Антон Инголич

Тајно друштво ПГЦ

Садржај:

• Антон Инголич: Тајно друштво ПГЦ
• Оливера Бакочевић: Разговор о роману
• Др Тоде Чолак: Поговор
• Речник мање познатих речи и израза

Антон Инголич

Тајно друштво ПГЦ

Увод

Ево у чему је ствар: наш професор словеначког језика задаје нам за казну задатке нарочите врсте. Не записује нас у дневник, не виче и не лупа по катедри као професор Погачник, кога смо прозвали Кербер; он уме чак и да се насмеши. Јожи, на пример, кад се дуго игра шестаром, каже најљубазније:

— Јоже, до прекосутра... — мало размисли и досети се — слободан састав: "Зашто ми је шестар милији од граматике словеначког језика".

Други пут ухвати Шпелцу како шапће Методу, који у зноју лица свог тражи пример за именицу мушког, женског и средњег рода. Ослободивши их обоје даљег напора, рече:

— Шпелца, до суботе: "Зашто желим да постанем суфлер!" Јеси ли разумела?

Како не би разумела! Цео разред разуме. Неки је и не жале. Набубала је граматику и шаптала тако да су је сви чули, првенствено професор. Зареза, како зовемо професора Петра Скаловника, који је и наш разредни старешина, није лако задовољити. Али смо се ономад забављали кад је Лојзек читао свој слободни састав, како Зарез назива те задатке, у ствари казнене задатке. Он је, наиме, за време одмора шутирао школски сунђер и пречуо звонце, што је више него разумљиво. Зарез га је ухватио баш у тренутку кад је дао свој неодбрањиви гол посред школске табле. Слободан састав "Фудбал, моја највећа радост" био је неизбежан. Лојзек је уз помоћ свог брата, голмана у универзитетском тиму, написао такав задатак да су и самом Зарезу од смеха пошле сузе на очи, док смо се ми остали смејали тако да смо сви — сем Лојзека добили слободан састав: "Смех је извор здравља и младости".

Професор Зарез, разуме се, није задовољан кратким одговорима. Рецимо, кад ђак испод наслова "Зашто једем на часу словеначког језика?" напише: "Зато што сам гладан", или на питање: "Зашто морам да пазим на часу словеначког језика?" одговори укратко професоровим речима: "Јер три четвртине научим већ у школи". Не, слободан састав или казнени задатак мора да има увод, језгро и завршетак.

"Сваки слободан састав мора да садржи бар три става!" Тај Зарезов савет бруји ти у ушима док жваћеш оловку и размишљаш шта би написао.

Истина, увод треба да буде кратак, али он ипак мора да наговести садржину и пробуди интересовање за даље излагање. Главно је, разуме се, језгро. У краћим саставима то је један став, само нешто дужи него увод и завршетак заједно. У опширнијим, а то су сви "слободни састави", оно треба да је подељено у три одељка. Најтежи је завршетак. "Ту треба да се покажеш мајстором. Добар завршетак дело краси!" Другу Зарезу не одговара завршетак као што га је написала Шпелца: "Тако сте, дакле, друже професоре, могли да видите зашто желим да будем професионални суфлер^[1]." Ни Лојзековим завршетком није био задовољан: "Из изложеног се може разумети зашто више волим фудбал него школске предмете."

Зарез овакав завршетак не трпи. "Завршетак, то је мисао, идеја целокупног састава. Ако не умете да мислите, зашто сте онда дошли у класичну гимназију?" Придев "класичну" наглашава, разуме се нарочито и његово пуначко лице се при том уозбиљи. "Што нисте одабрали неку другу гимназију? Код нас мора да се мисли, мисли и, још једном, мисли!"

Кад кривац прочита свој слободан састав и професор га оцени (а неки пут га оценимо и ми да бисмо, како каже Зарез, могли да се привикнемо на самостално наступање и дебату), Зарез га са црвеном оловком у руци још једном прегледа. Са каквим одушевљењем он прецртава и подвлачи, на крају упита повишеним гласом:

— А зарез? На зарезе, Татјана, ниси мислила?

— Не, друже професоре, — признаје Татјана из друге клупе и већ је готова за наредна три дана.

— Татјана, до суботе: "Зашто при писању слободних састава не мислим на зарезе?" Затим нама свима:

— Нечувено! Недостаје јој девет зареза.

— И опет, Татјани, која побледи као камен који означава километре дуж пута:

— Ако у наредном слободном саставу буде недостајало више од пет зареза, добићеш јединицу!

— Следи поука коју смо знали напамет већ на трећем часу словеначког језика:

— Децо, то јест ђаци, првошколци! Зарез је мали али врло важан. Колико немилих пометњи, па чак и несрећа се већ догодило зато што људи не знају да ставе зарез тамо где му је место!

Пре Недељу дана вратио нам је свеске са првим школским задатком. Ставио их је сав очајан на катедру и рекао:

Уместо вас морао сам да ставим свега сто педесет три зареза, прецртао сам их тридесет два, а претворио у зарезе три тачке и два пута сам уместо две тачке написао зарезе. Направио сам тачке од осам зареза, а зарезе од два ускличника и два упитника. Само у знацима за одвајање — двеста једна грешка! Такво нешто још нисам доживео, мада већ двадесету годину стављам зарезе уместо својих ученика.

Кад је прегледао Татјанин други слободни састав, најпре је побледео, а затим, поцрвеневши саопштио резултат:

— Још недостаје шест зареза, али — замислите! — осамнаест их је превише.

Очајавали смо заједно са Татјаном, како се оно каже, да бисмо освојили зарез. Зарез није очајавао. Запретио нам је:

— Научићу ја вас. И Татјану ћу научити. Одсад ћете сваке недеље написати по један слободан састав, а писаћемо и диктате. Чекајте само!

Тако смо свим расположивим снагама, под Зарезовим вођством, напали зарез и почели полако да га освајамо. Разумљиво је онда што смо нашем професору словеначког језика и разредном старешини дали надимак Зарез, као што је разумљиво и то да је зарез наш највећи непријатељ. А Зарез, упркос свим "слободним саставима", који нам одузимају толико драгоцених часова, ипак волимо. Још нико није добио укор, мада смо разбили већ два прозора, покварили три столице, оставили по клупама више неизбрисаних знакова и учинили читав низ других преступа. И Зарез воли нас.

У ходнику, између нашег и трећег разреда, налази се чесма око које је увек све мокро и попрскано; то није ништа ново. Само, прошли пут је испод чесме било право Бохињско језеро. Трећешколци су за то, разуме се, окривили наш разред. Тог мишљења био је и њихов разредни старешина, Кербер.

— Не то моји првошколци нису урадили — заузео се за нас Зарез још пре него што је почео да испитује случај.

"Моји првошколци", е то нам је силно поласкало Отада су неки почели да му уз надимак Зарез додају и присвојну заменицу "наш". Једино се нису могли сложити да ли је правилно писати Наш зарез као Ново место, или Наш Зарез као Шкофја Лока. Ми који се не бавимо толико граматиком задржали смо и поменуту заменицу.

Треба да довршим увод, иначе је већ предугачак.

Оног дана када сам после неколико врло бурних недеља опет безбрижно седео у својој клупи и после дужег времена слушао познати глас са катедре, после завршеног часа стао је Зарез насред подијума, набрао своје високо чело и, уместо да изађе, викнуо гласније него што је то иначе имао обичај:

— Михец! Михец Потокар!

Скочио сам као да ме је неко кроз седиште убо десетином игала.

— Михец, ти си, дакле, председник тајног друштва? — наставио је још јачим гласом.

Уплашене очи свих школских другарица и већине школских другова управиле су се на мене. Поцрвенео сам као крвљу обливен и језик ми се скаменио у устима.

— Одговори кад те питам!

Грчевито сам се ухватио за клупу и промуцао с муком, као да Петер Клепец из сувог дрвета наших школских клупа цеди капљицу воде:

— Нисам.

— Ниси? Немој да лажеш, Михец! — рече Зарез потамневши у лицу

Тог тренутка устадоше Метод и Јоже. Не лаже он! — повикаше углас.

— О, и вас двојица сте чланови Тајног друштва ПГЦ?

Разрогачене очи мојих школских другова, нарочито другарица, преместише се за трен ока с мене на Метода и Јожу.

— Нисмо — одговори Јоже.

— Нисмо више — допуни га Метод.

— Ни ти, Михец, више ниси председник? — обрати ми се Зарез нешто блажим гласом.

— Нисам — одговорих јасно и одлучно. — Нисам, јер смо Тајно друштво ПГЦ распустили.

По разреду је забрујало; девојчице кликнуше пригушено, а дечаци су гледали неповерљиво у мене, Метода и Јожу, који поцрвенеше заједно са мном.

— Да, Тајно друштво ПГЦ! — викну опет Зарез љутито, оштро. — Већ двадесету годину тумачим словеначку граматику и књижевност, двадесету годину сам разредни старешина, али тајну организацију у свом разреду још нисам имао.

— Укор, искључење! — претио је разредников глас али његове очи иза тамно оивичених наочара још су упркос свему гледале помало добродушно.

— Тајно друштво ПГЦ! — пронело се разредом. — Шта ли то значи?

— Смрт Керберу! — омакло се некоме тамо код пећи.

У очима другарица било је све више дивљења а у очима другова расла је завист. Зарез боље намести своје наочаре и продужи гласом који је наговештавао да је главна олуја прошла:

— Шта да радим с тобом, друже председниче, друже бивши председниче?

Најпре тишина, затим глас будуће професионалне суфлерке:

— Слободан састав!

Професорово лице одједном постаде благо.

— Да, слободан састав! — викну он с олакшањем — Али ипак, — и опет настави строже — састав мора да буде темељит и да објасни све од почетка до краја, како је друштво настало, његов рад и крај. Рок: две недеље. Само, ако слободан састав не буде како ваља, прибећи ћу дисциплинским прописима. Пре него што га препишеш начисто, нека га прегледају и Метод и Јоже. Сва тројица одговарате за њега. Разумеш ли?

— Разумем — промуцах ја.

— Дакле, од данашњег дана за две недеље: "Тајно друштво ПГЦ!" — Зарезово лице озари доброћудан осмех. — Свашта! — промрмља и напусти разред.

Другови и другарице обасуше ме са хиљаду питања. Отресао сам их се једним одговором:

— Све ћете сазнати кроз две недеље. У ходнику су ме чекали Метод и Јоже.

— Заправо... — почео је Метод.

— Ти си благајник — умирио сам га одмах.

— А ја, који сам био секретар, — рекао ми је Јоже — морао бих да ти помогнем...

— Приликом важних догађаја извештај подноси лично председник — умирио сам и свог бившег секретара.

Он је са Зарезом, као и са зарезима, стајао боље него Метод. Ипак, видео сам да за писање није био нарочито расположен.

— Ја сам ову ствар започео, и ја ћу је и завршити! — рекох и стрчах низа степенице да ме не би задржавали.

Тек идући кући, схватио сам да би оно што се догодило на крају последњег часа могло да послужи као добар увод. Одмах по подне почео сам да пишем. Написао сам овај увод и направио план за главни део "слободног састава".

Напомене

[1] Речник мање познатих речи и израза налази се на крају књиге. — Уред.

Како је почело

Почело је на часу словеначког језика, тачније: на часу граматике, још тачније: при промени именица мушког рода.

Метод је мењао именицу ексер. Говорио је, према свом обичају, полако и изговарајући слог по слог:

— Ексер, ексера, ексеру...

Било нам је свима досадно. Како и не би? Ексер је био већ четрнаеста именица коју смо мењали, а ако бројим и именице женског рода које смо обрађивали последња два часа, тачно педесет осма. Ко се, осим Зареза, који је стрпљиво и пажљиво пратио Методове слогове, не би досађивао? То је било једног лепог јесењег дана када је напољу сијало сунце, а сињим небом промицали немирни бели облаци. Радио је ујутру наговестио промену времена. Талас са Атлантика достигао је већ западни део Алпа и свакоме ко се иоле разумео у извештаје о времену било је јасно да ће још те ноћи падати киша. Сутра ће бити доста времена за мењање именица, а сад је штета за сваки минут. Али Методу се, дабоме, није журило. Био је тек код двојине.[2]

— ...ексерима,...ексера, код...

—...цвековима^[3] — упадох ја.

Методу то није сметало, наставио је јуначки, а и ја. Тако смо обојица наставили упоредо да мењамо.

— Са екс..., са цве..., ера..., ка!

— Множина!

— Екс..., цве..., ерима..., ковима!

Пожурио сам са "цве...!" — Метод је поновио "цве..." и обојица смо заједно свечано завршили "...кова!"

— Какви цвекови? — викнуо је Зарез и срдито погледао по разреду. — Ко ти је рекао да мењаш цвек, то и није словеначка именица, него туђа, позајмљена.

Метод је ућутао, али се Зарез није задовољио ћутањем; тражио је одговор на свако питање.

— Ко ти је рекао да мењаш у множини цвек, а не ексер?

Методу се већ појавио пред очима наслов "слободног састава": Зашто сам у множини прешао са ексера на цвек?

— Рекао ми је..., рекао... — замуца он.

— Ја сам му рекао — јавих се ја, спасавши тако свог друга и пријатеља, који ми је уступао своју школску ужину кад год би од куће донео нешто боље.

— Ти, Михец? Чекај, чекај! Баш сам данас у зборници о теби нешто чуо.

Пришао је катедри, узео дневник и заронио у њега своју главу ћeлаву на темену.

— Дабоме — зачуо се глас иза дневника. — Из латинског језика добио си цвек, то значи јединицу, а из енглеског имаш још од раније један плус. Страни језици ти не иду, а свој језик окрећеш кад не треба.

И глава је поново изронила, заправо најпре чело, затим црно оивичене наочаре и најзад остали делови главе.

— Хоћеш ли јединицу и из словеначког језика?

Гледао сам нетремице у професорове сиве очи иза оптичког сочива, које ни у најкритичнијим тренуцима нису биле страшне, већ само очински прекорне. Слободан састав, то је највише што ме чека. Знао сам то, и сви смо то знали. Какав ли ће му бити наслов? Писмени задаци нису ми, срећом, задавали тешкоћа; словеначки језик, и поред несрећне граматике, био ми је најмилији предмет. Разни наслови бучали су ми у глави: Шта је било пре на свету, ексер или цвек? Столар закива мртвачки сандук ексерима, а професор ђаке цвековима. Шта нам прича ексер? Успомене једног ексера... Пхи, колико могућности! Награбусио сам за следећа два дана!

Прве вечери, по Зарезовом рецепту, треба да се напише концепт, следеће вечери концепт се исправи, тек после може да се препише начисто. При преписивању нарочито пажњу треба поклонити зарезима.

Али, од наслова ни трага! Зарез затвори дневник, стави га на катедру и погледа ме сажаљиво.

— Ако тако продужиш, — рече тужним гласом — имаћеш до полугодишта лепу колекцију јединица. Ти, ти скупљачу цвекова!

То је било горе од три слободна састава.

— Седи и скупљај цвекове, ако ти се тај посао допада! Пази само да заједно са цвековима на крају полугодишта и тебе не бацимо у старо гвожђе!

Затим се обрати Методу:

— Где смо оно стали? Да, да код цвекова, то јест... — и исправи се нагло кад се зачуло пригушено кикотање девојчица — код ексера. Настави! Трећи падеж множине!

Тако, дакле, због два цвека, заправо због једног и по, па да будем скупљач цвекова?! Кербер ми је тог дана на првом часу дао цвек, јер нисам имао писмени задатак и нисам знао три латинске речи, а Олрајт, професор енглеског језика, дао ми је још један цвек, јер још не умем да изговорим онај глас што не личи ни на т, ни на с, ни на з, ни на д, него на нешто што би требало да буде ту негде на средини.

"Скупљач, скупљач цвекова!" — брујало ми је у ушима.

Четврти разред основне школе завршио сам са врло добрим успехом, први школски задатак из словеначког језика написао сам за пет минус, на фискултури ме професор похвалио већ неколико пута. То је тај што му још нисмо дали никакав надимак. Па да будем скупљач цвекова? И то каже Зарез, наш разредни старешина и други отац, како сам себе назива.

Нисам још стигао да подигнем осрамоћену главу, кад ме Зарез позва и рече:

— Мењај именицу, именицу... — и, тражећи својим кратковидим очима по разреду, досети се: — именицу скупљач!

Држао се озбиљно, а иза наочара севао му је враголаст смешак. Смешили су се и моји школски другови. Кад сам опет сео и загледао се нетремице право преда се, у таблу и све оно што је било на предњем зиду, учинило ми се да ми се смеше чак и ексерчићи којима је био причвршћен наш распоред часова. Сунце је сијало баш на њих. Четири фина праменчића сунца бола су ми очи као игле.

— Скупљач..., скупљач цвекова!

Тако је било и на часу историје, па чак и на последњем часу, часу земљописа, предмета који поред словеначког језика и фискултуре највише волим.

Другови су већ и заборавили на догађај са цвековима, мислили су на нешто десето, а она четири ексерчића крај црне табле још су ми бола очи иако се сунце већ далеко помакло.

— Скупљач..., скупљач..., цвекова!

Има ли онда нечег чудног у томе што сам после завршене наставе остао у разреду док сви нису изашли, јурнуо ка предњем зиду и ишчупао она четири ексерчића? Извукао сам их ноктима. Хтео сам да их бацим у сандук за смеће. Тада нешто у мени проговори гласом који не могу да опишем, а не могу ни да кажем одакле је долазио:

Скупљач си, скупљач цвекова, дакле — у џеп с њима!

Засмејао сам се и ваљда гласно узвикнуо:

— Дабоме, тако је!

Ставио сам у џеп цвекове, које обично зовемо "рајснедле", стегао торбу испод мишке и одјурио за својим друговима.

Напомене

[2] У словеначком језику сем једнине и множине постоји и двојина.

[3] Израз "цвек" на словеначком означава школску оцену "јединицу" а и ексер, такозвану "рајснедлу".

Скупљач цвекова

Сигурно сам код куће изгледао замишљен, јер ме бака за време ручка упита:

— Михец, у школи нешто није како ваља, а?

— Та кад је у школи било све како ваља? То баки, дабоме, нисам рекао, али сам одлучно побио њену сумњу:

— Шта не би ваљало!

— Да ниси добио неки цвек или укор? — реча бојажљиво.

Извукао сам из џепа она четири ексерчића и показао јој:

— Погледај, бако, добио сам ова четири цвека! Она ме је најпре погледала као да је увређена, али се њено увело лице одмах развукло у осмејак.

— Кад ћеш се већ једном уозбиљити, дечаче?! — И преместивши комад меса са свог тањира на мој, додаде: — Такве цвекове можеш да доносиш кући, а оне професорске остави у школи?

Тиме је ствар за баку била завршена, али не и за мене. После ручка помогао сам јој да опере посуђе и спреми кухињу, као и увек кад је у подне била код куће. Све то време зујало ми је у ушима:

На врху кухињске полице угледао сам светлу кутију од алуминијума и силно је зажелео.

— Бако, — кликнуо сам узбуђен — дај ми ону кутију!

— Зар не знаш да у њој држим ловорово лишће?

— Ловорово лишће можеш да држиш и у фиоци или у неком лонцу, а мени је кутија хитно потребна.

— Зашто?

— Имам пуно неких стварчица, бојица, дугмади, комадића креде, кратких оловчица, ексерчића и других ситница, а немам где да их ставим — пожурио сам да јој објасним.

— Истина, џепови су ти ваздан пуни неких дрангулија, али ипак...

Знао сам да сам придобио баку и да ће кутија бити моја.

— Бакице, лепо те молим — мољакао сам гледајући је умиљато. — Нећеш више морати да ме увече тераш у кревет, ни да ме изјутра избацујеш из њега. Бакице, обећавам ти да...

— Баш си досадан. Што видиш, то хоћеш да имаш! — говорила су бакина уста, а њена мршава, чворугава и тако добра рука већ се пружила према полици.

Тако сам стекао кутију од алуминијума, која ме је већ одавно мамила. Била је потпуно нова, блистала се као да је од сребра. Кад сам у њу ставио ексерчиће, просто су се изгубили у њеном пространству.

Ех, да имам пуну кутију таквих блиставих ексерчића, помислио сам, онда бих заиста био прави Скупљач цвекова... Маријан из прве скупља маркице. Сваке недеље донесе у школу свој албум и показује нам га. Каквих све маркица има! Почели су да их скупљају и Пепчек, Славко и Павлек, али их сви заједно немају колико Маријан сам. Маријанов тата је службеник неког већег трговачког предузећа, шаље дописе само у иностранство, отуд Маријану толико маркица. И ја сам се неколико дана носио мишљу да почнем да их скупљам, али сам одмах схватио да у томе не бих далеко дотерао. Бака само за празнике добије понеку карту, па ни та није из иностранства, а мени не пише нико. Ни до велике матуре не бих сакупио маркице за један албум.

Стари Чепон скупља зидне часовнике. Одлазимо често под његов прозор да чујемо како они откуцавају. Откако сам дошао у ту кућу, желео сам да могу ући у собу старог Чепона. Тек сам пре месец дана доживео ову част.

Једне вечери дошао је к нама један старији железничар и упитао где станује друг Чепон. Пошто у кући баш тада није било струје, бака ми рече:

— Михец, отпрати друга на први спрат и покажи му Чепонов стан!

Нисам га одвео само до стана, ушао сам с њим у собу. Сви зидови су били пуни часовника. Било их је са кукавицом, са петлићем, са утегама и без њих, са златним и обичним црним казаљкама, са римским и арапским бројкама, са дугачким и кратким клатном. Ни два часовника нису била једнака. Нису ни једнако тиктакали. Један је хитао као да му се страшно жури, његов сусед тиктакао је лагано, свечано. Какво уживање за очи, музика за уши. А усред свега тога стајао је стари Чепон, погурен и сед, са свећом у руци и посматрао дошљака. Овај је нагло завукао руку у џеп и извукао из њега велики железничарски часовник.

— Хвала, ја не скупљам џепне часовнике — рекао је Чепон пре него што је овај стигао да отвори уста. — Специјализовао сам се за зидне часовнике. Скупљање има смисла само ако је ограничено, строго одређено. Часовници! То је исто као кад би неко скупљао ексере, цвекове. Замислите само колико врста ексера има! Хвала! Али, ако сазнате за неку нарочиту врсту зидних часовника, за њих сам заинтересован.

Тај призор ми је сад живо искрсао пред очи.

Значи човек може да скупља и ексере? Зашто не? Бака је причала да у кући у коју она одлази да спрема и пере неко скупља луле од порцулана. Човек треба да се специјализира, рекао је стари Чепон, искусни скупљач.

Од ове констатације дошао сам убрзо до закључка како треба да скупљам цвекове, само не оне професорске, ни све одреда. Ограничићу се само на "рајснедле".

У кухињи ми је одједном постало тесно, морао сам да изиђем у двориште. Напољу се, наравно, нисам бавио енглеским и латинским језиком, као што сам рекао баки када сам понео ова два мени најодвратнија уџбеника. Размишљао сам о својој најновијој одлуци. Да стари Чепон није тако ћутљив и повучен човек, свратио бих к њему и запитао га за савет, а овако морам сам да узмем ствар у руке. Са књигама у кошуљи испео сам се на кестен у дну дворишта да ту мирно и несметано размислим о читавој ствари.

Дакле, само и једино "рајснедле"! То је прво. Чепон скупља старе сатове, човек о коме је причала бака старе луле, другови у школи скупљају већ употребљене маркице, дакле, морам и ја да скупљам старе ексерчиће. А који су то? Они, забодени у школски зид, у огласну таблу нашега кућног савета, где било! Тако је! Даље: другови скупљају маркице са поштанским жигом, а и ексерче у зиду или дрвету има свој жиг; наиме отисак прста, обично отисак десног палца. Овај је жиг, невидљив, а то је још занимљивије.

Значи, већ употребљене ексерчиће!

Спустио сам се са дрвета као веверица.

— Хоћемо ли да се лоптамо? — позвао ме Игор са трећег спрата.

— Немам времена — одговорио сам му, мада ме је његова готово још нова лопта веома привлачила.

Похитао сам у кућу. У пространом улазу наше велике зграде није било никога, а на црној огласној табли била су окачена два листа. Први, већи, то је био наш Кућни ред, који је ту висио већ читаву годину, а осим баке нико га се није придржавао као да је ту био изложен једино ради ње, настојнице ове куће. Ексерчићи су били већ зарђали! Гле, само су за један број већи од оних у кутији од алуминијума. Сјајно! Само да их не поломим при вађењу! Ни на маркицама, колико ми је познато, не сме да буде окрњен ниједан зупчић. То је тачка три! Прво, само рајснедле, друго, већ употребљене; треће, неоштећене!

Поломио сам већ све нокте, а ексерчићи су још били чврсто утиснути у дрво. Мало разочаран, окренуо сам се другом огласу. Гром и пакао, па тај је лист причвршћен великим, жутим, месинганим ексерчетом. Такав још нисам видео.

Тако, дакле: скупљач и треба да проналази оно што је изванредно и обичном човеку неприступачно. То је тачка четири.

Да поновим:

1. ексерчићи — рајснедле,
2. употребљени,
3. неоштећени,
4. изванредни, ретки!

Прелетео сам очима оловком исписан оглас:

Међутим, онај ко верује да ће му Пеничка дати награду за враћену марамицу, страшно се вара. Још летос бака је у дворишту нашла кључеве њеног стана, па јој Пеничка није рекла ни хвала. Једном, раније, нашао сам њен кишобран, наслоњен на кестен у дворишту. Не бих ни ја ништа добио да јој Силвица није рекла да ми да колач.

Ухватио сам поломљеним ноктима жуту, округлу главицу ексера. Узалуд! Мора да га је Пеничка утиснула у даску француским кључем свог мужа, који је био шофер у неком великом извозном предузећу. Разумео сам да скупљач оваквих ексерчића не може тај посао обављати голим рукама, као што то може да чини скупљач зидних сатова, лула и других ствари. Морам да имам бар ножић.

Ово сазнање је још више подигло значај мог посла. Ех, што више немам свој ножић. Позајмио сам га првог школског дана Методу, Метод га је позајмио Јожи, а Јоже га дао даље. Видео сам како је мој ножић, који сам од баке добио за десети рођендан, путовао на часу историје по разреду. Кад је стигао у прву клупу, опазила га је професорка Дакле. Као рис се бацила са катедре и почела да виче:

— Шта имате? Но, дакле, шта имате?

Имали су ножић, мој ножић, и морали су га предати њој. Ставила га је у своју ташну и продужила да виче:

— Дакле тако! Док вам ја овде тумачим како су први људи каменом секиром рушили дрвеће, ви, дакле, овим ножићем двадесетог века шиљите оловке! Не занима ме чији је ножић, — одвратила је Лојзеку кад је споменуо да ножић није његов — нека се власник на крају школске године јави мени. Дакле, о чему сам вам то на крају говорила? Да, знам. Дакле, у она сурова времена...

Тако ми је другарица Дакле однела ножић, а још исто вече бака је опазила да га немам и морао сам да слажем како сам га позајмио професорки историје а она је заборавила да ми га врати. Како бих смео, лагао сам даље, да је подсетим на то, бојим се да ме због тога не омрзне. Није било лепо што сам слагао баку, али нисам био крив ја, била је крива професорка Аналија Пенко, коју смо прозвали Дакле. Уосталом, нисам много ни лагао, јер другарица Дакле од онда стално оштри оловку мојим ножићем.

Без ножића посао неће ићи, то сам видео. Ножић и кутија неопходни су скупљачу ове врсте.

— Јеси ли гладан? — упитала ме бака кад сам ушао у кухињу и стао збуњен крај креденца. — Сад ћу да скувам каву.

У вежбанци за латински слепила су ми се два листа, морам да их раздвојим ножем — зацвркутао сам безазлено, отворио фиоку и узео кухињски нож.

— Јеси ли паметан? Зар је то нож за папир? — рекла је бака, и, користећи се приликом, наставила: — А што не кажеш професорки да ти врати ножић? Шта је то ако је заборавила! Није срамота подсетити некога да врати позајмљену ствар. Непријатно јесте, истина. Ево, и ја сам прошле недеље...

И морао сам до краја да слушам причу како је Пенички, која са својим мужем и Силвицом станује у сутерену као и ми, позајмила пет јаја, а она их још није вратила, и како ће још данас затражити да их јој врати. Ја у то нисам веровао. Сто пута је већ казала да више никоме ништа неће позајмити, а чим неко дође, она му ипак увек да оно за шта је замоли.

— Није то због ње, жао ми је њега, он је честит човек. И Силвица, сирота — тако се после извињава.

— Видиш, бако, — упао сам у разговор, који је већ прелазио у монолог, како смо то у школи говорили — видиш, ти ниси добила натраг оно што си позајмила сусетки Пенички, а како бих ја од професорке могао затражити да ми врати позајмљену ствар.

Бака уздахом потврди правилност моје поставке и даде ми тиме храбрости да наставим:

— За време наставе од других позајмљујем ножић, а то професори не воле. Ни сам не знам како ћу се снаћи без њега, а крај школске године је још далеко!

На набораном бакином лицу појави се једва приметан осмејак. То значи: куј гвожђе, Михец, док је вруће!

— На часу рачуна, то јест математике, цртања и других предмета, морам сваких четврт сата да оштрим оловку. Бакице, зар ти не би могла да...

Жеља је била превелика да бих је смео до краја изговорити. Али, бака је разумела.

— Ја имам ножић, — рекла је — ножић са три сечива.

— Бакице! — замолио сам умиљато.

То је ножић твог покојног деде. Купила сам му га за шездесети рођендан. О, како се обрадовао! Није га дуго употребљавао, јадник. Једва две године и неколико недеља. — Бакино око ороси суза. Умро је од капи.

— Знам, знам — рекао сам брзо, плашећи се да опет не почне дугу причу о томе како је лепо било у фабрици, где је дедица био вратар, и како је било тешко после његове смрти у овој великој кући, где је после добила службу настојнице и стан у сутерену.

— Знам, бако, знам — пожурио сам да кажем. Увече ћемо разговарати о томе, а сад ми позајми дедин ножић. Чуваћу га. Неће га добити ни Дакле, ни Олрајт га неће видети.

— Зар ти нисам рекла да професоре називаш њиховим правим именима? — наљутила се бака, иако јој се, с друге стране, допало што смо са професорима тако присни. О нечему је још размишљала, па коначно ипак оставила шивење и устала.

— Чекај овде! — наредила ми је и отишла у собу.

Нисам јој досађивао, мада сам знао да поред дединог ножића у шкрињи има још много шта занимљиво.

— Ево ти га — рекла је пруживши ми ножић са ручком од беле кости, који је пре тога обрисала и разгледала са пуно љубави. — Чувај га. То није обичан нож, то је успомена на деду. Ако га коме позајмиш, пази да ти га врати.

Пољубио сам бакино наборано лице и одјурио. Ножић ћу други пут боље погледати, добро ћу га погледати, свима ћу га у школи показати. Такав нема нико! Али, сад немам времена.

За добро пола часа моја збирка је имала већ девет примерака, четири комада број три, четири број два, а један није имао никакав број и представљао је нешто нарочито. Сви примерци били су већ употребљени, имали су, дакле, жиг, и били су потпуно неоштећени.

Почетком сам могао да будем сасвим задовољан.

Лов на ексерчиће

Следећег јутра кренуо сам од куће раније него обично.

— Истина, боље је да идеш полако и да не дођеш у школу задихан — похвалила ме бака, узела са ормана у соби најкрупнију крушку и гурнула ми је у руку.

Крушку, која би ми сваком другом приликом веома пријала, дао сам пред кућом Силвици, а затим сам одјурио у школу. Школску капију нашао сам затворену. Морао сам прилично дуго да притискам кваку док се најзад није догегао друг Фикс (у ствари, звао се Гром, али сваку реченицу почињао би са "фикс"), служитељ гимназије, и отворио капију.

— Фикс, што се гурате? Стићи ћете и прерано до својих цвекова!

Наравно, нисам се освртао на његове опомене. Одгурнувши неколико нижешколки, јурнуо сам одмах према огласној табли у ходнику. Ево три огласа са укупно девет ексерчића; међу њима су четири каква још немам у својој збирци. Одјурио сам затим на први спрат. Ту се налазила велика табла за ђачке огласе. Права изложба ексерчића! Осам, девет..., двадесет два. Не, ево још један, заборављен. Дакле, двадесет три. Сјајно! То су махом нови ексерчићи, а има међу њима и зарђалих. Гле, опет један од месинга, ако није чак и од бакра. И овај ту доле је нешто изузетно. Уместо броја има сидро. Можда је из иностранства? Дабоме, испод сидра су три слова: УСА, дакле, америчка роба!

Отрчао сам узбуђен на други спрат. Нисам отишао у разред, то се зна. Застао сам пред таблом Народног универзитета, који је у нашој школи одржавао вечерње течајеве. Седам примерака ексерчића, ништа особито. Ипак, реч је и о броју.

Разумљиво је што на часовима нисам пратио објашњења професора. Шта би и било занимљиво у шестој лекцији латинске вежбанке, иако се професор Кербер трудио да нас убеди како је баш та лекција за сваког ђака од животног значаја. Или, како да ме занима на који начин су се размножавале праживотиње и протозое? Како бих могао пажљиво да пратим предавање другарице Дакле, која нам је причала какво су посуђе имали људи што су живели у сојеницама? И да будем прибран на часу математике, кад су ми мисли биле код три гимназијске огласне табле: код званичне у приземљу, ђачке на првом спрату и оне Народног универзитета на другом спрату, удаљене свега неколико метара од врата наше учионице? Ексерчићи на избор? Само, како да стигну у моју кутију?

Уверио сам се још за време одмора да то неће ићи лако. Ходници су били пуни ђака, ни професора није недостајало, а Фикс са своја два помагача појављивао се час у приземљу, час на спратовима.

У ходнику у приземљу на средини огласне табле са четири ексерчића био је причвршћен велики табак хартије са списком професора и распоредом такозваних говорних часова. Доброј половини, то јест трима стотинама будућих људи, лакнуће кад овај табак нестане са директорове огласне табле, па ће код куће моћи да кажу како су говорни часови укинути. До њега је на цедуљици било упозорење да ђаци могу ићи на преглед у поликлинику једино у одређено време, а оно је за сваку болест било посебно означено. Знао сам да и ово упозорење многим ђацима наноси штету, јер више не могу ићи у поликлинику кад то њима одговара, рецимо за време школских задатака или кад је у питању каква друга незгода. Трећи листић говорио је о оном што је већ прошло: о почетку школске године. Прелетео сам очима огласе и на осталим таблама, али нисам извадио још ниједан ексерчић. На последњем часу сам одлучио да ћу тај посао обавити тек после наставе. Моје нестрпљење расло је сваким минутом. Не само због "цвека" који ми је претио на часу.

— Колико још? — шапнуо сам у широка леђа испред себе.

Метод погледа на ручни сат и по свом обичају одговори полако, изговарајући слог по слог:

— Че-ти-ри-сто-трид-е-сет две се-кун-де. Мало касније сам хтео још једном да га упитам, али тада одјекну са катедре громки глас професора Валентина Косматина:

— Потокар!

Нисам одмах скочио и зато глас професора Плусминуса, како смо прозвали професора математике, грмну још једном:

— Потокар, треба ли можда писмена молба? Изиђи и понеси свеску!

Прво ме добро изгрдио што нисам урадио домаћи задатак, затим ми је дао тако тежак рачун да сам се саплео већ на почетку и нисам могао ни напред ни назад. Добио сам цвек. Непосредно после тога је зазвонило.

— Скупљач цвекова! — зачуло се однекуд.

Погледао сам брзо око себе. Другови су бацили у торбе своје школске ствари а на мене нико није обраћао пажњу. Једино ме Шпелца посматрала са сажаљењем.

— Па да, скупљач цвекова! — рекао сам јогунасто.

— Идемо, Михец? — позвали су ме Јоже и Метод, јер смо обично ишли заједно, истим путем.

— Нема ми гумице и оловке — рекао сам и завукао се под клупу.

Сакрио сам се, јер сам био сав црвен од стида.

Збиља, глупо је што код куће морам да лажем баку, а у школи своје пријатеље.

Најзад је разред остао празан, апи ходник још није био слободан. Кербер је свој трећи разред задржао још пет минута после звоњења. Тапкао сам нестрпљиво пред огласном таблом Народног универзитета и читао огласе већ пети или шести пут. Они су позивали на вечерње течајеве енглеског језика. Енглески језик ми је био само мало мање одвратан него латински и немачки. Немачки језик сам директно мрзео, та Немци су ми у партизанима убили оца, мајку одвели у логор, одакле се никада није вратила, а мене још читаву годину дана после ослобођења задржали у неком заводу у Немачкој!

Најзад су отишле и последње трећошколке. Само су однекуд одоздо допирали гласови и кораци. Доле су били виши разреди, директорова канцеларија и професорска зборница. Чули су се поздрави, поклици и брзи кораци низа степенице. Погледао сам још једном на све стране, па извукао ножић из џепа. Закачио сам први ексерчић. Одлетела је главица. Па, да, огласи су овде висили још од почетка године, рђа им је нагризла врх. Закачио сам блиставим сечивом следећу главицу. Оде и она. Табла није била од меког, већ од тврдог дрвета. Тек код трећег ексерчића сам приметио да ми дршће рука. Причекао сам мало да се умирим и онда захватио ножићем следећи ексер. Дизао сам га опрезно, полако. Имао сам срећу. Дивног ли примерка! Главица му је била зарђала, а врх као нов. Ставио сам га у џеп. Сад је на реду четврти!

Баш тад одјекнуше на степеништу кораци. Ножић нагло ставих у џеп и почех са највећим интересовањем да читам огласе о течају немачког језика. Течај се састојао од три дела: за почетнике, за оне који већ нешто знају и за оне који желе само да допуне своје знање. На крају је писало да се даље изучавање немачког језика препоручује, јер језик нема везе са оним што су хитлеровци починили за време рата. Можда бих о томе и даље размишљао да степеницама није дотрчала Шпелца и пројурила крај мене и не опазивши ме. Угледала ме тек кад се вратила из разреда.

— Зар ниси отишао кући? — зачудила се она. — Ја сам већ била код куће кад сам видела да немам латинске вежбанке: заправо, тата је приметио.

Опет мало застаде.

— Можда те страх да идеш кући због цвека из математике? Други пут дођи к мени! Мени тата помаже. Иди сад кући, до полугодишта ћеш поправити!

Најзад је отишла.

Извадио сам три ексерчића која нисам оштетио. Други су се поломили. Затим сам отрчао на први спрат. Знао сам да ту посао неће тећи лако, јер је недалеко од табле била зборница, а одмах иза угла директорова канцеларија. Ако се отворе врата или ако се појави директор, ако... Било је тих "ако" као и код професорке историје "дакле", али од своје намере нисам одустао. Чуо сам неке нејасне гласове са свих страна и нисам одмах могао да приступим послу. Али од табле нисам хтео да се удаљим, и тако ми није преостало ништа друго осим да читам огласе.

Открио сам читајући много шта о чему раније ни појма нисам имао, мада сам поред ове огромне црне табле пролазио двапут дневно. Шта су ме се тицали ови листови и листићи кад смо се јутром утркивали ко ће бити први у разреду, а у подне ко ће бити први на улици! Тек сад сам открио да у нашој гимназији има приличан број организација и кружока, не само за вишешколце него и за нижешколце, пионире. Малена црвена цедуља позивала је све који умеју да играју шах да дођу на договор о међуразредном пионирском шаховском турниру. Жути листић са црном метом у средини објављивао је време следеће стрељачке утакмице. На великом листу папира писало је разнобојним словима да је организована сликарска секција и нека се млади цртачи пријаве том и том четвртошколцу. А просто ми је понестало даха кад сам на великом зеленом папиру, на коме је био нацртан шатор, прочитао позив на излет који приређују Извидници. Види, види, па и Извиднике имамо! У нашој се школи, дакле, не учи само тумачење латинских реченица, изговарање тешких енглеских речи и правилно стављање зареза! Можеш доспети чак и у Извиднике. Извидници су ме увек привлачили, нарочито откад сам са баком био у Пољанама (где смо за време распуста посетили неку познаницу) и видео тамо велики камп са шаторима. Маса шатора, а у средини јарбол са заставом. Дању иду на излете, уче разне вештине, слушају занимљива предавања и изводе разне игре, а увече седе крај логорске ватре. О, кад би и мене хтели да приме у ову организацију!

Тек ме потпуна тишина подсетила шта заправо тражим. Почео сам редом да вадим ексере. Рск! Неки су се, дабоме, сломили а већину сам ипак извукао неоштећене из табле. Спуштао сам их на под. Са њима су падали и листови и листићи писани оловком, мастилом, тушем или бојицама, великим, малим, штампаним и писаним словима. Толико различитих слова нисам још видео. Такав листић, дивота једна! Напишеш што желиш, причврстиш листић ексерчићима, и жеља ти се испуни.

На табли су висила још само три листића кад се у ходнику изненада зачуше кораци. Јурнуо сам на супротну страну. Кораци су били хитри и зауставили се баш испред табле. Одмах после тога чуо сам директоров глас:

— Громе! Друже Громе!

Затим је стигао одговор са спрата ниже:

— Одмах, друже директоре! Степеницама одјекнуше тешки Фиксови кораци

— Друже Громе, ко је то учинио? — строго запита директор кад Фикс на врху степеница војнички лупи петама.

— Фикс, балавурдија! То је зато, друже директоре, што имамо толико тих организација. Пре рата их није било ни пола, а био је ред и мир.

— Не, то је због тога — строго рече директор — што ви не скидате застареле огласе, иако сам вам то већ толико пута казао. Неко је обавио тај посао без вас, а било би боље, дабоме, да их је побацао у кош а ексерчиће покупио и донео у канцеларију. Водите одсад више рачуна о овој табли!

— Лаки, брзи кораци спустили су се низа степенице, а тешки, спори, лутали су и даље тамо-амо.

— Фикс, каква друштва! Вечито чистим за њима, па разреде и још — ходнике! За ђаке је учење, а не толика друштва и кружоци. Фикс—Зандан!

Бојао сам се најпре да ме не опази директор, а после сам још више стрепео од Фикса или Грома, како је већ његово право име. Но, најзад се и одјек његових корака стишао и престало гунђање. Напустио сам опрезно своје скровиште. Али јао, под огласном таблом сам нашао само неколико одломљених главица на дасци ниједне цедуље и, зна се, ниједног ексерчића.

Остала ми је само још званична огласна табла у ходнику. Ту је посао био готово опасан. Могао је сваки час неко наићи на предња врата с улице, а и на задња из дворишта. Могло се догодити да степеницама наиђе неки професор који се задржао у зборници, или да се Фиксу прохте да измили из свог стана с десне стране приземља. Нешто ми је говорило како би требало да нестанем што пре, али онај други глас који ме је наговорио да наставим започето дело био је јачи.

Применио сам раније стечено искуство: извадио ексерчић и одмах га стрпао у џеп. Само, овог пута ми срећа није била наклоњена. Тек што сам прво ексерче ставио у џеп, почели су да долазе ђаци на поподневну наставу. За тај дан посао је, дакле, био завршен.

Сетио сам се, срећом, баке, боље речено: подсетио ме на њу стомак. Шта ли она мисли зашто ме нема? Она увек на време скува ручак; мој распоред часова држи у кувару и зна тачно кад кога дана треба да се вратим. О, зар данас није штрудла од јабука? Кући, брже кући!

Оснивање тајног друштва

Тек после три дана домогао сам се ексерчића на званичној огласној табли, само ме при вађењу последњег замало није ухватио директор. Ни у нашој кући нисам успео да скупим више од три нова примерка, а не би ми ни то пошло за руком да секретар нашега Кућног савета Гизела Цвирн, коју смо због њеног белог, бубуљичавог лица прозвали Цветачом или Карфиолом, није поново окачила Кућни ред. Из тога сам закључио да ће огласи које људи буду сматрали важним бити моји најбољи снабдевачи.

У то ме је уверила чињеница што се на доњу разгласну таблу у школи вратио и списак професорских говорних вежби и што су се на осталим двема таблама појавили листићи познате ми садржине. Увиђао сам све више и више да је скупљање ексерчића неупоредиво тежи и опаснији посао неголи, на пример, скупљање маркица или старих зидних часовника. Код куће може да ме ухвати Цветача или Карфиола, мој непријатељ број један. Она иначе тврди да сам најгори викач и галамџија не само у Жутој кући већ и у читавом крају. А у школи иза сваког угла вреба опасност.

Схватио сам да сам нећу моћи успешно да обављам тај опасан посао. Све би било друкчије кад би, на пример, Јоже чувао стражу на углу иза кога би могао да се појави друг директор. И још лакше бих се посветио том раду кад би и на другој страни припазио, рецимо, још и Метод. С њим седим у истој клупи. И Борис, мој сусед, могао би помоћи.

Да, да, најпре Јоже! Познајемо се још из основне школе и још ме никад није одао. Ако се због неке ситнице и споречкамо, одмах се опет помиримо.

Ипак, нисам знао како да почнем. Колико је све то изгледало једноставно, толико је било и необично, заправо и опасно. Ако Јоже одбије позив и прогласи ме двоструким скупљачем цвекова? Ако... Ипак сам Јожу после наставе повукао за рукав и рекао му да пође са мном јер имам нешто важно да му кажем. Готово сам трчао да нас Метод не би стигао; нисам могао да нађем праву реч, иако ме Јоже све време испитивао шта се догодило.

— Дођи по подне к мени — рекао сам му кад смо дошли до раскрснице.

— Доћи ћу — обећа он и додаде: — Понећу блок за цртање да се мама не љути.

Кад сам после подне објаснио свом пријатељу у чему је ствар, видео сам одмах да сам наишао на правог.

— Сјајно! — Јожи су очи само блистале. Какве маркице, какво суво цвеће у хербаријуму, часовници и луле! Те ствари већ свако скупља, а још никад нисам чуо да је неко скупљао ексерчиће.

У даљем опширном и врло поверљивом разговору иза закључаних врата у нашој кухињи претресли смо читаву околину: на којим тарабама и зидовима има нарочито много огласа, где се налазе јавне зграде чији су зидови пуни огласа, обавештења и разних цедуљица, где су у стамбеним кућама огласне табле са Кућним редом и другим писменим саопштењима. Пред нама су се отварали нови, све шири видици.

Приметио сам ускоро да Јоже размишља и о нечем другом. Упитао сам:

— О чему размишљаш?

— Мислим, — одговори Јоже — мислим, како би било да оснујемо друштво.

— Друштво? — зинух ја.

— Да, друштво! — узвикну Јоже убедљиво. — Зар скупљачи маркица немају своје филателистичко друштво? Вероватно га имају и скупљачи лула, а и стари Чепон мора да је члан друштва скупљача часовника.

— Право кажеш! Друштво! — викнух ја и загрлих свог школског друга, а одсад и најбољег пријатеља.

— Чланови нашег друштва — објашњавао је Јоже као да је то друштво већ основано — скупљаће ексерчиће, вршиће међусобну размену и потпомагати уопште једни друге.

— Сјајна идеја!

— Него шта! — наставио је Јоже, који је у томе очигледно био боље поткован него ја. — Али, ја и ти још не представљамо друштво. Свако друштво поред чланова мора да има и председника, секретара и благајника.

Све до ноћи имали смо о чему да претресамо. Нацртали нисмо ништа, али смо дошли до значајног закључка да треба што пре основати друштво скупљача ексерчића. Решили смо да засад наше друштво много не проширујемо. Засад су нам потребна само још два друга да бисмо могли извршити избор одбора и да би, поред три функционера, друштво имало бар једног члана.

— Размисли до сутра кога бисмо могли да укључимо! — рекао је Јоже на растанку.

— Једног нађи ти, другог ћу ја — одговорио сам свом пријатељу.

Општи, оснивачки збор новог друштва одржали смо одмах следећег поподнева у нашој кухињи, која је од четрнаест до деветнаест часова била слободна.

Јоже је довео Метода, о коме смо претходно ја и он разговарали цело доподне и за кога сам се одлучио тек за време последњег одмора. Иако ми је био пријатељ, учинио ми се некако трапав и невешт. А ја сам довео Игора. И њега је Јоже најпре држао за кукавицу и сматрао га због тога непоузданим, али је најзад ипак пристао да га узмемо.

Тако смо тачно у шеснаест часова сели за сто, на коме је у сјају електричног светла блистала кутија од алуминијума. У њој је била моја збирка од тридесет два ексерчића.

— Михец, хајде почни! — подстакао ме је Јоже и гурао ме лактом, јер ми је било некако нелагодно да водим састанак. Па, Јоже је био неколико месеци старији и за добар прст виши од мене. Метод је имао шира прса и био је јачи, а Игор бољи одбојкаш него ја!

— Ти си све то покренуо и ред је да ти водиш састанак — поново ме подстакну Јоже.

Почео сам да им говорим о свему ономе што су чланови још неоснованог друштва већ знали, затим сам дао реч Јожи. Он је за време часа латинског већ саставио привремена правила друштва и почела је дискусија о појединим параграфима и тачкама. Сваки од нас ставио је неку примедбу. Неке смо уважили, неке одбили. Прихватили смо и Методов предлог да наше друштво остане у тајности.

— Сарађиваћу само у тајном друштву — рекао је Метод, изговарајући слог по слог, али одлучно.

— Зар нам прошли пут Зарез није рекао — сетио сам се — да је и Цанкар био члан неког тајног друштва.

Само се Игор у почетку нешто предомишљао:

— А ако сазнају у школи? Ако сазна отац. Ако...

— Баш зато! —— нагласи Метод. — Нико неће ни знати да наше друштво постоји ако оно буде тајно.

— Да се гласа! — прекинух ја расправу. — Ко је за Методов предлог, нека дигне руку!

Подигле су се све четири десне руке и Јоже одмах претвори Друштво скупљача ексерчића у Тајно друштво скупљача ексерчића.

— Друштво мора да има и своје име!

Није чудо што је то рекао баш Игор. Отац му је пословођа фирмописачке радионице, тамо је Игор често навраћао и гледао табле са називима најразноврснијих друштава.

— Да, и име — рекосмо сви одједном.

Благо нама, колико смо се већ удаљили од скупљача цвекова, како ме је прозвао професор Зарез.

— Име, дабоме! — рече Метод, — Али, какво? Друштво је тајно, па и његово име треба да буде што загонетније.

— Предлажем — јави се Игор — да се оно зове "Тајно друштво Рајснедла".

— Рајснедла? Никако! — одбио сам Игоров предлог. — Зар нам Зарез није говорио да свуда и на сваком кораку треба да пазимо на чистоту словеначког језика? Рајснедла је позајмљена, искварена немачка реч, као што је случај са цвеком и другим ружним речима.

— Па шта онда предлажеш? — увређено запита најмлађи члан тек основаног друштва.

Игор није био гимназијалац. Похађао је четврти разред основне школе и зато није ни знао шта је то позајмљена реч; али, нисам имао времена да му објасним.

Метод је предложио да погледамо у словеначко—енглески речник и да потражимо енглеску реч за рајснедлу. Срећом, бака ми је на почетку школске године омашком купила тај речник уместо прописаног енглеско—словеначког. Прелиставали смо га грозничаво и најзад, после дужег тражења, утврдили да се такав ексерчић енглески каже thumb-tack.

— Сувише тешко за изговор! — рекао је Игор, који је у погледу давања назива присвајао нека посебна права.

Ваљали смо по устима реч thumb-tack и сви редом утврдили да се она заиста тешко изговара.

— А на латинском језику? — досети се Јоже, најбољи латинац међу нама.

— Римљани сигурно још нису имали рајснедле — намргоди се Метод.

— А име су ваљда ипак имали — рече Игор, који није познавао Кербера, па се могао загрејати за латински језик.

— Ако предмет није постојао, није било ни имена — поучих га ја.

— Добро, онда измислимо име! — рече Јоже. Без много наде узео сам са полице словеначко-латински речник. Утврдили смо најпре да се цртати, сликати, латински каже: pingo, pinxi, pictum. Затим, да су Римљани ексер звали clavus, а ексерчић clavulus.

У гробној тишини стварао је Јоже нову латинску реч:

— Чекајте: pingo — цртати, clavulus — ексерчић, рајснедла, дакле: пинго—клавулус! Да, пингоклавулус! — повика он.

— Пингоклавулус, пингоклавулус, пингоклавулус — понављали смо углас, док се нисмо сасвим привикли на реч.

— Нека буде! — пристао сам и ја, иако ми је Кербер дао плус цвек. — Дакле, Тајно друштво Пингоклавулус.

— Страшно име! — церекао се Метод.

— Друштва могу да имају и своје скраћенице — досети се Игор.

После дуже жучне расправе одлучисмо се најзад за скраћеницу ПГЦ, дакле, пе—ге—це.

Остало смо обавили без већих тешкоћа. Јоже је мене предложио за председника, ја њега за секретара, а нас двојица, Метода за благајника. Игор је остао обичан члан и заправо представљао целокупно чланство Тајног друштва Пингоклавулус.

Баш кад смо решавали да ће седиште друштва бити у Прешерновој улици број 8, у Жутој кући, познатој широм града, и то у сутерену, стан број 1, то јест у нашој кухињи, неко ситно закуца на врата управо утврђеног седишта Тајног друштва ПГЦ. Одбор са чланством уплашено погледа у том правцу.

— То је Силвица — умирио сам другове кад се на вратима појавила главица са златном, коврџавом косом и великим, радозналим очима.

— Мамице још нема — рекла је она стежући уза се свог мецу Буцу.

Тек тад смо опазили да је напољу већ мрак. Рекао сам Силвици нека се попне на мој кревет, а друговима намигнуо да говоре тише. Разуме се да реч ексер више нисмо изговорили, ни име нашег друштва у целини. Једно и друго називали смо укратко "пегеце". Тако је Метод саветовао да у правила унесемо и ово:

Примљено! Даље смо решили:

На Силвицу и њеног Буцу смо убрзо заборавили. Како смо се изненадили кад смо је угледали код стола! Још више кад је Силвица замолила:

— Михец, а мени један пегеце!

— Шта хоћеш? — викнуо сам уплашен.

— Хоћу један пегеце — рече наивно. Благајник, који је једини остао хладнокрван, стави руку у џеп, извади из њега "банку" и даде је Силвици рекавши:

— Ево ти, девојчице, иди и купи себи једну пегеце—перецу!

Силвица узе новац и, мада је већ било доцкан, отрча улицом до најближе пекаре, а ми брзо завршисмо наш општи збор.

Цветача или Карфиола

Следећег дана смо, разуме се, и за време наставе допуњавали правила нашег друштва. Пошто је Метод седео испред мене, а испред Метода Јоже, могла се дискусија, како се оно каже, развијати несметано. Првог часа, баш кад се Олрајт разгаламио говорећи да нисмо никакви Енглези и да Енглези никада нећемо ни бити јер не умемо и никада нећемо умети да изговарамо најзначајнији енглески глас, примио сам листић следеће садржине:

Размислио сам мало и написао на истом листићу:

Убрзо сам примио листић са примедбом:

— "Слажем се, С. Слажем се, Б"

Дакле, нови параграф примљен је једногласно, усвојили су га председник (П.), секретар (С.) и благајник (Б.).

На часу словеначког језика добио сам нов листић:

— "Предлажем месечно чланарину од 10 динара, Б."

Одговорио сам, дабоме:

— " Слажем се, П."

Кад се сагласио и Јоже, и овај параграф је примљен. Збиља, шта ће нам благајник са благајничком књигом кад немамо никаквих средстава, а за шта би нам новац служио, о томе нисмо размишљали.

За време објашњења каква је разлика између репа домаће и репа дивље мачке, дотурио сам Методу за Јожу листић ове садржине:

Метод је прочитао и климнуо главом. То је учинио и Јоже кад је примио листић.

Стварно, председнику није лако. Он мора да мисли на све. Није свеједно да ли су правила неког друштва написана језиком Приможа Трубара или језиком данашњице, кад градимо социјализам. Мало ме коснуло кад сам код другарице Дакле добио минус, јер нисам знао шта је било пре: игра или рад. Али, тешио сам се тиме да ни она не зна све; пре свега, не зна да се на њеном часу употпуњују правила тајног друштва ПГЦ.

За време последњег часа упутио сам обојици чланова одбора ову кратку али важну поруку:

Најпре је климнула потврдно Методова велика, затим Јожина нешто мања глава.

Кад су се наши школски другови разишли и ходник остао празан, кренули смо на посао. Јоже и Метод чували су стражу, а ја као председник и оснивач Тајног друштва ПГЦ бацио сам се одмах на пегецеје.

На табли Народног универзитета била су, на жалост, само два огласа. Разуме се, нисам стигао ни да их прочитам, али поједине речи су ми ипак боле очи: СУТРА... ВАЖНО... ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК... уместо у 20 часова... ЕСПЕРАНТО...

Акција је потпуно успела: шест неоштећених ексерчића! Само два су се сломила.

На великој друштвеној табли на првом спрату било је пет листића. Као што смо се договорили, и ту је главни задатак припао мени, док су секретар и благајник стражарили сваки на свом углу. Опет два изузетна егземплара. Тај израз нам је баш јуче објаснио Кербер. Зар није отменији од наше речи "примерак"? И опет су ми извесне речи боле очи: ИЗВИДНИЦИ... у недељу... ПОНЕТИ УЖИНУ... Литерарни кружок... Вежбе за позоришни комад... БЕЗУСЛОВНО... ПАЖЊА... Цртачи, пријављујте се!...

Али мој ножић је радио без милости: Рск! Рск! Пегецеји су падали у мој џеп, а хартије се разлетеле по ходнику као бели голубови, јер су прозори бшш отворени и јесењи ветар је чистио неугодан школски ваздух.

С леве стране је нешто загребло по зиду. За трен ока нашао сам се на степеницама. Ту је већ био и Јоже, док се Метод склонио у нужник виших разреда, као што смо то раније утаначили. Ја и Јоже нисмо побегли ни на улицу ни у двориште, него у подрум. Оданде смо кроз прозор посматрали како професор са пуном торбом енглеских свески напушта школску зграду.

— Хајде да довршимо акцију! — рекао сам ја.

— Да је довршимо! — потврдио је благајник.

После смо у парку пребројали плен: тринаест пегецеја, међу њима два неке посебне врсте. Пошто смо се нешто споречкали због недељивости броја тринаест са бројем три, сазвао сам за поподне ванредни састанак.

Пре него што смо се састали извршио сам заједно са Игором акцију у нашој кући. На огласној табли био је, наиме, опет окачен Кућни ред, а поред њега посебан листић с упозорењем:

Тај ме је листић мало пецнуо. Али, осећао сам се везаним због правила нашег друштва, јер први и најважнији параграф гласи:

Чак се и Игор показао јунаком. Донео је из школе петнаест пегецеја. Били су, истина, потпуно нови и нимало зарђали, али признали смо их ипак као важеће. Што се тиче поделе, договорили смо се да пегецеје које набави члан појединац може задржати он сам, а остале ћемо поделити сваке суботе. Неподељене пегецеје чуваће председник, а секретар ће приликом деобе водити записник. Кад смо утаначили и друге појединости, решили смо да сваки члан следећег састанка треба да пронађе бар један терен богат пегецејима разних врста. Затим смо се брзо разишли. Знали смо да је боље да се чланови организације не састају често и да састанци не буду предуги.

Кад сам те вечери помагао баки при чишћењу степеништа и брисању степенишне ограде, истрчала је из собе мала округласта секретарица кућног савета.

— Настојнице, — довикнула је баки таквим гласом да је задрхтало и стакло на прозору степеништа. — Настојнице, а како ви у последње време пазите на ред у овој кући?

С великим полетом наставио сам да бришем прашину, док се бака усправила и мирно запитала:

— Зар не пазим, другарице Цвирн?

— Какав ми је то ред? — повикала је Цветача или Карфиола, сва зелена од беса, показујући својом дебелом руком на огласну таблу. — Погледајте, погледајте, опет га нема!

— А чега нема? — уплаши се бака.

— Још питате? Кућног реда нема! А нема ни мог листића!

Бака није знала ништа о нашим акцијама, ни о Цветачиној или Карфиолиној цедуљи, а у томе што је Кућни ред лежао на степеницама није видела никакво зло. То је Цветачу или Карфиолу још више разбеснело. Викала је све док се на другом спрату није појавио друг Кобал, председник кућног савета.

— Шта се то догађа? — запита он.

— Јуче сам већ по други пут за последња четири дана окачила на таблу Кућни ред и опет га је неко скинуо. Нечувено! А још нечувеније је то што настојница у свему томе не види никакво зло. То је са-бо-та-жа, друже председниче!

Кобал, бригадир одељења у фабрици текстила с оне стране реке и бивши партизан, само се насмешио и рекао:

— Море, каква саботажа! Некоме су били потребни ексерчићи.

— Не, друже председниче, — одврати му Цветача или Карфиола — и ја сам најпре мислила да је посреди нека наивна позајмица. Зато сам поред Кућног реда и окачила листић с напоменом да онај бедник може од мене да добије ексерчиће, ако не може да их купи. Сад је скинут и тај листић, ево погледајте!

— Можда су се деца мало поиграла — помирљиво рече Кобал.

— Кажем ја да деца у нашој кући имају више права него ми одрасли — закрештала је поново Цветача или Карфиола и ошинула ме љутим погледом док сам се повлачио низ степенице натрашке као рак. — Деца могу да се деру колико им воља, бацају лопте чак у моју собу, веру се по кестену као веверице и рондају по степеницама као мачке. Укратко, човек од њих нема мира од раног јутра до касно у ноћ. А настојница ни малим прстом да макне, не види шта се догађа у кући и око ње, па зато не може ни да зна ко је скинуо Кућни ред и моју опомену. Друже председниче, захтевам да што пре сазовете ванредни састанак кућног савета! Мора се успоставити ред. Ако то не учините ви, учинићу ја!

Одјурила је у своју собу и одмах се опет вратила са кутијом ексерчића.

— Тако — рекла је свечано као да обавља посао од кога зависи мир у свету за три деценије. Ево, још једном, и по четврти пут причвршћујем на таблу Кућни ред и овај свој листић. Осам ексерчића за Кућни ред, шест за листић. Ви сте сведок, друже председниче, а ви, настојнице, одговарате да Кућни ред и листић остану на табли докле год их ја сама не скинем! Јесте ли разумели?

Бесно је погледала моју баку, па ошинула љутитим погледом и мене, који сам из опрезности застао на последњој степеници. Затим се одгегала у своју собу, у Чепоновом стану.

— Нема реда? — упитала је бака. — Зар не закључавам и откључавам капију, зар не чистим степениште, зар не...

— Умирите се! — рекао је Кобал доброћудно.

— Сигурно опет нешто у њеној канцеларији није у реду, па овде у кући хоће да истресе своју нервозу. Тешко је с тим самицама!

— Тешко, тешко — потврди бака. А кад смо нас двоје остали сами, рекла је: — Самица, али уображена, охола. Носи се и понаша се као да је директорка највеће фабрике, а у ствари је обична помоћна касирка у оџачарској задрузи.

После обављеног посла вратили смо се у стан.

— Хтела бих ипак да знам ко то вади ексерчиће — рече бака замишљено и обрати ми се питањем: — Михец, да то не ради неко од деце?

Срећом, било је већ мрачно и није видела како сам поцрвенео. А камион друга Пенича, који је баш ушао у двориште, заглушио је мој измуцан, неискрен одговор.

Бака је у кухињи припремала вечеру, а ја сам узео у руке неку школску књигу. Не знам да ли је то био уџбеник латинског, енглеског или чак словеначког језика; пред очима су ми лебдели само пегецеји, мислио сам само на наше друштво. Све више сам себи приговарао што као председник Тајног друштва ПГЦ чучим у кухињи кад знам да је у огласну таблу утиснуто четрнаест пегецеја. Не само што то знам него сам и прошао поред њих... А шта кажу правила за такав случај? Ако се ја као председник не придржавам правила, како могу онда да очекујем да ће их се придржавати, рецимо, Игор који је само члан?

Нашао сам некакав изговор и изишао из кухиње. У дворишту сам потражио Игора.

— Јеси ли чуо Цветачу или Карфиолу?

— Чуо сам — бојажљиво потврди Игор.

— Па, знаш ли нашу дужност? — упитах прекорно, да бих сам изгледао куражнији.

— Знам — одговори Игор. — Ипак се то не сме, не може...

Његова бојажљивост уливала ми је чврстину и храброст. Рекох:

— Морамо! Чујеш ли, Игоре, сад одмах треба да предузмемо акцију!

— Ја нећу...

— Дакле, желиш да те искључимо?

— Не желим — рече он брзо. — То ми је прво друштво, прво тајно друштво, које...

— Онда ћеш помоћи. За пола сата до виђења под кестеном!

Бака и ја смо баш вечерали кад је Цветача или Карфиола дојурила у сутерен.

— Нечувен безобразлук! — почела је да виче још пред вратима, а кад је ушла у кухињу, само што се није распукла од беса.

— Имате ли ви, настојнице, појма шта се догодило? Дабоме, ви не знате ништа! Ви седите мирно и вечерате, док... Ама, крајње је време да поразговарамо о вашем настојничењу! Најпре има да се одржи ванредни састанак, затим редовни општи збор, па ћемо видети хоћете ли и после тако безбрижно пити своју кафицу!

Бака је дошла до речи тек кад се Цветачина или Карфиолина вика стишала на степеништу.

— Баш ме брига ко вади ексерчиће! — љутито викну бака. — Кућног реда се ионако не придржава нико, то знам боље него Цвирновка, која још ниједном није сама закључала капију. А не закључава је да Ковач и Ковачка не би морали поново да је откључавају. У последње време они тако често долазе к њој. Шта ли раде? Сигурно ништа поштено, иначе би то дању обавили.

— Тако је — рекох ја, мада ми је било баш свеједно шта има Цветача или Карфиола са својим стрицем и стрином, настојницима из куће у којој станује Јоже.

— Опазила сам већ одавно да им сметам — рече бака мало касније. — Вичу ли деца у дворишту, ја сам крива! Нађе ли се неки папирић на степеницама, мене зову на одговорност! Сад је пронашла ексерчиће. Хоће да ме истера. Зашто ли јој сметам?

Осећао сам да баки лежи на срцу тежак камен а он је притискао и мене. Можда још теже. Те ноћи дуго нисам могао да заспим. Како да се држим правила нашег друштва, а да баки — мојој доброј баки — тиме не стварам нове бриге и непријатности? Ни бака није спавала. Чуо сам како се преврће по кревету. Како бих волео да јој приђем и откријем своју тајну! Али очи су већ почеле да ми се склапају.

Велики лов

У недељу смо извели прву велику акцију. Били смо цело поподне на послу: шуњали се поред зидова и плотова, увлачећи се у ходнике стамбених и других зграда и обишли чак неке установе које су биле отворене.

Очистили смо цео наш крај од пегецеја, утиснутих у разне даске и зидове. Радили смо у две групе: П. плус Ч. и С. плус Б. Од Игора (Ч.) нисам имао много користи, једва је био добар за стражу, а на опасност ме је обично упозорио тако што би први почео да бежи.

Шта све нисам видео!

Колико кућних редова, колико великих и малих огласа! Нисам стигао све ни да их прочитам, али ми се неколико речи ипак задржало у сећању:

"ИЗГУБИЛА САМ... Молим поштеног налазача... ТРАЖИМ СОБУ... Продаје се јевтино... КО ЈЕ НАШАО... ПРОДАЈЕМ... НОГОМЕТНА УТАКМИЦА... Поучавам... пензионер без породице... учествовање обавезно... Оправљам кишобране... Теренски састанак Савеза бораца... дискусија... партизанска сирочад... Теренски одбор ССРН..."

Био сам свестан да су многи огласи корисни и долазило ми је чак на ум да у наша правила унесемо нов параграф у погледу важности огласа, али је моје главно интересовање ипак било посвећено пегецејима. Их, каквих све егземплара нисам видео. Три ексерчића су имала четвртасту главицу, један је био на три ћошка, многи су били од месинга, а неки несумњиво инострани.

Сутрадан донео је Фикс за време часа словеначког језика црну директорову књигу и Зарез нам је прочитао следеће упозорење:

Због Фикса, који је "кривца" љутитим очима тражио по разреду, за време Зарезовог читања нисам смео да мрднем, ни оком да трепнем.

Кад је Фикс оличење претњи, однео црну књигу у суседни разред, уозбиљи се и Зарезово лице, и он љутитим гласом, гледајући ипак доброћудно иза својих великих, црних наочара, рече:

— Тако, дакле! У школи имамо професионалног скупљања цвекова. Да он можда није међу вама?

Мртва тишина. Затим подругљив глас са девојачке стране:

— Михец! Михец Потокар!

Цело време задржавана крв ударила ми је у лице. Опазио сам црвенило и на Јожином и Методовом врату.

Зарез није гледао према нама. Узео је дневник, прегледао га и рекао више жалосним него срдитим гласом:

— Да, Михец Потокар. Скупљач цвекова, али школских, што је још горе.

И опет је подигао главу, а свој испитивачки поглед управио у мене:

— Михец, а кад мислиш да престанеш да скупљаш јединице? Кад?

Не знам шта сам видео кад сам устао, сигурно не пегецеје, ни школске цвекове; надамном је висило нешто без одређеног облика, али тамно, страшно.

— Кажи ми, зашто не учиш? Почео си добро, а у последње време си очигледно попустио.

— Учим друже разредни старешино...

— Ускоро ће бити седница, одмах затим родитељски састанак. Крајње је време да поразговарам с твојим родитељима.

Опет глас са девојачке стране, овог пута Шпелцин:

— Михец нема родитеље.

— Ах да ти си тај што ти је отац погинуо у партизанима, мајка умрла у логору, а тебе Немци тако дуго држали сакривеног!

Зарезов глас звучао је очински:

— Код баке живиш, је ли? Нашла те тек пре три године, а пре тога си био у Дому за партизанску сирочад, је ли? Но, мораћу да поразговарам с твојом баком још пре седнице. Посетићу је првом приликом. Кад могу да је нађем код куће?

— Нема је готово никад, иде по кућама да спрема и пере — промуцах ја.

— Не бој се, наћи ћу ја њу! Заједно ћемо те узети у руке и створити од тебе доброг ученика. Седи!

Седео сам као поливен псић. Тек је листић, који ми је дотурио С. преко Б., удахнуо у мене мало живота. Била је то сасвим кратка вест:

Јесте, делује... Морао сам да се насмешим. Али делује и друштво које нисмо основали ми, него професори: друштво за додељивање школских цвекова.

Час словеначког језика пролазио је полако, врло полако. Тек сам се за време одмора мало опоравио. А Метод и Јоже били су ван себе.

— Јеси видео? Сам директор се заинтересовао за ствар! — рече Метод.

— Али сазнати неће ништа — испрси се Јоже.

— И неће! — потврдих и ја охрабрен.

На часу латинског језика послао ми је опет С. преко Б. листић.

Б. је већ додао да се слаже, па сам се и ја сагласио. Нисам ваљда могао да до�