|
 |
Словеначке народне приповеткеИзабрао и превео
|
|
Језерска долина и каменита Комна биле су некада прави рај у планинама. Тамо су живеле Беле жене. Биле су миле и добродушне. Још и данас их се свет сећа са захвалношћу. Појављивале су се често у долини и сиромасима помагале у невољи. А нарочито су радо помагале женама. Децу чијем су рођењу присуствовале увек су чувале од сваке несреће. Училе су пастире да познају лековите моћи разних трава. По њиховој вољи расла је по голим стенама сласна трава, од које су се гојиле козе сиромаха. Али, оне нису подносиле да им неко захваљује. Кад би се ко усудио да дође у долину где су боравиле Беле жене, оне су га плашиле претећим гласом, а кад би неко, изгубивши се у планини, залутао до њиховог стана, терале су га кући каменита туча, страшан пљусак или опака непогода.
По падинама које се простиру према долини Соче пасле су њихове дивље козе, беле као снег. Оне су чувале дом својих господара. Кад би се какво дрско створење, задихано, попело до овог краја, оне би одроњавале према њему читаве стене. Козе је предводио снажан јарац златних рогова, кога су људи називали Златорогом. Беле жене су га зачарале против сваке ране. Кад би га погодило тане каквог ловца, ма где пала кап његове крви, било на тврду стену или на ледени снег, из сваке капи би одмах израстао диван цвет, чудне лековите моћи — триглавска ружа. Кад би Златорог обрстио само један једини лист те руже, одмах би оздравио, макар да га је тане погодило право у срце. Али још већу моћ су имали његови златни рогови. Онај коме би пошло за руком да ухвати Златорога и да добије у посед један његов рог, тај би имао кључеве од свега богатства, од сребра и злата, које у планини Богатину чува змија са много глава.
Једном је неки странац из Млетака, који је тражио злато по планинама, дуго стајао при улазу у пећину Богатина, чекајући Златорога. Видео је како Златорог додирује рогом страшну змију и како она на то постаје кротка као јагње и пушта га да своје рогове умаче у поток злата који тече кроз пећину. Тог Млечанина доцније је послужила срећа: нашао је један комадић златног рога који је Златорог одломио на стени. Тиме је све ризнице злата добио у своју власт. Из године у годину, све док је био жив, он је односио из Богатана вреће злата. Односио их је у Италију.
Мање среће него Млечанин био је ловац из Тренте. Да, незахвалност људи и њихова лакомост претвориле су долину Белих жена у стеновиту пустињу. То се десило овако.
У то доба кроз Бовску долину још није било колског пута, само је једна стаза водила из Кобарида преко Бовеца у Трбиж. Мазге млетачких трговаца носиле су том стазом богату робу у Немачку. Онде где Коритница утиче у Сочу била је крчма, у коју су свраћали трговци — кириџије. Крчмарицу су поштовали и странци и домаћи. Добрим јелом и добрим пићем она је путницима заслађивала одмор. Али се свима још више допадала крчмаричина ћерка, скромна и лепа, најлепша девојка у целој долини. Много богатих удварача облетало је око ње, али она је била изабрала једног младића из Тренте. Он је био надалеко чувен као ловац и звали су га само Ловац из Тренте.
Његова мајка била је удовица и била је слепа. Одани син се пожртвовано старао о њој. Причало се да њега чувају Беле жене.
Познавао је све стазе и путеве по свим планинама, смео је да се попне на највише планине и није се бојао камените туче. Доста дебелих јараца донео је он у крчму и доста дивљих петлова, а исто тако и много кита племенитих ружа. Тиме је он омилио крчмарици, а још више њеној кћерки.
Али злато и драгоцености многоме помуте памет. Страни трговци из Млетака додворавали су се девојци и она је постала охола.
Једне недеље, био је баш снег окопнио, дошло је много трговаца с товарима скупоценог блага у крчму. Један од њих, млад, богат господин, трудио се да задобије девојчину наклоност. Златно прстење натицао јој је на прсте, бисерне огрлице стављао јој око врата, чашћавао је руменим винцем, а свирачи су свирали у његову част.
Кад је весеље било у највећем јеку, у собу уђе Ловац из Тренте. Позва своју вереницу да играју, али се она понашала доста осорно. Кад јој он пребаци зато што је примила прстење и огрлицу од туђинца, она му рече:
"Госта из Млетака су људи сасвим на свом месту, много бољи него ти. Ти знаш за све оставе блага по планинама, а још ми ни триглавску ружу ниси донео."
Те га речи дубоко ранише у срце. Одговори јој охоло:
"Знам где се налази кључ од блага у Богатину. Кад га добијем, ја ћу бити краљ у поређењу с твојим италијанским торбарима. Носи им ти само вино!"
Увређен, он напусти крчму. На путу срете "Зеленог ловца". За њега је свет причао да је он многог честитог ловца већ послао у вечност. Тај "Зелени ловац" знао је много штошта да му прича о благу у Богатину. И они одлучише тада да иду у планину по богатство.
Кренуше још исте ноћи да би затекли Златорога. Ловац из Тренте је знао куда јарац најрадије залази, и они га нађоше још пре подне.
Кугла из Ловчеве пушке погоди Златорога право у срце. Тешко рањен, јарац се скотрља на једну уску стену, испод које је зјапила страшна провалија.
"За мном", повика Зелени ловац, "кључ Богатинског блага је наш!"
Идући даље, Ловац угледа на стени најлепше руже, а међу њима и рунолист, који је брао већ много пута да мајци скува воду за очи. Сети се мајке, анђео чувар га је опомињао: "Натраг! ето имаш ту триглавских ружа. Кад их однесеш вереници, она ће се постидети и молиће те за опроштај." Али Зелени ловац повика:
"Још има времена да савладамо Златорога пре него што обрсти чудотворну ружу. Напред! Бићеш богатији него сви трговци из Млетака, због којих се девојка одпадила од тебе."
Победио је глас нечастивога. Крвавим трагом који је јарац оставио они су ишли даље, чудне руже показивале су им пут. Да их свака стопа може стати живота, на то нису мислили.
Али Златорог је већ био обрстио заперак чудне руже. С новом снагом он се окрену пут својих непријатеља. Његови рогови заблисташе као сунце. Заслепљен, Ловац из Тренте погледа пода се у провалију. Заврте му се у глави. Златорог скочи ка њему, Ловац се претури у неизмерну дубину. Зелени ловац, смејући се, пожеле му срећан пут.
За то време девојка поче да се каје што је увредила свог вереника. Али он се није враћао.
Кад сунце поче јаче да греје земљу и кад поче вода у Сочи да расте од отопљеног леда, реком доплива тело Ловца из Тренте. У рукама је још држао киту триглавских ружа.
Стиже топло лето. Пастири истераше своја стада на планину. Кад су стигли до језерске долине, нађу камениту пустињу. Беле жене напустиле су тај крај, а с њима су отишле и беле козе, Златорог је својим роговима разрио лепе ливаде, још и данас се виде по њима трагови његових рогова.
У једном далеком граду живео је неки војни добошар са својом женом. Они су били без деце, али је његова жена туђу децу много волела. У том граду становао је и један необично богат трговац. И деси се да цар премести тај пук војске негде у друго место. И баш кад је требало да тај пук војске оде из њиховог града, жена онога трговца роди дивно мушко дете.
Добошарева жена се није могла уздржати, него украде дете, па измоли у свога мужа да јој он при одласку сакрије дете у свој добош.
Кад су дошли у други град, они су крстили дете и бринули су се о њему с великом љубављу.
После неколико година дете постаде крепак дечак бистре главе. Кад је дорастао за школу, поче учити музику с таквим успехом да убрзо претече све своје вршњаке — па чак и самог учитеља.
Умре његов поочим и старешине именују њега за хоровођу. Али му се тај живот није допадао — неки унутрашњи глас га је гонио и приморавао да се отисне у далеки свет. Он побегне од војника. Са собом понесе само добош, једино наслеђе. Кад је стигао до велике шуме, он зађе дубоко у њу како би се сакрио од гонилаца. Три дана и три ноћи ишао је по густој шуми, али није могао да нађе излаза. Треће вечери доцкан у ноћ он стиже до једног необично дебелог дрвета. Како је већ био много гладан, реши се да се попне на то дрво и да види како би најлакше могао изаћи из шуме. С врха дрвета угледа доста далеко неку малу светлост, и да не би погрешио пут из шуме, он баци у том правцу свој шешир. Ишао је још дуго, док најзад сасвим малаксао није изашао из шуме и преко једне зелене ливаде стигао до лепе колибице. Закуцао је на врата и неки погрбљен старац изађе да му отвори. Младић му се пожали на своју несрећу и замоли га да му да штогод за вечеру. Старац му понуди зделу куваног воћа и крчаг хладне воде.
Пошто се окрепио, старац показа постељу начињену од меке суве траве и маховине и рече му да ту спава, а да ће он, старац, отићи к богу да сазна шта ће се идућега дана догодити на земљи. Чудећи се томе, младић заспа. Сунце је баш изгревало кад је он устао и пошао да тражи воде да се умије. Пред колибом, међу дрвећем, спази чист рибњак и ту се уми. Враћајући се ка колиби, он виде како долећу дванаест дивљих патака, које, на његово велико чудо, збацише са себе своје перје и зачас се претворише у дивне девојке. Брзо се окупаше, обукоше опет птичје хаљине и, претворивши се у патке, одлетеше одакле су и дошле.
Младић је једва сачекао да се пустињак врати. Кад се он вратио, младић му је испричао све што је видео. Старац му рече: "Истина је то што кажеш; видео си дванаест уклетих сестара са Златне горе, које њихова зла маћеха и њен брат држе у својој власти. Да ли би ти хтео неку од њих да спасеш? Ако хоћеш, ти се онда ујутро, пре него што изађе сунце, сакриј у жбуње иза рибњака, па кад долете патке, ти оној која се последња буде свукла узми перје и сакри га у добош.
Тако ћеш је спасти и она ће бити твоја жена. Али добро сакриј перје; ако га она нађе, биће за тебе изгубљена."
Другога дана патке опет долетеше и свукоше се, а младић крадом узе перје најмлађе и отрча у колибу. Тек што је он сакрио перје у добош, до колибе дојури плачући нага девојка и стаде молити пустињака да јој да какву хаљину, јер јој је неко узео одело док се она купала. Старац јој од суве, танке траве исплете некакву кошуљу, а њен спасилац јој даде своју војничку кабаницу. Пошто у близини није било свештеника да их венча, венчао их је пустињак под хиљадугодишњим храстом, који је ширио своје гране изнад колибе. Старац написа онда једно писмо и даде га младићу, говорећи му: "Ово дај своме оцу, његово име је написано у писму. Он станује у великом приморском граду и непрекидно за тобом тугује, јер му је тебе украла непоштена рука."
Даде му још нешто новаца и добрих савета за пут и наручи му да после године дана поново дође код њега и да му каже како се осећа у новим приликама.
Са захвалношћу у срцу младић му то обећа и упути се са својом женом пут свога дома. У оближњој варошици он купи својој невести лепо женско одело како се не би стидела од других људи.
Кад је стигао у родно место, младић се растаде од своје невесте, јер је хтео да најпре сам посети своје непознате родитеље. Жена га упозори да не дозволи да га мајка пољуби пре него отац, јер би у том случају истог тренутка заборавио и њу и сву своју прошлост. Он јој то обећа и пође.
Свога оца, сваком познатог трговца, нашао је сасвим лако. Попео се к њему у горње собе и дао му писмо. Отац, који тек беше устао, узе писмо и поче да га чита наглас. Мајка, која је до малочас спавала, чувши да је тај дивни младић њен једини син, скочи из постеље и у материнској радости пољуби сина у чело. У том тренутку он заборави на своју верну жену и на сав свој протекли живот.
Жена га је дуго чекала пред градом, али како се дуго није враћао, знала је да се догодило оно чега се она највише бојала.
Поред града текла је бистра вода. Да би се окрепила од дугог и тешког пута, млада жена пође да се окупа у тој води. Није се дуго купала, заклоњена иза жбуња, кад к води стиже једна уображена служавка, погледа у воду и угледа лепо женско лице, па помисли да то она види саму себе. Пође затим кући и рече својој газдарици да неће више да служи код ње јер је сама много лепша од своје господарице.
Несрећна млада жена дође баш у ту кућу даза моли да је приме у какву службу. Бојажљива девојка се толико допаде старој госпођи да је она одмах прими у службу. То је била жена једног другог богаташа. Девојка је умела тако вешто да обави сваки посао који би јој дали да ју је стара госпођа, која је иначе била ситничар и коју је било тешко задовољити, више пута похвалила. Али, у последње време стара госпођа је постала сасвим друкчија — она је, наиме, своју једину кћер удавала за сина богатог трговца који се недавно вратио кући из туђе земље.
Вредна слушкиња, негдашња зачарана принцеза, знала је да син тог богатог трговца није нико други него њен муж.
На дан свадбе затвори се у своју собицу и узе три јајета. Разби једно јаје и из њега извуче дивну хаљину од црвене свиле обрубљену златом. Обуче ту хаљину и пође у дворану пред скупљене госте. Сви се зачудише лепоти непознате принцезе — јер такву хаљину нека друга жена није могла имати. Иако је нико није познао, па ни њен сопствени муж, сви су је ипак молили да остане на свадби као гост. Мушкарци су јој се дивили, жене су јој, а нарочито млада невеста, завиделе на њеној лепоти и предивној хаљини.
Крадом стара трговкиња поче молити страну принцезу да јој прода хаљину. Али јој она одговори да хаљину не да за новац, него само ако јој дозволе да прве ноћи пође са младожењом у ложницу.
Невестина мајка се од тога уплаши, али је њена кћи и стара трговкиња умолише да она на то пристане. Она у младожењину чашу крадом усу неку воду и чим ју је он попио, заспа тако тврдо као да га је смрт снашла.
Однесоше га у ложницу и, пошто су се разишли сви гости, принцеза такође пође у ложницу. Мало га продрма и рече му: "Ох, јеси ли ме збиља тако потпуно заборавио? Тешко мени!"
Стара трговкиња је целе ноћи прислушкивала пред вратима и све је чула. Кад се младожења пробудио, прва га жена упита да ли је све заборавио и зар се не сећа како ју је спасао код рибњака и како их је пустињак венчао. Младић се дубоко замисли, али не рече ништа. Девојка затим отиде у своју собицу, разби друго јаје и из њега извуче још много лепшу хаљину.
После ручка младожења је замолио да сви гости испричају по једну причу. Кад су сви гости то учинили, поче и он да прича:
"Имао сам ковчег са златном бравом и исто тако златним кључем; десила ми се несрећа да изгубим тај кључ. Дао сам да ми се направи сребрни кључ, али баш тада нашао сам и мој омиљени златни кључ. Реците ми који кључ да употребим, а којега да се одрекнем?"
Сви су гости били истог мишљења да се треба одрећи сребрног кључа који није прави, а младожења тада потеже из џепа лист хартије и рече:
"Потпишите се сви да морам сребрни кључ бацити!"
Сви се потписаше, а он им онда исприча свој чудни доживљај код пустињака — и сви остадоше као скамењени од чуда. Осрамоћена нова невеста просто побеже са свадбе заједно с мајком и оцем. Али то ништа није сметало општем весељу. На невестино место посадише до малопре тако тужну принцезу и сватовске пошалице почеше да се ређају поново.
После свадбе двоје младих су се осећали још срећнијима. Пачје перје и добош млади муж је сакрио у стари орман у својој ложници.
Једнога дана муж је отишао у лов. Кључ од ормана, који је он увек носио са собом, био је на несрећу изгубио у постељи. И кад је жена спремала постељу, нашла га је. Помислила је одмах на стари орман и у женској радозналости пошла да га отвори. А у орману је лежао само стари, прашљиви добош. "Шта би то могло бити у овом добошу?" помислила је жена, узела добош и одшкринула га, и, не слутећи ништа рђаво, посегнула руком за снежнобело перје. Али тек што се дотакла перја, она се претвори у дивљу патку. Махну тужно крилима и кроз отворен прозор излете на оближње дрво. Са дрвета довикну младожењиној мајци, која је дотрчала у ложницу: "Поздрави ми мога несрећног мужа - одсад морам боравити на Златној гори!" и тужно кричући одлете ка облацима.
Од младог напуштеног мужа није било несрећнијег човека под сунцем. Али се није дуго премишљао него се упутио право к пустињаку да га замоли за какав добар савет. Родитељима препоручи да своје имање разделе сиромасима ако се он за три године не врати кући. После дугог напорног пута стигао је до колибе старог пустињака, који му се много обрадовао.
С много жалости млади човек му исприча своју несрећу, на шта му старац саопшти да од оног доба патке више нису долетале к рибњаку и да је онда узалудно да их сада ту чека. Старац га, зато посаветова да пође к његовом брату, који станује триста миља далеко одатле. Тај пустињаков брат има мапе целог света и можда ће моћи да му каже где се налази Златна гора. Старац брату написа писмо и пошаље му поздраве, а младом човеку објасни куда и како све треба да иде.
После дугог путовања он стиже до пустињаковог брата, који је такође био јако побожан човек. Овај се много обрадова што види човека и што чује о своме брату, о коме већ сто година ништа није чуо. Дуго су њих двојица тражили и тражили у мапама Златну гору, али је нису могли наћи. Најзад га пустињак богато угости и пошаље к своме другоме брату, који је становао још триста миља даље одатле и под собом имао све птице. Написа му за брата писмо и младић пође.
Тај брат је био још старији од оне двојице и неизрециво се обрадовао што је добио писмо од своје браће. Запитао је младића шта му треба за пут, а овај га замоли да позове своје птице да му кажу где се налази Златна гора.
То је пустињак учинио драге воље. Отворио је на својој колибици четири отвора и звизнуо кроз њих. Намах долетеше птице и упиташе за заповест. Старац је све једну по једну редом питао за Златну гору, али ниједна од њих није ни чула за њу. Са срцем пуним очајања гледао је млади муж како број птица које долећу бива све мањи. Идућег дана, некако око подне, до отвора на колиби стиже једна сврака пешке, јер у крилима није имала више ни једног пера. На питање где је била тако дуго, посустала сврака им одговори: "Добро сам чула твој први звиждук, али је необично дуг пут од Златне горе довде. Још сам велики део пута овамо морала превалити пешке, јер сам уз пут погубила све своје перје!"
Млади човек, обрван тугом, хтео је да одмах крене на пут, али му сврака рече да пешке ни на који начин не могу тамо стићи, јер је пут неизмерно дуг, а сем тога води још преко три мора. Пустињак тада дозва највећу птицу, која је била необично снажна и брза, закла и испече једину краву коју је имао и расече је на четири дела. Један део даде одмах птици, а остала три дела меса натовари на њу, па онда младић узјаха са свраком у руци и муњевито полетеше пут облака, куда им је сврака показала.
Летели су високо изнад сињега мора и дуго времена нису могли стићи на другу страну. Сва задихана, спусти се велика птица на морску обалу и халапљиво прождера други део меса.
Опет он узјаха птицу и тако прелетеше још два мора. Када су срећно прешли и преко трећега мора, путник отпусти велику птицу и пође са свраком пешице пут Златне горе.
Нису дуго ишли, кад на путу нађоше мртвог коња, око кога су се љуто препирали медвед, јастреб и мрав. Млади путник приђе к њима и овако им подели коња: јастребу досуди црева и дроб, мраву главу, а медведу остало месо. Сви су били задовољни и из захвалности му сваки дарова понешто. Медвед му даде неколико длака, јастреб перо, а мрав ногу; а поред тога, дадоше му и способност да се у који год било час претвори у једно од њих троје.
Сврака му је говорила којег правца треба да се држи и он се претвори у хитрога јастреба и изви се ка небу. Летео је дуго, дуго. Кад је угледао Златну гору, он се претвори у медведа и тако се упути даље. Стигавши до града, он се претвори у мрава и уза зид измили горе. Погледа кроз прозор у собу и ту угледа дванаест самих девојака, па се кроз пукотину увуче унутра. Познавши међу њима своју жену, он се опет претвори у човека. Ту се њих двоје загрлише и испричаше једно другоме најважније новости, а после тога се сви заједно посаветоваше како би се одатле могли најлакше спасти.
Сестре му рекоше да се сакрије под кревет и да се претвори у мрава. Он тако и учини. Кад увече стиже кући њихова маћеха чаробница, прва од сестара јој рече: "Чудан сам сан сањала: сањала сам да ће ме неко ослободити." Остале сестре су јој испричале исти такав сан. На то ће маћеха: "Тешко се може наћи на свету такав човек који би био моћнији од мене, а још мање који би био јачи од мога брата. Могу вам слободно рећи да је ваше ослобођење тешка ствар. Тај човек би морао имати способност да се претвори у медведа и у птицу. У медведа, да би моме брату змају могао отргнути седам глава. А кад би му и седму откинуо, мој брат би се претворио у голуба. Онда би се ваш спасилац морао претворити у још бржу птицу да би могао ухватити голуба. Па кад би и њега ухватио и убио, морао би из њега извадити још топло јаје, и то јаје на мојој глави разбити. А ко може све то урадити?"
Кад је то чуо, млади спасилац се врати истим путем којим је дошао. Сада је све потанко знао шта треба да уради, а најпре је требало пронаћи боравиште оног грозног змаја. Зато се он претвори у брзокрилог јастреба и тако претражи многе земље. После дугог тражења, он ипак нађе место у коме змај пребива. Из облака је његово бистро око запазило ужасну звер, змаја са седам глава. Претворивши се поново у човека, он пође у оближњи град.
Цео град је био у црно завијен и сви људи у њему у црно обучени. Жалост се видела у свим очима. Он упита првог човека којега срете шта значи та општа црнина у граду. Човек му одговори да се цео град у тугу завио што је дошао ред на цареву кћер да се она мора дати змају да је поједе. Сваке године морао је град дати по једну племићку кћер змају, јер му се град био некако тешко замерио.
Млади спасилац одмах пође код краља и рече му да ће он спасти и његову кћер и цео град од страшне звери. Краљ му за награду обећа пола краљевине и своју кћер за жену, што он није хтео ни да чује.
Он је пре свега од краља затражио да му да једног неустрашивог човека који би му помогао у опасном подухвату. И није хтео да прими првог којега су му дали, него је хтео да се најпре сам увери у његову срчаност и сигурност.
Зато прве вечери узе војника који се хвалисао да је срчанији од свих других. Одведе га са собом у једну собу која је била по страни, и кад су дошли у собу, он упали светлост и леже у постељу, а војника остави да корача по соби тамо-амо као да је на стражи. Наједанпут, он се у постељи претвори у ужасног медведа који је мумлао, а стражар баци пушку и скочи кроз прозор напоље. Тек треће вечери нашао је неустрашивог помоћника. Њега поче поучавати како да савладају змаја.
Идућег дана пођу њих двојица у змајеву озидану мочвару. Цео град је у нади и страху очекивао исход тешке борбе. Близу змаја они поставише кацу с вином и хлеба. Сад се спасилац претвори у ужасно великог медведа, стушти се на змаја и откиде му једну од седам глава. Страховити крици бола стадоше да се разлежу по мочвари, змај поче да се претура главачке и да урличе: "Кад бих имао принцезу, показао бих ја теби!" А медвед промумла: "Кад бих ја имао ведрицу вина и хлеба, друкчије би ми ти поигравао!" Помагач брзо сасу вино и хлеб у широко медвеђе грло и он настави да откида једну по једну змајеву главу, крепећи се вином после сваког напада. Кад је откинуо и последњу главу, коју је ова звер највише бранила, из змаја излете хитрокрили голуб. Као стрела појури за њим јастреб, јер је спасилац био тога свестан и брзо се претворио у јастреба. И већ га је достигао. Од страха и ужаса голуб стаде да кричи и да напреже последњу снагу да би умакао, али узалуд. Јастреб га ухвати и тако чврсто шчепа, да се голубово перје разлете по ваздуху. Голуб тада испусти јаје у ваздух. Јастреб то спази у прави час, појури за њим као муња, и срећно га ухвати. Претвори се опет у човека и пође у град, који је клицао од радости.
Али га тешко заболе у срцу кад га нико не поздрави као спасиоца, нити се ко осврну на њега. Стража га чак и не пусти у град. У граду се већ шепурио неки страни лакрдијаш, који је нашем младићу био много сличан и који се још пре борбе био сакрио у мочвари. Верни помагач младог човека лежао је негде у трави савладан умором од великих напора и нико га није приметио кад су војници, на вараличину вику, поврвели у змајеву тврђаву. Овај лакрдијаш је био покупио три змајеве главе, а остале су биле потонуле у каљугу, као и труп убијенога змаја. Варалица, који је на тако лукав начин дошао до почасти, постао је временом толико безочан да је отворено тражио пола краљевства. Краљ се био већ скоро покајао што је обећао пола лепог краљевства, а највише га је пекло то што је морао дати и своју кћер тако суровом човеку. Али ипак припремали су се за свадбу.
Прави спасилац није знао како себи да помогне на други начин, па написа писамце принцези и замоли је да му дозволи да јој саопшти неку необичну важну ствар. Принцеза га позва к себи, а он се пред њом претвори у медведа, јастреба и мрава, и исприча јој целу своју чудновату повест. Сем тога, задивљеној и радосној принцези он показа свих седам змајевих језика. То је било довољно. За време вечере принцеза затражи да сваки исприча најзначајнији догађај из свога живота. Варалица је био последњи који је узео реч: "Најзначајнији догађај мога живота ви сви знате! Тамо пред градом ја сам спасао своју будућу жену и заслужио сам половину целог краљевства. Сведоци су ми за то змајеве главе које сам обесио над улазом у град!"
Тада устаде прави спасилац и затражи да варалица покаже и језике у змајевим главама. Брзо донесоше главе, али језика није било. Налазећи се у тешкој неприлици, варалица поче још безочније говорити. Рече, наиме, да змај или није имао језика, или их је одсекао баш тај који поставља ово питање. "Тако је, ја сам их одсекао", одговори сад прави спасилац, "одсекао теби на јаде! Ту је свих седам језика." Сем тога, он се пред присутнима претвори у великог медведа, и у јастреба, и доказ је био готов. Стража упаде у дворану и бестидни варалица морао је у железним оковима у двориште. Ту су га већ чекала четири бика, који га одмах растргоше на четири дела.
Прави спасилац није хтео никакву награду, већ се брзо даде на пут и за кратко време прелете неизмерну даљину до Златне горе. Он као мрав уђе у тврђаву, где су га убоге сестрице нестрпљиво ишчекивале. Сакри се као и први пут под кревет да тако сачека вече кад чаробница долази кући. Љутита и са треском она је упала у собу и стала да мучи девојке преко сваке мере и да их псује; најзад је села за сто и заспала. Тада је испод кревета изашао мрав и опрезно се приближио столу. Ту се претворио у човека, јајем ударио чаробницу у чело — на што се са страшном грмља вином и вриском Златна гора претвори у блистави град.
Цео град се захвали младом човеку на спасењу — уклете сестрице све су биле принцезе, а његова је била најлепша.
Није могуће речима исказати како су се сјајно погостили и како су пили и јели. Настало је такво весеље какво ми још никад нисмо видели.
С великим богатством. и са својом многољубљеном женом младић пође својој кући, где је одржано венчање и где је по трећи пут приређена велика гозба.
Била једном једна грофица удовица и имала је једину дивну, златокосу кћер, која је имала златну звезду на челу. У посету јој дође један принц. Грофица, која је још била врло лепа, желела је да принц узме њу за жену. Зато својим слугама нареди да њену кћер затворе у једну забачену собу, како је принц не би никако могао видети. Кад се једнога дана грофица извезе из замка, краљевић поткупи њене слуге да му дозволе да бар кроз кључаоницу на вратима види принцезу, о којој је тако много слушао.
Чим погледа кроз кључаоницу, он остаде задивљен лепотом и милоштом красне девојке.
Кад се вратила кући, грофица је била нестрпљива кад ће је принц запросити и због тога је била нерасположена, па га упита, ипак уверена у своју победу, да ли је икад видео тако лепу жену као што је она. Принц јој одговори да заиста нигде нема тако лепе жене, осим једне једине која има златну косу и златну звезду на челу.
То је грофици било довољно. Осрамоћена и разљућена, она нареди своме слузи да принцези свеже руке и да је одведе у шуму и тамо убије.
За доказ да је заиста извршио ово крваво дело, слуга је морао грофици донети девојчине очи и срце.
При поласку, слуга брзо зграби грофичиног љубимца, кудравог, великог пса, и гурне га у кочију поред везане принцезе.
Кад су стигли у густу шуму, слуга убије пса, извади му очи и срце, а девојку пусти под условом да се више не враћа кући. Кад је увече дошао кући, слуга преда безбожној грофици очи и срце и ова их обоје баци у ватру.
Девојка је тужна ишла даље кроз шуму горко плачући. Идући тако, она срете достојанственог старца беле браде, који је упита зашто тако плаче. Принцеза му исприча невољу у коју је запала због своје лепоте. Старац ју је тешио и показао јој је пут из шуме. На растанку он јој даде једну кутијицу и рече: "Кад погледаш у кутијицу, постаћеш невидљива, а када се огледнеш у малом огледалу које се налази у њој, нестаће ти златна звезда са чела; кад се огледнеш други пут, звезда ће се поново показати."
Девојка му се лепо захвали, а старац јој обећа да ће јој притећи у помоћ ако се буде нашла у великој невољи.
Она погледа у огледало и звезда са њеног чела нестаде, па затим продужи да иде и да иде, док не стиже у велики град, и то баш у онај у коме је живео принц, који је њену мајку толико расрдио. Принцеза пође у краљев двор и замоли да је приме бар за послугу у кухињи. Они је примише. Била је врло вредна и снажна, тако да ју је куварица већ првог дана заволела. Кад дође недеља, она се спреми да иде у цркву и обуче најлепшу златну хаљину, па кад погледа у кутијицу да би постала невидљива, није се могла уздржати а да не погледа и у огледало и истог часа на белом челу јој се заблиста златна звезда. Кад је ушла у цркву, она опет погледа у кутијицу и истог часа све се очи окренуше ка њој. По свршетку богослужења, она прва пожури из цркве. Чим је мало одмакла, опет погледа у кутијицу и поново постаде невидљива.
Познавши девојку коју је видео кроз кључаоницу, принц пожури за њом, али је није могао видети.
Идуће недеље принц заповеди куварици да приправи добар ручак, пошто ће он довести страну, дивну принцезу. Тог дана куварица није хтела да је пусти да иде у цркву, али кад јој она пружи жути златник, одмах јој дозволи.
Принц је још више него прошли пут био на опрези и једва је чекао крај обредне службе. Чим се служба завршила, он појури за страном принцезом и једва ју је толико имао пред очима да ју је могао поздравити, толико је она брзо нестала међ светом. Код куће ју је куварица карала што се није више журила, јер је свакога часа могла стићи угледна принцеза. Убрзо стиже и принц, срдећи се због свог неуспеха,
Треће недеље нареди краљевић да се спреми права гозба, јер је одлучио да својој кући доведе страну лепотицу како било.
У кухињи су имали премного посла и кад девојка замоли куварицу да је пусти у цркву, куварица јој љутито одби молбу. Једино су је три златника извукла из неприлике.
Али, тога дана се принц још пре свршетка богослужења упути црквеним вратима. Кад је богослужење било завршено, он је већ стајао близу саме принцезе. Брзо пође за њом из цркве, достиже је и замоли да пође с њим у његов двор на ручак. Она му одговори да данас нема времена. Не мирећи се с тим, принц је наставио да је моли, али је све било узалуд. Напослетку он је замоли да му каже своје име и где станује. "Све то идуће недеље", одговори му лепа девојка и нестаде међ светом.
Још нерасположенији, врати се принц тога дана своме дому. Девојка је имала једва толико времена да преко своје златне хаљине навуче свакодневну хаљину и да се погледа у огледалце како би јој нестала звезда с чела и брзо је морала у кухињу где ју је љутита куварица нестрпљиво очекивала. Принцезу је чекало стотину послова и журно је трчкала с једног краја на други. Тада дође у кухињу сам краљевић и јави да тога дана неће бити свечаног ручка, него сасвим сигурно идуће недеље. Дивна девојка брзо се окрену у страну да јој принц не би видео лице, али је баш то издаде. По целој кухињи засија се испод свакидашње хаљине она златна хаљина, коју није доспела да скине. Запазивши то, принц рече: "Изгледа да је баш ова наша служавка она красна лепотица!" С тим речима он приђе девојци. "Јесте, јесте!" узвикну сав изненађен. "Све је баш као на оној, златна коса, хаљина — једино што недостаје златна звезда!"
Принцеза се окрену мало у страну, погледа у огледалце и златна звезда јој се засија на челу.
Одмах је морала да скине кухињску хаљину и гозба започе. Још истог дана принц се са њоме венча, и гозба се настави још неколико дана.
Цело краљевство било је задовољно с младим краљем и његовом невестом, само једна једина особа није била задовољна, није била задовољна краљева мајка, која је све до тога часа значила своме сину више од свих других жена. Зато она замрзе младу краљицу и покуша да је оцрни код младог краља. Али се деси да је краљ морао да пође у рат против својих непријатеља који су хтели да му одузму краљевство. Жену остави материној бризи. Сад је убога жена била у правом паклу. Како даље није могла ту да опстане, крадом се извуче из двора и сва очајна пође из града, далеко, далеко. Сусрете је поново онај исти достојанствени старац и упита је шта јој раздире срце. Са сузама у очима он½а му се пожали на своје горко стање. Он ју је тешио говорећи јој да не треба да очајава и дао јој је једну лепу зелену шибу. Кад год буде што зажелела, нека шибом направи крст и то ће се створити, поучи је старац и нестаде.
Тужна краљица угледа у даљини планине, где ју је некад била послала њена немилосрдна мајка и одакле је она стигла у град из којега је сада желела да побегне што даље. Направи шибом пред собом крст и рече:
"Да се од мене па до оних планина тамо створи мост, да се тамо поред великог друма нађе скромна кућица у којој бих ја држала крчму, имала добре слуге и остале потребне ствари."
Тек што је то изрекла, а већ се створи мост преко широких поља, њива и ливада, преко језера и река. Она пође на пут и убрзо стиже у жељену кућицу.
Како је она свакога лепо примала и како је брижљиво радила, суседи су је волели више него иједног крчмара раније. Мало после тога родила је лепог црвенокосог дечка. Он је готово уочљиво растао и био стално здрав и весео. Мајка га је васпитавала и неговала врло брижљиво.
Прошло је било шест година од њеног бекства из града, кад у ту исту крчму стиже сам краљ, њен муж. Она га је одмах познала, али је чело и косу била повезала марамом, те јој он није могао видети ни косу ни златну звезду на челу. Краљ затражи вечеру и постељу да ту преноћи. Одмах после вечере он оде у постељу. Крчмарица, његова жена, изађе из собе, а шапатом рече сину да он остане унутра. Краљ поче сам са собом говорити:
"Све је њено, ход, лице — све — све — па и дете је много налик на мене, али сам бог зна шта је у ствари!"
"Ви сте мој отац!" повика синчић, коме је још пре мајка дошапнула да је тај господин његов отац.
Сада уђе у собу и жена, на челу јој је сијала златна звезда, а на рамена јој је падала златна коса.
Обузет радошћу, краљ скочи из постеље и паде на груди своје дивне жене. Тада му се жена пожали шта је све морала претрпети и како је морала чак и из града побећи, јер јој је његова мајка чак и смрћу претила.
"Драга, ни ја нисам мање препатио. Остао сам четири године у рату и мајка ми је писала да си ти побегла с неким заводником. Већ трећу годину те ја тражим по целом пространом краљевству. Пре неколико дана ми је један верни, стари војник који је овуда просјачио донео радосну вест да је овде видео златокосу, дивну крчмарицу. Одмах сам кренуо на пут и толико сам срећан што сам те нашао."
Кад је краљ са женом и шестогодишњим сином стигао кући, радовало се цело краљевство, сем краљеве мајке, која је крвнички погледала веселе придошлице, испила малену флашицу неке течности и мртва се срушила на земљу.
А краљ је срећно, здраво и весело живео још доста година.
Живео је некада један лукави обућар. Звао се Шева и то име му је и пристајало: стално је певао, увек је био добре воље, иако често није имао шта да једе. Био је чуо да су у далекој земљи на истоку Јевреји закопали у пустињи златан сандук с благом, па је јако пожелео да пронађе тај сандук и да га ископа. Зато се крене на пут и, идући стално на исток, стиже у неку богату земљу. Кад је пошао на пут, са собом није понео ни мало новаца, јер га није ни имао, и зато је морао да просјачи. У једном великом граду пође у краљев двор и исприча како је он најчувенији човек у својој земљи и како због тога иде у источне земље да потражи закопано благо.
"Добро ми дошао", рече краљ, "ако си тако учен, ти мораш разликовати лупеже од поштених људи. Е па, онда ме чуј! Имао сам златан прстен на коме је било камено око светло као бели дан. Тај прстен је вредео више него све остало моје злато, па су ми га украли неваљалци, али не знам који."
Обућар затражи да му даду засебну собу, мастило и хартију, и рече им да ће, ако га добро буду услужили, најкасније кроз три дана сазнати од њега ко је лупеж.
Прстен су били украли три краљеве слуге. Шева поче нешто да шара по хартији, али како је слабо умео да пише, пролије мастило, растури све по соби и стане се шетати по њој тамо-амо као да је дубоко замишљен. Када му слуга увече донесе вечеру, он помисли у себи да је један дан већ прошао и узвикну:
"Хеј! један је већ готов!"
Слуга се уплаши и тихо изађе.
Идућег дана тај слуга није хтео више да му носи јело. Кад му други слуга донесе вечеру и упали лампу, обућар рече:
"Ој! већ су два готова!" Мислио је на два дана која су прошла.
Трећег дана донесе му вечеру трећи слуга. "Аха!" искези се Шева, "већ су сва три готова, шта ће сад бити!" Слуга се грозно уплаши, јер су му његови лупешки другови испричали да их је учењак лако познао. Обећа му за сваког од њих по сто златника ако их не изда, јер ће иначе сви погубити главе.
"Па, нека вам буде", одговори обућар, "пошто сам без по муке видео какве сте птице, нећу вас тужити ако се поправите и никад више не будете крали."
Краљ је имао једног малог белог пса. Обућар нареди слугама да му донесу тога пса. Кад су они то урадили, он узе прстен и умота га у маст, баци маст с прстеном пред пса и овај све то прогута.
Слуге су сад мирно напустиле обућара и он онда позва краља и његове министре, па им рече:
"Краљу, ви имате малог белог пса и у трбуху тог пса налази се драгоцени прстен!" Брзо су убили пса и донели краљу прстен. Краљ ни сам није знао како да награди тако учену главу. Онда му рече:
"Ако ми живог доведеш разбојника Харамбашу, радо ћу ти дати половину краљевине. Тај разбојник ми је пре неколико година украо моју једину кћер и нико не зна је ли она још жива или не."
Шта је друго могао изненађени Шева, него да се покупи и да сав јадан и покуњен пође из града, пошто нико није знао где се налази Харамбаша, а да је баш неко и знао, није се усуђивао да то каже. Дуго је обућар ишао по земљи и уз пут се распитивао о разбојнику. Напослетку је зашао у неку велику шуму и још с вечери је на средини једног гаја угледао леп дворац.
Ушао је у двор, али у њему није нашао ни живе душе, иако су у свим собама били постављени велики столови и на њима много мирисних јела. Он седе за сто и вредно се прихвати јела, кад уто у собу уђе лепа девојка и упита га како је он доспео овамо у Харамбашин разбојнички град. Он јој исприча све од почетка до краја, а девојка му повери да је баш она кћер тога краља, да сад мора да буде разбојничка куварица и да је одавно желела да побегне, али није знала како ни куда. Да га нико не би нашао, девојка стави на њега котао у коме је кувала месо. Кад су дошли разбојници, њихови пси, који су дошли заједно с њима, одмах намирисаше обућара.
Харамбаша, љутит разбојник дугачких бркова, раздере се на девојку:
"Зашто си тог просјака ту сакрила? За казну ћеш га још вечерас баш у том котлу скувати — а он сам мора донети воде колико је за то потребно!"
Шта је могао да ради? Пошао је у двориште по воду и неколико пута ју је доносио, док је она за све то време горко плакала. Како је Шева био увек бистре памети, рече јој да брзо пође с њим у двориште. Он је видео у дворишту неколико снопова сламе и узео је два снопа и ставио их усправно на бунар, па је на једног од њих ставио свој шешир, а други је повезао њеном марамом, и онда су обоје на прстима измакли из дворишта.
Разбојници су видели ове снопове, па пошто је већ падао мрак, мислили су да то оно двоје плачу или се међусобно теше, и тек пошто су вечерали, сиђу у двориште и виде да су преварени.
За то време оно двоје су већ били отишли далеко, и баш су приспели до једне широке реке, кад издалека зачуше разбојнике како псују и јуре за њима, мада их још нису могли видети.
Како су у води расле трске, Шева брзо одсече две трске и они обоје до паса уђоше у воду. Кад разбојници дођоше близу, они се загњурише сасвим: дисали су кроз шупље трске. Разбојници их не нађоше и поново одјурише даље.
Њих двоје су срећно прегазили воду и исто тако здраво дошли у град, код краља, где је отац одмах познао своју кћер. Да би показао да му је захвалан, краљ обећа Шеви своју кћер за жену, али да се не сме венчати пре него што доведе живог разбојника пред краља.
Краљева кћер је више пута говорила да Харамбаша негде далеко има брата који се зове Патоглав и који је исто тако разбојнички поглавица.
Обућар је то добро запамтио, повео је са собом дванаест брзих коњаника и пошао пут Харамбашиног замка.
Кад су дошли близу замка, они посакриваше своје коње и пешице пођоше пред Харамбашу.
Шева понизно изађе пред њега, поклони му се и рече:
"Господине Харамбаша! Саслушајте жалосни глас; ваш брат, господин Патоглав, лежи на самртничкој постељи. Рад би био да почива у мртвачком сандуку од храстовине и нас је послао к вама да му изаберете најдебљи храст у вашој шуми."
Харамбаша се много уплаши, али ипак са неколико разбојника пође у шуму и одреди им лепо дрво, које оних дванаест јунака почеше да обарају.
Брзо су га оборили на земљу и идућег дана мртвачки сандук је већ био за невољу издубљен, а и поклопац већ направљен.
Харамбаша је дошао лично да види колико су већ урадили и зачуди се кад виде да су већ готови, а Шева му сав ојађен рече:
"Ми смо у журби заборавили да вашем брату узмемо меру за сандук, па сад не знамо шта ћемо без мере..."
"Не мари ништа!" стаде да га теши Харамбаша, "мој брат је велики колико и ја, па ћу ја лећи у сандук да видите је ли таман или не."
Чим разбојник леже, они брзо ставише поклопац и ексерима га заковаше, брзо заседоше на коње и са сандуком одјурише натраг. Да се разбојник не би угушио, они су још раније били провртели рупе на поклопцу.
Кад су разбојници сазнали шта се десило с њиховим поглавицом, уплашили су се и сви се разбегли, а у околини је опет завладао мир. Харамбашу су обесили на главном тргу у престоници.
Краљ је још увек желео да одложи венчање. Зато позва Шеву и рече му:
"Затворићу те у засебну собу, где ће се у сакривеном кавезу налазити птица. Ако си збиља толико бистар да заслужујеш моју кћер, ти ћеш онда моћи да за три дана погодиш каква се птица налази унутра."
У кавезу се налазила шева.
Прошла су већ два дана, а Шева ниједанпут није чуо птицу да пева, и како је онда могао погодити, није је могао ни видети, јер је кавез био сакривен у орману.
Трећег дана обућар је био сав утучен и поче сам са собом да говори:
"Шта ће бита с тобом, Шево, шта ће бити с тобом, Шево?! Затворен си већ трећи дан, зло ти се пише!"
Краљ је баш тада прислушкивао на вратима и чу те речи. "Погодио је, он већ зна да се у кавезу налази шева. Хеј! сви на гозбу!"
Одмах идућег дана било је венчање, а три дана доцније крунисали су Шеву за новог краља ове богате земље.
Частољубиви младић пошао у рат и у рату се толико одликовао да су га поставили за официра.
За то време код куће му се родио брат Јуриј, али како му од куће нико ништа није писао, он о млађем брату није ништа знао. Кад су и млађег брата Јурија узели у војску, он је случајно дошао у исти онај пук у коме му је брат био официр. Пошто је Јуриј за брата знао од својих родитеља, пошао је код њега. Брат га радосно прими и желео је да га што пре унапреди, што није ишло тако лако. Јуриј је био нешто слабије памети и мање отресит и гибак, и због тога је у вежбама слабо напредовао. Напослетку је почео да га се стиди и његов рођени брат, јер се свима чинило да тај новајлија из дана у дан постаје све неспретнији. Брат официр није знао шта да ради од јада и од срамоте више је волео да се Јурија ослободи него богзна шта друго.
Пред великом двораном, у дворцу који се налазио у том граду, имали су они врло опасно место за стражу: колико год пута су ту поставили око поноћи војника на стражу, толико су га пута ујутру нашли мртвог. И официр ту посла на стражу свог брата. Не слутећи ништа рђаво, шетао је Јуриј испред врата и стрпљиво чекао да му прођу ноћни часови. Кад је било једанаест сати ноћу, отвори се зид и из њега изађе једна велика људескара, баци на тло поред стражара велику врећу новаца и рече:
"Ја ћу сада да се одморим, а ти ме у поноћ пробуди!"
Кад се поноћ приближила, војник продрмуса онога што је спавао, а он брзо устаде и нареди Јурију да му помогне да дигне врећу на раме. Јуриј му одговори:
"То није посао за царског стражара да ма коме помаже. Ипак, ја ћу ти помоћи ако ми даш такву кесу која ће вечито бити пуна новаца."
Пошто му војник није хтео на други начин да помогне, а већ је избијала поноћ, људескара завуче руку у џеп, даде му једну малу кесицу и нестаде.
Идућег дана официр се силно наљути кад виде да му је брат жив. Разљути се још више кад од осталих војника ништа није могао дознати, јер су они сви били пијани: Јуриј је свима купио вина колико год су хтели. Идуће вечери морао је поново на стражу. И те ноћи она утвара је дошла у једанаест часова као и прошле. Овога пута војник је захтевао на дар капу која би сваки пут кад би је окренуо почела да свира лепше него турски свирачи.
Овај му да такву капу и оде.
Идућег јутра у дворишту пред касарном Јуриј обрну капу и зачу се тако весела музика да су одмах сви војници почели да играју.
И треће ноћи морао је Јуриј опет на стражу. Његов брат официр мислио је да ће му ове ноћи зли духови погубити брата. Али све је опет добро прошло. Те ноћи му је утвара, коју је он својом неустрашивошћу спасао, дала чудну браву заједно с кључем: кад би окренуо кључ, из браве би излетали безбројни мали војници, који би истог тренутка постајали велики људи и слушали само Јурија; кад би тај кључ окренуо у супротном правцу, војници би опет нестајали унутра.
Чим изађе у двориште, Јуриј окрену кључ и за трен цело се двориште испуни војницима, који су се равнали само према његовим речима. Затим их опет отера унутра. Кад је официр то видео, помисли да ипак има брата који нешто вреди, али га међу другим војницима није радо гледао. Зато га кришом наговори да побегну из војске говорећи му да ће сада, када имају доста новаца, музику и безброј војника, моћи лако у некој туђој држави да ступе у богату службу. Јуриј одмах пристаде на братов предлог, јер у својој простоти он није приметио да се његов знаменити брат њега стиди и да га мрзи. Побегоше из те земље и дођоше код другог цара.
У првој вароши пођоше у крчму. Јели су и пили само оно што је најбоље, а плаћали су увек из оне мале кесице. То је приметила бистроока келнерица. И како је она имала сличну кесицу, напуни је новцем и крадом је замени са Јурјевом.
Дођоше у другу варош и свратише у прву крчму. Ту им изненада понестаде новаца и они обојица помислише да је онај дух који му је дао кесицу био варалица.
"Да видим да ли и капа још нешто вреди!" рече Јуриј и обрну капу. Истог часа с његове главе зачу се пријатна музика, али је официр ипак гунђао говорећи:
"Време је да се вратимо натраг у војску, од саме музике не можемо живети!"
И овде је келнерица запазила чудотворну капу, па ју је у току ноћи с другом, сличном, заменила.
Идућег јутра пођоше даље и стигоше у трећу варош. Пошто више нису имали новаца, Јуриј је хтео да нешто заради музиком. Поче онда да виче да његова капа свира и, збиља, сакупи се доста света. Напослетку он обрну капу, али се не зачу никаква музика, обрну је и по други пут, и стаде да је обрће дуже времена, али узалуд. Свет му се поче смејати и разиђе се.
И у тој вароши они су пошли у крчму. Млађи се сети чудотворне браве. Окрену кључ и одмах поврве мноштво војника, који су убрзо после тога сви опет нестали. За то чудо добили су вечеру. Али је официр све више наваљивао да се врате у војску одакле су побегли, јер за ова два дана остали нису ни приметили њихов нестанак. Млађи је, међутим, мислио да још увек могу с војницима код новог цара стећи велику милост.
Идућег дана није било више ни браве, украла ју је крчмарица.
Кад су видели да су и то изгубили, старији брат кришом побегне од Јурија и, што је најбрже могао, врати се натраг у своју земљу, у војску из које је побегао.
Јуриј још није очајавао. Ишао је даље по свету и напослетку забаса у неку густу шуму. Кад је дошла ноћ, он леже у жбун и заспа. У сну му се јави онај дух кога је спасао у дворцу и рече му:
"Три ствари које сам ти дао украле су жене у крчмама и замениле их другима које немају моћи. На ивици ове шуме налази се леп врт; иди у њега и тамо ћеш наћи помоћ!"
Рано ујутру он пожури и, идући све у једном правцу, стиже у диван воћњак. Убра прву зрелу јабуку и поче јести. Али гле, чуда! Колико год пута је загризао у јабуку, толико пута му је нос порастао за педаљ, и пре него што је доспео да поједе целу јабуку, нос се већ вукао за њим. "А шта сада да радим?" помислио је Јуриј и пошао под друго дрво. Ту убра другу јабуку и поче јести и — гле новога чуда — нос му се стално скраћивао, и кад је појео јабуку, нос му је постао кратак као што је био и пре.
Јуриј набра неколико јабука са сваког дрвета и пође натраг. Кад стиже у прву крчму где су му украли кесицу, он девојци да кобну јабуку. Брзо јој израсте тако дугачак нос да јој је допирао до ногу. Јуриј пође и у другу и у трећу крчму, и тако поступи и тамо. Причека затим неколико дана како би ове жене с тако смешним носевима испаштале за своје непоштење, а после тога оде поново у прву крчму и рече девојци да ће је излечити ако му врати натраг његову кесицу. Сва уплашена, она му је врати, а он њој даде другу јабуку.
Оде у другу крчму, доби тамо своју капу и зато излечи келнерицу. У трећој крчми је излечио крчмарицу и добио натраг своју чудотворну браву.
Затим се вратио у своју отаџбину. Ту сазнаде да су му брата затворили зато што је побегао из војске. Кад је Јуриј то чуо, отвори своју браву и позва безброј војника и заповеди им да ослободе његовог брата, а да тамницу поруше.
И онда када је тако ослободио брата, он му рече:
"Ето, иако ме ниси волео, иако си ме у невољи први напустио, ја сам те ипак ослободио из тамнице, коју си по правди заслужио. А сада будимо као права браћа добри један према другоме и у миру и весељу проводимо остатак живота, јер поново имамо стално пуну кесу новаца, имамо веселу музику и сигурне пријатеље."
Био једном један краљ и имао јединца сина. Како је већ био јако остарео, желео је да краљевство уступи сину. Али син није био ожењен, а док се не ожени, није могао доћи на власт. Стога краљевић пође с двојицом министара по свету да тражи за себе достојну жену. Стигну они тако у једну велику шуму далеко од куће. Приближавала се олуја и почело је страшно да грми и сева.
Краљевић рече једном министру да се успуже на дрво и да види има ли где у близини каква кућа. С врха дрвета министар угледа како негде далеко жмирка мала светиљка. Они се упутише на ту страну и стигоше до мале колибе. Приђоше прозору и почеше да слушају разговор трију шваља.
Прва рече:
"Како смо ми јадне! Док све већ наоколо спи, ми морамо да радимо и да се бринемо, а уз све то једва зарадимо толико да прехранимо родитеље и себе. Кад бих имала среће да се удам за краљевог кувара, било би нам боље и ја бих била задовољна."
Друга шваља одговори:
"Ако ти желиш да се удаш за краљевог кувара, ја бих хтела да за мужа добијем краљевог пекара."
А трећа настави:
"А ја бих била задовољна једино с краљевићем. Родила бих му сина са златним крстом на челу и две кћери са сребрним звездама на грудима."
Кад су путници то чули, закуцају на прозор и за моле за преноћиште. Девојке отворе врата. Старије сестре уступе своје постеље министрима, а најмлађа своју постељу уступи краљевићу. Рано ујутру девојке донеше путницима доручак, старије министрима, а најмлађа краљевићу. Донела му је најбоља јела која је на брзину могла наћи. Старије добише на поклон по два талира, а млађа два жута дуката. То је сестрама нарочито боло очи.
После тога се та господа опет вратише кући. Краљевић нареди да се позову оне три девојке. Њима постаде мучно у грудима: слутиле су да су она господа била из краљеве пратње и да су, вероватно, чула чак и њихов разговор. Најстарија је морала прва пред краљевића. Приближила му се са страхом и врло бојажљиво. Краљевић је упита:
"Шта сте говориле синоћ, мало пре него што су три путника дошла код вас?"
"Баш ништа рђаво, милостиви господине краљевићу!" одговори девојка.
Она сва поцрвене од стида кад виде да се нису превариле претпостављајући због чега су их позвали у двор. Краљевић настави да је испитује и она би приморана да му све каже, па чак и то како је желела да за мужа добије краљевог кувара. На то краљевић викну и кувар уђе у собу. Краљевић му заповеди:
"Ево ти жена, а ако нећеш, одлази одмах из мога краљевства!"
Пошто је девојка била лепа, она му се на први поглед толико допаде да ју је радо узео.
Кад је најстарија сестра прошла са својим куваром поред сестара, оне помислише: "Нека нам се бог смилује, њу већ одводе можда у смрт!"
Сад је средња отишла у собу, па је и она све морала да исприча. И пекар је исто тако био задовољан с лепом девојком.
Кад је и најмлађа морала пред краљевића и кад ју је он испитивао, она се најдуже устезала да му каже шта је синоћ говорила. Али кад је напослетку видела да ипак мора рећи истину, она дрхтећи признаде да је у шали зажелела краљевића за мужа. Ганут и очаран лепотом срамежљиве девојке, краљевић одлучи да је одмах узме за жену. И рече јој:
"Не бој се, драга моја, ти ћеш заиста бити моја жена."
Сада девојци постаде још мучније у грудима, али када виде да то није шала и да је нико не води у смрт, њен се страх претвори у чисту радост.
Кратко време после тога краљевић приреди свадбу, која је била сјајна и весела као што су уопште краљевске гозбе. Старије сестре су од сада млађој још више завиделе на свој тој срећи и размишљале су како би могле да јој нашкоде.
Краљевић преузме владавину и после неког времена морао је у рат. За то време док је краљ био у рату, деси се да краљица роди красну кћер која је имала сребрну звезду на грудима. Порођају краљичином присуствовале су само њене сестре и оне сакрише дете и подметнуше — псето. Девојчицу ставише у једну кутију и бацише у реку да је вода однесе. Краљу написаше да му је жена, на велику општу жалост, родила псето.
Сав уплашен, краљ им одговори да се оне што боље старају о његовој жени, а друго ће он већ уредити. После извесног времена он дође кући и упита жену за дете. Она му одговори да је два дана лежала у несвестици и да стога ништа не зна о детету, јер сестре неће да јој га покажу. Краљ јој исприча оно што је знао и није је прекоревао, већ ју је тешио говорећи да је то божја воља.
Ону кутију из реке је извадио краљев баштован. Кад је у кутији нашао лепо дете, он га узе као своје дете, пошто сам није имао деце. Заједно са женом он је девојчицу брижљиво и са радошћу гајио.
Прође година дана и краљ је поново морао у рат. На несрећу, краљица је имала баш у то време да се породи. Краљ онда препоручи сестрама да се што боље старају о краљици и оде.
И овога пута краљица роди кћерку са сребрном звездом на грудима. Сестре јој узеше и то дете, ставише га у кутију и пустише у реку да га вода однесе. Али и ту девојчицу извуче баштован из надошле воде и узе је као своје дете. Неваљале сестре јавише краљу да му је жена и по други пут родила псето.
Кад се краљ вратио, поново упита жену за дете, а она му одговори као и први пут. Али краљ овога пута постаде зловољан и закле се да у то време више неће одлазити од куће.
Краљица је требало да се породи и трећи пут и краљ одлучи да се ни корака не удаљује од свога дома. Али је поново био приморан да похита у рат — а у то време краљица му роди дивног дечака са златним крстом на челу. Немилосрдне сестре поступише и са тим дететом исто онако као што су поступиле са прво двоје. И ово дете неким случајем доспе код баштована. Кад је дошао кући, краљ се силно наљути, јер је увидео да тако никада неће имати наследника. У својој љутини, он нареди да се сазида висока кула и заповеди да се у ту кулу зазида краљица.
За то време је баштован брижљиво одгајао краљеву дечицу. Кад је дечак напунио седам година, баштован рече жени:
"Треба да напустимо овај жалосни крај, јер би нам неко могао узети ову децу пошто су она заиста као прави краљевићи и кнегиње."
Баштован купи лепо имање на једној великој планини, пресели се тамо и засади диван врт, каквог није било далеко унаоколо. После више година срећног живота заједно са женом и децом, он изненада умре. То изазва велику жалост и код жене и код деце, јер се свак тешко и са тугом раздваја од својих. У средини врта ископаше му гроб. Ту, у средини, укрштали су се сви путеви који су водили кроз врт и ма којим путем да су ишли кроз врт, увек би се могли помолити Богу на његовом гробу.
После неког времена умре деци и помајка. Њу сахранише при улазу у врт како би се увек на њеном гробу могли помолити Богу, било да одлазе у врт или да се враћају из њега.
Деца су сада живела сасвим напуштена у дивном врту. Није им било тешко да живе: красни врт им је давао слатке плодове. Ту су цветале младе воћке, тамо је дозревало воће, а на другој страни већ је зрело воће лежало у трави. Свуда је расло цвеће дивних боја и ширило пријатан мирис, а по гранама су скакутале птице и цвркутале умилне песмице.
Дође једанпут к њима једна јако стара, ситна женица. Дивећи се много прелепом врту, племенитом воћу и цвећу, она напослетку рече:
"Заиста, врт је такав да мало таквих има, лепшега нигде нема. Недостају му само три ствари, и то: дрвеће које само од себе прелепо свира, затим птица која би певала о истини и правди, и најзад златна вода."
То се тако дојми младога краљевића да одлучи да пође да тражи те три ствари. Сестре га нису радо пуштале плашећи се да му се не догоди какво зло.
Умирујући их, он им рече:
"Ено, на оно дрво обесићемо мој мач. Докле он буде светао, мени ће бити добро, а кад почне рђати, знајте да сам у невољи."
Кад је већ био далеко од свога дома, он наиђе на једног старог пустињака и замоли га да му да какав добар савет. Старац га поучи куда треба да иде да би нашао жељене ствари. Истовремено га упозори да не дозволи да га уплаше многе опасности које га још чекају. Око њега ће свуда севати муње и грмети, али он нека се не обазире на то, него нека иде за јабуком коју ће му он дати; нека баци преда се ту јабуку и куда се она откотрља, нека тамо и он иде. Пустињак га на крају благослови и дечак пође даље. Старчић га још једном опомену на то да треба стално да иде за јабуком све до планине, а онда нека легне, али да се нипошто не усуди да бежи, иначе је изгубљен; већ их је деведесет шест пошло тим истим путем ка планини и ниједан се још није вратио.
Дечак обећа да ће тако урадити и смело се упути ка планини. У подножју се заустави и леже. Тада око њега свуда настаде бука, треска и ломњава. Краљевић је био толико изненађен да од страха подскочи на ноге и — у истом тренутку се окамени, као и његови претходници.
За све то време сестре су стално ишле у врт да гледају мач. Једнога дана оне видеше да је мач зарђао.
"Наш брат је у великој невољи, или је чак мртав", рече старија сестра, "ја идем да га тражим, да га спасем."
Млађа ју је сестра одговарала плачући, али све то ништа није помогло. Поред братовог мача старија сестра обеси бројанице и рече млађој сестри:
"Када зрна у бројаницама буду крвава, знај да ми се десила велика несрећа."
Дуго времена је срећно путовала по свету, па и она стиже до оног истог пустињака. Старац и њу поучи и даде јој јабуку.
Код куће је остала једино млађа сестра, тугујући за братом и за сестром. Сломљена великом тугом, она једнога јутра нађе у врту зрнца бројанице сва крвава.
Сада и она пође на пут. И она дође оном пустињаку, који је поучи и нарочито јој нагласи да се ничега не уплаши.
Кад је стигла под планину и кад је ту легла, свуд око ње настаде ломњава и тресак, али се она и не обазре на то. Тада се појави она старица коју је она већ једном видела у своме врту и рече јој:
"Ми већ четири стотине година чекамо и најзад си ипак дошла да нас ослободиш. Ево ти гранчица чудног дрвета које свира. Посади је на очев гроб. Ево ти, узми перо птице која ће говорити истину и правду. Привежи га на врх дрвета. Добићеш најзад боцу златне воде. Изли је на мајчин гроб. Ево ти овде још грана рузмарина. Кад будеш пролазила поред окамењених прилика, свака ће од њих хтети да ти је истргне, али је ти не дај! Немој је дати чак ни рођеном брату или сестри. Они ће двоје бити последњи. Познаћеш их по томе што ће те чвршће ухватити и што ће хтети да ти истргну гранчицу, али ти гранчицу држи чврсто и не испуштај је!"
Девојка устаде и пође поред окамењених особа. Свака од њих посеже за мирисним жбунићем, али га она не испусти. Пошто ни две последње окамењене особе нису могле девојци да истргну рузмарин из руку, она зачу за собом необичну вику и весеље. Све окамењене особе су оживеле истог тренутка и претвориле се у живе људе. Све су то била сама краљевска деца, која су се сад тако неизмерно радовала.
Њих троје се сада упутише кући, али пре него што су пошли добили су од осталих много драгоцених сребрних, златних и дијамантских посуда на дар. Кад су стигли кући, засадише гранчицу чудног дрвета на очев гроб у врту, и на њен врх привезаше птичије перо. За кратко време израсте јако дрво, које је далеко око себе ширило лепу музику. А од пера постаде птица која је говорила истину и правду. А на једном крају мајчиног гроба извирала је златна вода, па се на другом крају поново уливала у земљу.
После извесног времена краљ приреди велики лов. Сестре наговорише брата да и он пође у тај лов. Имао је толико среће да је побио више дивљачи него сви остали ловци. Краљ га због тога задржа на ручку. За време јела младић позва за идуће јутро сву господу на планину, пошто тамо има највише дивљачи. Кад им је лов и убијање дивљачи досадило, он сву господу позва на ручак. Сестре изнесоше прво јело у сребрним посудама. Краљ се јако зачуди, али не рече ништа. На ручку код њега једино су последње ђаконије изнели на сто у сребрним чинијама.
Друго јело изнели су у златним посудама. Краљ се још више зачуди и уплаши се, те шапатом рече својим министрима:
"Тешко нама! Сигурно смо запали у канџе страшних разбојника. Нико други сем њих нема толико богатство нити га може имати."
А кад су кнегиње треће јело изнеле у дијамантским посудама, краљ се није могао више уздржати и сав у чуду упита краљевића:
"Младићу, реци ми поштено ко си ти, јер оваквог богатства нема у целом мом краљевству!"
Али, пре него што је младић могао одговорити, из врта допре тако умилна музика какву још никада до тог времена нису чули. Краљ и његова пратња похиташе из собе у врт да би из близине слушали умилне гласове. Али не доспеше ни да прекораче праг, кад их омами ново чудо. То је била златна вода коју су угледали код гроба дечије помајке. Нису доспели ни да се нагледају тог чуда, а још милозвучније запева лишће чудног дрвета и одмами их даље.
Похиташе под дрво и никако се нису могли начудити том чуду. Сада се са врха дрвета јави још и птица: "Ноћ се ближи крају, дан је на прагу." Краљ се још више запањи од чуда и упита:
"А шта је сад ово?"
Краљевић му одговори:
"Птица истине, која у исто време зна све што се збива у свету."
"Смем ли да је нешто запитам?" замоли краљ даље. Пошто му младић дозволи, краљ упита:
"Реци ми, птицо истине, да ли је моја жена крива или на правди страда?"
Птица одговори:
"Она страда невина — а ти си за то највише крив, јер си без ислеђења наредио да је зазидају и све си веровао њеним завидљивим сестрама."
"А шта је онда са мојом децом."
Птица позва једну сестру и рече јој:
"Дођи овамо, разгрни груди и покажи ону сребрну звезду и реци му да си његова кћер, кћер оне јаднице коју је он тако неправично одбацио."
Исто се то десило и са другом сестром и са братом.
Краљ одмах познаде своју децу и с неизмерном радошћу поведе их кући.
Брзо нареди да разидају кулу и пусте жену која је била на самрти.
Живела је још толико да загрли своју децу, али руке које су се тресле није више могла испружити к своме мужу. Радост ју је дотукла — њена душа, као бели голуб, одлетела је пут неба.
Сестре невино настрадале краљице добиле су за служену казну: краљ је наредио да се направи велика ломача и да се на њој спале.
Био једном један чувени краљ. Имао је три сина и толико леп воћњак да таквог у то време није имао ниједан други краљ. У том воћњаку била је једна јабука на којој су расле златне јабуке. И зато је она била краљу врло драга. Дању је краљ долазио да се одмара у њеној сенци, а ноћу је долетала нека лепа птица и сваки пут односила у кљуну по једну златну јабуку. Однела је била већ много златних јабука, због чега се краљ много љутио, а нарочито због тога што је није могао ни ухватити ни убити, иако је на све начине смишљао и покушавао како да јој препречи пут или да је живу ухвати.
Дозвао је своје синове и рекао им:
"Драги моји! Пођите и уловите златорепу птицу и ко ми је ухвати томе ћу одмах дати пола краљевине, а после моје смрти његова ће бити сва краљевина."
Краљевићи су били прилично спремни на то и рекоше:
"Премилостиви оче! Покушаћемо све, само да ухватимо птицу — живу."
Одмах прве ноћи пошао је старији краљевић под јабуку да чека птицу, али је заспао и није знао када је птица долетела и у кљуну однела златну јабуку.
Ујутру је краљ дозвао краљевића и упитао га:
"Предраги мој сине, јеси ли ухватио птицу?"
"Предраги оче! Нисам је ни видео; ноћас је није било."
Идуће ноћи пошао је средњи краљевић да чека птицу. Седео је под дрветом и дуго ослушкивао, али га је сан обрвао и он је заспао, а птица је долетела и опет однела у кљуну златну јабуку.
Ујутру га је краљ упитао:
"Предраги мој сине, јеси ли ухватио птицу?"
"Нисам је ухватио, оче, јер је није било", одговорио је краљевић.
Треће ноћи пошао је под јабуку најмлађи краљевић. Али он није заспао. Седео је и ослушкивао и дуго чекао птицу, али је није било. Поче и њега да обузима сан, и већ га је био скоро савладао, кад наједанпут букну некаква светлост као да је најлепше сунце огрејало и сав се врт осветли. Али одакле та светлост? Она је долазила од птице. Краљевић се обазре, погледа на јабуку и угледа птицу, која је већ држала у кљуну јабуку и хтела баш тог часа да одлети. Краљевић се попе, али је једва могао досегнути и зграби је за реп. Птица му се измаче и остави само једно перо у његовој руци. С тим пером је краљевић ујутру пошао к оцу и дао му га. Краљ се необично много обрадовао томе што је сад добио бар једно перо, које је ноћу толико светлело да је тамо где се оно налазило све било тако осветљено као да је горело богзна колико свећа. Зато му је перо било необично драго и он га је добро чувао.
После тога птица никада више није долетела у воћњак. Краљ позва преда се своја два старија сина и рече им:
"Предраги синови! Ја бих много волео да добијем златорепу птицу. Идите, дакле, потражите је и ухватите је, али ми је донесите живу, и онај који је од вас ухвати, тај ће добити оно што сам већ обећао."
Старија два краљевића нису могла очима да виде млађег брата зато што је он добио оно перо птице. Пошто их је отац благословио, они обојица пођоше заједно по свету да траже птицу. После и најмлађи краљевић замоли оца да га благослови и да му допусти да и он пође за браћом, али краљ то није хтео. Говорио му је:
"Драги сине, твоја браћа су већ одрасла, а ти си још сувише млад да идеш у свет. Нећу да те испуштам из вида јер би ти се могла десити каква несрећа, пошто још ниси навикнут да будеш сам, зато остани ти код куће."
Али ма колико да се је томе одупирао, није га могао задржати. Најзад га благослови, даде му најлепшег коња и пусти га да оде.
Дуго је јездио краљевић и не знајући куда иде. Напослетку стиже у једну зелену долину, толико лепу да вам не могу исказати. У тој долини стајао је дебео, висок стуб на раскршћπ. На њему је било написано: "Ко овим путем пође право, тај ће гладовати и биће му зима; ко пође десно тај ће бити здрав и чио, ал¸ ће му коњ погинути на путу; а ко пође лево, тога ће убити, а коњ ће му остати жив."
Краљевић је то прочитао и онда одјахао путем који је водио десно. Мислио је: "Не мари ништа ако изгубим коња, добићу другога, главно је да ја останем жив." Јахао је стално напред, а после неколико дана срете га мрк, страшан вук. Вук му рече: "Младићу, шта је то, зар не знаш шта је записано на стубу и зар се не бојиш за коња?" и изговоривши то, скочи на коња, растрже га и затим се изгуби у густој шуми.
Краљевићу је било врло тешко. Жао му је било коња, јер је био тако леп, а нароч
