Алексеј Јелачић

Русија и Балкан

Предговор.

Догађаји светски-историског значаја ређају се вратоломном брзином. Проблеми огромног замаха и значаја искрсавају сваки час и њихово решавање, праћено сада непрекидном грмљавином топова, зујањем авиона и тутњем тенкова, развија се исто тако запањујућом брзином. Међутим сви ти догађаји и проблеми имају своју дубоку историску позадину. Задатак ове информативне књижице јесте у томе да у најопштијим потезима, објективно и у сврху информације наших ширих читалачких кругова, обавести о еволуцији односа између Русије и Балкана, односно појединих балканских земаља пошто проблем односа Балкана и Совјетске Уније постао је један од најкрупнијих и најактуелнијих проблема светске политике наше садашњости, нарочито за нашу земљу.

У Скопљу, на дан Светих Ћирила и Методија, првоучитеља словенских, 1940 године.

Др. Алексије Јелачић

I
Почеци. - У зору руске историје. - Кијевска Русија и Балкан.


Под 837 год. један западно-европски летопис прича о доласку ка западном цару Лују Побожном посланства из Византије. Са посланицима су дошли »неки људи« који су »себе, односно народ свој звали Рос«. То је први спомен руског имена у историји. 843-4 год. »многобошци звани Рус ушли су у град Севиљу...« 866 год. Византиско Царство и његова престоница Цариград стрепили су од напада Руса који су допловили Дњепром и Црним Морем пред његове обале и бедеме. »Цар (Михаило III, онај исти под чијом су се владом покрстили Бугари и њихов кан Борис-Михаило, а првоучитељи словенски Константин-Ћирило и Методије били су упућени са богослужбеним књигама писаним словенским словима у Моравску) немајући могућности да победи Русе наговорио их је на мир помоћу богатих дарова који су се састојали од злата, сребра и свилене одеће. Он им је послао једног епископа који их је покрстио«. Толико грчки историчари. Од IX столећа сл територије садашње Јужне Русије или Украјине долазе освајачи, трговци и путници на обале Босфора, док се са тих обала упућују мисионари према северу који, уз ширење хришћанства, шире и византиски културни, политички и привредни утицај у тим пределима. Крајем тога столећа ствара се једна ратничко-трговачка држава, т. зв. Русија, дуж великог воденог пута из Балтичког у Црно Море. Изгледа као највероватније да су је створили Нормани покоривши и ујединивши источно-словенска племена којима су наденули руско име. Два су била главна града те државе: Новгород Велики на северу и Кијев, »мајка руских градова«, на југу, на средњем Дњепру, на једној ванредно важној географској тачки.

Из те државе скандинаво-словенског карактера експедиције трговаца-гусара крстариле су по Црноме Мору и Касписком Језеру, и даље све до Багдада ... Али главни објекат ратних похода и трговачког саобраћаја била је Византија, Балкан. Према томе, везе Русије и Балкана настале су пре једанаест векова. Почетком X столећа забележен је велики поход руског великог кнеза Олега (Хелги) на Цариград. Руски летопис га је окитио легендарним подробностима, очигледно позајмљеним из јуначких песама које су се јамачно певале на двору кијевских кнежева (конунга). Али, мада није сачуван грчки извештај о тој експедицији Олеговој, у руском летопису налазимо текст политичко-трговинског уговора између Русије и Византије из год. 907-911. То је први међународни уговор Русије, и то са Балканом. Позната су имена руских посланика која су га закључила (готово су сва норманска), а склопљен је он у име великих кнежева Олега и Игора и »осталих кнежева и целог народа«, што је веома занимљиво. Уговор, односно уговори, одређује слободу доласка и боравка руских трговаца у Цариграду, основна начела кривичног права за случај неких злочина које би учинили или од којих би страдали Руси, онда извесна правила пловидбе и трговине. Од оног времена несумњиво је да се развијају трговачки односи између Русије и Византије, а и културне везе су прилично јаке као и интензивна верска пропаганда грчких свештеника у Русији. Из уговора који је закључио после неуспелог похода против Византије следећи руски велики кнез Игор (944 год.) сазнајемо да је у Кијеву било пуно хришћана, а да су имали и своју цркву. Знаменити византиски владар и књижевник цар Константин Порфирогенит на сликовит начин описује везе Русије и Византије: преко зиме словенска племена су секла дрвеће, правила од њих чамце »од једног стабла« и пошто су се реке ослобађале од леда пуштале их да плове до Кијева. Ту су их продавала кнежевској »дружини«, т.ј. трговцима-гусарима. У јуну месецу састајали су се речни каравани близу Кијева из многих градова, Новгорода и других. Затим се јединствен караван спуштао Дњепром до великих брзака (руски »пороги« који су сада послужили као основ за стварање велике и чувене електричне хидроцентрале зване »Дњепрострој«). Ту се морало излазити на обалу и вући чамце конопцем, па, прошавши опасну зону, ући опет у реку и пловити све до Црнога Мора и преко њега до Цариграда. Пут је морски обично ишао дуж обала Балканског Полуострва. Крзно, мед, восак, онда жито и људи (робље) то су били предмети извозне руске трговине. Док се увоз из Византије састојао од вина, штофова (нарочито су гледали да дођу до забрањених за извоз скупоцених свилених тканина), разних луксузних предмета.

Негде око 955 год. за владе споменутог цара Константина VII била је покрштена удова Игорева и намесница руске велике кнежевине кнегиња Олга (Хелга) примивши име Јелене. Летописац тврди да је сâм цар био њен кум, али је она крштена по свој прилици још у Кијеву. Кнегиња је била примљена на царскоме двору и тај пријем је описао сâм цар. Али Олгин син Светислав, први руски кнез са словенским именом, није хтео да се покрсти. Светислав је био прави јунак из народне песме, ратник пре и изнад свега. У својим походима он је дубоко засегнуо у Балкан, освојио је Бугарско царство и допринео је, као византиски савезник, паду тога царства. Светислав је хтео да напусти Кијево као престоницу и да узме бугарски град »Перејаславец« на Дунаву за своју престоницу. Али, одигравши улогу коју му је наменила византиска политика, био је од стране Византије нападнут и натеран на одлазак у Русију. Ваљда су благовремено известили из Цариграда степске номаде Печењеге о пролазу руског кнеза кроз брзаке на Дњепру, јер је он тамо био нападнут и погинуо. Из доба Светислављева ратовања на Дунаву сачувана је прича сведока о састанку руског кнеза и византискога цара. Цар је дошао на коњу са великом пратњом дворјана у златним оделима. Руски кнез је допловио чамцем и сам је веслао. Био је у кошуљи која се само чистоћом разликовала од кошуља других веслача, Поред тога су перчин на обријаној глави и минђуша са два зрна бисера и једним рубином сведочили о његовом »племенитом пореклу«...

Пред крај X столећа десио се један од најважнијих догађаја у историји старе Русије. Светислављев син, Олгин унук, велики кнез Владимир, који је једно време био на челу т. зв. »многобожачке реакције«, створио у Кијеву читав »Пантеон« словено-руских богова и дао је убити неке хришћане, званично је примио Христову веру из Византије, пошто је са њоме ратовао, оженио се византиском принцезом Аном и покрстио је цео свој народ (разуме се да је многобожачка традиција остала веома јака, али је ипак формално цела Русија од онда постала хришћанска земља). Не само из по мало фантастичних извештаја летописа, него и из других, поузданијих извора знамо да је и римска црква покушавала да Русе привуче у свој круг, али није успела. Руско православље, хришћанство са византиском традицијом, постало је за дуги низ векова један од најважнијих чинилаца руског живота и може се рећи да чак и сада, после толиких преокрета у руском животу, после темељне промене привредне, друштвене и политичке организације, и без обзира на оштру антицрквену и антиверску политику која се током многих година после револуције у Русији спроводила, овај фактор и сада није потпуно за потцењивање. Треба нагласити да верски чинилац послужио је за зближавање између јужнословенских православних народа - Бугара и Срба - и Руса. Први почеци руске књижевности ка словенском језику и писани ћирилицом стоје под несумњивим утицајем старобугарске и старосрпске књижевности. Постоји једно доста образложено научно мишљење да је пре него што је добила самосталнога митрополита кијевска руска црква потпадала је под црквену јурисдикцију охридског архиепископа. На тај би начин старословенски Охрид, та колевка словенске просвете и школе, био метропола руске цркве и просвете. У знаменитој малој руској црквици близу Новгорода, т. зв. Спасу на Нередици између других фресака постоји једна коју је израдио »Грцин Петровиц«. Да л' није тај иначе непознати мајстор био Србин?

Наследник Владимиров био је велики кнез Јарослав, звани »Мудри« (1019-1054) коме се приписује први руски законик звани »Руска Правда«. Зна се за њега потпуно поуздано да је он говорио више језика, да је имао велику књижницу, да су његове и његове земље политичке и културне везе биле јаке на све стране: трговина се водила пре свега са Балканом, али је било веза и са севером Европе (сам Јарослав је био ожењен девојком из једне скандинавске краљевске куће, а једна ћерка је била удата за норвешког краља), са европским центром и са западом (две друге ћерке Јарослављеве биле су удате за француског и угарског краља). Јарослав је пре хиљаду година (1036) саградио у Кијеву саборну цркву Свете Софије, чији је један део са прекрасним византиским фрескама и мозаиком до данас сачуван, и ту је био и сахрањен (недавно су тамо нађене његове кости и испитане, којом се приликом потврдио летопишчев опис физичких мана великог кнеза, и враћене натраг на своје место). Јарослављев старији син Владимир извршио је последњи, неуспели поход на Византију и појавио се са својим лађама пред Цариградом, док се четврти његов син Всеволод (Свевлад) оженио са принцезом из царске грчке куће Мономаха и био по култури веома близак Византији, познавајући и многе европске језике. Син тога Всеволода Владимир, звани по мајци »Мономах«, касније је заузео великокнежевски руски престо и био је један од најбољих владара Кијевске Русије. И други су се руски кнежеви женили са византиским принцезама, као што су се и руске кнегињице удавале за византиске принчеве. Поред тога, наставља се жива трговина између Русије и Балкана, живе културне, црквене, књижевне и уметничке везе, долазак грчких путника и хаџија у Русију и из Русије у Цариград, уопште на Балкан, па преко Балкана и у Свету Земљу. Тако је ишао на граници X и XI столећа преко Цариграда у Јерусалим игуман Данило, који је стигао у Палестину када су је освојили крсташи, и тамо је запалио кандило »за целу руску земљу«. Руски путници-хаџије (»паломници«, од речи »палма«, јер су из Јерусалима носили са празника Цвети палмове гранчице, или »калики«, од латинске речи »caliga«, као што се звала њихова специјална путничка обућа) свраћали су ван сваке сумње и на Свету Гору (Атон) и тамо је основан и руски манастир Светог Пантелејмона. Врло је вероватно, према извештајима старе средњевековне српске књижевности, да је младог Растка, будућег Св. Саву, упутио у правцу монашког живота један руски калуђер. Та година сусрета Св. Саве са Русима (1185) сматра се често као прва година сусрета Руса и Срба уопште после раздвајања у прасловенско доба оних словенских племена која су се касније претворила у руски и српски народ. Али држимо да је тих додира било и много раније.

Међутим у доба Св. Саве, односно касније Нема-њино доба, Кијевска Русија се приближавала своме паду. Већ је Мономахов син Јурије, звани »Долгоруки«, тежио да се пресели из Кијева и да створи себи кнежевску престоницу у центру источно-европске равнице, тамо, где ће се касније створити т. зв. »Великорусија« (за време тога великог кнеза - 1147 - први пут се спомиње Москва као властелинско добро бољара Кучка). Син тога Јурија велики кнез Андрија, први владар-апсолутиста у руској историји, пренео је престоницу своју на север, у град звани Владимир на реци Кљазми, притоци Оке, притоке Волге, а год. 1169 је чак спалио Кијево. Али и ова велика историска промена и пренос тежишта руске историје према северо-истоку нису прекинули везе Русије са Балканом, нарочито културне, мада су у веома знатној мери ослабиле везе привредне, трговачке. И даље се врши размена црквених путника, долазе из Византије поједини свештеници и владике Грци, који заузимају црквене службене положаје у Русији, а руске хаџије стално се виђају у Цариграду, чак и онда када је Цариград био заузет од Латина. Несумњиво је да нису прекинуте ни везе Руса са Бугарима и Србима, односно са т. зв. »Другим« Бугарским царством, као и са Немањићком Србијом.

Међутим равно пре седам сто година - 1240 - Татари у својој великој навали почетој крајем 1236 год. освојивши северо-источну Русију, појавили су се пред Кијевом и потпуно су га разорили. Тиме се сматра да је почело руско робовање Татарима које је трајало преко два столећа, па је имало огромне историске последице раздвојивши Русију северо-источну и средишну од западне (Белорусија) и Јужне (Украјине и Галиције) које постепено потпадоше под литванску и пољску превласт (Галиција је припојена непосредно Пољској тачно пре шесто година - 1340, - за време знаменитог пољског владара Казимира Великог). Поред тога знатно су ослабљене везе Русије са Западом као и са Византијом и Балканом, а појачане су везе са Истоком, пошто је велики део Русије постао скуп кнежевина, зависних од светског татарског царства. Потпадањем Русије под Татаре, односно на Западу, нешто касније, под Литванце и Пољаке, почиње, дакле, једно ново важно доба руске историје.

II
Русија под Татарима. - Формирање Московске Русије. - Ондашње везе са Балканом. - Балкански, поименце српски, културни утицаји у Русији. - Пад Балкана под Турке и идеологија Москве - Трећег Рима.

У несумњиво тешко доба зависности Русије од татарских канова највећа национална снага и установа била је руска црква и руска митрополија. На почетку постојала је само митрополија у Кијеву мада је тај град био у рушевинама, и веома се полако дизао, касније је дошло до издвајања из кијевске митрополије митрополије московске, тако да је и митрополита московски узео назив »Митрополита целе Русије«. Ово је био веома важан моменат у историји јачања Москве која средином XIV столећа постаје престоница великих кнежева. Породица тих великих кнежева, потомака Данила, млађег сина светог кнеза Александра Невског, победника над Швеђанима и немачким ритерима, дала је Русији низ веома озбиљних владара који су својом строго промишљеном и систематском политиком постепено, уз помоћ бољара, цркве и целог народа, извели до краја XV столећа уједињење у главним линијама целе Великорусије, пребацили су прве извиднице преко Урала, и ослободили Русију од зависности према Татарима. Победа московске војске под Димитријем, званим Донски, над Татарима – 1380 - пада тачно између битака на Марици - 1371 - и на Косову - 1389. Међутим, док је дошло до тога ослобођења, црквене и културне везе Русије са Балканом настављене су. Руски путници-хаџије нису се само намерали према Византији него су посећивали и Србију. На Светој Гори пак и даље је постојао руски манастир Светог Пантелејмона. Овај манастир био је под сталном заштитом Немањића и уживао је њихова доброчинства, везан са њима још из доба Немање и Св. Саве, који сам пише у Немањином житију како су и Руси дошли да се поклоне тек умрлом Симеуну Мироточивом. Постоји велики број повеља српских владара Св. Пантелејмону, кога зову још и »Русик«, т.ј. руски манастир. Између других и цар Душан се примио ктиторства над Св. Пантелејмоном. О везама са Русијом српских владара саопштава, например, житије краља Драгутина да је он »слао у руску земљу мноштво дарова у »божанствене цркве и манастире, а и милостињу убогим и малоимућним«. У крајевима, где је Драгутин владао добивши их од Мађара, претходио му је у раније доба руски кнез Растислав Михајловић, зет угарског краља Беле, протеран из Галиције од јаког тамошњег владара краља Данила Романовића.

И у XIV столећу настављају се везе Русије са Балканом. Између осталог вреди спомена повеља кнеза Лазара којом потврђује руском манастиру Св. Пантелејмона на Атону његова права на цркву Спасову у Хвосну (Метохија) »да имају Руси цркву ту и села«. Из Србије стиже у Русију и буде постављен за митрополита прво у Кијеву, а онда и у Москви, чиме је цела Русија - Московска и Западна дошла под једног архипастира, владика Кипријан. Он је одиграо велику црквену, политичку и просветну улогу у руским земљама и био је и сâм књижевник. Исто тако је у Русији заузимао положај митрополита (у Кијеву од год. 1416) други један угледни црквени посленик са Балкана Глигорије Цамблак (Цамвлак, Самвлак, Семивлах) (живео је око 1364-1450). Њега проучавају и својатају руска, српска, бугарска и румунска литерарна историја. Пореклом је био изгледа Влах, а био је задојен српском традицијом, 1431-32 био је игуман у Високим Дечанима; после је ишао у румунске крајеве и створио је румунску азбуку, ширећи тамо словенске црквене књиге. Његова многобројна књижевна дела (житија и проповеди) прикупио је руски митрополита Макарије у својој »Четји-Минеји«.

И, најзад, Пахомије »Сербин«, звани Логотет: Пахомије је написао ванредно велики број житија, похвала и канона светаца (а приписује му се и »Хронограф«) и заузео је велико место у ондашњој руској књижевности утичући и на каснија црквено-књижевна покољења, а према томе на књижевни укус и погледе на свет веома широких кругова руског писменог и неписменог друштва. Не само преко ових познатих, а и непознатих, писаца са словенског југа долазио је јужнословенски утицај у Московску а донекле и у Западну Русију, него и преко многих руских људи који су настављали са путовањима у Свету Земљу преко Цариграда и Балкана, задржавали су се на путу дуже времена и нарочито су дуго боравили на Атону долазећи у додир са тамошњим грчким, српским и бугарским калуђерима, преписивачима књига и књижевницима. Јужнословенски чисто језични утицаји поред формално-књижевних и идеолошких запажају се у великој мери у руским књижевним делима. Поред књига црквених, има ту и других, као например знаменити »Хронограф« који садржи преглед светске историје са наставцима и о руским догађајима. Неколико руских путника забележило је своје утиске са тих »путешествија« и хаџилука. У једном таквом путопису (монаха Игњатија), истина у каснијој редакцији, налазимо извештај о Косовском боју који по свему изгледа да је интерполација, позајмљена из »Хронографа«.

Све веће надирање Турака на Балканско Полуострво довело је у питање опстанак саме Византије, пошто је неколико других балканских држава, међу њима и друго Бугарско Царство, потпало под непосредну турску власт, док су српске још самосталне државе више мање спадале под турски утицај односно су биле у вазалној зависности према султану. Тражећи спаса на Западу Византија је била принуђена да пристане на учешће њеног цара и вишег свештенства на челу са цариградским патријархом на Фераро-Флорентиском црквеном сабору (1435-39). На томе сабору узео је учешће и митрополита московски и целе Русије, по народности Грк, Исидор са својом грчком и руском пратњом (владика Аврамије и други) из чије средине изашао је приказ путовања и самог сабора који се касније прерађивао и допуњавао. Исидор је дао пристанак на унију, као и старије грчке владике и сâм цар, али је по повратку у Русију био ухапшен по наредби вел. кнеза Василија, који није примио унију, и свргнут са митрополитске столице. Од оног времена Русија није више имала митрополите-Грке. Исто тако и Цариград није примио унију. Ускоро затим Турци га освојише уз пасиван став готово целе Европе (1453). Овај догађај светски-историског значаја, као и пад осталих православних (српских и румунских) држава под Турке, изазвао је велико интересовање, а и запрепашћење у Русији. У вези с тиме московски велики кнез је постао једини на свету православни владар, а пошто су у Москви сматрали само православље истинским хришћанством, то су и свога владара сматрали јединим на свету истински хришћанским владаром. У томе смислу, а под несумњивим утицајем традиција јужнословенских царстава, српског Душанова и бугарског Симеонова, развија се у Москви једна веома поносна идеологија и ствара се идеја да је Москва - наследница Византије. У вези с тиме ниче читава једна публицистика делом црквеног, али још више изразитог политичког карактера.

Рим папски се занима за Русију и не губи наде да ће моћи утицати на Москву и убедити тамошњег владара да прихвати унију. У том циљу Рим посредује између последњег византиског деспота Томе Палеолога са Пелопонеза и московског вел. кнеза Ивана III који је извршио уједињење Великорусије а који је постао удовац. Посредовањем папиним ћерка Томина Зоја, друкчије Софија, путује у Москву у пратњи папског изасланика и неколицине грчких и таљанских племића. По доласку у Москву Софија се удаје за Ивана и моћно утиче на мужа и на политички и културни живот Москве, али потпуно у другом смислу него што су мислили у Риму. Од уније и католичке пропаганде нема ништа, него Софија делује на свога мужа у духу утврђивања апсолутизма помало теократског карактера (византиски »цезаропапизам«). У спољној политици истиче се велика византиска православна и светски-историска традиција која се коси са зависношћу московског владара од татарског кана Златне Хорде. 1480 год. долази до формалног, више мање симболичког укидања те зависности. Русија почиње да води једну врло активну политику интервенције у послове појединих татарских каната које ће постепено довести до њихова освојења од стране Русије (Казан: 1552; Астракан: 1556; најзад, Крим, најкасније, већ за време царице Катарине Велике - 1783; Кримски Канат био је у вазалној зависности од Турске, што ће довести до сукоба између Русије и Турске, поред других узрока).

Поред ових крупних политичких промена у Русији за време Ивана III треба споменути и врло интензивни публицистички рад на пољу великих црквених проблема који су онда узрујавали и Западну Европу. Питање црквене традиције и Светог Писма, питање црквене организације, питање односа цркве и државе, као и веома акутно економско питање о црквеним имањима и праву цркве и манастира да располаже са непокретним добрима, као и са сељацима, - сва су та питања постављена у Европи развојем социјално-привредних и политичких односа, као и црквене просвете, проповеди и књижевности. И у Русији се воде полемике и састају се сабори за решавање тих питања. Стварају се две школе »Јосифљана« (по имену њиховог вође игумана Јосифа Волоцког) и »нестјажатеља«, који неће »стјажања«, т.ј. црквених материјалних богатстава. И једна и друга школа ствара своју идеологију и води пропаганду под утицајем православног Истока, т.ј. Балкана, Византије и Јужних Словена, пре свега Атона, одакле је донекле и дошла »нестјажатељска« доктрина у списима знаменитог руског свеца Нила Сорског (око 1433-1508). Нил је дуго боравио на Атону бавећи се преписивањем књига и долазио је тамо између осталог у додир са српским калуђерима. У његовој науци пориче се право, а и корисност за цркву да поседује непокретна добра и да буде феудални господар сељака, а износи се још и већ чисто реформационо схватање да је Свето Писмо главни извор вере и морала.

У овом амбијенту врло интензивног политичког и културног живота старе Москве и под утицајем великих контраста између одличних успеха московске Велике Кнежевине на дипломатском и војном пољу и жалосне и беславне пропасти Византије и других православних балканских држава ствара се веома далекосежна, а и охола идеологија »Москве - Трећег Рима«. Потајно је разрадио ту идеологију »старец«, т.ј. калуђер, Филотије (Филофеј) који је сковао знамениту формулу: »два су Рима пала, трећи (т.ј. Москва) стоји; четвртог неће да буде«. Тиме је проглашено да је московски велики кнез, кога су почели да зову већ и царем, има претензија да буде господар света...

III
Московска Русија XVI-XVII столећа и Балкан


Према једном извештају 24 јуна 1509 год. велики кнез Московски и целе Русије Василије, син Ивана и Софије Палеологове, примио је српско посланство у које су, поред других, улазили митрополит Теофил н деспотица, онда калуђерица Ангелина. Према другом извештају, деспотица је само послала у Москву свога свештеника. Она је молила руског великог кнеза да узме у заштиту руски манастир Св. Пантелејмона на Атону. Деспотица је била у родбинској вези са великим кнезом, јер је деспот Лазар Бранковић имао за жену Јелену Палеологову, старију сестру Софијину. А син Ангелинин, деспот Јован Бранковић био је ожењен са Јеленом, трећом ћерком војводе Јакшића. Међутим старија кћи Јакшићева Ана била је удата за литванско-руског кнеза Василија Глинског коме је родила ћерку Јелену. Ова Јелена дошла је заједно са оцем у Москву када је њен отац напустио пољско-литванску страну прешавши на страну Московске Русије. У ту се Јелену заљубио већ старији велики кнез Василије, па, пошто се развео са својом »неплодном« женом, оженио се по други пут са Јеленом Глинском. Из тога брака родило се два сина: Иван, будући знаменити »Грозни« цар (родио се 1530, владао је од 1533 до 1584, када је 18 марта умро) и слабоумни Ђорђе. О Ивану Грозном српски летописац вели да је био »по истини велики Константин, који васпостави венац царски свега новог Израиља и затражио стародревно своје отаческо наслеђе и лепоту, пошто је раније Јелена царица, велика кнегиња српска, родила цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, самодржца све Русије, наду новог Израиља«.

Отац Иванов велики кнез Василије, а и сам Иван често су помагали српску цркву и српске манастире, пре свега у новцу. Од оног времена почиње чести долазак у Русију српских калуђера и других путника који буду у Русији увек најлепше примљени и враћају се кући са обилним даровима. Новац, онда књиге, нарочито штампане, од времена када су у Русији уведене штампарије, иконе, црквени судови и одећа - такви су ти дарови. Али и руски калуђери посећују Балкан где је Св. Пантелејмон на Атону остао и даље кроз векове и за време Турака руско средиште на Балканском Полуострву. Између Русије и Турака на почетку нема сукоба, али ни прво посланство руско у поседнут од Турака Цариград - Истамбул (1497), ни следећа посланства не стварају односе поверења између Москве и Истамбула.

Иван IV прогласио се и венчао за цара Московског и целе Русије још год. 1547 тиме истичући своје »право« наслеђа Византије и своје далекосежне претензије на вођство хришћанског света, али му се дуго времена царска титула није признавала, као ни његовим наследницима. За ову титулу морала се водити једна врло тешка дипломатска борба. Међутим год. 1562 (тек!) цариградски патријарх је признао Ивана за цара.

За време владавине руског цара Ивана IV, нешто пре чувене повеље васељенског патријарха, коју смо мало пре споменули, обновљена је Пећска православна српска патријаршија (1557). Ова патријаршија одржавала је доста живе везе са Русијом. Не улазећи у подробности, које је изнео у својим специјалним радовима прота Ст. Димитријевић, изнећемо само неколико важнијих момената.

Год. 1585 стигао је у Москву, за време сина и наследника Ивана Грозног цара Тодора, последњег изданка Рјурикове, односно Александра Невског куће, митрополит Висарион кратовски у пратњи Гервасија, игумана осоговског и јеромонаха Стевана. Висарион је носио собом молбу »архијепископа српског« у којој овај са целом црквом својом »скрстивши руке и преклањајући колена, ниско челом бије пред венценосцем и помазаником Божијим, царем Теодором Ивановићем«. Радило се о томе да руски цар помогне Осоговски манастир. Иза овог документа настаје празнина у односима између Пећске патријаршије и Москве, али није искључено, да, и поред тешких револуционарних и ратних прилика које су настале у Русији, те су се везе ипак донекле одржавале. Међутим још пре почетка »доба немира« у Русији (1598, одн. 1603-1013) десио се у историји Московске Русије, а нарочито руске цркве велики догађај: руска црква је добила самосталног патријарха »Московског и целе Русије«. Дотле је руска црква формално спадала под највишу јурисдикцију васељенског цариградског патријарха, а тај је био поданик султанов и сматрао се, према томе, као »султанов роб« што се пребацивало руској цркви и од стране католика. У Москви је постојало чак гледиште да уопште није препоручљиво одржавати црквене везе са православним истоком, Грцима, Словеним и осталим хришћанима, турским поданицима, јер, су они »робље неверника«. Са овим мишљењем борио се знаменити светогорски монах Максим, звани Грк, који је прве половине XVI столећа дошао у Москву и плодно је радио на црквеном и просветном пољу, док нису га оптужили због неке врсте »јереси« и затворили у једну манастирску тамницу где је провео многе године.

Велики значај Москве и њене цркве, као и доста тешки и често опасни односи са Турском куда су ишли руски посланици, али са којом није могло да буде правог мира због поступања Кримских Татара, султанових штићеника, који су стално упадали у руске пределе, као и због донских козака, и терских (на северном Кавказу), московских штићеника, који су опет узнемиравали турске поседе, највише утврђени град Азов близу ушћа Дона и кавкаску границу, а најзад и због политике интересовања Москве за православне султанове поданике и опет интересовања Порте за муслиманске поданике цареве.

У Цариграду у патријаршији стално су били у науци руски младићи, а руски посланици су свраћали у патријаршију доносећи руску »милостињу«, то исто је учинио и посланик Благов који је Цариград посетио год. 1586. Исте године дошао је у Москву, опет по »милостињу«, антиохиски патријарх. Московски митрополит први га је у Саборној Успенској цркви благословио и тек онда је примио патријархов благослов. За време боравка антиохиског патријарха у Москви цар је ставио предлог да се московска митрополија подигне на степен самосталне патријаршије. Поведени су дуги и компликовани преговори који су се завршили доласком цариградског патријарха Јеремије који је дошао са великом пратњом. 26 јануара 1589 год. посвећен је први руски патријарх Иов. 1591 год. дошао је у Москву митрополит трновски са повељом цариградског патријарха којом се коначно потврђује патријаршија »Московска и целе Русије«. Пре тога је патријарх Јеремија однео султану повељу цара Тодора у којој је московски цар молио »брата« свога »Мурата султана« да »чува« патријарха и да нареди својим пашама да исто тако поступају.

За време патријарха пећског Пајсија неколико пута су долазили у Москву његови изасланици. Сваки од њих је био пажљиво саслушаван, и то не само о стварима црквеним, него и чисто политичким, а чак и војничким. Иста пракса је настављена и касније. Московска влада и врховна војна команда могле су на тај начин да буду обавештаване о приликама у Отоманској Царевини, нарочито на Балкану, односно у крајевима пећске патријаршије. Један од тих московских гостију митрополит Симеон, »сербские земли, города Скопија, монастира Јоана Претечи« дошао је 7 јуна 1641 год. у Москву тражећи да га приме у Русију »на вечно живљење« јер је претрпео прогоне од Турака. »Српске земље пећског Вазнесенског манастира ђакон Дионисије« био је у Москви завладичен и умро је као казански митрополит.

Врло интересантне су биле везе са Русијом патријарха Гаврила који је те своје везе и главом платио. 1654 г., у доба када је у Русији вршена црквена реформа патријарха Никона која се састојала у »исправљању« богослужбених књига и обреда према грчким обрасцима, а Украјина под својим хетманом Богданом Хмељницким била у тешком рату са Пољском и, одвојивши се од ње, признала за свога цара Алексија, цара Московског из дома Романових, стигао је на руску границу митрополит требињски Арсеније са пратњом. Он је био изасланик патријарха Гаврила и донео је између осталог извештај о покушају посредовања патријархова између хетмана Хмељницког и војводе молдавског Матеје. 1 маја на граници се нашао и сâм главом патријарх Гаврило са великом пратњом црквених и световних личности (пет синоваца патријархових). На путу је био лепо примљен и од молдавског војводе и од украјинског хетмана, али изгледа због интрига антиохиског патријарха Макарија, који је онда ишао такође за Москву, био је заустављен. Касније је пуштен и стигао је најзад у Москву и донео је велики број рукописних. књига са молбом да се оне наштампају за Србе. 1656 године пошао је из Русије натраг и завршио је трагично: од Турака »обешен, од својих оклеветан, од браће лажно оптужен (оболган)« ... Тако је постао мученик за једну велику ствар ...

Врло је вероватно да је Гаврило, поред изнетог момента (мржње »браће«) страдао због стално напрегнутих односа између Москве и Турске. Још 1642 год. једва да није дошло до рата између ових сила због заузећа тврђаве турске Азова од стране донских козака.. Козаци су поклонили своје освојење цару, али је цар, саслушавши земаљски сабор који је био мишљења да Русија није у стању да води рат, одлучио да се са Турском одржи мир, па је наредио враћање Азова Турцима. Међутим, примивши украјинске (»запорошке«) козаке у своје поданство цар је примио и њихове рђаве односе са Турском, због козачког гусарења на Црноме Мору.

И за време Максима, наследника Гаврилова на патријаршиској пећској столици, нису прекинуте везе пећске и московске патријаршије. У послу црквене московске реформе, као и касније у великом црквеном суду на сабору у Москви над патријархом Никоном и над његовим противницима учествовали су и грчки јерарси. А руски свештеници, Арсеније Суханов, по специјалном налогу цара и патријарха, и ђакон Тодор, који је био на страни људи старог обреда, противника Никонових, посетили су Балкан, и то и српске и грчке цркве и манастире (нарочито Хилендар), прикупљајући рукописе и проучавајући на лицу места начин службе Божије. Између Срба и Грка у Русији приликом њиховог боравка тамо долазило је до размирица и суревњивости, и Грци су се трудили да потисну Србе, као и Бугаре, те да им не даду да се користе милостима и пажњом московског цара, патријарха и других црквених и световних лица.

1668 год. посетили су Москву ердељски митрополит Сава Бранковић са младим братом Ђорђем, будућим »деспотом Илирика«, грофом Свете Римске Царевине, аутором велике хронике и аустриским сужњем. Ђорђе је пред царем излагао планове ослобођења Словена од Турака. О томе се иначе говорило у Москви, чак и сам цар је на то мислио и износио своје мисли у томе смеру на седницама Бољарске Думе, тога највишег саветодавног и управног тела царевине. У духу велике, свехришћанске и свесловенске мисије Русије деловао је у Москви и Хрват Јурај Крижанић, који се у Русији јављао као »Јурије Сербин«, и који је за своје идеје и предлоге, сматране у Москви за неумесне, био чак у Сибир прогнан где су га доделили у скромној улози једном провинциском »војводи« (среском начелнику). Својим идејама Крижанић је вероватно утицао преко својих рукописа, познатих на двору, и на самог цара Петра Великог.

Седамдесетих година XVII столећа дошло је и до ратовања са Турцима на Украјини, на деоној обали Дњепра где су се укрштавали интереси Московског Царства, Пољске Краљевине и Отоманске Порте и где се створила између козака једна туркофилска струја. Ово је припремало ступање Русије у велику коалицију против Турске, звану »Света Лига«. Почетком (онда још формалног) царевања Петрова Русија је заиста ушла у савез против Турске, али на почетку њено учешће у рату те »Свете Лиге« ограничило се на два неуспела похода против кримског кана, султанова штићеника.

Српски патријарх, чувени Арсеније III Чарнојевић, обраћа се на руске цареве Петра и Јована (тада су формално владала ова два брата). Нарочито је занимљива његова посланица у којој патријарх позива цареве да пошљу војску на Дунав где ће се њој придружити Срби, Бугари, Молдавци, и »биће (Русима) пут до Цариграда без сметње«. На тај начин опет се појављује идеја руског покрета ка Цариграду...

Свргнут са престола цариградски патријарх Дионисије позивао је цареве на борбу ради заштите Грка, Срба, Бугара и Влаха: »Устаните (цареви!), дођите да нас спасите«. Овим почиње нови активни улазак Русије у сложени склоп балканских проблема што ће се и заиста десити за време цара - револуционара Петра Великог (1682 управо 1689-1725).

IV
Петар Велики и Балкан. - Наследници Петра Великог. - Русија и Аустрија на Балкану. - Руско-турски ратови. - Русија и Црна Гора. - Српске сеобе у Русију. - Руски културни утицаји на Балкану.


Ми овде не можемо да водимо дискусију о улози личности у историском процесу уопште и специјално о улози Петра Великог у историји Русије. Али свакако доба Петрово спада у најзначајније епохе руске прошлости. Поред дубоког преображаја руског друштвеног, привредног и културног живота, поред великог северног рата који је Русији дао знатан део балтичких обала, Петар је покушавао да изврши један већи »продор« према југу, да се приближи Балкану, да изађе на Црно Море. После покушаја да створи руску флоту на северу Петар се окренуо југу и обновио руску војну акцију против Турске у оквиру руског савеза са државама »Свете Лиге«. Два пута цар је лично ишао под Азов на ушћу Дона, који смо већ спомињали, и најзад га је освојио помоћу комбинованих напада копнене војске и новосаграђене флоте која се спустила Доном. Међутим овај успех је био више мање симболичан и без знатних последица: Русија је добијала излаз на једно сасвим затворено и плитко море - Азовско, најудаљенији залив Средоземног Мора који се чак и смрзава. Али се Петар носио са мишљу наставка рата са Турском. Баш у вези с тиме је упућено у Европу једно големо руско посланство у којем је цар учествовао инкогнито под именом дипломатског писара Петра Михајлова. Посланство је требало да обиђе више европских дворова, те да прошири у знатној мери коалицију »Свете Лиге«. Уз пут се Петар Велики обавештавао о приликама у Европи и упознавао европску културу и технику. То је била огромна научна експедиција своје врсте у којој су учествовали Петар Велики и мноштво руских младића. Неки су остали на школовању у разним крајевима Европе. Будући гроф Петар Толстој, предак великог руског писца, и интимни сарадник цара Петра, посетио је Млетке са којима је Русија била у савезу, и уредио је питање школовања младића из руских најотменијих племићских кућа у специјалној наутичкој школи Марка Мартиновића Перашћанина у Перасту коју су заиста са успехом похађали и свршили многи руски великашки синови, међу њима и царев пашеног.

На своме путу Петар је закључио војни савез са кнезом-бирачем саским, као пољским краљем ради заједничке акције против Шведске. Тој коалицији придружила се и Данска. На тај начин Русија се готово повукла из »Свете Лиге« која се и сама скоро измирила са Турском (Карловачки мир, 1699). Турска је била у главноме потиснута из средње Европе. Русија није узела учешћа у Карловачком миру, али је са Турском закључила мир нешто касније после тешких и дугих преговора (у Цариграду 3 јула 1700) добивши потврду свих својих освојења дуж Азовског Мора, без обавезе да руши утврђења, (то је био турски захтев), олакшице за козаке на Дњепру, све до укидања поклона Криму. Али није постигла повратак Светих Места патријарху јерусалимском и слободу службе Божије за хришћане у Отоманској Царевини. Турски посланици су одбијали да тако нешто унесу у уговор јер би то дало Русији повод за интервенцију у унутрашње послове Турске. Украјинцев, царски посланик, имао је налог од цара да пожури са миром, јер се цар спремао на поход против Швеђана. Велики северни рат (1700-21) не спада у ову нашу тему, али је много утицао и на балканске прилике и односе Русије са Турском и балканским хришћанима. Узгред треба напоменути да је цар Петар интервенисао у Бечу у корист једне од жртава аустриске балканске политике, грофа Ђорђа Бранковића, али изгледа да баш та интервенција коначно је упропастила »деспота Илирика«, јер је он био премештен из Беча и интерниран у Хебу где му је ишло тешко и где је умро год. 1711. То је била година несрећног по Русију и балканске хришћане прутског похода Петрова.

Догађаји великог северног рата приближили су се Балкану онда када је шведски краљ Карло XII пошто је победио Данску (потпуно) и руског цара (привремено) упустио се у борбе у Пољској гонећи испред себе пољског краља, стварајући против њега јаку странку, док. није га натерао на капитулацију и срамотни мир. У међувремену руски цар је успео да обнови и да знатно повећа своју војску и да освоји многе крајеве дуж Балтика, где је саградио флоту и град Петроград на ушћу Неве. Да би потукао главног противника и тиме завршио рат шведски краљ је кренуо на Украјину где је себи обезбедио сарадњу украјинског хетмана Ивана Мазепе и једног дела козака, као и хетманове странке. Уз помоћ Мазепину Карло XII је мислио да ће моћи продрети у само срце Русије и стићи до Москве. Међутим је снага Мазепина била недовољна, а и сами Швеђани су потпуно изгубили борбу, тако да се после битке код Полтаве само мали број шведских војника и козака спасао заједно са краљем и хетманом, нашавши онда уточиште у турским пределима, у тврђави Бендерама, сада у Румунији. Одавде су Карло и Мазепа, а после Мазепине смрти његов наследник Орлик роварили против Русије и Петра. Петар се са своје стране спремао за борбу са Турском која је почела када је шведски краљ већ напустио Турску замутивши у знатној мери ситуацију и доприневши »проширењу« рата на Балкан. 20 новембра 1710 г. Порта је објавила Русији рат.

Вреди напоменути да је полтавска победа Петра Великог изазвала велико одушевљење код Јужних Словена. Дубровачки песник, иначе језуита, Игњат Градић опевао је том приликом руског цара и његову победу у спеву »Плам сјеверски то јес пјевање у хвалу московскога величанства«, док је касније (1717) када је Петар путовао Европом, Стјепан Русић певао:

Краљевство оно (шведско) своју главу
Под ноге је тве (твоје) склонило,
Кад се боју у крваву
Од ње руке придобило...

И у никшићкој жупи, у манастиру св. Луке, забележена је у локалном летопису полтавска победа.

Опремајући се, дакле, за акцију против Турака Петар Велики је мислио да подигне устанак балканских хришћана и да искористи њихово знање месних прилика и путева, као и директну војничку помоћ. Ту су играли улогу не само верски, него и национални моменти у које Петар је био упућен. У његовој околини налазио се и Сава Владиславић, српски трговац, који је почео своју каријеру као агент руских посланика у Цариграду и искористио је своје везе са руским посланством да би добио извесне привилегије за своју трговину, али дошавши у Москву, био је запажен од стране цара Петра и постао је његов експерт за балканска питања, пуно је радио за своје земљаке и за православну српску цркву, добио је од Петра грофовску титулу са презименом »Рагузински«, превео је Орбинијево дело »Il Regno degli Slavi« на руски језик по жељи царевој (оно је и било касније штампано по цареву налогу), а за време наследнице Петра Великог, његове удовице Катарине I, Сава Владисављевић је ишао као изванредни руски амбасадор у Кину и учинио је у томе својству велике услуге Русији.

Када је, још за време пољско-турског ратовања седамдесетих година XVII века у вези са Украјином ишао у Пољску руски посланик, један му је од пољских министара говорио: »Хришћански народи који живе на Дунаву: Власи, Срби, Молдавци, Славени(?) чим зачују да су се царске труне удружиле са пољскима, одмах ће се им придружити, а нарочито људима царског величанства...«

У ратном плану руске врховне команде нарочито велике наде су се полагале пре свега на румунске, т. зв. касније »Дунавске« кнежевине, и то у првом реду на Молдавију, онда на удаљенију Влашку. Између Русије и тих кнежевина већ су и раније постојале везе (са Молдавијом још од доба великог кнеза Ивана III). Поред црквено-просветних веза, налик на оне са Србима, Бугарима и Грцима, постепено су се стварале и везе чисто политичке. У рату, који је почео између Русије и Турске, Влашка са њеним »господарем« кнезом Бранкованом је остала по страни, али је Молдавија после дугог колебања и лукаве игре њеног владара кнеза Димитрија Кантемира, који је био на власт доведен од стране Порте као њен поузданик, па је Порту издао пришавши Русији, закључила са Русијом савезни уговор у којим су биле предвиђене за Кантемира последице руског успеха или неуспеха.

Што се тиче балканских и подунавских Словена са њихове стране могло се очекивати живо учешће у предузетим акцијама. Тако још 1710 год., у мају, дошао је у Москву сатник Богдан Поповић са писмом из Арада и Сегедина од пуковника Ивана Текелије и његова друга. »О најблагочестивији Цару, прекрасно сјајуће сунце правде!«, тако су писали на своме китњастом словенском језику српски пуковници: »милостивим оком погледај на нас убоге и твојим царским мислима помисли о нашој отеческој српској земљи, пре многих година подјармљеној од неверника, нарочито онда када ће Господ Бог подигнути твоју крсташку десницу наспрам њих, и немој да заборавиш да и нас, најмање, позовеш и помилујеш, нека се и ми потрудимо у служби свога православног Цара«.

Међу српским придошлицама са Балкана нарочито се истакнуо Херцеговац Михајло Милорадовић који је са својом браћом, Гаврилом и Александром, ступио у царску службу. Њега је цар, чим је избио рат са Турском, упутио као свога главног агента у Црну Гору. Из његова извештаја цару види се да је он посетио »Диоклетију« (Зету, Црну Гору) и »Македонију« (где?) и остале »провинције«, да је био код митрополита »Скендеринског« Данила (то је чувени митрополит-кнез црногорски Данило Шћепчевић) и да је наишао на одушевљен пријем и општу готовост да се дигну против Турске. »Сви су ови војници добри, извештавао је Милорадовић, али убоги: немају топова и осталих војних потреба«. Милорадовић, Иван Лукачевић и другови ширили су прогласе царске, упућене балканским хришћанима обеју вера. Сачувано је неколико редакција тих опширних и веома замршеним и китњастим језиком писаних прогласа и повеља. У једној, например, повељи, упућеној митрополиту Данилу и кнезу Луки Петровићу, а преко њих »племенитим, превасходним, најпоштованијим, преосвештеним митрополитима, кнезовима, војводама, сердарима, арамбашама, капетанима, витезовима и свима благорасположеним хришћанима православне вере грчког и римског закона, и осталим духовног и мирског (световног) чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Ерцеговине, а поименце Црногорцима, Никшићима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гаћанима, Требињанима, Хрватима и осталим христољубивим који се налазе под тиранским јармом турског султана« позивају се сви да се дигну »за веру и отачество, за част и славу вашу, за слободу вашу и наследника ваших«. У прогласима споменути су и Александар Велики у чијој су војсци, као што је мислио састављач прогласа, суделовали преци балканских Словена, и »Георгије Кастриот сирјећ Скендербег« који »не само што није љутом поганском зубу дозволио да њега мрцвари, него је у шесдесет и три главне баталије непријатеља до ногу потукао...« Итд.

Међутим, решење рата могло се само очекивати на главном бојишту где су се налазиле велике војске зараћених страна - војска царска са самим Петром и војска турска под заповедништвом великог везира.

Руска војска прешла је преко Дњестра у Бесарабију и кренула је према Пруту да упадне у Молдавију и да ступи у везу са Кантемиром и са балканским хришћанима. Снабдевање руске војске уопште је било испод критике, а климатске прилике и снабдевање водом тешки. У одлучном тренутку на реци Пруту против 120 хиљада Турака и 70 хиљада Татара нашло се свега 38 хиљада Руса ... И поред очајничких борби у којима су Руси нанели веома тешке губитке Турцима и проузроковали извесну деморализацију султанових трупа, положај Руса је био готово безизлазан. Али је 12 јула »пак закључен мир према којем су цар, и руска војска добили дозволу да се слободно врате у отаџбину. Русија је вратила Турској освојења из прошлог рата, пре свега Азов, обавезала се да ће срушити новосаграђена утврђења у зони близу границе, да неће се мешати у пољске и козачке (украјинске) послове и да ће дати шведском краљу слободан пролаз у његову отаџбину и да ће се потрудити да и с њиме дође до мира. Услови су били, узимајући ситуацију на бојном пољу, доста повољни за Русију, али за балканске хришћане, који у миру нису ни споменути, ситуација је постала трагична. Кантемир је успео да се пребаци у Русију где му је сачувана кнежевска титула и дата велика имања (његов син, Димитрије се касније истакао као руски књижевник-сатиричар и дипломата: био је руски амбасадор у Лондону). Црна Гора је била прегажена од Турака и владика Данило са неколико виђенијих људи једва је успео да се спасе на млетачко земљиште. Касније је ишао по милостињу у Русију и добио је, као и други црногорски изасланици, на име отштете, извесне поклоне у новцу, као и у црквеним стварима и књигама. Царев емисар Милорадовић са браћом добио је велика имања на Украјини. Милорадовићи су ушли у ред најбогатијег и најодличнијег руског племства. И многи други балкански, као и угарски Срби, Власи и Молдавци, били су примљени у руску службу: пуковници Кегић и Тански са њиховим људима и официрима у Кијевској губернији; влашки пуковник Гиња, четири коњичка капетана, један поручник, девет других (нижих) официра, два српска капетана, 148 редова Срба - у Азовској губернији. Официрима, који су добили у Русији карактер спахија, предложено је било да се побрину за долазак и усељавање у овим слабо насељеним и граничним пределима њихових сународника. Али та сеоба није узела онда већег маха, мада је била касније настављена за време Петрове синовице царице Ане. Тек за доба царице Јелисавете српска сеоба је добила веће размере. Међутим од ових балканских досељеника ипак су стварани специјални пукови у којима је вероватно само језгро било балканско. Треба још напоменути да је више примораца ступило у службу цара Петра, и од њих се нарочито истакнуо Мата Змајевић Перашћанин који је напредовао до чина великог адмирала и спасао је цара Петра у великој поморској бици са Швеђанима код Хангута год. 1714.

Прутска катастрофа, о којој има пуно трагова у писменој и усменој српској књижевности, је обуставила сваку већу акцију цара Петра у правцу Балкана и Црнога Мора. Петар се све више онда ангажовао у средњој и северној Европи, све до победе над Швеђанима. Он је путовао поново у Западну Европу и посетио је и Париз; тај његов пут је изазвао велико интересовање и код Јужних Словена, о чему је сачувано доста онодобних сведочанстава. Један од претходника »Илиризма« штампар и књижевник Хрват Павао Ритер-Витезовић одушевљавао се за руског великог цара, а касније о њему је написао за оно доба веома значајно дело словено-српски списоватељ Захарије Орфелин. Све до у XIX столеће о Петру Великом се пуно писало и причало код Ј. Словена. Најзад, треба још укратко изнети просветно-школску акцију Русије измећу војвођанских Срба. 1709-13 год. у Карловцима делује руски учитељ, неки Василије. 1718 и 1721 год. митрополит Мојсије Петровић моли Петра Великог да пошаље руске учитеље. У митрополитовој молби стоје ове речи: »не ишчем богатства, токмо о помошчи к просвјашченију ученија и о оружију душ наших«. 1724 год. Свети Синод руске цркве одлучује да упути Србима учитеља Максима Суворова са уџбеницима. Суворов се јавља у Београду год. 1726 (онда је Београд био под влашћу Аустрије, према одредбама пожаревачког мира). 1731 год. Суворов се враћа у Русију, али 1733 год. кијевски митрополит шаље по молби митрополита Вићентија Јовановића више учитеља на челу са Емануилом Козачинским, све редом Украјинце или Малорусе. Јужно и западно - руски уџбеници за разне школске предмете улазе у српске школе.

Изазван покушајима Порте да пошаље своје трупе против Персије кроз руске пределе, руско-аустриско-турски рат 1735-39, који се завршио жалосним за Аустрију Београдским миром, дао је Русији Азов и степске крајеве дуж јужне границе. Тиме се Русија знатно приближила Турској, Балкану, Црноме Мору. Рат је стао Русију великих жртава у људима и новцу, док су његови резултати били доста мршави. Али улога, коју је пре и за време рата играла Аустрија, појачала је углед Русије у очима православног Балкана. У народној српској песми »Бој под Озијом« тј. Очаковим) опевана је победа руског оружја под »Милином-џенералом«, т.ј Минихом, који је био руски главнокомандујући. У доба самог рата, према каснијем извештају руског посланика у Цариграду Вешњакова, турски хришћани, а нарочито Словени, кладили су се у велике своте да ће Руси победити, спремали су се да приђу руској војсци, чим она стигне на Дунав, чак су платили главом за своје русофиљство. Исти Вешњаков истицао је да писмен свет највише воли да чита животописе Петра Великог. Овај извештај Вешњаков је слао у Петроград за време царице Јелисавете, Петрове ћерке. Вешњаков је био веома енергичан дипломата, присталица крајњих мера које су, према његову суду, обећале сигурни успех, јер су европске силе биле заузете на другој страни (питање аустриског наследства), Турска ослабљена, а њени хришћански поданици само чекају из Русије миг да се дигну на устанак. »Сви јадни православни хришћани, јављао је Вешњаков, чекају ослобођење од вашег императорског величанства; треба само да се изненада јави руска војска на Дунаву и за кратко време ће се она удесетостручити, нека само има резервно оружје: Молдавија, Влашка, Бугарска, Србија, Славонија, Далмација, Црногорци, Албанија, сва Грчка, острва и сам Цариград у исто ће време узети крст и кренути у помоћ вашем величанству...« Пре почетка такве експедиције, ако она није опортуна, треба, према мишљењу Вешњакова, дозволити сеобу у Русију »славних Далмата, Црногораца, Маниота, Срба и Бугара, који су са нама (Русима) једног рода и сличног начина живота«.

Влада царице Јелисавете није одобрила идеје Вешњакова, уколико су се тицале руске поновне оружане акције против Турске, али до значајне сеобе Срба у Русију за Јелисаветино доба је дошло, али не из турских, него из угарских предела. Познате две веће сеобе војвођанских Срба, који су у Русији створили знатна војничка насеља Нову Србију и Славеносрбију, десиле су се год. 1752-53 и 1756. О њима је врло много писано, а потомци тадашњих српских досељеника, сачувавши своја презимена, и понекад нешто и старе српске традиције, постоје и данас.

Доста живе везе одржавала је са Русијом Црна Гора. За време рата 1735-39 Црногорци су опет нападали Турке, помажући тиме руске операције. Турска освета је, разуме се, уследила. 1742 год. дошао је у Русију владика Сава Петровић, наследник владике Данила. Он је молио да се обнови она помоћ коју су Црногорци примали од Петра Великог, све до његове смрти. Тек 1744 год. сазнајемо да је молби владичиној било удовољено. Затим је више пута долазио у Русију митрополит Василије Петровић о којем се врло неповољно изражавао руски посланик у Цариграду Обресков, чији су извештаји о владици Сави били напротив похвални. Владика Василије написао је и посветио царици Јелисавети једну, доста фантастичну и романтичну »Историју Црне Горе«, писану руским ондашњим језиком. Владика је умро у Русији год. 1766 већ за време царице Катарине II. Црна Гора је задавала дипломатији пуно брига због сукоба њених са Турцима и због наваљивања на њу и Турака и Млечана. Обресков, руски посланик, интервенисао је и у корист Црногораца, и у корист других хришћана, Славена и Грка, али без већег резултата. Требало је онда, према директивама руске спољне политике, бити врло опрезан према Турској. Зато и молба Црногораца да буду примљени у руско поданство била је на деликатан начин одбијена. Исто тако није имала већих последица ни акција око сеобе Црногораца у Русију. Пошто се чуло у Петрограду да црногорске старешине чине злоупотребе и да народ нема користи од годишње помоћи у износу 15000 рубаља, своте за оно доба доста велике, упућен је у Црну Гору саветник Пучков од стране т. зв. Колегије иностраних дела која је у ондашњој Русији замењивала Министарство иностраних послова да извиди стање ствари у Црној Гори. Реферат који је Пучков поднео колегији био је веома неповољан, нарочито за црногорске старешине. Саме Црногорце Пучков је приказао као народ који је у стању анархије. Извештај Пучкова је поднет год 1760, а на Божић следеће године умрла је царица Јелисавета, те је иза кратког и несрећног царевања Петра III дошла је на престо Русије путем државног удара његова жена Катарина која је ушла у историју са надимком »Велика«. Њено доба карактеришу многи покрети и догађаји у унутрашњем и спољашњем животу Русије, па су и балкански проблеми дошли опет на дневни ред и заузели велико место у целокупном склопу руске политике.

Постављено је питање Црнога Мора у његовој целини, питање коначне ликвидације Кримског Каната, те вазалне према Турској и веома за Русију незгодне суседне државе, као и, у вези с тиме, питања балканских хришћана и питање Цариграда, мореуза и наслеђа Турске односно Византије. И раније већ су се запажале појаве супарништва између Русије и Аустрије, као и између Русије и западних великих сила око свих тих питања. Сада се све то јако компликује и добија много изразитији и оштрији карактер.

Долазак на руски престо царице Катарине II изазвао је извесну нелагодност у Цариграду, пре свега због тога што су тамо очекивали приближавање Русије Аустрији, док су односи између тих царевина за време цара Петра III, великог поштоваоца Фридриха Великог Пруског, били покварили. Али ускоро се увидело да нема знатних промена у политици Русије према Турској.

Централно питање ондашње европске политике постало је питање избора пољског краља. Руска царица је на сваки начин хтела да спроведе избор свога миљеника Станислава Поњатовског који је имао доста јаку странку и у самој Пољској. Али је имао и јаке противнике. Ти су покушавали да се ослоне и на Турску, тражећи да Порта интервенише и да заштити пољску слободу против Русије која је концентрисала на пољским границама веће оружане снаге. Али је Турска била преслаба да то учини. Поњатовски је био изабран за краља. У Цариграду ратоборна странка је султану предлагала да пошаље војску ради обарања новоизабраног пољског краља, али је султан, саслушавши мишљење великог муфтије, одустао од те намере. Али се Турска и даље бринула за пољске ствари и хтела је да по могућности ослаби руски утицај који је постојао све јачи. У својим настојањима Порта је наилазила на дипломатску подршку Француске.

Год. 1768 дошло је до прекида између Русије и Турске због захтева Турске да се руске трупе повуку из Пољске, да се Русија одрекне равноправности вера која је уведена по њеној жељи у Пољској, а и због напада граничних козачких чета на поједина насеља која су припадала Кримском Канату, а која су била под заштитом Турске. Приликом тих напада страдале су личности и имовина појединих Турака. 25 септембра руски посланик Обресков јавио се у аудијенцију новопостављеном великом везиру. Одмах је избила драматична сцена: везир није саслушао поздравни говор руског посланика, него га је грубо прекинуо, тражио је да му посланик одмах без питања своје владе даде гарантије у погледу пољских ствари и задовољења поводом граничних инцидената, и када је Обресков наравно одбио везирове захтеве, наредио је да се руски посланик са целим особљем посланства одмах затвори. Први дан заточења Руси су провели у једном страшном подруму, а касније су премештени у неке колибе. Међутим преко енглеског посланика Обресков је водио коресподенцију са својом владом. Ово је био прекид односа, који је наговештавао рат, а сами рат је избио касније.

4 новембра 1768 год. царица је држала седницу савета на којој су донете следеће закључке: рат треба да се огласи Турској и да се води офанзивно; у случају победе (»авантажа«) издејствовати, поред осталог слободу пловидбе Црним Морем и у ту сврху одмах саградити пристаниште и тврђаву. У даљим седницама узето је у претрес питање сарадње са хришћанским народима Балканског Полуострва и Транскавказије (Ђурђијанци). Поред Црногораца и Далматинаца, ту се нарочито мислио на Грке, и то у Мореји и на острвима, јер је по плану грофа Алексија Орлова требало извршити велику морску експедицију против турских обала. Са Грцима и њиховим првацима (говорило се чак о неком »спартанском« народу) већ су неколико година вођени преговори и вршена је у томе правцу пропаганда. 15 априла 1769 год. руска војска је прешла преко реке Дњестра у правцу Хотина или Хоћима, прослављеног победама пољског краљевића Владислава (»Осман« Гундулићев) и руског маршала Миниха. Рат се очекивао дуг и тежак; за то је у Русији први пут уведен (прогласом царичиним од 29 децембра 1768) папирнати новац под именом »асигнација«.

Ми нећемо у детаљима пратити развој ратних операција овог, као и других великих балканских ратова Русије. То је био у ствари први Руски Балкански рат који се, уз то, водио и на копну и на мору. Доста брзо су биле окупиране од стране руских трупа Бесарабија, где је само тврђава Бендери пружила известан отпор, онда и Дунавске кнежевине: Молдавија и Влашка. Онда су операције пренете на десну обалу Дунава. Међутим су се највеће наде полагале у акцију руске флоте која је требала да изврши »осетну диверсију« против турских обала и острвља Егејског Мора, те да помогне устанак балканских хришћана. Специјални руски емисари су отишли у Црну Гору и у Албанију. У Црну Гору су кренули пуковник Јездимировић који је одавно био у руској служби (у Новој Србији) и поручник Бјелић који је дошао из Црне Горе као изасланик тамошњег »реформатора« Шћепана Малог. Царичин проглас који су ширили руски агенти између балканских хришћана био је адресиран на »све грчке и словенске народе православне нере«. Циљ устанка, на који је царица позивала хришћане, састојао се у томе да они постигну своју независност идући стопама својих предака, у чему ће бити обилато потпомогнуте од стране Русије.

У даљој акцији био је послат у Црну Гору кнез Јурије Долгоруки, официр високог ранга и велика угледа, који је требао да потстакне Црногорце на борбу, да их снабде потребним средствима и да у исто време извиди ко је тај »реформатор« Шћепан Мали о којем су кружиле фантастичне гласове, Власти Млетачке Републике, у Боки Которској и иначе у Приморју, веома су суревњиво и са неповерењем пратиле руске емисаре, па и кнеза Долгоруког, не слутећи ништа доброг од те »православне« и »славенофилске« акције Русије и не желећи компликација са Портом. Кнез Долгоруки није успео да створи добре односе са Црногорцима и на крају крајева поверио је даљу управу над њима оном истом Шћепану Малом који се усудио да издаје себе за погинулог руског цара Петра III. Епизода са Шћепаном завршила се, као што се зна, његовом погибијом.

Рат се водио са променљивом срећом. За Русију се као отежавајућа околност јављао рат у Пољској где су т. зв. »конфедерати«, т. ј. пољски патриоти били помагани од стране Француске не само дипломатски него и војнички. С друге стране снабдевање руске војске на бојишту и њене комуникације нису били добро организовани. Најзад, у самој Русији није било мира: пред крај турског рата т. зв. »Пугачевљева« буна узела је врло великог маха. Било је уз то још и заразних болести. Једна романтична епизода нарочито је узрујала царицу: у Дубровнику се појавила нека тајанствена млада жена за коју се причало свашта и око које су се скупљале неке опасне пољске политичке личности. Када се руска флота појавила у Медитерану и чак у Јадрану ова »Незнанка« је издала проглас руским морнарима саопштавајући њима да је она ћерка царице Јелисавете и према томе унука Петра Великог и да се, као законита руска царица Јелисавета II, спрема да ступи на »праотачески« престо... Адмирал Орлов је добио налог да пошто пото ухвати ову »незнанку« или »луталицу«, ка што ју је назвала царица. Орлов је чак запретио дубровачком сенату да ће бомбардовати град Св. Влаха ако дубровачке власти не издаду »незнанку«, Дубровник је остао веран својој традицији да не издаје политичке бегунце који су затражили уточиште код њега. Т. зв. »књегињица Тараканова« (под тим именом је »незнанка« позната у историји), морала је да се склони из Дубровника и касније је, већ у Италији, ухваћена на превару и одведена у заточење у Петроград.

Међутим одлични квалитети, издржљивост и храброст руских војника и официра, као и способности неких од виших команданата (тада се истакнуо и Суворов) донели су напокон Русији победу и на копну и на мору. На мору је руска флота адмирала Орлова уништила турску флоту близу обале Мале Азије у луци званој Чесме преко пута острва Хиоса. Исто тако и сувоземна војска, чији је главни заповедник био Румјанцов (»гроф Задунајски«), победила је у више махова Турке (Кагул), (један одред се чак пребацио преко Балкана) па је, пошто пољско питање привремено решено актом т. зв. »Прве деобе Пољске« (1772) којим је Русија обезбедила благонаклоност Аустрије и Пруске, најзад је 10 јула 1774 год. закључен у месту званом Кучук-Кајнарџи мирни уговор између Русије и Турске који је имао веома велики значај и далекосежне последице. Прва тачка уговора даје амнестију учесницима рата који су се побунили против својих законитих владара; друга тачка утврђује слободу и независност Татара на Криму и у Кубанској области. Тиме је стварно утрт пут напредовању Русије у те крајеве тим пре што је Русија задржала тврђаву Керч и пристаниште Јеникале на мореузу између Азовског и Црног Мора и тиме је Азовско море освојено за Русију. Према даљим тачкама уговора Русија је добила важну тврђаву Кинбурн која доминира ушћем Дњепра и степске пределе између Дњепра и Јужног Буга, чиме је цео Дњепар постао потпуно руска река; Турска је задржала од важних тачака на северној обали Црног Мора само Очаков (»Озију«); Молдавија, Влашка и Архипелаг, остали су под султановим суверенитетом пошто их је Русија Турској вратила, али под повољним за тамошње народе условима. Проширена су права влашког и молдавског кнежева. Порта се обавезала да ће свуда на својој територији поштовати и штитити хришћанску цркву, док је руском посланству у Цариграду дато право да чини Порти претставке у корист православних хришћана. Принципијелно то је било исто право које је било признато француском и аустриском посланику, али је оно било много значајније и за Турску опасније с тога што су православни хришћани били знатно многобројнији од католика и што су православну веру исповедали, изузимајући потурчењаке, читави народи: Румуни, Срби, Бугари, Грци. За руске поданике предвиђене су капитулације, налик на оне које су већ постојале за Французе и Енглезе; руским поданицима признато је право слободне трговине у Турској, у вези с чиме Русија је могла отварати у разним местима конзулате и вице-конзулате. Узајамно је гарантована слобода трговачке пловидбе на Дунаву и у Мореузима. На тај начин, барем у мирно доба, Русија је добијала слободан излаз у Медитеран за своју трговачку флоту, која се, истина, тек стварала.

Кучук-Кајнарџиски мир ударио је међународно-правни и међународно-политички темељ 1) постепеном ослобођењу балканских хришћанских народа; 2) руској акцији на Балкану у правцу ослобођења тих народа и ширења руског политичког, привредног и културног утицаја; 3) руској акцији преко мореуза у правцу Медитерана.

Између првог и другог руско-турског рата за време царице Катарине прилике су се развијале у главним линијама на следећи начин: Русија је припремала освојење Крима и крајева око Кубана што је било год. 1783 спроведено и формално у дело. Јужно-руски крајеви на северу од Црног Мора и Крим саставили су нову покрајину звану »Новоросија« у којој је љубимац и први доглавник царице Катарине Потемкин, кнез »Таврически«, био врховни заповедник. Потемкин је градио пристаништа и лађе, ратне и трговачке, и носио се са грандиозним пројектима колонизације и искоришћавања новоосвојених предела. Много шта у тим пројектима је било сасвим фантастично, много шта је постојао само на папиру, тако да су »Потемкинова села«, т.ј. декорације непостојећих села које је кнез дао поставити дуж обале Дњепра за време путовања царице Катарине и њеног савезника и пријатеља цара Јосипа П, ушла у историју и веома су популарна. Али, поред тога, много шта је било и заиста остварено. А планови за даљу експанзију према Балкану, сковани у писменим и личним преговорима између царице и Јосипа II, били су заиста величанствени, али су се показали као неостварљиви. У основу тих планова налазио се т. зв. »грчки пројекат« који се састојао у подели интересних сфера између Русије и Аустрије на Балкану. Прва варијанта из год. 1772 ишла је толико далеко да се Аустрија спремала на заузимање Србије, Босне, Херцеговине, Македоније, Албаније и Мореје (раније је цар Јосип био вољан да се задовољи са Београдом и деловима Србије и Босне); Русија је требала да добије остатак Европске Турске са Цариградом и мореузима. Међутим је друга варијанта (1782) предвиђала стварање, управо обнову Грчког Царства са руским великим кнезом Константином, другим унуком Катарининим на челу (за то је он и добио име Константин) без права наслеђа Константинова у Русији; поред тога су Дунавске Кнежевине, уједињене у Дакију, задржавале своју самосталност. Аустрија је требала да добије западни део полуострва до линије Београд-ушће Дрима, као и Далмацију. У замену за Далмацију Млетци су добијали Мореју, Крит и Ћипар. Сви ови планови су остали на папиру. Али је 1787 год. избио поново рат између Турске и Русије којој се придружи Аустрија (1788). Иницијатива рата дошла је од стране Порте потстицане од Енглеске и Пруске. И овог пута обе хришћанске силе су се обраћале на хришћанске народе Турске позивајући их на буну против угњетача и на сарадњу са војском »ослободилаца«. Руске трупе су заузеле подручје Бесарабије и делом Молдавије, а водиле су борбе пред Очаковим, онда пред Измаилом близу ушћа Дунава који је Суворов освојио (1790), док је раније добио велике битке код Фокшана и Римника у Молдавији (прву у заједници са Аустријанцима). На Балкан руске трупе нису продрле, него су се Аустријанци пребацили преко Саве и Дунава наишавши на велику подршку Срба (Кочина Крајина, Михаљевићев фрајкор).

Међутим, општа ситуација у Европи, пољско питање, француска револуција, руско-шведски рат, став Пруске, Енглеске и Холандије према рату на Балкану, све је то натерало прво наследника Јосипова цара Леополда II, а онда и царицу Катарину да закључе мир са Турском (Свиштовски и Јашки мир.) под скромним условима. Главна тачка свиштовског мира састо