ћу му помоћи.
Дечаци весело заграјаше. Одакле му застава? То нису сазнали. Тонин се тајанствено смешкао својим широким устима. Где ћемо је извесити? То је било питање. На тврђаву или на неки платан у дрвореду. Са тврђаве видела би се далеко, али нико не би разабрао њене боје. Морала би да буде врло велика. На платану видеће је свако, све док је не скину.
— Онда на платан — рече Тонин.
"Црна браћа" устадоше. Тонин скину заставицу и стрпа је под кошуљу, а свећу стави у џеп. Излазили су тихо један по један. И сваки је увукао главу у рамена и погурио се да буде неприметнији кад се појави у дворишту.
Тамо је стојао Тонинов отац, гладио чупаве бркове и стрељао погледом ђаке. Није рекао ни речи. Чак ни Тонину, који покуњен умаче у трем.
3.
"Црна браћа", која су се по спољашности и карактерима разликовала као камење у речном кориту, али их је везала љубав према народу и језику, разиђоше се сваки на своју страну. Јерко пође кући сам-самцат. Размишљао је где би нашао текст за нови плакат.
Ако је можда за неке од његових другова "завера" била само узбудљива игра, за њега то није била. Откако је мало поодрастао, за игру готово није ни знао. Уносио се свим срцем у све чега год би се прихватио. Мислећи на своје родитеље, који су га с муком издржавали у граду, није занемаривао учење. Сем тога, необично га је привлачило читање. Књиге је гутао као алву... Али за време учења и читања мисли би му се често губиле у сновима како ће једног дана "Црна браћа" са словеначком заставом певајући корачати улицама Горице...
— Имаш писмо — рече му госпођа Нина, отварајући му врата.
Госпођа Нина, његова газдарица, била је постарија жена, удовица нижег чиновника, с малом пензијом. Да би лакше излазила накрај, држала је на стану два ђака. Њена фризура била је исто тако старомодна као и њена хаљина и намештај. Сиве очи су јој мирно, доброћудно сијале са широког, бледог лица. Живела је сасвим сама и била је плашљива тако да се чак и преко дана закључавала у стану.
Кад угледа писмо, Јерку удари пламен у лице. Познао је рукопис. Био је очев. Отац му је био учитељ на селу. Пре две године, кад су словеначке школе поиталијањене, преместили су га далеко у унутрашњост Италије. Тамо је животарио и чекао пензију па да се врати породици, која је остала у својој кућици у једном бришком селу.
Јерко летимице прочита странице исписане ситним, збијеним, лепим рукописом... Није било никаквог жаљења на усамљени живот у туђини, међу туђим људима. Али из сваке речи избијала је жива чежња за домовином, за ведрим, сунчаним небом над родним бреговима и планинама, за цветним и заруделим обронцима, за словеначком песмом и речи. Саветовао је Јерка да учи, да не разочара мајку. Мајку, писао је, а не њега. А још упорније, у сваком писму, подсећао га је на речи које му је упутио пре свога одласка. Те речи му није никад наводио, јер нису биле за јавност. Јерко их се добро сећао. Препоручивале су му верност и љубав према словеначком народу и језику...
Јерко се замисли. Кад би отац знао како он извршава оно што му је препоручио. Можда би га изгрдио. Рекао би му да је то лудост и детињарија. То би га увредило и разочарало. Али вероватно би му ћутке положио руку на главу и очи би му засијале... И кад би овога тренутка стао пред њега, ипак се не би усудио да му призна да је душа тајне дружине ђака о којима говори читав град и пола покрајине.
"Црна браћа" су се добровољно и без поговора препуштала да их он води. У ствари, вођство је делио са Тонином. Кад је било у питању "шта" да се уради, све очи биле су упрте у њега. А кад је било у питању "ко" да уради, "када" и "како", најпре би погледали у Тонина. Он је био сналажљив као Циганин. Рекао би шта мисли, а затим би се очи опет окренуле Јерку. Али ретко се дешавало да се Тонинов предлог не усвоји. Па ипак би се "Црна браћа" лакше снашла без Тонина него без Јерка. Без њега не би било дружине "завереника"; она се родила у његовој глави.
Био је осетљива срца и дубоко би га заболела свака неправда. Кобаридских догађаја[1] сећао се с већим болом него смрти свога старијег брата. Тада му је било једва шест година, само је упола разумевао оно што су код куће говорили о томе, али осећао је бол као да му се нож зарио у срце. Кад је већ пошао у школу, изненада је једнога дана дошао учитељ странац и говорио језиком који није разумевао. А како је био жељан знања и волео да учи, било му је као да му је мрак пао на душу. У граду у који су га послали било је још теже него на селу. Морао се крити кад је са друговима говорио словеначки. Све му се чинило страховито туђе и мрско. Многе увреде оросиле су му очи сузама и као жеравица утиснуле му се у душу.
Али најјаче му се утиснуло спаљивање зграде у којој је било словеначко позориште.[2] Тога се још тако добро сећао као да се сад десило. Била је недеља, сунчан дан, пред позориштем се окупило мноштво људи који су запањено гледали. Из дворишта дизао се висок стуб црног дима. Гореле су кулисе и гардероба. Кроз прозоре су уз вику и дреку летеле књиге, списи, полице, столице, столови и ормари. На улици је горела ломача око које су скакали младићи у црним кошуљама и урлали као ђаволи. Смрдљиви дим куљао је под платане и кестенове.
Јерко, коме је тада било једанаест година, стојао је, гледао, бледео и хватао дах као да га дави невидљива рука. У души му је беснела олуја. Све сличне неправде које је ма када доживео или о којима је слушао оживеле су у њему сто пута јаче. Заплакао би на сав глас, зајаукао би, песницама би ударао по тој гомили што урла, тукао би је, грувао и мувао... Али то што се дешавало не би могао да спречи. Био је сам, страшно сам. Грчевито му је задрхтала доња вилица, сузе су му потекле низ образе.
Побегао је. Не од страха, него зато што то више није могао да гледа. Срце му не би могло поднети. Што даље — да му туга не разнесе груди! Дотрчао је кући, зарио лице у постељу и на сав глас заплакао. Госпођа Нина положила му је руку на главу и брижно га упитала шта се десило. Је ли га когод грдио? Или га је неко тукао? Или нешто слично. Јецајући, испрекиданим речима описао јој је шта се десило напољу. Али оно што је осећао није умео да јој каже... Госпођа Нина је неко време ћутала, као да су и њу савладали туга и ужас. Онда га је тешила. А Јерко је осећао како му њене вреле сузе капљу на образе...
Био је још дете, али тај догађај урезао му је оштру бору у лице. И као свако дете, кад доживи велику неправду, и он је пожелео да има снагу Петра Клепеца, да чупа дрвеће из корена и да удари на непријатеља. Али то су биле само пусте жеље. Снови! Био је свестан тога да је нејак и да ништа не може учинити. Све дотле док му до руку није дошла књига с привлачним насловом "Црна браћа". Сваку нову књигу брзо би прочитао. Ову је гутао двапут брже. Кад је завршио, почео је изнова... Писац је са свом топлином своје душе описивао борбе карбонара "угљара" против Аустријанаца, који су тлачили Италију. Тајно удружење устаника које се звало "Црна браћа" ковало је завере, растурало летке, истицало заставе и бацало бомбе... Најзад је устао цео народ и истерао туђина из земље... Јерко је у машти гледао јунаке ове узбудљиве књиге све обасјане блештавом светлошћу. То су били људи!
Књигу је после њега прочитао и Филип. Већ одавно ју је вратио библиотеци, али је њен садржај непрестано заокупљао његову мисао. Из ње је избијало безброј мука које су тиштале и његову душу. Књига му је изгледала као огледало у коме види свој живот и живот својих рођака. Али ипак није било све тако. Где су светли јунаци, устаници, да их поздрави његова мисао? Није их било...
Једном, кад је посетио Филипа, полиција је баш ухапсила и протерала неког радника. Жена и троје деце обиснули су му се о врат, вукли га за руке и вриштали плачући... Ђацима који су издалека гледали овај призор стезало се срце од туге. Радник није био ни лопов ни разбојник; говорило се да су код њега нашли неке хартије. Другови су се погледали дугим погледом, сузе су им наврле на очи. "Требало би онако... као у оној књизи, сећаш ли се?" рекао је Филип и стегнуо Јеркову руку.
То је Јерку већ дуго било у мислима и у срцу, али се није усуђивао да каже. Филипове речи биле су клица тајне дружине "Црна браћа". У почетку су била само двојица, заклели су се један другом. Придружио им се Тонин, кога су морали обуздавати да све не поквари својом нестрпљивошћу. Онда Нејче, кога је свака новост привлачила као весела игра... Нису детињасто уображавали да ће сами истерати фашисте. Хтели су да буду само искра из које ће букнути пожар. Баш као у књизи "Црна браћа"...
Јерко отвори ковчег и стави очево писмо у шарену кутију. Испод рубља извуче Грегорчичеве "Песме", поклон од мајке. Окретао је лист по лист и тражио пламене речи.
***
[1] Године 1922. фашисти из Чедада и Видма послали су казнену експедицију у Кобарид, посекли липе на тргу, срушили споменик композитора Храброслава Воларича и терорисали становништво. Зашто? Зато што је гром оштетио италијански споменик на оближњем брду, Крну, а они су бацили кривицу на домороце да су то учинили.
[2] Године 1927. фашисти су демолирали "Трговачки дом" у Горици, где су се давале позоришне представе на словеначком, избацили кулисе, гардеробу и сав намештај у двориште и на улицу, па их запалили.
 |
4.
Павлек по природи није био нека кукавица, али му оне вечери није било лако при души. Растурати летке у биоскопима, у потпуном мраку, или по пустим улицама — ситница! То би умело свако дете. Али лепити их по излозима у главној улици, смело и неопажено упркос мноштву људи — нека само неко покуша! Ухвате те на делу, шчепају те као псето, одвуку те у полицију и добро те изударају. И то би било само за почетак. Главно би тек дошло. Павлек је већ чуо много страшних ствари о томе како злочинцу који неће да говори развежу језик. А ако ти развежу, чека те освета "Црне браће". Тонинов револвер био му је стално пред очима.
Али правио се храбар. Ни за шта на свету не би се пред Нејчетом одао да му се помало тресу панталоне.
— Погледај; то се ради овако — рече му Нејче кад су стигли у тесну, пусту улицу.
Узе листић, овлажи га језиком и — цмок! — у часу га дланом прилепи на излог једне пиљарнице. При том ни за тренутак није застао, нити се осврнуо улево или удесно.
— Покушај!
Нејче се држао самоуверено, хвалисаво, као да је то за њега ситница. Уистини био је велики зец, њему су се први пут ноге тресле више него сад Павлеку. Да није онда осећао да му је Тонин за леђима, побегао би. Сад је тај тешки испит већ прошао и желео је да се покаже пред Павлеком. Правио се да му то није ништа; као да код куће пише школски задатак или крцка орахе.
Павлек извуче из џепа летак, брзо га овлажи језиком, и у трен ока летак се нађе на излогу једне бербернице.
— Добро — шаптао је Нејче, који је ишао три корака иза њега да га на време упозори на неку опасност. — Одлично! Још један! Тако... Не мари што се искривио...
Стигли су у главну улицу, која је била пуна света. Светиљке још нису гореле, јер се још видело. Прозори на горњим спратовима блештали су у румени залазећег сунца.
Ту су се низали излог до излога, мноштво великих стакала. Ко је био брз и спретан могао је на сваки да прилепи по један летак. И Павлек је од живе жеље хитао да што пре испразни свој џеп. Ноге му се више нису тресле, али је био напет као струна. Није се освртао, али је осећао да Нејче иде за њим и упире му очи у леђа.
Па и да нема Нејчета, не би ни помислио да бежи. Увек му је био најтежи први корак. У почетку му се чинило да сви мотре на њега шта ради. Чак је имао осећање да сви знају шта је на лецима. Очекивао је да ће сваког часа повикати: "Држите га!" Али то се ниједанпут није десило. То га је охрабрило. Цмок! Цмок! И више није био онако напет. Све му се чинило као весела игра.
У ствари није на себе скретао пажњу више од ма кога на улици. Као да љушти кикирики, грицка језгро, а љуске баца на земљу. Кад би неки пролазник опазио листиће, мислио је да је то некаква реклама. Можда неко нуди нову маст за обућу или пасту за зубе. Мало ко би застао, одлепио летак и покушао да га прочита. Ако не би разумео, мрзовољно би га згужвао и бацио под ноге. Ко би га разумео, опрезно би се осврнуо и гурнуо га у џеп. Код куће ће га још једном прочитати, или ће га неком показати. Али никоме није ни на ум пало да га је залепило ђаче овако невина лица.
Павлек угледа пред собом мршавог часовничара који је стајао на прагу своје радње. Руком је гладио глатко избријану браду и посматрао пролазнике. Цмок! Павлек му прилепи летак на излог. Тада га прострели часовничаров зачуђен поглед. Цмок! Летак се створи и на другом излогу.
— Хеј, ти, магарче! — Павлек зачу глас иза себе. — Показаћу ја теби за то прљање стакла!
Ђаче се није осврнуло. Поуздао се у Нејчета, који је ишао за њим. Ипак га табани засврбеше и он убрза корак.
Нејче се начас заустави. Шта ће сад бити? Расрђени часовничар неколико тренутака буљио је за Павлеком. Изгледало је да ће тога часа потрчати за њим и шчепати га за капутић. Задовољио се тиме што одлепи летак са излога и пажљиво га прочита. Злобно и огорчено севнуше му очи. Погледа за Павлеком, али он се дотле већ изгубио међу светом. Затим поче да се осврће, као да неког тражи по улици. Намигну стражару, који је лено долазио с друге стране.
Нејче се даде у трк, стиже Павлека и уз пут га муну у ребра.
— Бежи!
Павлек не стиже да прилепи летак који тек што је овлажио. Спусти га на земљу и потрча за Нејчетом. Чинило му се да пола улице трчи за њим и да се стотину руку пружа да га шчепају.
Ово трчање по улицама није било ништа необично. Дерани из предграђа често су пред вече долазили у центар, буљили у излоге и изводили свакојаке лудорије. Али Павлек и Нејче нису били дерани, они су били ђаци. Ако их опази неки професор, биће зло, а можда и несреће...
Нејче одједном скрену у споредну, пусту улицу. У трку се баци на ниски зид са гвозденом оградом. Остао је да седи тако мирно и направио тако невин израз као да већ цело поподне чучи на истом месту. Не прође ни тренутак а Павлек је већ седео поред њега.
Обојица су били уморни, зајапурена лица, једва су дисали, нису могли ни да говоре. Гледали су према главној улици. Под платанима људи мирно су пролазили. Нико их није следио.
Погледаше се и топло се осмехнуше један другом.
— Шта је било? — упита Павлек кад поврати дах.
— Ах, онај часовничар! — одмахну Нејче руком као да о томе не вреди ни говорити. — Оно летака што ти је остало излепићемо на овом крају улице. Онда ћемо у посластичарницу. На торте.
— Немам пара — рече Павлек.
— Ја плаћам — удари се Нејче хвалисаво по џепу. — И малину ћемо да попијемо. Та жедан си, је л' да?
— Јесам — потврди Павлек,
5.
Бригадир Папагало био је те вечери као запета пушка што прети да ће сваки час опалити. Осећајући јасно да се око њега дешава нешто што је забрањено, њушкао је улицама. Очима је севао час овамо, час онамо, сваког дечака је стрељао погледом, али није видео ништа сумњиво. Сви дечаци су мирно, пристојно пролазили поред радњи, у очима им се огледала само невиност.
Прешао је преко улице, бацио поглед на први излог и сав се стресао. Да је угледао лава, не би се тако запрепастио. "Ето, опет!" И врео зној изби му по челу.
Скиде летак са стакла и прелете га очима. Ништа није разумео. Гурну га у џеп и стаде да се окреће на све стране као чигра. Где је, не било га? Куд се део? Уз улицу или низ улицу?
Угледа градског стражара који је живо разговарао са часовничаром. Обојица су махали рукама. Приђе им ближе, а они му гурнуше под нос још један летак, као да му се ругају.
 |
— Знам, већ знам — прогунђа. — Видео сам. Али ко га је залепио? То ме интересује.
— Неки деран — рече часовничар.
— Јесте ли га видели?
— Како да нисам. На моје очи опоганио ми је излог, безобразник један!
— Видели сте га и нисте га ухватили? — запрепасти се Папагало.
Часовничар се збуњено почеша по бради.
— Ех, ухватио — замуца. — Ухватио...
— Ех, ех! — ругао се разбеснели бригадир. — Знате ли бар куд је отишао? И какав је?
— Отишао је овуда — показа часовничар низ улицу. — Какав је? То заиста не бих знао да вам кажем. Ти балавци личе један на другог као јаје јајету...
Папагало одсечно махну руком и часовничар ућута. Није хтео ни часа да губи. Онај што га вуче за нос и већ неколико месеци ремети његов мирни сан био му је тако рећи већ у шакама. Неће бити тешко пронаћи га, оставља јасан траг за собом.
Пође брзо улицом загледајући у сваки излог. Овде листић; овде, овде, овде... Хе, хе! Срце му се само од себе смејало... Одједном застаде. Траг се изненада прекинуо. Је ли та вуцибатина већ завршила свој посао? Сад сигурно иде улицом, с рукама у џеповима тихо звиждуће и подсмева му се. Или је нањушио опасност и просто пропао у земљу.
Наново му зној обли чело. Осећао се као ловачки пас кад изгуби траг зецу. Није знао куд да крене, десно или лево...
Уто се већ смркло. На улицама су се палиле светиљке. Осветлиле су се и радње, каване, бифеи и посластичарнице. А у једној посластичарници до прозора седела су два дечака. Частили су се тортама, пред њима су стајале две чаше малине.
Кад Папагало прође туда, поглед му привукоше њих двојица. Очи му се зауставише прво на Павлеку. Зар није то онај дечко што му се учинио врло познат и што је пре три-четири сата ишчезао без трага? И његов друг... не, онај његов друг имао је наочари, а овај их нема. Или се можда вара? Обузе га таква сумња, да му нога просто сама од себе крочи преко прага.
Приђе тезги и наручи чашу вермута. Наслони се на лакат, стојећи прекрсти ноге и стаде да посматра дечаке.
Павлекове очи сретоше се са бригадировим погледом. У први мах се збуни, али се брзо прибра. Лако се поклони у знак поздрава...
Папагало подиже шешир.
Значи није се преварио да је тога ђака негде већ видео. Још раније, не само овог поподнева. Па и он њега познаје. Љутио се што га тако издаје памћење. Одједном му сину. Аха! Син трговца из Полога, који са њим и општинским деловођом иде у лов... Сумња која га је обузела мало попусти, али дечака није пуштао из ока.
Узе чашу и приђе ближе.
— Ти си Гоља, је л' да? — упита љубазно. — Павлек, зар не? Ето, нисам те одмах познао. Сувише ретко се виђамо... Дозволите да седнем код вас. Само за тренутак. Једите ви! Немојте да се узнемиравате. И он је ђак, а? — упита погледавши у Нејчета.
Нејчету су лако дрхтале руке. Павлек му је раније шапнуо кога је поздравио. Био је уверен да их прате и срце му је сишло у пете, понестало му је даха и речи.
— Јесте — одговори Павлек уместо њега.
— Значи обојица сте ђаци? — рече Папагало и зашкиљи очима. — Нисмо ли се данас већ једном срели?
— Не, господине.
— Павлек се већ припремио на то питање. Био је присебна духа и брзо се сналазио у свакој прилици. Да није тако преплануо од сунца, бригадир би лако опазио како је поцрвенео као рак.
— Не? — чудио се бригадир. — Код једног излога? Тамо где се продају пушке...
— Не.
— Онда сам се преварио — рече бригадир полако, а очи су му и даље неповерљиво сјале. Мало у шетњу, зар не? Мало да се засладите, а онда опет за књигу, је ли?
— Да.
Дечаци сагнуше главе више него што се пристоји и почеше да једу.
— Тако, тако — распричао се дебељко. — За књигу. Тако и треба. Омладина треба марљиво да учи. Ко у младости учи, у старости на меком седи. Е, али кад би сви учили! Понекима су друге бубе у глави. Скитају се по баштама и по пољима и краду воће. Али то није најгоре. Упуштају се и у горе ствари. Неки, на пример, растурају овакве листиће — рече, извуче из џепа летак и овлаш га показа. — Ово сте свакако већ видели?
— Не, господине, — рече Павлек.
Дечаци осетише како им удари крв у главу. Целим телом прођоше им жмарци. Нису гледали у бригадира, али су осећали како стреља погледом час једног час другог.
Нејче се загрцну и закашља се. Поглед који је летимично бацио на Павлека био је пун страха. Павлек се већ уплашио да не учини какву глупост. Пружи ногу и муну га испод стола.
— Ово нисте видели? — чудио се Папагало, — Никада? И ништа слично? Заиста?
— Не.
Павлек упре очи у бригадира и издржа његов поглед.
— Е, па верујем вам. Боље је да с овим немате никаква посла. Ово мирише на бувару! То раде ђаци као што сте вас двојица... ваши школски другови... знамо ми то. Али ћемо их похватати. Већ смо им за петама. На трагу смо им. Похватаћемо их као мишеве. А онда ћемо их научити памети... Нека сами себи захвале...
Павлек и Нејче појели су колаче и ситним гутљајима пили малину. Осећали су се као мува у пауковој мрежи. Папагало је и даље говорио, а њих двојица нису знали шта да кажу. Процедили би само кратко "да" или "не". Имали су само једну жарку жељу — да се што пре нађу негде далеко на улици.
— Ако опазите нешто сумњиво, не би било у реду да то не пријавите — спусти глас бригадир — Не би било у реду. То је злочин према отаџбини. Тежак злочин! Потказивати за сваку ситницу, није лепо; то и ја кажем. Али ово не би било потказивање... Ово је срамота за школу...
Хтеде још нешто да каже, али ућута. У Нејчета није имао много поверења, изгледао му је подмукао. И Павлек му је био сумњив, али је ипак према њему осећао неку симпатију. Већ и због познанства са његовим оцем. То га је наводило на поверење... Да би похватао "злочинце", разапео је своје мреже по свим школама. Али то су били дечаци у које њихови другови нису имали поверења. Требало би да у своје мреже ухвати неког ђака Словенца.
— Оставите! — рече кад Нејче на Павлеков миг поче да вади новац из џепа. — Данас сте моји гости. А куд вам се толико жури? — Да још мало поразговарамо. Ја волим младе пријатеље... Е, па нећу да вас задржавам. Кад идеш кући? — упита Павлека.
— У суботу.
— Поздрави оца! Не заборави! Реци му да ћу доћи у недељу у лов. Уловићемо каквог зеца. И нас двојица — нагну му се сасвим до ува — имали бисмо нешто да поразговарамо...
Намигну им и махну руком кад су излазили на врата.
Потом седе, замишљено се загледа преда се и стаде да добује прстима по столу. Сумња коју је малопре одагнао наново га обузе. Да ли су невини или умеју тако да се претварају?
6.
"Црна браћа" нису се више састајала у подруму код Тонина. Фаганел није веровао да дечаци уче у том мраку, као што је хтела да га убеди Жутка. Али није им досађивао, нити је распитивао о њиховој тајни... Закључао је врата и кључ обесио у радионици.
После су имали састанке у једној великој земуници из доба првог светског рата коју су открили поред Соче. Исто као у томе рову могли су да одржавају своје састанке сакривени у густо грмље. Али то не би доликовало "завереницима". Нису се они играли ни Индијанаца ни разбојника. Могло би се десити да их неко сакривен у зеленилу прислушкује. Али у овој мрачној, влажној рупи нису могли да штампају летке. Јерко и Павлек пренели су "штампарију" у своју собицу.
Затворили су капке јединог прозора, који је гледао у двориште суседних кућа, и упалили светлост. И врата су закључали. Газдарице се, додуше, нису плашили. Она није никад улазила код њих кад "уче".
 |
Тонин је пинцетом ухватио слова и слагао их у равне редове. Јерко би на јастуче кануо густо мастило и равномерно га размазивао и утирао.
Павлек је савијао табаке хартије и оштрим ножићем секао их на мале листиће. Одштампали су нов текст:
Неће више фашиста да гази нас,
ни да нас тлачи крваво;
владаће овде нашег народа глас,
наш језик, наше право!
Овог пута стихови су били Грегорчичеви. Уместо речи "туђин" Јерко је ставио реч "фашиста". То је био јачи израз.
Тонин је плочицу са текстом притискивао час на јастуче, час на листиће. Павлек му је помагао. Скупљао је одштампане летке и слагао их на гомилу. Тап-туп! — час на јастуче час на хартију. Брзо је ишло. И готово тако тихо као да никог нема у соби.
Јерко је цртао веће летке на читавом табаку хартије. Пламени позив приморским Словенцима да се дигну и ослободе туђег јарма. То су "Црна браћа" одлучила на првом састанку у земуници. Велики део малих листића се изгубио, нико их није ни узимао ни гледао. Већи леци, украшени словеначком заставом, које ће налепити у предграђу и околним селима, привући ће свачији поглед.
Млади завереници радо су се сећали заставице коју су извесили на највиши платан у главној алеји. О њој је говорио цео град. Људи су читавог јутра упирали поглед у њу. Онда су дотрчали ватрогасци с великим лествама и скинули је. После су два полицајца сваке ноћи чували стражу у алеји.
При помисли на то Јерко се смешкао и час црвеном, час плавом оловком цртао словеначку заставу. У исти мах наметала му се још једна мисао која му већ одавно није дала мира.
— Требало би да имамо бомбе — рече као да говори сам са собом.
Павлек и Тонин га погледаше.
Бомбе! Њихове мисли нису никад биле тако смеле. Павлеку је и Тонинов старински револвер без метака, на којем му је силно завидео, изгледао страховито оружје. А Јерко је маштао о италијанским завереницима о којима је читао тако дивне ствари. Они су као од шале бацали бомбе, а Аустријанци су летели у ваздух.
— Где ћеш наћи бомбе! — рече Тонин.
— Нигде. То и јесте питање. Да имамо бар динамита!
— Какав динамит! Ни метке за револвер не могу нигде да пронађем.
— Са том крнтијом нећеш ништа учинити — додаде Јерко презриво.
Тап-туп! — час на јастуче, час на хартију. Тонин је "штампао" и ћутао. Било му је мало криво што Јерко потцењује његово оружје.
— Пуцао бих кад би хтели да нас ухвате — најзад проговори. — Они би се уплашили, а ми бисмо побегли.
Павлек се био задубио у мисао која му је већ неколико дана била у памети.
— Наш слуга има исти такав револвер — рече. — Вероватно има и метака.
Тонинове руке застадоше, био је сав у ватри.
— Донеси ми их!
Павлек се нађе у неприлици. Било му је тешко да обећа зеца који је још у шуми. А још теже му је било да одбије. Већ и због самог себе, јер је с тим имао неке планове.
— Неће ми их дати — рече.
— А ти му их дигни!
Павлек је у себи претресао све могућности како би се то могло учинити. Јохан, њихов слуга, сакривао је револвер; показао му га је једном кад је био при пићу. Ко зна где га чува? Али и кад би знао, крађа му је била одвратна. Можда би исто постигао и кад би га лепо замолио. Та били су пријатељи.
— Донећу ти их — рече он. — Мислим да ћу моћи — додаде мало у недоумици.
— Кад идеш кући?
— Сутра. Вратићу се у понедељак.
— Видећеш се са Буренцетом — рече он.
Буренце је био Папагало. Тако су га звали између себе. Павлек се радо хвалио како се извукао из његових канџи. Смејао се Нејчету, који је био готово умро од страха. У ствари, обојица су дрхтали и кад су били већ далеко на улици. Био је поносан на свој доживљај. Али се љутио што га другови задиркују да му је стриц у полицији. Речи које му је Папагало дошапнуо, а од другова их није прикрио, зујале су му у глави као досадне муве.
— Шта ли то хоће од мене? — упита.
— Не можеш да погодиш? — рече Јерко. Хтео би да од тебе направи њушкало.
— Шта?
— Њушкало — понови Јерко мрдајући ноздрвама као миш кад се појави из рупе. — Нос му је сувише кратак да нас нањуши, па би волео да га продужи за онолико колико си ти дугачак.
Павлек у мислима виде себе као продужење бригадировог носа и насмеја се на сав глас.
7.
У понедељак Павлек у последњем тренутку потрча у школу и сав задихан седе у клупу поред Тонина. Професор је ушао одмах за њим. Обесио је земљописну карту и почео да испитује земљопис.
— Јеси ли донео? — тихо упита Тонин.
— Јесам.
— Покажи ми!
Павлек завуче руку дубоко у џеп, извади метак и гурну га Тонину у руку.
Тонин га пажљиво разгледа под клупом. Његово широко лице развуче се још више у смех. Извуче из џепа револвер, који је увек носио уза се, иако му је много сметао и стално је био у опасности да га когод нањуши. Окрену се према Павлеку да га сакрије од другова и гурну метак у бубањ. С лакоћом је склизнуо. Дечак од задовољства пуцну језиком.
— Да ти не окине — шапну Павлек, гледајући испод ока у његове руке.
— Баш си шашав!
— Дај га мени!
Павлек и нехотице изусти оно што му је већ дуго било у памети и на срцу, али се бојао да изговори.
— Шта — упита Тонин, као да није добро чуо или као да не верује својим рођеним ушима. — Шта да ти дам?
— Пиштољ.
Тонин погледа у Павлека тако зачуђено као да је овај од њега тражио једно око. Није хтео одмах ни да му одговори. Испразни бубањ и опет стави револвер у џеп.
— Шта ће ти?— упита га Павлек. — Ионако немаш метака.
Тонина то непријатно жацну. Зар Павлек није обећао да ће му донети метке. А сад, кад их већ има, предомислио се. Чак и револвер тражи од њега. То није било само уцењивање, чинило му се да је то издајство.
— Истина је да их немам — рече савлађујући се. — Али ти си ми их донео.
Сад је ћутао Павлек. Гледао је у ђака који је дрхтао пред професором и озлојеђен у себи гунђао. Шта мисли Тонин, да је то тако проста ствар, као да су меци прегршт ораха! Узмеш их и нико ти ништа не каже. Он је морао метке да измоли и да за њих да велики сребрњак. Па и онда их не би добио да Јохан није био без пребијене паре и да га страст за пићем није тако страшно вукла у крчму. Сад је имао метке, али то је вредело колико и празан револвер. Мало га је пекла савест пред Тонином, али жеља за оружјем била је јача.
— Бар ми га позајми — прошапта.
— Гле, молим те.
— Само за данас по подне.
— А шта ћеш с њим?
— Учићу се да гађам.
Тонин се замисли.
— Поћи ћу с тобом. Заједно ћемо гађати...
— Не можеш. Донео сам ти летке. Ти и Филип треба да идете у околину.
— А ти?
— По граду. Са Нејчетом. Али тек увече.
Опет су заћутали. Тонин је био разоружан. Задатак који му је дала дружина "Црна браћа" није смео да одлаже. А волео би да Павлек заборави на пиштољ. Покушао је да разговор наведе на нешто друго.
— Да видим летке! — рече он.
Павлек стави на колена географски атлас и отвори га.
Међу страницама био је читав свежањ летака. "Словенци, шта чекате? Да нашу лепу земљу прекрију само гробови на којима ће се ширити туђин..." Биле су то речи од којих су човека подилазили жмарци. Текст је на горњој левој ивици обавијала лако залепршана словеначка застава.
— Јерко је сила — рече Тонин. — Дај!
— После часа — прошапта Павлек и брзо затвори атлас, јер баш тада прође поред њих ђак из последње клупе кога је професор прозвао да изиђе на земљописну карту.
Њих двојица су опет гледали у професора. Пред њим је стајао Анибале, сувоњав дечко с црним увојцима и као бибер ситним дубоко усађеним очима. Поглед му је лутао, гледао је час у професора, час по разреду, а најмање на карту. Једва му је пошло за руком да открије Амазон и стално је забадао штапић у њега као да се боји да ће му побећи.
 |
— Амазон је река... река... — муцао је, а хладан зној избијао му је по челу.
— Па знамо већ да је Амазон река — рече професор. — Шта даље?
— Амазон је река... која тече... која тече...
— Свака река тече. А куда тече? Где извире? Где се улива?
— Амазон је река која тече преко... која се улива...
— Позајми ми пиштољ — покуша опет Павлек. — Даћу ти половину метака.
Тонин се борио у себи. Он је Павлеку завидео на мецима као што је Павлек завидео њему на револверу. Револвер без метака вреди колико и поломљена брава. А меци без револвера — колико и зрна пасуља. Ако не попусти, ни он ни Павлек неће имати ништа од тога... Победио је разум, иако се срце противило.
— Али да ми га заиста вратиш. До вечерас.
— Хоћу, часна реч!
Тонин гурну револвер у Павлеков џеп, а Павлек спусти половину метака у Тонинову шаку.
8.
"Црна браћа" нису наслућивала несрећу која се у том тренутку већ била наднела над њих. Нису их укебали док су бацали летке и лепили их на излоге. Нису их ухватили кад су вешали заставу на највиши платан у дрвореду. Није их нањушио бригадир Папагало својим кратким носом. Нањушило их је продужење његовог носа — Анибале. Било је то случајно.
Кад се Анибале сав очајан вукао испред професора, јер није научио лекцију из земљописа, пролазећи поред Павлека поглед му паде улево. Угледао је словеначку заставу насликану живим бојама. Да је видио Тонинов револвер, не би се толико узбудио...
Док се пред картом мучио са својом празном главом, за тренутак је заборавио на цео свет. Враћао се у клупу са сигурним "кецом", а лице му је изгледало дуже него најдужа река на свету. Од стида и збуњености кривио је уста. Ухватио је Тонинов поглед, изгледало му је да му се руга. Тада се сетио боја које су му малопре удариле у очи.
Мислио је на њих све време док је с горчином гутао своју рђаву оцену. Поглед му је стално летео на Павлекова и Тонинова леђа. Седели су три клупе испред њега и поред наглувог професора стално су нешто шапутали.
Дотле их још није мрзео. Никад се нису посвађали. Понекад се суботом или понедељком налазио с Павлеком у возу и онда су имали много штошта да разговарају. Није био од оних који су своје школске другове пријављивали за сваку словеначку реч. Али застава га није убола само у очи него и у срце. Његов отац био је фашиста. По угледу на њега, чинило му се сумњиво све што није италијанско. Сем тога, иза њега је будно мотрила сенка Папагалова. Бригадир га је спопао, подстицао његово родољубиво осећање и свега га залудео својим брбљањем. Већ неколико недеља узалуд је прислушкивао и њушкао. Ђаци Словенци били су пред њим сасвим закопчани. А сад је тако лако наишао на један важан траг.
Копкало га је да се дигне и да каже професору. Осећао се понижен и осрамоћен због "кеца". То би му вратило углед. Професор би га истакао свима као пример... Али ма колико да су га прсти сврбели, није имао храбрости да их дигне. Био је велика кукавица. Не би могао поднети да га Тонин и Павлек стрељају непријатељским погледом. Бојао се да на себе навуче њихову мржњу. Не би се више усудио да изиђе на улицу. Њих двојица не смеју сазнати да их је он одао. Одлучио је да пође у полицију, Папагалу. Али неће данас, тек сутра. Најпре ће рећи оцу...
Тонина и Павлека никако није пуштао из вида: За време одмора, кад је већина дечака истрчала у двориште, он је остао у разреду. Надао се да ће моћи прочепркати по Тониновој и Павлековој клупи и да ће се још боље уверити. Али дечаци се за све време нису мицали с места.
По свршетку наставе њих двојица замакли су иза угла школске зграде. Анибале се шуњао за њима као њихова сенка. Упола скривени иза крошњате магнолије поред живице отворили су атласе: Павлек је Тонину дао неке хартије... Тек после тога су се опрезно осврнули око себе. Тонин љутито ошину погледом Анибала.
— Шта њушкаш овуда, јазавче? — продера се словеначки.
Павлек се насмеја.
Анибале побледе. Сматрао је као увреду и изазивање што га је Тонин ословио на словеначком и што се Павлек насмејао.
— Сhe соsа?[3] — упита зашкиљивши.
— Сhe соsа?
— Каква коза? — ругао му се Тонин. — Је ли она што има криве рогове и виче ме-ке-ке?
Ђаци се закикоташе и изиђоше на улицу.
Анибале увређен и бесан пође за њима. Бурна осећања која су га обузимала уливала су му храброст и одлучност. Више га никакви обзири нису везивали за Тонина и Павлека, осећао је само мржњу према њима.
Полако, погледа упрта у земљу, кренуо је према станици. Сваког дана у подне возио се кући, три станице од града, где је његов отац био железничар, а сваког јутра враћао се у школу... "Сутра!" рече у себи мислећи на Папагала. Да неће бити сувише касно? Тонина и Павлека ће претрести, али ништа неће наћи. Отац ће га грдити, рећи ће му да је будала...
Он застаде. Окрену се и пође натраг у град.
***
[3] Шта је? (италијански)
9.
Тонин је био већ ручао. Сит и лењ, као турски паша упола је седео а упола лежао за столом. С времена на време гурнуо би руку у чинију са смоквама која је стајала пред њим и сладио се. Мајка је прала судове, а Жутка је истрчала у двориште.
Мислио је на револвер, који му је недостајао, као да је изгубио богзна шта. Онда се сетио Филипа. Мора да пође к њему. Још кад је ишао из школе, купио је кутију ексерчића и поделио их с Павлеком. Филип ће стати испред њега, а он ће иза његових леђа раширити летак на зид. Ексерчићима — тап, тап, тап, тап! — брзо ће га прикуцати на сва четири угла. А онда ће мирно отићи даље, као да се ништа није догодило. Људи ће се сјатити у гомилу, док не дођу фашисти или карабињери.
Замишљајући то он се срећно и победоносно насмеја. Пружи руку да узме још једну смокву. Тада Жутка сва заруменела улете у кухињу.
— Тонине, траже те два господина — рече у једном даху.
Дечак у трен ока скочи на ноге. Као да су му се прсти укочили, смоква му испаде на земљу. Траже га два господина? То је било тако необично да га обузе црна слутња. Каква су то два господина?
Није стигао да упита; речи му застадоше у грлу. Господа су била већ на прагу, могао је сам лепо да их види. Ушао је Папагало, а за њим, кошчатог лица и отворених очију, црнокоси полицијски агент Бастоне. Ишли су тихо, полако, као да се боје да не уплаше кога. Бастоне је изгледао као оличење беса. А Буренце се смешкао; изгледао је сав срећан што му је прва жртва пала у руке као зрела крушка. Погледао је по кухињи, а затим је жмиркајући упро поглед у Тонина.
— Тонин Фаганел? — упитао је.
— Да.
Дечак је говорио испрекиданим гласом, као да му је нешто чудно горко запело у грлу. Полиција, издан, ухваћен, свршено је. Стотину мисли одједном му прође кроз главу. Осећао се као срна коју су опколили пси. Помислио је да бежи, али врата су била затворена. Пре него што би стигао да их отвори, шчепали би га и везали. Очајно, као да тражи помоћ, баци поглед на мајку и на Жутку.
Жутка се леђима наслонила на зид и сва бледа и уплашена гледала је час у агента час у брата. А мајци, која је брисала тањире, укочише се руке.
— Шта се догодило? — упита зачуђено.
— Ништа, госпођо, — одговори Папагало. — Досад се још ништа није догодило. Можда је само непријатан неспоразум. Али одмах ћемо видети... Где су ти књиге? — упита Тонина.
Тонин показа на креденац. Лежале су тамо поред будилника, где их је бацио кад је дошао из школе.
Бастоне је претурао по књигама и свескама. А бригадир се окомио на Тонина.
— Руке увис! — заповеди му.
Дечак диже руке увис као да се дави и очајнички их пружа из воде. Страху се придружило и горко осећање понижења и стида. Сузе му навреше на очи; грчевито је стезао усне да не заплаче. Мајку и Жутку видео је само као кроз мутно стакло.
Папагало му је претресао џепове. Та ништа неће наћи. Баш добро што нема револвера! На метке није ни помислио. Бринуо се шта ради Бастоне иза његових леђа, али се бојао да се окрене.
Из његових џепова појављивале су се најразличитије ствари. Папагало је разгледао сваку за се и стављао је на сто. Ништа нарочито. Ножић, чије је сечиво на крају било сломљено. Мајушна бележница са исто тако малом оловком. Бригадир погледа шта има у њој, али је била чиста као снег целац. Нешто ситнине и два зарђала пера. Бакарни новчић из доба Наполеона, превучен зеленом патином, нашао га је у песку поред Соче. Џепна марамица. И најзад шест метака које је добио од Павлека.
— Шта је ово? — упита га бригадир и гурну му метке под нос.
Тонин је гледао као да се чуди како је то стигло у његов џеп.
— Одакле ти ово?
— Нашао сам.
— Нашао? Где? На улици? Овакве ствари не леже на улици. Лажљивче!
— Јеси ли и ово нашао? — јави се Бастоне иза његових леђа.
 |
Тонин спусти руке и окрену се. Црнокоси агент гурну му пред лице летак са којег су дречале живе боје. Папагало упре поглед у хартију, а затим у Тонина. Насмеја се победоносно, али и љутито.
— О боже! — узвикну Тонинова мајка и сруши се на столицу; руке су јој немоћно лежале на крилу.
— Одакле ти ово? — Бастоне бесно понови своје питање. — Јеси ли и ово нашао на улици?
— Не.
Тонин је осећао да је изгубљен. Срце му се стезало, а колена тресла. Али ни на памет му није падало да некога ода. Угушио је очајање и осећање понижења. Обузе га тврдоглавост. Заинатио се. Сетио се "Црне браће". Стотину пута су упозоравали да сваки од њих мора све примити на себе ако га ухвате.
— Не? — наваљивао је Бастоне — Ко ти је онда ово дао?
— Нико. Сам сам направио.
— Сам си направио? А шта си намеравао с тим? А?
Тонин је упорно ћутао.
— Говори! — повика агент, надвлада га бес и удари га по лицу. — Говори! Говори!
Уто уђе Фаганел, Тонијев отац. Био је мало задремао после ручка, али га је пробудила необична бука у кухињи. Поглед му паде на Тонина, који од удараца посрну, ухвати се за образ и само што не заплака... Није му било потребно да пита шта се дешава, у часу је схватио ситуацију. Поглед на летак открио му је разлог тајних састанака у подруму.
— Немојте! — узвикну мајка. — Немојте га тући! Та говори. Тонине, говори! Кажи све искрено!
Тонин је упорно ћутао.
— Ми га не тучемо, госпођо, — рече Папагало. — Ми га само милујемо. Тући ће га закон...
Фаганел хтеде нешто да каже, али прогута реч. Био је трезвен човек и видео је да не вреди говорити колико ни решетом воду грабити. Седе на клупу и оштро намигну својој жени да ћути.
Папагало и агент претресли су кухињу и спаваћу собу. Испретурали су Тонинов кревет, али нису нашли ништа сумњиво. Чак ни заставицу, коју је Жутка брижљиво сакрила да је мајка не би видела.
Тонин се све време није ни померио, само је очима нешто говорио Жутки, која је мењала боје и гледала га жалосним, уплашеним погледом. Погодила је да јој нешто објашњава — али шта? Да ништа не ода? Неће она одати ни мрвице, може да буде без бриге. Али није било то. Бар није било само то. Тонин је мицао уснама као да изговара неке речи. Није се усудио ни да шапуће.
Жутка је отварала уста и очи, и истезала врат не би ли шта разумела... А Тонин, као да верује да је погодила његову мисао, топло јој се насмеја.
— Хајдемо! — рече Бастоне и чврсто зграби Тонина за руку.
Мајка тихо заплака. Отац се мучно накашља као да га гуши у грлу. Жутка је брисала сузе и гризла усне.
Тонин је очекивао да ће га одвести, али и поред тога срце му обузе горчина. Желео је да се поздрави с оцем и мајком, али га агент повуче за собом. Правио се јак, али му се ипак у оку појави крупна суза и склизну му до уста. Била је горка.
10.
Павлек одмах после ручка отрча до Нејчета. Он је становао код своје тетке, пиљарице Нуте, крупне, отресите жене, која га је чврсто држала у својим рукама. Плашио се ње као ђавола, па ипак је сваког дана ризиковао да она увече саспе на њега кишу оштрих речи. Срећом, била је мало код куће, те није стизала да пази на сваки његов корак.
Нејче је разгледао нови летак. До вечери, кад је требало да пођу на "посао", било је још доста времена. Павлека је револвер мамио негде далеко из града, како би могао да се огледа у гађању. Нејче, као и обично, пратио га је у стопу.
Лаких корака и насмејана лица газили су по прашини и жмиркали на јесењем сунцу. Куда? Поред Соче има увек људи који би чули пуцњаву. До Гројна или до обронака Шкабријела било је сувише далеко. Отишли су у Рожну долину. Тамо су усамљена места изван пута обрасла густим багремом. Сакриће се у неки честар и — бум, бум!
Док је ишао кроз град, Павлек се опрезно освртао на све стране. Бојао се да не сретне Папагала. Кад је био јуче код куће, Папагало је дошао с оцем из лова и питао за њега. Али узалуд су га звали и тражили, сакрио се... Имао је осећање да ће Папагало погодити шта има у џепу ако га сретне. Одахнуо је тек кад је прошао последњу улицу и последњу кућу.
Град га је притискао. И Нејчета исто тако. Морали су да буду мирни, да се понашају пристојно као ђаци. А изван града, у природи, и душа и тело били су им слободни. Из ђачета извири деран, који је на улици и у школи морао да се притаји. Овде су могли без бриге да се мувају у ребра, да се јуре по путу и да вичу. Или да звижде из све снаге, тако да пара уши.
— И ја ћу једанпут опалити — рече Нејче. — Хоћу ли?
— Хоћеш — одговори Павлек. — Једанпут! И ја ћу само једанпут.
— Зашто само једанпут?
— Јер ће нам меци бити потребни. Ако нас полиција нападне или ако нас неко изда...
Нејче је неко време замишљено, ћутећи гледао низ пут.
— Мислиш ли да би га заиста убили? — упита.
— Кога?
— Онога... који би нешто рекао... издао...
— Убили би га — рече Павлек равнодушно. — Тонин би пуцао у њега. Бојиш ли се?
— Не — одговори Нејче и с муком прогута пљувачку. — Зашто да се бојим?
— Издајник не би ни заслужио друго. Зашто да погази заклетву? Зар не би заслужио?
— Би — потврди Нејче, било му је тескобно при души.
Путем је ишао пиљар, гурао пред собом колица с грожђем и на туђем језику мамио купце.
— Жедан сам — рече Нејче, који одједном осети да му је грло суво.
— И ја сам. Да купим грожђа?
— Купи!
Павлек купи два велика грозда и један даде Нејчету. Носили су их пред собом држећи их за петељке, кидали зрна и стављали их у уста.
Пређоше на колски пут покривен жутом прашином који је водио међу брегове; појавише се честари багрема. С пута скренуше на утабану стазу која је водила некуд у густо жбуње. Наишли су на удубљену чистину с ретком, упола сасушеном травом. Свуд унаоколо растао је багрем и опкољавао их живом оградом.
Спустише се на траву и седоше подвивши ноге.
Павлек извади из џепа револвер, неко време гледао је оружје да би открио зашто је отказало, али му се чинио тако диван да га се није могао нагледати. Одапе га. Бубањ се окрену за једну рупицу, ороз удари у празно... Још једном... И још једном...
Павлек узе метак и свечаним покретом гурну га у бубањ. Било му је некако хладно око срца. Сад ће бити заистински. Левом руком одупро се о земљу, а десну са оружјем испружио је и жмурећи на једно око гађао. На нишан је узео тамну мрљу на мрком, дебелом стаблу багрема. Нејче га је напето гледао и задржавао дах као да сваког тренутка очекује пуцањ. Павлек одапе. Ороз удари у празно... И још једном... Сад је метак био на реду. Дечак скупи храброст и поново одапе... Шкљоц! Нити је пукло нити је било дима, а багрем се не помери.
Павлек је био постиђен и покуњен, а Нејче му се злурадо смејао. То га је мало љутило. Разгледао је оружје да би открио зашто је отказало. Можда метак не ваља.
 |
Извуче га из бубња и гурну други. Опет нанишани. Тада се разлеже пуцањ и одби се ехо од брегова, а рука му се затресе. Багремово стабло било је читаво, али је једна грана висила преломљена.
Павлек се победоносно насмеја. Нејче је ћутао.
— Покушај и ти! — понуди му Павлек оружје.
— Нећу.
— Бојиш ли се?
— Неее.
Бојао се, страшљивац, али то није хтео да призна.
Павлек леже на леђа, стави руке под главу и загледа се у пожутело лишће. Мисли су му блуделе као облачићи који су пловили ведрим небом. Највише би волео да ту лежи до вечери, док не дуне поветарац и не угледа звезде изнад себе. Није му се журило у град. Већ одавно га није тако мамило да остане у природи. Али морао је да врати пиштољ Тонину. И леци су чекали...
Скочи на ноге. Полако, у пријатном разговору, дечаци су се враћали у град.
11.
Жутка није била тако кратке памети да најзад није погодила шта јој је Тонин објашњавао. Мислио је на "Црну браћу". Његове усне су изговарале: Јерко, Павлек, Филип, Нејче. Они и не сањају шта се с њим дешава. Треба их упозорити. Мораће да посакривају све што може да их ода, да затру сваки траг.
О, Жутка ће све учинити да испуни његову жељу. Тонин може да буде без бриге. Доказаће му да заслужује његово поверење. Ах, кад само помисли како је он њу сматрао за брбљивицу и радозналу девојчицу. То му је једва опростила. Истина је да је много шта сама нањушила. Али Тонин јој је запретио тако страшном казном ако неком штогод избрбља, да би се сва стресла кад само помисли на то. Сад ће се моћи уверити да она зна да ћути. И да је добро што зна за њихове тајне, па тако може да им помаже...
Кад су Тонина отерали, у кухињи је дуго владала тишина. Само је будилник гласно куцао на креденцу. Отац је непомично седео и нешто размишљао... Мајка није више плакала, али су јој очи биле црвене и стално је брисала нос.
Жутка је хтела да се тихо искраде кроз врата.
— Куда ћеш? — упита је отац подигавши главу.
— У... у двориште...
— Нећеш никуда! Остани овде! — отац се диже и приђе јој. — Ваљда нећеш рећи да ниси ништа знала, а?
Жутка је гледала уплашено и ћутала.
— То није он сам измислио — проговори мајка. — Други су га на то навели. Неки школски другови долазили су код њега.
Фанагел се нагло окрену и оштро погледа своју жену.
— О томе да ћутимо! — рече мукло. — Нико није долазио Тонину. Ми ништа не знамо. Тонин то зна, нека он говори, ако хоће.
Жена је ћутала. Изгледа да је разумела шта њен муж хоће да каже. Да би се у свом јаду нечим забавила, продужила је да ради по кући.
Фанагел је дугим корацима премеравао кухињу. Мислио је на сина. То га је тешко погодило, бојао се последица, али је у себи оправдавао Тонина. Можда га је и сам навео на то, јер из мржње према "црним кошуљама" није пазио шта пред њим говори. У дну душе чак се томе и радовао. Вражји деран, како је могао нешто тако да смисли.
Погледао је на сат, и брзо отишао у радионицу.
Жутка се одмах за њим кришом извуче на врата. Мајка је била сувише замишљена да би пазила на њу. Излетела је на улицу и отрчала до првог раскршћа да је отац не види.
Куда? Није знала где станују Филип и Нејче. Није знала чак ни како се зову. У мислима, или кад је с Тонином говорила о њима, звала их је "онај мали" или "онај велики", да би их тако разликовала. И Јерка и Павлека није знала само по имену већ је случајно сазнала и где станују. У уској једноспратној кући, са обућарском радионицом у приземљу.
Задихана, зајапурена, заобилазним путем дотрчала је до куће и у неколико скокова попела се на први спрат. Дохватила је дрвену ручицу звонца и повукла.
У стану реско одјекну звонце. Неколико тренутака била је тишина, а онда се зачу како неко иде ходником вукући ноге. Врата се отворише и појави се бледо лице госпође Нине.
Жутка се збуни кад угледа стару госпођу. Није знала како да почне да не би штогод одала. И госпођа је била зачуђена. Гледала је зачуђено, са доброћудним сјајем у очима.
— Уђи! — рече јој. — Шта си хтела?
Девојчица уђе. Дотле је била већ смислила шта ће рећи да не изазове сумњу. Хтела је да одговори, кад јој поглед паде кроз отворена врата у кухињи. Тамо је седео неки господин у сивом оделу, врло сличан ономе који је одвео Тонина. Лупкао је прстима по колену и упро поглед у њу.
Жутка се збуни. Била је свесна да не сме да пита за Јерка и Павлека. Можда је дошла прекасно. Али нешто мора да каже. Не може се просто окренути и побећи: то би било још више сумњиво. И као да тражи помоћ, погледа око себе. Очи јој се зауставише на млину за кафу који је стајао на кухињској полици.
— Мама вас моли — промуца она — да јој позајмите млин за кафу.
То је можда било глупо, али није се сетила ничег другог. Најзад, то је ипак било најпаметније. Мајке су слале децу по грумен соли и прегршт брашна. И то само увече, кад су дућани били већ затворени. Сад није могла да тражи ништа друго до млин.
Госпођа Нина се још више зачуди. Ко је ова девојчица што је мајка шаље по млин. Није се могла сетити да ју је икад видела. Али пре него што је упита како јој је име и одакле је, погледа је дубље у збуњене очи пуне молбе. Изгледа да је све погодила и разумела.
Оде у кухињу, узе млин са полице и даде јој га.
— Поздрави маму! — рече.
— Хвала! Одмах ћемо га вратити.
— Не жури се! — рече госпођа, отпрати је до врата и шапну јој: — Јерка су одвели. Сад чекају Павлека. Још није дошао кући.
Потом се врата затворише.
Жутка застаде на степеницама с млином у руци. Обузе је таква туга да ју је гушило у грудима. Стигла је прекасно. Сувише се задржала. Неће моћи да испуни Тонинову жељу. Али још није било све изгубљено. Павлек још није стигао кући. Где је? Мора га потражити, мора га наћи... Истрча на улицу...
Куда? Зар да с млином у руци као нека луда трчи по граду? Неће ли се мимоићи с Павлеком... Од муке, не знајући у први мах шта да учини, грунуше јој сузе на очи.
12
Павлек и Нејче су управо скренули према Тониновој кући, кад угледаше Жутку. Појавила се као чупавац из кутије и препречила им пут. Гледала је разрогачених очију и махала рукама као да ће полетети.
— Павлек, бежи! — прошапута узбуђено. Бежите!
Дечаци застадоше зачуђени.
— Зашто? — упита Павлек.
— Траже те. Чекају те. Код куће.
— Ко?
— Ох, па полиција! — затапка девојчица ногама од нестрпљења и од беса што је одмах није разумео. Трипут је обиграла половину града док га је најзад нашла, а он сад стоји и блене. — Тонина су већ одвели. А и Јерка. Сакријте се! Немојте да идете кући!
Окренула се и дугим корацима отрчала низ улицу.
Сад су дечаци разумели тако добро да их подиђе језа. Тренутак су као два тупавка отворених уста буљили за девојчицом, која им одједном ишчезе испред очију. Потом се погледаше дугим, упитним погледом. Нејче је био престрављен, као куче кад угледа штап. Али Павлек није губио главу. Био је свестан да не смеју стајати на улици и уплашено зурити.
Намигну другу и најкраћим путем крену из града.
Ишао је брзо. Нејче га је једва сустизао, али га није напуштао, пратио га је као сенка. Обузет страхом, не би сам могао да се снађе. Хтео-не хтео, препусти се Павлековом вођству. Дуго се није усуђивао да му се обрати.
— Куда идемо? — упита га кад су били већ у њивама.
— У земуницу. Морамо да се сакријемо.
У земуницу! Павлек је то рекао тако просто као да иду на састанак "Црне браће". А тада се већ спуштала ноћ и они ће морати да је проведу у тој мрачној, влажној рупи без топле постеље и без вечере. А сутра? И следећих дана?
Нејче обори главу. Дружина "Црне браће" за њега је дотле била узбудљива, весела пустоловина коју је доживљавао готово као у сну. А сад га је стварност немилосрдно лупила по глави. Осећао се као да је са златних висина треснуо на тврду земљу.
Сретали су људе који су се враћали из поподневне шетње. Добро су их загледали и мерили погледом. Да нису међу њима њихови гониоци? С времена на време осврнули би се иза себе. Да ли их неко прати? Али нико се није обазирао на њих.
— Ко нас је издао? — упита Нејче. То питање мучило је и Павлека.
— Ко? Ја нисам, а ниси ни ти. Нису ни Тонин ни Јерко. Та они су у бувари.
— Можда Филип.
Павлек размисли и одмахну главом.
— Не — рече одлучно. — Не верујем. За њега бих ставио руку у ватру. Можда је Папагало нешто нањушкао.
— Како?
Павлек слеже раменима. То није могао да зна.
Зауставише се на високом брегу и загледаше се у Сочу. Доле у клисури већ је пала мрачна, вечерња сенка. Они се спустише стрмом, вртоглавом стазом, којом су обично ишли само дерани. Провлачили су се између стена кроз грмље и застали испод окомите литице.
Стаза је водила даље према реци која се светлуцала кроз густо грање. Дечаци скренуше у честар испод стене, куда је некад водио уски путељак, али је сад био прекривен грмљем. Рукама су размицали бодљикаве гране да их не гребу по лицу и да им не цепају одећу. Загасито зеленило се као завеса опет затварало за њима.
Зауставили су се пред земуницом у коју су се за време рата војници склањали од топовске ватре. Низак ров је у оштрој кривуљи водио дубоко у стену. Из њега је гледала тама и била студен. Улаз је прекривало тако густо грмље да га нико не би опазио ни на десет корака.
Сунце је већ залазило. Руменело се још само на ретким облачићима на западу. Светлост која је продирала кроз сплет грања била је све слабија. Мрак је постајао све гушћи.
Павлек одахну и насмеја се. Осећао се сигурним. Овде га неће нико наћи. Бар ове вечери. Пред њим је била дуга ноћ. До сутра може сто пута да размисли куда ће побећи по дану.
Спустио се на суво грање које је лежало поред улаза. Чучећи на овом грању, од
