КЊИЖЕВНОСТ
 
.
матична
пројекат
историја
уметност
књижевност
разне ствари
везе
е-маил
 

Миљурко Вукадиновић

Приближавања

Огледи из књижевности Срба у Румунији * Роман

Латинична верзија књиге

Confluente (rezumat - limba romana)
Studies on literature of Romanian Serbs (summary in English)

Интернет издање:

Извршни продуцент и покровитељ
Технологије, издаваштво и агенција Јанус
Београд, 23. новембар 2001

Продуцент и одговорни уредник: Зоран Стефановић
Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић
Коректура: Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

Штампано издање:

Miljurko Vukadinovic: Confluente (l.b. sirbocroata)
Издавачко предузеће КРИТЕРИОН, Букурешт
Одговорни уредник: Октавија Неделку
Технички уредник: Стеван Лепојев
Објављено 1993. формат 16/54 x 84. Издавачких табака 6,205.
Штампарских табака 9,50.
Ликовно обликовање: Милијана Вукадиновић
Печат Арсенија III Чарнојевића Цртеж на клапни – Марин Сореску
ISBN 973-26-0318-6

МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ: рођен 7. децембра 1953. године у Горњем Сварчу код Блаца. Професор матерњег језика и сл. Истражује ( поезија, проза, есеј, клокотризам, језик). Награђиван.

Објавио:

  • поезија ( Слободно средоземље, Београд 1977, Сплав прокишњава, Београд 1979, Књига живих сасвим, Београд 1981, Пољски радови, Приштина 1984, Кап румунске крви, Зрењанин 1985, Водјездик, Београд 1985, Водјездик (II), Београд 1987, Водена република, Никшић 1989, Чини и кучине, Нови Сад 1990.),
  • проза (Провокативне фигурице, Београд 1987),
  • избори / антологије (Arhipelagul dantelat (са Марианом Дан), Панчево 1988, Сви чекају на тебе, Нови Сад 1989, Звуци и комешања (Новије песништво у Србији), Београд 1989.
  • И др.

Lektor la Facultatea de limbi si literaturi slave. Живи у Букурешту и Београду.

ГДЕ ЈЕ ШТА

Прилози

Пред говор
Чему приближавања

(1) Ова је књига нуждан корак, једно горко сведочанство о ходу по социјалистичким мукама без наде у избављење, о ходу који литература, а нарочито роман као данашња замена за еп настоји да покаже...

(2) У метежним годинама трајање и сведочанства били су "непролазни императив" народу српском, пуста жеља да се преживи свакојаким невољама упркос а сада је, чини се, време за дуго жуђена сретања, за вишесмерну књижевну и културну комуникацију са матицом као и за спонтани "бестраховни" и потпунији сусрет са румунском културом и савременошћу. Зато Приближавања.

(2) И овде можемо рећи да jе ово само прилог сагледавању књижевних прилика и путоказна чињеница о животу романа код Срба у Румунији шездесетих, седамдесетих, осамдесетих, деведесетих година...

(1) Ова књига је нуждан корак јер књижевност Срба у Румунији макар и била "књижевност са ограниченим бројем читалаца" жели да буде читана: уз књигу "трагичност етничке периферије" бива сношљивија...

- дародавац из прикрајка -

"Наше намере нису нормативне,
задовољићемо се објективним описом и
тумачењем књижевног градива

Борис Томашевски: Теорија књижевности

Роман је оркестрација језика, проба његове носивости, распона, зрелости."
Борислав Михаиловић Михиз: Од истог читаоца

Увод
А. Књижевност Срба у Румунији и роман

"Много је деликатније друго питање: како српску књижевност приказати одвојено од других југословенских књижевности, како је разграничити с другим литературама што се стварају на српскохрватском језику... Књижевности српскохрватског језика могу се у филолошком смислу сматрати једном сложеном књижевношћу. У тој сложеној књижевности постоје различите традиције, националне, конфесионалне, регионалне и друге, али су границе међу њима понајчешће нејасне и непостојане. Знаци распознавања који би указивали на то што припада једној а шта другима нису никада такви да би могли имати апсолутну вредност. Некада је писмо било један од тих знакова... Једини излаз из ове ситуације јесте, по својој прилици, да се границама не придаје важност већа од оне што стварно имају."

Јован Деретић: Историја српске књижевности

I

Природно неизбежни однос народа у расејању и матичног народа који се данас широм Европе (а нарочито на брдовитом Балкану) злослутно актуелизује и третира као политичко питање превасходно је питање цивилизацијског значаја, будући да се заснива не само као прост и дневни однос према голом преживљавању појединаца, група, већих заједница и народа већ као сретање и вишесмерна стваралачка и људска комуникација са духовним наслеђењем и баштином, са језичким, верским, и националним ентитетом и идентитетом...

Полазећи од чињенице да је "читаву једну вечност" ово питање из идеолошких разлога "остављано по страни" остаје да се бар надамо да ће у догледној будућности (која као и катастрофа не може да чека) питање"заграничних литература", емигрантске, исељеничке, усељеничке, књижевности наших радника на привременом боравку у иностранству, мањинске или које друге сродне литературе[1] и њиховог цивилизацијски и културно неминовног интегрисања у координатама опште историје српске књижевности у земљи-матици појавити не само као нов и сложен задатак[2] књижевно историјске науке већ и као насушна читалачка потреба. У том смислу је и овај наш рад један од првих "стручних занимања" за сложени комплекс свеколике књижевности Срба која настаје тамо где је "случај комедијант" или историјска судбина доделила, дакле изван матичног српског и југословенског културног и духовног простора.

И два недавно одржана научна скупа[3] драстично показују да је данак последици изгона и расејања платила и српска књига широм света и да је заиста куцнуо час да духовни немар престане и да се "превлада та судбина издвојености, расцепканости и подељености"[4 ]и да се после објављивања "Апела САНУ о српској књизи ван отаџбине" (1989), стичу почетни услови и претпоставке[5] за континуирано научно истраживање које би указало на специфичну природу, карактер и вредности заграничног књижевног наслеђа.

У светлу понуђених типологија[6] заграничне књижевности изнетих на скупу "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991." као и на основу наших открића, искустава и познавања развојних токова и специфичности српске књижевности у Румунији размотримо најпре статус ове књижевности како би се отклониле могуће недоумице или необавештености које се обично око оваквих појава плету.

Термин емигрантска књижевност, који се у расправама понајвише чуо почесто се безразложно изједначава са политичком емигрантском књижевношћу, могао би се у контексту наше теме адекватно применити свега на неколицину писаца (када је реч о романописцима на Светислава Марковића и Славка Веснића) који су се потпуно интегрисали у књижевност српске мањине у Румунији тако да се не издавају неком од типичних црта за ову "класу" писаца (нпр. идеолошка пренаглашеност националних, верских, партијских, политичких и сл. питања).

Књижевност трајне емиграције (исељеничка књижевност) као и термини књижевност привремене економске миграције – књижевност страних радника (термини из најпотпуније типологије мигрантске књижевности коју је дао Љубиша Рајић) потпуно су непримерени и готово неприменљиви за контекст нашег питања јер, вероватно, није забележено да је неко из економских разлога у Чаушескуово доба прешао у Румунију да се обогати бавећи се литературом?! Рајићевом узроку (Шведска и Скандинавија) наречене појаве погодују будући да развијене западноевропске и северноевропске земље подразумевају у својим економским и политичким концептима свеколику економску и политичку (е)миграцију нарочито из тзв. источноевропског социјалистичког раја.

Најадекватнији је термин мањинска књижевност (најпотпуније га је у поменутој дискусији заступао Света Лукић) јер се он везује за бројност и природну близину матици нашег живља који се нашао "у заграничном положају" што својом вољом (на дедовини и матерњем огњишту), што стицајем политичких прилика (нарочито након 1918. године).

Према предоченим подацима којима располажу САНУ и Народна библиотека Србије, као и на основу наших личних увида једна појава, на први поглед доста апсурдна, заслужује посебну пажњу и анализу. Наиме показује се да је у СР Румунији после другог светског рата објављено више књига на српском језику него било где у демократском и богатом свету! Можда би још ригорознији увид ову чињеницу још појачао кад бисмо оригиналној књижевности и "живој класици", матичне књижевности присајединили и политичке брошуре и "наменске преводе" напредних писаца са комунистичке левице на мањински језик (у овом случају српски). Корпус о којем је овде реч подразумева оригинална дела (прва издања – других није било!) не и прештампавање "златног фонда класичне и савремене румунске књижевности, као и светске књижевности"[7], како би "зацртано" "Српској редакцији" Државног издавачког предузећа у Букурешту још магловите 1950-те године када је српска књижевност у Румунији добила трајни издавачки ослонац као и могућност континуираног развоја до данашњих дана. Поменути корпус са око три стотине наслова и као такав заслужује сву пажњу, књижевно критичку, књижевно историјску и социолошку и какву другу анализу јер је, илустрације ради, бројнији од целокупне српске емигрантске књижевности широм света!?

И у поређењу са осталим мањинским књижевностима ова упадљива бројност објављених књижевних дела неупоредива је. Нпр. у Албанији где су асимилација и тиранија учинили своје и где је јавно декларисање националности Србима вишеструко онемогућено и непожељно не може се ни слутити а камоли поузданије говорити о писању или, не дај Боже, објављивању на матерњем језику. У Бугарској, према званичним изворима, након протеривања неколико десетина хиљада Турака (залуталих или палих са неба!) до скоро није било ни Македонаца а камоли Срба који би "гајили" своју књижевност и књижевно се усавршавали! У Мађарској је Срба све мање али се у постојбини Игњатовића ипак држе достојанствено и права су мала оаза матерњег језика али број објављених књига (од 1976. када је започело објављивање дела на језицима народности) у поређењу са румунским корпусом ипак је незнатан.

Готово да се намеће питање како је то било могуће, на очи "диктатору без мане" толико књига на језику једне мањине ? Очигледно је да није у питању "породична слабост" као што је то било рецимо у предратно доба кад су пријатељске краљевине (од 1922. кад је румунска принцеза Маријоара постала краљицом СХС и кад је Дунав одјекивао од звука војних и других оркестара) прихватиле школску конвенцију од 1933. године којом је не само загарантована настава на матерњем језику, већ је дозвољено учитељима из Југославије (Србије) да васпитавају Српчиће из Румуније, о чему пише д Борислав Крстић Велимиров.[8] Ево неколико могућих одговора: Прво, лако је могуће да је то из васпитно-педагошких разлога – како би се иначе лакше и згодније могле ширити "правоверне" социјалистичке идеје до језиком мањине и то путем уџбеничко-педагошке и сродне литературе штампане "унутра" а не "тамо негде – споља". Друго, прештампавање класичне реалистичке (по некад и романтичарске) књижевности не угрожава систем па је то могло послужити као дозвољени узор или узор без мане. Како иначе објаснити зашто се толико издашно штампала "жива класика" на уштрб живих аутора. Срећом литература се отимала и – отела се! Зато сада можемо да погледамо развојни лук ове књижевности од ововековних почетака до ових дана када се убрзано примичемо крају века и када можемо са највећом одговорношћу и естетском ригорозношћу уочити известан број значајних књижевних дела, у првом реду романа, што нам је у овом раду и задати оквир.[9]

1.

Атипичан развој или тзв. "ретардирани развој" углавном карактеристичан за мале књижевности актуелизује се нарочито у разматрањима књижевности балканских народа будући да је Балкан, као "магарећи мост", увек био епицентар укрштаја најразличнијих варварских и цивилизацијско-културних сретања а што је за последицу имало пометњу и страдалаштво, један, могло би се без претеривања рећи, "космички удес". Удесна историјска судбина заједнички је именитељ нетипичном развоју балканских књижевности, посебно очитована на плану тзв. националних литература где је та појава још израженија и комплексна. Такође и чињеница да је знатан део културе српског национа одувек био у расејању или изгону и као такав ван својих државних и етничких граница није без значаја. Тако jе од самих почетака на јужној периферији духовно светилиште био Хиландар а касније, на северној Сент-Андреја и Темишвар, а силу несталне историјске судбине осетила је и књижевност која уз споменичку културу (црквену и световну) најдубље изражава трагику етничке периферије о којој је писао Кашанин у есеју о Јакову Игњатовићу, као једном од актера "српске историјске драме".

Атипичност развоја књижевности Срба у Румунији вишеструко је условљена. Колико односом спрам матичној књижевности и матерњем језику толико односом према фолклорном наслеђу и савременој румунској књижевности, колико сложеним и отежавајућим друштвено политичким контекстом (епоха Чаушеску) толико и пратећим низом других "отежавајућих околности" (неразвијен књижевни живот, непостојање поузданије књижевно-критичке и књижевно историјске перспективе и сл.).

2.

Нећемо овде улазити у неспорне чињенице о постојању књижевног и културног рада у Банату и другде где је српски живаљ живео и стварао пре 1918-те године, као ни то да се нећемо задржавати на подсећању и ширем образлагању података о томе да је један знатан број српских писаца или рођењем или делом своје књижевне делатности везан за румунске крајеве (Јоаким Вујић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јован Ст. Поповић, Ђура Јакшић, Војислав Илић, Милош Црњански, Вељко Петровић, Душан Васиљев и други) о чему поуздано и детаљно пише Мирко Живковић чије су студије[10] и књижевно историјска истраживања незаобилазни прилог књижевности о којој говоримо, већ ћемо оцртавање међуратне књижевне ситуације и стваралачког профила оригиналне књижевности, као "најближег наслеђа", започети од листа "Слога" (1918-1919) који је редовно уз уводник штампао и по једну песму (најчешће Душана Васиљева) и дуговечног "Гласника" (1921-1941) чији је уредник био Слободан Костић, епархијски бележник. Њима треба придодати "Темишварски весник" (1935-1947) и први прави модерни књижевни часопис "Живот" (пун назив Алманах "Живот") да би се видео културни оквир међуратне књижевности српске народности у предратној Румунији. У оваквим условима кратки прозни облици (цртице, приповетке, записи, народно стваралаштво, записи обичаја и сл.) и поезија били су најчешћи (и једини) облици књижевног изражавања учитеља, свештеника, сељака, напредних студената, радника и ђака који су били сарадници поменутих гласила и преносиоци књижевне духовности више но аутентичне литературе. И поред тога што "Живот" због своје напредне идејне оријентације није добио "зелено светло" за даље излажење (изашло је само два броја) овај је часопис окупио најзначајнија књижевна имена и интелектуалце и представља најзначајније књижевно сведочанство у међуратном периоду. Траг који је оставио био је довољан да се овом имену, овом интелектуалном ставу и духовном опредељењу Срби у Румунији још једном врате покретањем "Новог живота" (1957) који ће и дан данас под именом "Књижевни живот" (од 1968) излазити најпотпуније изражавајући књижевну и културну вертикалу, поуздани духовни оријентир у времену и простору. Од сарадника часописа помињемо проф. Светозара Марковића, Владимир Коларова, Богдана Чиплића, брата му Милоја, Богданку Малешев, Владимира Шиљеговића, Живка Дашића, Бебу Полит, Чедомира Крстића, Алексу Ивића и друге. Међутим остаје чињеница да је било релативно мало оригиналних књижевних радова. Живковић с правом тврди да већину књижевних прилога чине преводи и да су они књижевно најзначајнији истичући, уз то, да су оригинални углавном написи друштвено-културног и политичког садржаја ".

Из задате нам перспективе пажње вредан је одломак из романа "Парада" Јована Витковића (псеудоним Богдана Чиплића) који ће бити објављен као део романа "На велико и на мало" тек 1946. године у Новом Саду, први Чиплићев роман који је, после три Андрићева романа, први српски роман објављен после рата.[12] То је све што је у домену романа постигнуто у предратном периоду, у периоду који је имао извесну књижевну и културну динамику али је мало вредних и аутентичних дела оставио не успевши да учини већи помак од књижевног почетништва и књижевне публицистике.

Треба рећи да након ослобођења, а нарочито од 1951. године кад је објављена заједничка збирка прозе "За срећну будућност" књижевни живот одвија континуирано и жанровски знатно разуђеније, са редовним објављивањем оригиналних прозних и песничких књига (од 1952), романа (од 1963.), модерних књижевних студија и истраживања народног стваралаштва на терену (од 1972), књижевно-критичких текстова (1977), модерних монографских радова (1978) омладинске књижевности и књижевних нада (1984)...

Значајну улогу у динамизацији књижевног живота имали су лист "Правда" (покренут 1944) који од 1969. излази под називом "Банатске новине", емисија на српскохрватском језику Радио Темишвара (од 1956), бројни књижевни кружоци ("Жарко Деспотовић" из Белобрешке, "Крила" из Кетфеља, "Свитање" из Дињаша, темишварски књижевни кружок, "Доситеј Обрадовић" из Сенмартона и др.), а нарочито књижевни часописи, најпре "Културни упитник" (1948-1954) који је окупио прве послератне српске књижевнике (Владимир Чоков, Лазар Илић, Светомир Рајков, Јова Бељац, Божидар Керпенишан и други). Наследио га је 1955. године "Народна култура", а од 1957. креће часопис "Нови живот" "Књижевни живот" (од 1968.) као најзначајније књижевно окупљање српских писаца и интелектуалаца.

Издавачки простор је изборен 1950. године кад је основана Српска редакција Државног издавачког предузећа на чијем је челу Мирко Живковић све до покретања "Критериона" (1969) као специјализованог издавача дела на језицима народности, издавача који ће се прилагодити динамици књижевног развоја српске књижевности па ће смањити прештампавање дела класика и објављивања превода на рачун промоције оригиналних дела савремених писаца. Додамо ли к томе и темишварску "Факлу" која је повремено објављивала и по коју књигу мањинских писаца наше горе стиче се утисак да није догматизма и терора (и над већинским становништвом румунским као и над мањинским) који налажу максималну контролу, усмереност и униформност целокупног духовног живота услови би били задовољавајући и сасвим прихватљиви. Требало је времена, књига и интелектуалне одважности и стрпљења појединим писцима да се отргну од сивила и једнообразности соцреалистичког модела као и то да се многе литерарне, језичке, занатске и друге невештине превладају, да књижевну визију усложне и модернизују... Мора се при том имати у виду да су српски писци у Румунији имали поред "узора на даљину" (матична књижевност) и упркос знатним и бројним недаћама врло живу сцену румунске књижевности, како у поезији тако и у прози, што им је свакако било још један подстицај и ослонац да од 1980-те [13] године ухвате корак са књижевном савременошћу како у погледу модернизације изражајних средстава, сложености уметничке визије тако и у естетско вредносном погледу (најзначајнија песничка, прозна и нарочито романсијерска дела појавила су се у овом периоду (Рајков, Бугарски, Миленовић, Миомир Тодоров, Веснићеви романи...).

Бројност књижевних имена у послератном периоду је знатна, а ауторска изразитост већа. На књижевној сцени је неколико генерација које делују симултано у разним сферама књижевне делатности (понајмање и готово занемарљиво у области драмског стваралаштва и есејистике). Чест је случај да се аутори огледају у неколико различитих области књижевног рада (Веснић, Илић, Ж. Поповић, Мунћан, Миленовић,... Н. Поповић, С. Марковић, Чолаковић,... Гвозденовић...). Изузетак у том смислу чини Светомир Рајков (1921) који је готово пола века предан искључиво прози, у широком распону од цртице и хумореске до новеле и романа.

У поезији печат су дали Чоков (јавио се још пред рат) и трагично преминули Чолаковић, затим Мунћан и Миленовић, браћа Мирјанићи,... Влада Барзин и, нарочито Гвозденовић који и у матичној земљи ужива завидну поетску репутацију... Од утемељивача прозног израза издвајају се Рајков и Веснић, а од млађих и новијих Миленовић, Бугарски и Миомир Тодоров... У књижевно историјским студијама без премца је Мирко Живковић, у монографском раду Бугарски и Љубомир Степанов, у књижевно критичким виђењима Војислава Стојановић и Небојша Поповић, потом Милин и Светозар Марков, у књижевности за децу Н. Поповић, Мунћан, Жупунски...

3.

Књижевност Срба у Румунији уопште узев може се једино у послератном периоду узети и третирати као релевантна естетска чињеница која има свој континуитет, обим и релативно високу разнородност понуђеног градива. То допушта и уочавање одређених заједничких црта на стилско-изражајном, на тематско-мотивском, језичком, композиционом и којем другом нивоу уметничког обликовања текста. Ево неколико најкарактеристичнијих својствености које овде углавном нећемо шире образлагати будући да у анализовању појединачних ауторских личности и њихових романсијерских дела многе од овде наведених као и бројне друге црте сличности и разлика посебно подвлаче и наглашавају.

- атипичност развоја тако карактеристична за књижевност етничке периферије, на шта смо већ укaзали;

- ослон у класичној реалистичкој књижевности и њеним нешто осавремењеним историјским модификацијама (од сеоског романа и сеоске приповетке, традиционалне романтичарске лирике на завичајне теме до социјалне књижевности, "новог реализма", социјалистичког реализма и "стварносне прозе"...);

- социолошко као баласт нарочито изражено у потреби приповедача и романсијера да се "најдиректније баве темама великог друштвеног значења као што су индустријализација, социјалистички преображај села" (Војислава Стојановић) као и у нескривеној намери писаца да "што шире захвате стварност" (ангажовани и друштвени роман, ангажована поезија, "у духу времена и директива" и сл.);

- пренаглашеност општих и пригушеност индивидуалних перспектива и вокација карактеристично за књижевност која се "исувише бавила проблемима, мање људима" (Небојша Поповић) ;

- невелик тематско-мотивски репертоар (у поезији и роману нарочитој);

- наивна вера у ангажованост и пригодна тематика присутна као пошаст у првој послератној деценији;

- спорадичност модернијих књижевних поступака карактеристична за први послератни период осамдесетих година се превладава: "модернизовала се форма, тражени су нови модалитети казивања, радило се на усавршавању стила" (Живко Милин);

- недовољна култивисаност израза (баналности, стереотипије, општа места, граматичко-стилске неравнине и сл.), "несигурност и борба са језиком и за језик", како духовито примећује В. Стојановић;

- малобројност критичара и "атомизација читања":

Ево шта о томе кажу најизразитије личности у овој области В. Стојановић, Н. Поповић и Ж. Милин:

"Што се тиче књижевне критике, она се јављала на страницама часописа скоро само у облику рецензије или хронике, пратећи дакле текућу књижевну продукцију. Праве књижевне критике, у смислу пертинентне, свестране естетске анализе књижевног дела, а поготову у смислу оспоравања или одбацивања неке слабе књиге – а таквих је, дакако, као и у свим продукцијама, било – готово да нема, нисмо је забележили, у сваком случају веома је ретка". (В. Стојановић).[14]

"Аутор се стицајем околности прихватио да пише осврте, рецензије, приказе о делима наших књижевника, те се већ низ година бави критиком... Такође порастао је број оних који се искључиво баве критиком" (Н. Поповић);[15]

"Богато је заступљена такозвана текућа књижевна критика присутна на страницама часописа "Књижевни живот" и недељника "Банатске новине"... Та критика истиче главне вредности књижевног дела, препоручује га читаоцима, открива у њему идеолошку оријентацију, друштвену поруку, евентуална достигнућа аутора на путу уметничког усавршавања, у обогаћивању и освежавању песничког израза итд." (Ж. Милин);[16]

- непостојање поузданије књижевно историјске перспективе: књижевно историјских и синтетичких радова који третирају ову књижевност не само у "хоризонталном континуитету" већ у свој укупности књижевне производње и њених естетских учинака готово и да нема. Досадашњи покушаји, увиди и учинци дали би се на следећи начин систематизовати:

прво: појединачни текстови који "бацају извесно светло" на ситуацију, контекст, развојни пут, протагонисте и епизодисте... без улажења у сложену проблематику тумачења појединих књижевних појава, књига и писаца са неопходним укључивањем у контекст матичне књижевности или у контекст мањинске књижевности у Румунији или, пак, у окружје савремене румунске литературе и њених аспеката, могућег дотицаја, сличности, разлика, паралела и сл. Такав је нпр. текст Светозара Маркова "Четири деценије наше књижевности" ("Књижевни живот", 2/1986, 71-74).

друго: појединачне књиге

а) књижевно критичких текстова (Небојша Поповић: "Књижевни осврти". – Букурешт 1977 и Живко Милин: "Књижевни огледи". – Букурешт 1984) где се анализира књижевна продукција у одређеном периоду – најчешће су то већ објављене рецензије на поједине књиге и писце – уз оквирне текстове који имају сличне амбиције као и поменути текст С. Маркова;

б) избор и прегледи из књижевности (Ова скупина је бројнија јер подразумева изборе из поезије / два Гвозденовићева избора објављена 1990. године у Новом Саду и 1991. у Сарајеву[17] изборе из прозе (Н. Поповић, М. Михаљчић и Н. Радловић: "Јабуке са врха. Српска проза у Румунији", – Београд, Кикинда, Темишвар 1991) и изборе из целокупног књижевног стваралаштва Соба у Румунији (Војислава Стојановић: "Трајање". – Ваљево 1986 и избор Славомира Гвозденовића и Љубинке Перинац објављен у зрењанинском часопису "Улазница" марта 1991. године).

треће: не постоји: дакле ниједна студија о књижевном раду нпр. о поезији или прози или појединачном аутору или појединачној естетски провокативној и значајној књизи... што знатно отежава књижевно историјски посао на сагледавању и проучавању ове књижевности како у целини тако и појединих њених аспеката.

...Једино је књига "Трајање" Војиславе Стојановић (поред "Избора из књижевности српскохрватског језика у СР Румунији" садржи и студију "Развој културе и књижевности на српско-хрватском језику у СР Румунији у послератном периоду",[18] онај мост, она копча, ка будућим истраживањима ове литературе која морају бити урађена одговорно, без предрасуда, уз адекватну истраживачку и научну апаратуру и са завидним познавањем контекста и бројних специфичности "заграничних литература".

II

Овде се жели избећи начелна расправа о природи књижевних врста, родова или жанровских одређења. Међутим, то питање је неизбежно и није само "техничке нарави" већ оно добрим делом упућује и на проблем начина карактеризације појединих прозних дела.

Данашња "анархија укуса" и "жанровска пометња" (Ренато Пођоли) допуштају да терминолошке диференцијације у оквиру назива и појма роман буду врло широке и врло условне. Такође могуће је из данашње перспективе ретроактивно ширење ознаке романа и на она дела без обзира на одредницу која су имала и како се називала. Та "отворена типологија" и поред могућних неслагања омогућила нам је да роман овде узмемо и као множину колебања између приповетке и романа (незаобилазни практични и теоријски проблем реалистичке књижевности и њеног живог наслеђа) поштујући и данашње готово опсесивно опредељене модерне књижевности за фрагмент и краћу форму (тзв. "кратки роман", "мини роман", "микро-роман" и сл.) овде су се нашли и такви "прозни примери" јер нам је таква, нешто шира перспектива омогућила комплекснију комуникацију са различитим типовима реалистичке прозе и њених "нечистих облика" као примарних својстава једног јединственог књижевног система у развоју, као што је то случај са књижевношћу српске народности у Румунији.

У књизи Франца К. Штанцла "Типичне форме романа"[19] има једно место које на неки начин ближе одређује нашу позицију у овом раду, посебице у односу према обликовним могућностима реалистичког романа и његовим "видовима и варијантама". То је моменат кад Штанцл истиче да је неопходно проучити "оне фундаменталне суштинске особине романа као књижевног рода, његове традиционалне видове и варијанте, како би се схватила тајна њиховог историјског успеха и плодности и у исти мах открило где њихове обликовне могућности још нису у потпуности остварене или се још нису до краја усавршиле у свим замисливим варијацијама", момента који је био један од поетичких кључева нашег читања романескне продукције о којој је овде реч.

1

Аналогија са одоцнелим развојем македонског романа (од 1952. године), узета условно, чини нам се најпримернијом будући да је најближа ситуацији српске књижевности у овим крајевима а нарочито инаугурацији највећег епског жанра који долази релативно касно. (тек 1963. године: "Свитање" Светомира Рајкова) у тренутку који још увек није тако подстицајан за слободнији приступ савременим темама и за изразитију естетску промоцију. "Соцреалистичка баласт" што почива на ригорозној примени доктрине социјалистичког реализма на свим нивоима уметничког текста (нарочито на тематском и стилско-изражајном плану) присутна је и у македонској књижевности после другог светског рата посебице у првим романсијерским делима (Славко Јаневски "Село иза седам јасенова", 1952, Столе Попов "Скрпљени живот", 1953, Ђорђа Абаџијев "Харамлијско гнездо", 1954...).

"Стварање сељачких радних задруга, гледано добронамерним социолошким оком, са клишетизираним ликовима без изненађења са прејаком топлином која те греје и са дескрипцијом која често не узбуди", писао је Борислав Михаиловић о роману "Село иза седам јасенова" (први послератни македонски роман), а чини се да се ова његова оцена може актуелизовати у разматрању књижевности српскохрватског језика у Румунији, нарочито о једном броју романа који третирају ову тематско мотивску константу послератног социјалистичког живота о овој земљи и његове књижевности (Лазар Илић "Жеља", Рајков "Не тече река куд је текла", неке странице из Веснића, Живе Поповића, Миодрага Тодорова, у првом реду)...

Наравно да строги соцреалистички кључ који рачуна на већу идеолошку оданост социјализму но истини и животу врло брзо губи превласт над романескном продукцијом јер "убрзана естетска еволуција", карактеристична за атипичан развој чини своје. Рецидиви соцреализма (нарочито гола тенденциозност и пренаглашеност моралног става) посустају пред наступом нових генерација писаца који модернизују књижевни текст ослобађајући га "рђаве бесконачности" јефтиног социологизирања, усложњавајући уметничку визију, приклањајући се све више разноврснијим и уметнички делотворнијим техникама и поетичким полазиштима.

У тридесетогодишњем развоју романескног жанра појавио се двадесет и један роман тринаесторице аутора, припадника неколико генерација: Светислав Марковић (1909), Лазар Илић (1914-1982), Славко Веснић (1920), Светомир Рајков (1921), Ђока Жупунски (1932), Жива Поповић (1934), Јован Чолаковић (1935-1980), Стеван Бугарски (1939), Чедомир Миленовић (1940), Светозар Марков (1943), Иво Мунћан (1943), Миодраг Тодоров (1944) и Миомир Тодоров (1951).

Динамика појаве романа била је следећа.

Период 1960-1970 донеће и пови роман једног писца српске народности у Румунији. "Темишварски Андрић" објавиће "Свитање" 1963. године, ангажовани роман о радничком животу. Као окружје овој усамљеној романескној појави јављају се приповедачке књиге Л. Илића (1960, 1966 и 1969) и прва књига већ афирмисаног песника Славка Веснића "Приповетке" (1967). Тој скупини треба придодати и две приповедачке књиге Рајкова (1961 и 1966).

У раздобљу 1970-1980 поетичка ситуација у прозном стваралаштву је комплекснија, књижевно разноврснија и богатија у односу на минули период. Српска књижевност у Румунији се обогаћује са пет нових романа. Светислав Марковић објављује "Увиђај" (1970), Рајков "Не тече река куд је текла" (1972), Славко Веснић "Замагљене обале" (1976), Иво Мунћан "Бесану ноћ" (1977) а Чедомир Миленовић "Замак без крова" (1977). Видљиво је да се већ издвајају две генерације романсијера: старија (С. Марковић, С. Веснић и Рајков) и млађа (Мунћан и Миленовић) и да се та разлика очитује и на плану прозног израза, тематике и нарочито приповедачких техника. Млађи писци започињу преусмеравање прозног израза у правцу модернизације прозних концепата, процес који ће у наредној деценији бити још изразитији у биће издашно потпомогнут и новим романсијерским гласовима (нарочито Бугарски, Жупунски и Миомир Тодоров).

У деценији која је тек минула (1980-1990) појавила се главнина романескне продукције (15 романа). Сви романописци изузев најстаријег С. Марковића огласиће се. Од нових имена ту су: Жива Поповић (објавиће два романа – 1983 и 1986.) С. Бугарски (1983) Жупунски и С. Марков (1987), Миомир Тодоров и Ј. Чолаковић (1988) и Миодраг Тодоров (1990). Од класика: Рајков је објавио свој најуспелији роман "Четворолисна детелина" (1985), Илић "Жељу" (1981), Миленовић своје врхунско дело "Никсице" (1982) а Веснић чак четири романа (1982, 1984, 1986 и 1988). Не само бројчано већи естетски ова деценија је златно доба српског романа и уопште српске литературе у Румунији, једна уметнички извесна и естетски препознатљива и чврста спона и корак са матичном литературом а нарочито са једним током празног стваралаштва са тзв. стварносном прозом (термин Свете Лукића који је шире афирмисао Љубиша Јеремић у својим радовима о генерацији писаца у којој су Драгослав Михаиловић, Мома Димић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Радослав Братић, Јован Радуловић и Други)...

Са становишта одређених поетичких претпоставки радикалних заокрета нема, реалистички модел приповедања је углавном поетичко и стилско полазиште и динамички оквир што омогућава драгоцено сретање са казивачком народном уметношћу и поступцима народног приповедача (на тој линији су остварена и најзначајнија романескна дела "Трајање" Бугарског, "Постајање", Миомира Тодорова, "Четворолисна детелина" Рајкова, "Никсице" Миленовића) а потом и са модернијим прозним поступцима карактеристичним за урбану прозу Веснића, Мунћана, Чолаковића и Миленовића из "Замка без крова". Роман "Сновиђење" Миодрага Тодорова издваја се као потресан људски документ на табу-тему из "књижевне логорологије" (бараганска голгота). Веснић се неочекивано успешно исказао у домену омладинског романа ("Оде лето")...

Уопште узев неке се тематско-мотивске доминанте могу ласно уочити у понуђеном градиву. Најпре то је "мали сеоски универзум" (свеједно да ли је реч о социјалистичком преображају или просто о распаду патријархалне културе и сл.) који окупља највећи број аутора и покрива готово половину целокупне продукције. У том су јату Рајков ("Не тече река куд је текла" и "Четворолисна детелина"), Веснић ("Трагови по снегу" и "Путеви и даљине" и, делимично, "Замагљене обале"), Поповић ("Забран сна"), Миленовић ("Никсице"), Илић ("Жеља"), Бугарски ("Трајање") и Миомир Тодоров ("Постајање").

Град као стожер приповедачке визије јавља се код Рајкова ("Свитање") Мунћана ("Бесана ноћ"), Миленовића ("Замак без крова"), Веснића ("Исходни дани" и "Оде лето"), Светозара Маркова ("Пета страна света"), Поповића ("Кад липе процветају").

Опозиција село-град најизраженија је у "Четворолисној детелини" (Рајков), у "Размеђи" (Чолаковић), у "Увиђају" (Светислав Марковић) и у "Замагљеним обалама" (Веснић)...

Гледано из друге перспективе искрсавају друга тематско-мотивска чворишта: класна борба (најизразитије у "Свитању"), расуло породице ("Размеђа", "Замак без крова", "Никсице"), распад патријархалне културе ("Трајање" и "Постајање"), политички прогони ("Сновиђење")...

Несумњиво је да су нека од поменутих дела незаобилазан прилог матичној књижевности и трајан белег у српској духовности на овом простору и у овом времену, а није далеко ни час да се реализам узме, како то све чешће и овде бива, као епитетна ознака литерарног конзервативизма а не као доминантна знатног броја књижевних дела о којима ће у овој студији понајвише бити речи.

Напомене:

1. Питање типологије књижевности у дијаспори и расејању дуго непостављено тек последњих неколико година се актуелизује са интензивирањем културних и других комуникација и, нарочито, са наглим погоршавањем положаја српског народа како у југословенским републикама тако и ван њих. Научни скуп "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991." одржан 26. априла 1991. у САНУ понудио је извесна полазишта која се не могу пренебрећи.

2. Колико је тај задатак у садашњим условима готово немогућ потврђују и речи академика Предрага Палавестре, председавајућег поменутог скупа који је и сам пуних 25 година утрошио на проучавање и истраживање дела Димитрија Митровића, једног сјајног а потпуно анатемисаног интелектуалца и књижевника.

"Немамо пописа књига и публикација штампаних на српском језику; немамо азбучника и шифара; немамо библиотечких фондова са књигама из емиграције, чак ни сигнатура емигрантских књига, које се још необрађене налазе у јавним библиотекама; немамо ниједну библиотеку у којој би се могле наћи све српске књиге штампане изван отаџбине (тек од прошле године, једино библиотека САНУ" прикупља емигрантске књиге и образује засебан фонд емигрантске литературе); немамо ниједне веће студије о емигрантској књижевности; ниједне парцијалне расправе или монографије о српском песништву, приповедачком, мемоарском, научном или политичко-публицистичком раду српске емиграције. Немамо ниједног пописа књига српских писаца који пишу на страним језицима; ниједног приручника с основним подацима о нашим људима интегрисаним у друге културе и књижевности. Немамо ниједне дипломске, магистарске или докторске радње о животу и раду српских писаца у емиграцији, мада су међу емигрантима и избеглицама били неки од најбољих српских писаца XX века, као што су Јован Дучић, Растко Петровић, Милош Црњански, Слободан Јовановић, Николај Велимировић. Оних неколико антологија, зборника, и алманаха српских писаца, приређених и штампаних у иностранству, углавном је непознато и недоступно, а понекад још и непотпуно крње и осакаћено, оптерећено свакојаким предрасудама, расколништвом и омразама којих Срби нису поштеђени ни у земљи ни изван домовине.

Код нас још нема систематског организованог и непристрасног научног сакупљања грађе о писцима и књижевном раду у емиграцији; нема пописа периодичних публикација ни библиографије књижевних прилога у емигрантској штампи; нема ни евидентираних, а некмоли сређених, архива и оставштина, списка српских докумената и рукописа који леже по разним туђим фондовима и задужбинама (као што је, на пример, Хуверов Институт у Стенфорду, у Калифорнији); нема увида где се налазе и у каквом су стању многе личне архиве српских избеглица, чији потомци у другој или трећој генерацији већ немају интереса за такву грађу, мада у тим папирима несумњиво лежи један део српске историје, многобројна сећања на политичке људе и догађаје, на ратна збивања виђења с друге стране и из другог угла, успомене на страшне избегличке муке, понижења и потуцања расељених лица, као и драгоцена преписка, препуна важних историјских података за познавање српског изгнаништва" ("Књижевност", 9-10/1991, стр. 1291-1292).

3. Скуп "Српска књижевност у емиграцији 1941-1991" одржана је у САНУ у Београду 26. априла 1991. а округли сто на тему "Српска књига у свету" одржан је у Народној библиотеци Србије 1991. године.

4. Академик Мирослав Пантић на отварању поменутог научног скупа у САНУ.

5. После објављивања "Апела САНУ о српској књизи ван отаџбине" (крајем 1989.) Библиотека САНУ је у врло кратком року добила 221 књигу. Формирана је посебна библиотека "Српска књига у емиграцији". Библиотека има 216 наслова са 328 свезака (вишетомна дела и дупликати). Поред књига у Библиотеци САНУ, на исти начин пописане су и 324 књига из фонда Народне библиотеке. У току је израда "Библиографије српске књижевности у емиграцији 1941-1991".

6. Предраг Палавестра: политичка емиграција, ратне избеглице. и расељена лица, нови економски исељеници, натурализовани страни држављани на привременом раду или сталном боравку изван домовине, лица без држављанства, као и обични грађани света културни космополити који живе тамо где им је најбоље и осећају се више као грађани света него као припадници било које нације (социјална типологија новије српске емиграције); Бошко Петровић је говорио о историјату појаве и судбине емигрантске књижевности (забележена код Руса, Чеха, Немаца) посебно указавши на специфичност румунских емигрантских писаца (Цара и Јонеско који по правилу постају писци другог језика и друге књижевности и нашег односа према писцима заграничне литературе. Света Лукић: унутрашња и спољна емиграција, ратни и поратни емигранти, посебно издвојивши корпус књижевности националних мањина (наводи пример и поређење положаја румунске мањине у Србији и српске у Румунији). Љубиша Рајић: књижевност политичке емиграције (емигрантска књижевност), књижевност трајне економске емиграције (исељеничка књижевност), књижевност привремене економске емиграције усељеничка или књижевност страних радника).

7. “Задатак Редакције био је издавање преко потребних школских уџбеника за децу припадника српске народности у Банату, превођење на српскохрватски језик златног фонда класичне и савремене румунске књижевности, штампање најбољих страница класика српске и хрватске књижевности: (Навод према Ж. Милин: Књижевни огледи. – Букурешт 1984, стр. 221). Као што се види културни и књижевни идеолози нису ни рачунали на оригиналну књижевност "у прво време"!

8. Борислав Крстић Велимиров "Има ли нам спаса" у: "Улазница" март 1991, стр. 6.

9. Ова се студија има сматрати зачетком нашег рада на пројекту историје књижевности Срба у Румунији.

10. Доситеј Обрадовић у контексту румунско-српских односа – Букурешт 1972; Сведочанства о српско (југословенско) – румунским културним и књижевним односима. – Букурешт 1976; Нама у аманет. – Букурешт 1991.

11. Мирко Живковић "Сведочанства", стр. 241.

12. Јован Деретић: Српски роман 1800-1950, стр. 342.

13. Антон Косма у књизи "Савремени румунски роман" (1989) као три главна момента у развоју, у периоду 1945-1985., издваја: "Моменат догме 1950", "Моменат истине 1965" и "Моменат романа 1980". Последњи "моменат" очито је везао за чињеницу да је те године објављено око стотину нових романа међу којима је било и врло значајних естетских домета.

14. Војислава Стојановић "Трајање", стр. 257.

15. Небојша Поповић "Књижевни осврти", стр. 5.

16. Живко Милин "Књижевни огледи", стр. 22.

17. Славомир Гвозденовић: У плавом кругу звезда. Српска поезија у Румунији. 1945-1990. – Нови Сад 1990. Петар Милошевић, Анди Новосел и Славомир Гвозденовић: Наша поезија у дијаспори. Савремена поезија Срба и Хрвата у Мађарској, Румунији и Аустрији – Сарајево 1991.

18. Студија садржи девет поглавља (школство, културно-уметничка друштва, масовни медији, књижевне публикације, издавачка делатност, књижевни кружоци, језик, књижевност) која приказују укупност духовног живота и рада Срба на овом простору у послератном времену.

19. Франц К. Штанцл: Типичне форме романа (превод Дринка Гојковић). – Нови Сад 1987.

Преглед садржаја

Светислав Марковић: Сукоб "великог времена" и "мале егзистенције".

Најстарији живи српски романописац у Румунији – Политичко дисиденство и (не)уобичајено књижевнокритичко ћутање – Писање под псеудонимима – Лирика у "духу времена и директива" – "Увиђај" први и једини роман у 61. години живота – "Роман тајне" или криминалистички романса загонетком – "Пронађени рукопис" и "оквирне белешке" – Како и зашто се изневерава модел "романа тајне" – Стари Београд и аутентични дах великоварошког живота – Иза "осе догађајности" породичне хронике Ристићевих – Малеш као централни лик – Начин "расипања" главне приче – "Бочни" ликови и "бочне" приче – Сукоб "великог времена" (ратна и светска збивања) и "мале егзистенције"- (породична и појединачне судбине) – Типологија историјских евокација – Зашто Марковић не идеализује већ идеологизује – Женски ликови у другом плану – Време приче и стварно време – Начини разрешавања загонетке или загонетка остаје – Пишчева сугестија коју нисмо прихватили -

Лазар Илић: Сеоски приповедач старога кова

Илић као један од зачетника послератне српске књижевности у Румунији – Баштиник традиције реалистичке књижевности – Приповедач банатског села – Антејска везаност за земљу и сеоски живот – Књижевни ликови у "црно-белом кључу" – Негативни ликови ("црнци") беже испред пишчевог скалпела – Како се приказује "руководећи и стручни кадар" – Кад Илић успева и колико -

Славко Веснић; Традиционално и модерно

- Најплоднији писац књижевности српскохрватског језика у Румунији – Реалистички модел приповедања као полазни образац – у реалистичком кључу ("Трагови по снегу, “Исходни дани", “Путеви и даљине") – Модернији приповедни модели ("Замагљене обале" и "Оде лето") – Заједничке црте у целокупном романсијерском опусу Веснића (специфичан језик, изузетно велик број упечатљивих епизодних и женских ликова, коментаторски дискурс, свезнајући приповедач и др.) – "Трагови...": породична хроника изведена техником паралелне приче – "Повест о Славишинима" и тешкоће на мотивацијском плану – Вулгарна социологизација и механицизам и поједностављености – Колективизација као голема невоља: отклон од идеализоване (читај идеологизоване) слике карактеристичне за један број романописаца (Л. Илић, Ж. Поповић) – "Исходни дани": пишчева визија углавном потчињена унапред задатој реалности – Вишенационално село са доста Немаца у тренутку слома фашизма у Румунији – "Унутрашњи идеолошки диктат" – Лик есесовца Ханса Југерта и његова мотивисаност – “Путеви и даљине" или повратак већ испробаном обрасцу "повести о породици" – Временска и просторна димензија посебно изражена – "Бочне" приче (деда Илија, Перићи, Марлена, Готлиб...) – Најмањи отклон од традиционалног реалистичког узор обрасца – "Оде лето": модернизација прозне структуре и знатна новост у романсијерском опусу и поступку – Омладински роман као понајмање коришћен прозни модел – Најближи сензибилитету и животним проблемима младих у градским срединама (радња се одвија у Темишвару, Букурешту, Констанци) – Женски ликови и "женске приче" у првом плану приповедања – Оливија као тип модерне еманциповане и еротски и морално ослобођене младе жене – Милица као тип лаковерне и наивне шипарице на уласку у "тајанства чулности" – Занимљив композициони склоп романа – Лучијан као виновник љубавних драма и његова "исповест" – Недовољно мотивисана Лучијанова потреба за писањем – Предуг историјат породичне лекарске традиције – Неиздиференцираност казивања у односу на свезнајућег наратора – Веснић као писац бројних врлина и тренутних мана -

Светомир Рајков: Од социјално ангажованог романа до језичке чаролије.

Скоро пола века Рајков је на књижевној сцени искључиво веран прози и свим њеним жанровским могућностима (од цртице и кратке приче до новеле и романа) – Рајков као централна фигура ове књижевности – Утемељивач и родоначелник прозног израза у послератној књижевности Срба и Румунији – Новела "Кад кише почну" као приближавање већим и обухватнијим прозним формама – Краће прозне форме претходе дужим, по неколико прозних књига као окружје сваком новом роману – Сапутници у прози Јова Бељац ("Две радости", 1957) и Лазар Илић ("Приповетке"", 1960) – "Свитање" (1963) први оригинални роман књижевности Срба у Румунији – Неколико крупних новина у домену ауторског рада и у ширем контексту прозног стваралаштва српске народности – Град и радничка средина по први пут у роману: отклон од ситнореалистичког писања о селу – Негативни ликови дати су врло пластично и убедљиво – Појединачни негативни ликови (власник штампарије Алберт, поручник немачког Вермахта Лудвиг Краус, Марјан и сигуранца, провокатор Тодор и др.) – Колективни негативни јунаци (власници штампарија, Албертова породица, злогласна сигуранца...) – Баханалије у Албертовој вили као најуспелија сцена у "Свитању" – "Не тече река куд је текла" повратак сеоској тематици уз богатији језик и колоритније приповедање – Социјалистички преображај села – Морална драма интимног човековог бића и огрешење о комунистички морал – Појединачне судбине и колективни живот села остварују природно јединство – Данак тенденциозности и превеликој отворености става и поруке – "Мотори прогреса" (комунисти) – Паралела са Лазаром Илићем (третман села и проблем колективизације) – Контрасни паралелизам женских ликова (прељубница Мара и агроном Адријана) – Мара као класичан тип путене жене која се одазива својој природи – од статичног лика до динамичког – Адријана као нови тим модерне жене амбициозне, успешне у свом послу, самосвесне... – Безконфликтни завршеци већине Рајковљевих прича – Неколико особенијих епизодних ликова у позадини збивања (Гавра, деда Марко, Баба Стана и баба Вета, Милан Станић и др.) – Појединачне приче, слике или читаве епизоде из краћих проза у романескном контексту (примери и функције) -

“Четворолисна детелина" као круна ауторског рада и једно од најзначајнијих уметничких постигнућа ове литературе – Новости: у модерности књижевног поступка, у сложености и чврстини композиционог склопа, у бројности комплексних и упечатљивих ликова из првог плана (неуротични Милан Прелић, раскошни казивач Драгомир Грујић, млади досељенички пар Јанина-Митру,... по ширини и разноликости банатског поднебља и живота у равници, по лепоти и изворности казивања... – Сличности и разлике са претходним романом "Не тече река куд је текла" – Метафора наслова као централна тема (трагање за људском срећом) – Пратећи мотиви (досељеништво и неприлагођеност) – На који начин се постиже отклон ка модерности (вишеслојност књижевног поступка, посебност временске перспективе, "померена географија" Драгомира Грујића, и сл. – Сагласје ретроспективне и синхроне тачке гледишта (Борис А. Успенски) – Још једном о непоновљивости казивања Д. Грујића – Непоновљиве карактеристичности социјалистичког декора и комунистичког сценарија – Коментаторско уплитање у причу као чест приповедачки манир – Како Рајков у причи "интервенише" и које последице то има на кохерентност и естетску димензију дела – Примери и типологија коментаторских "интервенисања" у причи – Бројност и уметничка оствареност епизодних нарочито женских ликова (Силвија, Леночка...) – Рајков као централна фигура књижевности Срба у Румунији -

Ђока Жупунски: Ругалица власти и глупости

Колебање између новеле и романа – Дефабулација текста као приповедачки поступак – "Димензија језика" и "димензија приче" – Тежиште романа на хуморним и пародијским ефектима – Зашто је основна обликовања конвенција "расута прича" – Ругалица власти и глупости – "Неумрле сеоске приче" – Ко су носиоци ведре "хуморне политике" – Лик Господара – Дух гогољевско-домановићевске хуморно-сатиричне визије – Ко би могао бити Господар и зашто – Госпођа и Господар као успели прототип последњег брачног лара румунских диктатора – Аналогија са Кочићевим "Јазавцем пред судом": сатира према хумору – Господар као средство за забаву" -

Жива Поповић: Комунистичка утопија

Поповић као утопистички писац – Карактеристичне појавности утопијског модела – Соцреализам као "плодно тло" – Дрво као симбол породичне среће и трајања – Идилична патријархалност – Хроника породице Перин ("Кад процветају липе") – Идеализација у служби идеологизације – Каталогизирање светлих страна живота – Стереотипи, клишеи, општа места – Лик Зорана Савића Лончара и бараганска тема – Комунисти као супермени – Зашто Поповићу не полази за пером да напише успео друштвени роман -

Јован Чолаковић: Прича о паровима

Чолаковићева "глад за објављивањем" и "службеници књижевности" – Шта показује ауторова преписка са издавачима и уредницима – Цензура као вишеслојан механизам књижевне погубности – Положај мањинских књижевности у Чаушескуово доба – "Страх од рукописа" као књижевна заоставштина – Шта је, како и колико урадио приређивач Стеван Бугарски – "Размеђа" као брачна драма – Третман ове теме у књижевности Срба у Румунији – Проблем различитости и неусклађености карактера брачних другова – Пренаглашеност моралног става (лик Милана Марковића) – Емоционални тон казивања – Контрасни паралелизам женских ликова (Марија и Милица) – Неусаглашеност брачног пара Петровић – Користољубље као позадина брачног неверства – Хронотип породичне среће – Прича о паровима као прича о троуглу – Пренаглашавање појединости социокултурног реда – Тип новог савременог мушкарца (Емил Петровић) – Војислава Стојановић о Чолаковићу као уметнику -

Стеван Бугарски: "Народу међутим, хоће се приче..."

Естетски укрштај "духа времена" и "духа народа" код Бугарског – Префињени глорификатор народног живота и чуваркућа језика – Поређење са Настасијевићем – Бирана лексика и језичка патња – Међусобни утицаји различитих језичких система – Особености наративног механизма романа “Трајање" (аутор, приповедач, казивачи – "људи-приче") – "Прича-језгро"; лик Кнеза – Специфичности композиционе форме романа – Временска перспектива приповедања – Модел "сећања у сећању" или "приче у причи" – Тема печалбарски живот у контексту српског романа -Промишљање људске судбине – Живи осећај за прошлост -

Чедомир Миленовић: У знаку лирског

Лирика и лиризација као примарне својствености Миленовићева текста – Од нефабуларне психолошке прозе ("Замак без крова") до лирског романа ("Никсице") – Разлике између ова два прозна штива (у језику, у степену лиризације и метафоризације исказа, у тематици, у различитости приповедачеве перспективе, у сентенциозности, у склоности ка филозофирању и поетском уопштавању) – Сличности (јако наглашена етичка усмереност пишчевог става, интензивност лирских и рефлексивних вибрација, "сентиментална носивост" и нарушена "емотивна неутралност", понављање мотива, слика, мисаоних увида и сентенци, дигресивност) – Централни ликови (Миланка и Панта) – Најкомплекснији женски лик у раздобљу романа (1963-1992) – Укљученост теме судбине просте сељанке од њене удаје до смрти у контексту матичне српске књижевности (од Јанка Веселиновића до Драгослава Михаиловића) – Живописност казивања и модел ослобођеног језика – Осетљивост за модернија решења и наративне поступке -

Светозар Марков: Омладински роман, али...

Напомена о спорном ауторству или о жељи да се избегне (још) већи неспоразум -

Иво Мунћан: Снег и много генитивних метафора

"Бесана ноћ" као лирски или новелистички роман – Тема (мајчинска љубав и емоционална везаност сина за мајку) као Мунћанов први знак распознавања – Лирска пренаглашеност основног тона – Сентименталност и разнеженост и њихова нефункционалност – Модел "сећања у сећању" – Мајчина мотивација као психолошки ваљано образложена – Мотив чекања мужа који је нестао у ратном вихору са малим дететом код Миленовића као централни мотив – Шта још везује ову двојицу лиричара у романескном руху (сродна језичка понесеност, пренаглашена жеља за модерношћу, опсесивне метафоре, склоност ка филозофирању ц поетском уопштавању...) – Потреба да се реалистичком приповедању понуде модернији прозни облици као противтежа – Генитивне метафоре као сурогат метафоричности и оптерећење већ довољно назначеном лирском интензитету текста – Поступци карактеристични за поезију у прозном штиву Мунћана – Испразно фразирање о тзв. великим животним истинама – Студентски живот из другог плана у препознатљивој социјалистичкој сценографији.- Карактеристике које Мунћана приближавају модернијим прозним решењима – Која је основна вокација овог аутора и кад он успева и колико -

Миодраг Тодоров: Социјалистички пакао

Тема из "књижевне логорологије" – Комунистички рај и социјалистички пакао (Бараган... – Политичке и идеолошке манипулације – Табу-тема – Трагично искуство као особити доживљајни квалитет – Наративни објективизам и сукцесивност биографски засноване приче – Живојин као комплексни књижевни лик – Троделна структура романа – Три нивоа приповедања (лична, породична и друштвена хроника)- Средишна прича или наративно језгро – Протагонисти и антагонисти – "Опозиција" као противтежа комунистима и колективистима – Живојин као жртва локалног идеолошког обрачуна – Контрасни паралелизам женских ликова – Патријархално-етички тип (Јелена и Иванка) и еротски тип (Катица и Јелица) – Делимични паралелизам породичних прича – Значај и место романа -

Миомир Тодоров: "Народу међутим, хоће се приче"

Жанровска колебања око "Постајања" – Језик и прича као главни јунаци романа – Језик "од приповетке створен" – Лик Томе Клупчета и сродни ликови у српских романсијера (Панта из "Никсица", Драгомир Грујић из "Четворолисне детелине") – Патријархална култура на заласку – Колектива и кооператива као незаобилазне теме тзв. сеоског романа – Етнолошко и етнографско као поштапалице пишчевој визији – Музеј као каталог бивших живота и судбина – Принцип "нема завичаја без обичаја" и његова актуелизација -Доследно изведена линија народног живота и његове раскошне обичајности – Језик као "национална светиња" – Увек између благог хумора и горке меланхолије – На чему се заснива "став приповедања" код Тодорова – Двострука временска перспектива у "Постајању" – Поетска делотворност реализма – Прелаз са лика на лиризацију – Мало позорје типова – Трагичност женских судбина као још једна спона Тодорова са матичном српском литературом и традицијом (Кочић, Станковић... Драгослав Михајловић) – Како се постиже исконско приповедаће и која су основна обележја пишчевог поступка – По чему се Тодоров потврђује као један од водећих књижевника српскохрватског језика у Румунији -

Писци и књиге

Сукоб "Великог времена" и "Мале егзистенције"

Светислав Марковић (1909) Лазар Илић (1914-1982) Славко Веснић (1920) Светомир Рајков (1921) Ђока Жупунски (1932) Жива Поповић (1934-1992) Јован Чолаковић (1935-1980) Стеван Бугарски (1939) Чедомир Миленовић (1940) Светозар Марков (1943) Иво Мунћан (1943) Миодраг Тодоров (1944) Миомир Тодоров (1951)

СВЕТИСЛАВ МАРКОВИЋ (1909) данас је најстарији живи писац књижевности српскохрватског језика у Румунији. Из задате нам перспективе, овај jе аутор несвакидашње људске и књижевне судбине (политички емигрант и др., в. белешку о аутору) што је понајвише условило да његов књижевни рад (поезија, кратка проза и роман) остане изван уобичајене књижевно критичке пажње. Њега нема у "Трајању" Војиславе Стојановић најкомплетнијем прегледу из ове књижевности, о њему нису писали у "Књижевним освртима" и "Критичким огледима" Небојша Поповић и Живко Милин... Срећом има га бар у "Хронологијама објављених књига на српскохрватском језику у СР Румунији". Наравно има га под разним псеудонимима (поезију је потписивао са Горчило Митровић, прозу као Светислав Марковић а преводе са С. Николић) још од далеке и трагичне 1948. године (политички најподмуклије у контексту међународног социјалистичког покрета) када је дебитовао са ангажованом лириком "у духу времена и директива".

Свој први и једини роман "Увиђај" објавио је 1970. године у 61. години живота и то је уједно један од првих романа на српскохрватском језику у Румунији. (Пре њега појавило се 1963. године једино "Свитање" Светомира Рајкова).

Већ и сам наслов ("Увиђај") нетипичан је у контексту литературе о којој говоримо. У питању је појам из правних наука (тачније термин из кривично-процесног права) који би се могао дефинисати као."истражна радња која се предузима када је за утврђивање или разјашњење какве важне чињенице потребно непосредно опажање... Предмет увиђаја могу бити места, предмети и лица..." ("Приручник за полагање правосудног испита", Београд 1987. стр. 1470.) Ово задржавање на наслову и на његовом правном аспекту није без основа јер се у формално-композиционом смислу овај роман може третирати као тзв. "роман тајне". "Увиђај" сходно томе почиње као криминалистички роман – загонетком. Ко је убијен и ко је убица – треба одгонетнути. Та, полазна пропозиција "романа тајне" је испоштована. Роман се отвара проналаском леша на левој обали Дунава и увиђајем надлежних лица. Одмах се намећу појединости које траже одговор ("Зашто је леш свучен? Да ли је у питању самоубиство или је тело бачено у реку да се отклоне трагови и сумња? Ако је посреди злочин, зашто се не примећују никакви знаци насиља или борбе на лешу ? Да ли је злочин извршен на суву, или је смрт наступила у реци ?" /5/: читава "шума нагађања" одмах на почетку.

У уводној белешци која није графички наглашена у односу на текст што следи сазнајемо још и то да је убијени човек "свлачен мртав" али разлог остаје непознат. Ту је и магла која омета увиђај а појачава загонетност. Још једна конвенција оваквог типа прозе...

Од малобројних пронађених ствари издваја се један "рукопис од две стотине седамдесет страна". Читања се прихватио иследник...

На крају књиге налази се запис који је очигледан наставак уводне белешке где сазнајемо да је иследник за два дана прочитао рукопис од "две стотине седамдесет девет страница", а да "није сазнао ни јоту више о стварима које су биле значајне по истрагу" (281). Следи пишчев закључак као извесно оправдање иследнику за уложени труд и изгубљено време: "али се зато пред њим, као на филмској траци, одвио читав један живот. И не само један..." (281).

Марковић се овде очито користи техником "пронађеног рукописа". Међутим, пронађени рукопис не разрешава загонетку са почетка. Напротив, још је више увећава...

Уобичајено је такође (у романима овога типа) након уводне белешке и постављања загонетке да се у начину њеног решавања подразумева двоструко кретање радње, две временске перспективе: ка прошлости (евокација и реконструкција) у којој се догодио загонетни чин и ка будућности (пројекција) која треба да донесе разрешење загонетке. Код Марковића радња се одвија само на релацији прошлост-будућност (само једна перспектива), односно од једне временске тачке (мајски преврат 1903. у Србији) па до времена удеса (негде по ослобођењу, по окончању другог светског рата – без ближег одређења).

То, у извесном смислу, непоклапање, директно не кореспондирање задате загонетке са оним што у пронађеном рукопису сазнајемо значи извесно изневеравање обрасца "романа тајне" испада да је тај "криминалистички оквир" добрим делом излишан јер, видимо, не функционише у складу са захтевом овог романескног типа.

Показује се као нетипично и Марковићево третирање простора. Наиме, у већине овдашњих романописаца радња се одвија на територији данашње Румуније, а само изузетно ретко и шире, у другим државама и крајевима. Код Веснића нпр. у роману "Путеви и даљине" има неких епизода (са почетка романа углавном) које се одвијају у нашим крајевима, код Рајкова у "Четворолисној детелини" јунак Драгомир Грујић прича о свом заробљеништву у Русији и печалби у Америци, код Бугарског у "Трајању" имамо неколико узбудљивих секвенци из "американског живота" и то је скоро све... У "Увиђају" се знатан део хронике породице Ристић одвија у Србији (Београд, Земун, Панчево, погранична села...).

Стари Београд, онај који нам је знан још са старих репродукција, са ретких пожутелих фотографија, из прашњавих књига, у поглављу "Сазревање" (први од четири дела "пронађеног рукописа") осетним је присутан, са препознатљивим и живописним дахом великоварошког живота (тргови, пијаце, периферија, кафане). Ево једног одломка који почиње успелим дочаравањем амбијента што се неосетно "стапа" са оживљавањем једног аутентичног социјално-политичког миљеа (мисли се на мајски преврат 1903. године и пад Обреновића).

"... Калемегдан сав оживео. Озеленео сваки грм и чисто задивљао од набујалости. Процвале дивљаке. Цео Београд беше изашао, беспослен, парадан и бучан, сав у сунцу. Топло је, па се могу збацити одела и хаљине, кафанског воња. Ведро, да ти душа пева. Шева се устремила на тврђаву, па као куршум слеће на савезки кеј да тамо прочепрка, нађе зрно зоби и узлети са њим.

Кривудаве путање шеталишта пуне су пролазника. Не могу клупе да приме све шетаче. Поседали по столицама униформисани људи. Бљеште им сабље и чизме разбацано по стази. Осилили се официри, много се о томе говори. Пишу анонимна писма господару. Прете му. Зна се и ко је сковао заверу. Само се у њу није озбиљно поверовало. Бар до сада не". (18-19).

(У белешци коју је аутор дао за потребе рада на "Лексикону српских писаца у Румунији" указује се на аутобиографски карактер дела, као и на бројна поклапања са пишчевом животном путањом.)

"Пронађени рукопис" има четири дела "Сазревање", "Промене", "Малеш" и "Бура". Уочљиво је да је један дао насловљен именом јунака (Малеш) чиме се најмлађи Ристићев син извлачи у први план"и поставља као централни лик. Малешев живот се прати од рођења и то детаљно, са мноштвом често неселективно одабраних момената и ситуација, а као лик он се у роману јавља готово на самом почетку (од 30-те странице) и присутан је мање или више у "оси догађајности" породичне хронике до завршних редова "Увиђаја". И он је, као и све мушке главе породице Ристић (отац Милан Ристић, синови Недељко и Малеш), симпатизер, учесник и помагач напредних друштвених снага, али њега нешто друго као лик издваја – извесна уметничка црта, нешто што ће му изменити судбину. Од слуге и шегрта до студија у Текелијануму дуг и кривудав пут. Малеш је морао да реши дилему: или да се посвети уметности или да остане физички радник и сваштар целог века. Прва одлика сели га у Будимпешту где нам писац бројним и често необичним ликовима (најизразитији је Магач) знатно проширује и онако бројну (око стотину) галерију ликова.

Када је већ реч о бројности ликова очигледно је присутна пишчева намера да у сагласју са великим и будним "социолошким оком" што потпуније да социјално-друштвену позадину па му је најзахвалније и најједноставније да мноштвом ликом такав утисак произведе. Врло често и најситнији повод је довољан да се одмах животна прича "распреда". Нпр. епизода и учитељу Старежу, па о његовом ученику Лазару Недоучину и сл. Могао би се пишчев поступак издашног "расипања" главне приче свести на следеће: уведени лик је "алиби" за нову причу. Рецимо уводи се "бочни" лик (Младен Поморишац) и његова се сторија износи уз обиље појединости. Следи "упад" још једног лика "по рођачкој" тј. "крвној линији" на нивоу карактеризације (портрета), а потом се породична прича "захуктава" "придошлицама" (Младенов отац Коста, па стриц Тоша...). Наравно да је континуираност приче (оваквим и сличним) "бочним" причама и ликовима угрожена. Срећом аутор не претерује (узгредности га ипак не одвлаче) јер темпорална раван романа (обухват већи од пола века) налаже динамичнији фабулативни ток.

Имајући у виду временску димензију Марковићевог дела могло би се закључити да роман варира тему сукоба "великог времена" (ратови и светска збивања) и "мале егзистенције" (породична и појединачне судбине). Историјски догађаји који су у позадини почесто директно утичу на судбине јунака. Тако, нпр. мајски преврат 1903. године одређује даљи животни пут Милана Ристића, главе породице (бекство и принудни одлазак), други светски рат исувише се сплео са судбинама Ристићевих синова и њихових породица... У том смислу наводимо два вида историјске евокације, један готово анегдотичан и други неуобичајен у својој реалистичности.

Први: "Ми можемо појести Србију за ручак? – говорио је сусед још на почетку рата. Међутим није тако испало. Две године се Србија опирала царевини. Са суседом је Ристић друкчије разговарао неголи са својим пријатељем Тошом рударом.

- Знаш ли ти, комшија, како изгледа гргеч ? То је мала риба – говорио је Ристић озбиљно. -С бодљама на леђима.

- Знам – рече сусед.

- Е видиш, Србија има онакве исте бодље, као гргеч. Ко почне да је гута, удавиће се." (84-85).

И други вид историјске евокације: "То су биле јединице набујале од костолачких рудара, пожаревачких робијаша који су издржавали политичке казне, београдских студената, хомољских чобана и кладовских ложача. Било је и девојака у панталонама. Њима је тешко било одредити занимање, Можда су биле учитељице. Ко то зна." (235).

Приметно је код Марковића да при уопштавању не идеализује већ ефектно и врло "убојито" идеологизује. Наравно, настојећи да идеологизацијом превише не оптерети текст и причу. Писац се зато углавном повукао из нарације претварајући се у приређивача "рукописа" и то имплицитног. Аутор више успева кад је (као у неколико наведених примера) иронични опсерватор који коментарише и чињенице а мање кад исувише благонаклоно држи линију својих јунака.

Што се тиче женских ликова, они су код Светислава Марковића ипак у другом плану и дати су углавном уобичајено, без посебног индивидуализирања и психолошког подцртавања. Донекле "одскачу" Ирина, Малешева љубав која неочекивано умире и, нарочито, посве епизодан лик баба Драгиње, Младенове мајке која се након бесмислене погибије свог сина пркосно окреће безумљу војне силе "тражећи правду" или бар разумевање за свој матерински непребол...

А сад погледајмо још једном крај романа који је доста особен а кључно је место књиге јер се директно бави основном / полазном "криминалистичком" загонетком. Одмах пада у очи знатно временско убрзање. Готово да нема приче, само низање чињеница и свођење на оне податке који су у функцији заокружења приче прича. Долази до сусрета браће.

"Што ми ниси задржао сина кад је полазио од тебе?" (280).

Малешу jе било тешко и мучно да се правда и објашњава пред Недељком па је непотребно примио на себе кривицу идући дотле да крајње резигнирано изјављује да му се једино може замерити што је остао жив... Брат му погођен, збуњен и поражен остаје без речи...

Пронађени леш може бити (има назначену психолошку мотивацију) не само Малешев већ и Недељков. Можда је посреди и обрачун, братоубилаштво, као и толико пута у српској и румунској историји...

(Имајући шири увид у аутобиографске податке које су Октавија Недељку и Миле Томић прикупили за "Лексикон српских писаца у Румунији" пронашли смо податак да Марковић свој текст "Девичанске очи" (I и III) из објављене књиге "На планини и испод планине" (Букурешт 1985) сматра "минироманом". Међутим, није било реалних основа за овакву пишчеву опаску тако да нисмо поменути корпус текстова могли укључити у ово разматрање.)

Сеоски приповедач старог кова

У првом таласу писаца које сматрамо зачетницима књижевности на српскохрватском језику у Румунији, у континуитету који траје и дана данас, уз ЛАЗАРА ИЛИЋА (1914-1982) присутни су још и Владимир Чоков, Светомир Рајков, Славко Веснић, Јова Бељац, Славољуб Лалић, Љуба Бачки, Божидар Керпенишан (помињемо само најистакнутије).

Након ангажоване лирике у првим послератним годинама и неколико објављених збирки ("Изабране песме", 1955 и "Путем октобра", 1957). Илић 1960. године започиње приповедачки рад (од цртица и кратке прозе до разуђених приповедака и новела типа "Бурна ноћ"), да би се на завршетку животног пута огледао и у најразвијенијој епској форми – роману.

Када је реч о целокупном прозном стваралаштву овога писца које обухвата један роман ("Жеља", 1981) и неколико књига приповедака и кратке прозе, лако је уочљива присна везаност за банатско село и његове актуелне друштвене проблеме (колективизација и социјалистички преображај села, у првом реду и у првом плану), као и то да је аутор "Жеље" несумњиви баштиник добро нам знаног традиционалног реалистичког приповедања које карактерише готово антејска приврженост земљи и сеоском животу, етнографска фактографија и личности углавном једнодимензионалне, без дубље психолошке изнијансираности и чвршће мотивације; пренаглашеност социјалне позадине на рачун индивидуализације ликова м сл. Није такође тешко не видети да је роман писан са јасном намером (писац је и критичар и судија) да се да неприкривена подршка новим друштвеним мерама и да се критички прикаже отпор колективизацији, па се овај друштвени роман приближава тзв. тенденциозном или роману са тезом, јер је уплив публицистичко-репортажног толики и такав да прети да сасвим потисне уметничко или да га бар маргинализује у односу на тоталитет дела.

"Могло би се рећи да је роман преидеологизиран, са црно-белим третманом ликова. Са једне стране (у гро плану) главни ликови су челни људи, највиђенији појединци, најчешће "руководећи и стручни кадар" Партије и кооперативе (Стојан, инжењер агрономије и потпредседник кооперативе, Михај Оанча, партијски челник, Костика, председник кооперативе те најближи сарадници Морару и Јонашка...), а са друге они који не иду "кооперативним путем", као директни опонентни "носиоцима идеолошке непогрешивости". Наравно да су ови други заклети непријатељи "кооперативне демократије" засебан свет: удружују се, окупљују, роваре... пију, пију... Међутим, ликови су се отели испод пишчевог скалпела те се и поред обиља тамних и црних тонова доимају уметнички најуспелији. У том смислу нетипичан је животни пут Угљеше Јекића. Кад је осетио да ће бити задруга, распродао је земљу, деци купио станове у вароши, нашао сиромашка да му јефтино баштовани и, наравно, остао је по страни од кооперативе и чини све да спречи прокопавање канала и одвод воде са свог плаца. Ангажује Воштинаруа (још необичнији лик), узда се у кума, алкохоличара Обрада Перића... Разуме се, канал је прокопан, деца су крајње незахвална и не примају у свој комфор оца и мајку: као да је и овде аутор једносмерно (и пристрасној затамнио до краја!

Илићев однос према негативним ликовима можемо илустровати и примером знатнијег нарушавања основног фабулативног тока. Немотивисано се прекида озбиљан дијалог око перспективе кооперативе упадицом о судбини Јекића, Обрада Перића и Воштинаруа ("црнци" су комплетни!" мада смо већ раније чули да се упокојио (Бог да му алкохол прости!), а о Јекићу се већ толико нагомилало да је његова прича већ увелико била "потрошена"; слично је било и са Воштинаруом...

Овај последњи (Воштинару) модерније је конципиран лик, тип што очито не припада сеоској средини, вечити студент и протува, срцеломац и скитница, колико користољубив толико осветољубив... Његов удео у динамици основног фабулативног тока је знатан и драгоцен...

Уочена карактеристика – да и поред пренаглашености негативних својстава негативни ликови делују убедљивије, реалистичније од оних што су "пишчев адут" и чију "страну" писац непрестано (мање или више прикривеној држи. Та особина присутна је и код других писаца. Драстичан пример у том погледу имали смо у првом роману српске књижевности у Румунији "Свитање" Светомира Рајкова где је уметнички најсугестивнији лик озлоглашеног власника штампарије Алберта...

Погледајмо сад како Илић приказује "руководећи и стручни кадар". Писац углавном настоји да одмах да понајвише оних црта и података што директно одређују личности. Нема даље развојности лика и по томе су они статични а не динамични ликови што иде на уштрб захтева реалистичке књижевности која се понајвише ослања на развијену фабулу и динамичне ликове.

Одређење према "руководећему кадру" духовито се показује у једној опасци сеоског кнеза Саве Поповића кога не треба бркати са једним другим "партијским човеком" Савом Поповићем.

"А ти, друже Стојане, данас славиш због кише?

Него, да се ви ове године нисте одвише загњурили у крупне послове, па да у њима потонете ?" (169).

Или: "Зграда за стручњаке расте брзином пужа" (162).

И када је реч о Стојану Николићу (главни јунак романа) могућ је приговор да је лик недовољно индивидуализиран. Као да га је писац, као и сваког дошљака (и Мораруа, такође), осудио да стрпљиво и предано даноноћно ради, да се радом доказује, да интимни живот потпуно подређује кооперативи, да стиче симпатије мештана, да живи за задругом и да ту, у селу, остане заснивајући породицу... Уопште узев, тема породичног живота једна је од најчешћих Илићевих прозних преокупација (од цртица до овог романа) што показује и Небојша Поповић у "Књижевним освртима" поводом приповедачких књига овог писца ("култ породице је неприкосновен" /35/; "Он се бави породицом, младим супружницима који ступају у брак. Сликајући породицу у настајању, писац је тежио да изнесе конфликтна стања..."/34/). Стојан је на путу да се ожени (Константина) али искрсава "странпутица" (Софија). Наравно да се ту мотив породичног живота комбинује са мотивом љубави. Могло би се чак рећи да је мотив љубави готово опсесивна тема "Жеље". Присутно је неколико љубавних прича и неколико љубавних парова. Константина – Стојан, Стојан – Софија, Софија – Воштинару, Софија – Јонашку, Софија – Морару... Са изузетком нешто изразитијих наговештаја чулности и еротике у пару Софија – Воштинару сви остали љубавни односи дати су крајње уздржано и круто и самим тим доста бледо и неубедљиво...

У "Жељи" чак и руководиоци знају за "људске слабости". Тако је Стојан неко време "слаб" према Софији, девојци вреле крви која воли помало да "шара" и чијем шарму и женствености подлежу и Воштинару, и Јонашку, и Морару... Овај последњи (Морару) "слаб" је и на "критику": поцрвени и дрхти као каква шипарица која не води довољно рачуна о телацима већ маше марамицом по путу, такође читамо код Илића и не чини нам се нарочито реалистично. Напротив...

А сад чујмо како партијски секретар реагује кад се "код неких добрих млекуша смањује удој млека" :

"Морару ћути. Зна да на Михајево питање мора одговорити директно. Па рече: – Због журбе, не рукује се прописно апаратима за електричну мужу па се из вимена не измузује све млеко. То непомужено млеко после се просипа по простирци. – Ух, бога им њиног! – узвикну Михај кроза зубе. Дакле, то је разлог. Па поучи их, али и припрети да ће ђаво однети све оне због којих губимо млеко. Ви стручњаци морате се још више бринути да се добро и савесно ради, а то се најбоље постиже сталном и строгом контролом. Партијски биро ће такође предузети мере против оних чланова Партије који се недовољно залажу. Чујеш ли ме, друже Крачуне? Да, да... ако ове речи ниси упамтио, унеси их у бригадирску бележницу. И не само ти... Сви редом, без обзира ко је." (159). Писац закључује да је у "оштром и критичком тону настављен овај користан разговор". (160).

А сад погледајмо једног обичног кооператора (Александар Поповић) да бисмо Илића показали у правом светлу.

"Тром човек, набрана лица и благих сивих очију, је на скуповима обично ћутао". (142).

Овде Илић карактеризацију лика остварују укрштањем два нивоа опсервације: спољашњи ("на скуповима је обично ћутао") са унутрашњим портретисањем. Међутим, врло брзо (изостаје права мотивација) спољашња карактеризација се битно мења: Поповић све чешће на скуповима говори, иницијатор је, питалац, подносилац предлога...

Од челних људи најзанимљивије је постављен лик Костакеа, председника кооперативе. Мимо реалистичке навике већина овдашњих романописаца да одмах по увођењу лика заустављају (или прекидају) фабулативни ток да би нашироко и надугачко представили нови лик често темпоралном вертикалом силазећи у његову генеалогију (принцип "од деде до унука" – нпр. код Веснића, Рајкова, Марковића...). Лазар Илић неочекивано овако важног носиоца најпрогресивнијих идеја слика и карактерише успут. Од спољашњег лика знамо понешто (кашљуца, болешљив, телесно слаб) а све остало открива се од ситуације до ситуације, од прилике до прилике, корак по корак али тако ненаметљиво и дискретно да је ипак (срећом) успео да одоли да нам Костикину "животну причу" не исприча до краја.

Илић је успешан као описивач природних појава што је још једна врлина баштињена из реалистичке традиције где је то готово једна од неписаних прозних конвенција па је Илић као "следбеник старих" у неколико наврата своју колористичку склоност достојно потврдио

"Искидан зубима ваздушних струја, облак се разби у облачиће који су лутали по плавом небу, а по мокрој се земљи ускомешаше њихове сенке." (168).

Још је изразитија модернизација описа у следећем примеру :

"Чак ни муње нису палиле своје жмигавце. Није се чула ни грмљавина, као да је облак јалов и нем." (174).

Остаје утисак да је овај романописац као поштовалац и следбеник велике традиције реалистичке књижевности недовољно искористио своје оптималне могућности (нпр. муњевиту карактеризацију лика у свега неколико потеза или, пак, свој дар за дескрипцију) па је са испољеним склоностима и оствареним дометима остао на пола пута. Ако се изузму "ванестетски упливи" (ирационални страх од "диктаторске чизме" и недаћа социјалистичке диктатуре) којима су знатан данак дали безмало сви писци српске народности у Румунији овај је "приповедач у души" остао бескрајно одан својој љубави за сељачки свет и природно општење са завичајним банатским поднебљем.

Традиционално и модерно

СЛАВКО ВЕСНИЋ (1920) је најплоднији писац књижевности српскохрватског језика у Румунији.[1] У основи његовог приповедања лежи реалистички модел приповедања који се "ремети", усложњава и обогаћује искуствима модерне прозе. Приповедачки видокруг Веснићев је несумњиво најшири а у тематско-мотивском погледу најразноврснији. Уочљиво је да "Замагљене обале" (1976) и "Оде лето" (1988) афирмишу овог романсијера као заговорника модернијих прозних решења и сензибилног приповедача осетљивог на проблеме и аспекте савременог живота, док је у "Траговима по снегу" (1982), у "Исходним данима" (1984) и у "Путевима и даљинама" (1986) баштиник традиције реалистичке прозе, писац који иде за "добрим старим узорима".

Од модела које Веснић користи најприсутнија је хроника или "повест о породици" ("Трагови по снегу" и " Путеви и даљине"), затим се писац служи стратегијом пронађеног рукописа, техником која је као наговештај постмодернистичких поетичких настојања врло честа у матичној српској књижевности (Пекић, Киш, Селимовић, Ковач, Павић...) о чему зналачки пише Александар Јерков у студији "Од модернизма до постмодерне";[2] техником којом је изведен роман "Замагљене обале". У "оде лето" писац убедљиво показује могућности омладинског романа.

Упркос разноликости приповедачких поступака и разлика у "ставу приповедања" неке се заједничке црте могу уочити у целокупном романсијерском опусу Славка Веснића.

Прво, специфичан језик

И сам осећајући посебност своје језичке политике аутор је у већини својих романа понудио речник страних ц мање познатих речи и израза одакле је врло очигледно да је у питању "разнобојна језичка чаролија" (мешавина дијалекатских и локалних говора са језичким благом румунског, немачког и мађарског језика)! Вишенационалност карактеристична за Банат код Веснића има свој изразит и препознатљив језички именитељ. У том смислу треба разумети говор овог писца оптерећен туђицама, фонетским одступањима и другим променама у језичкој и граматичкој сфери. Понекад се све то појачава и шатровачким говором.

Друго, изузетно велик број упечатљивих епизодних и женских ликова.

Атипичност споредних и нарочито женских ликова за разлику од типично реалистичких ликова који су као главни носиоци радње и главни јунаци (најчешће) извучени у први план. То иде уз чињеницу да је Веснић приповедач епске вокације и широког захвата, као што су нпр. Рајков или, у нешто мање израженом степену и Светислав Марковић у "Увиђају" или Лазар Илић у "Жељи"..., за разлику од Мунћана, Чолаковића, Миленовића, Бугарског код којих је лик као један од три основна структурна елемента сваке епске форме[3] камерније конципиран па је бројност ликова контролисана и сведена на нужни минимум. У третману женских ликова овдашњи романсијери (и овај такође) прибегавају понајпре реалистичкој типизацији и карактерологији и за њих је, као по неписаном правилу, "резервисана" позадина збивања или "реп догађајности". Частан и уметнички посве релевантан изузетак представљају романи "Никсице" Ч. Миленовића и "Оде лето", последњи објављени роман С. Веснића где су јунакиње и њихове емоционалности и судбине у фокусу приповедачеве пажње. У "Оде лето" аутор даје досад најкомплекснији лик модерне еманциповане и еротски и морално ослобођене младе жене (Оливија) везане за градску средину као и лик шипарице Милице који је и поред преиспољене наивности усамљена приповедачка фигура у романескном свету српских писаца у Румунији. На својствености епизодних и женских ликова још ћемо указивати при говору о појединачним делима овог аутора.

Треће, коментаторски дискурс

Писац се повремено умеша у причу и обавештава нас о даљем току догађаја или о исходу или последици неких поступака и сл. Међутим, коментаторски дискурс код Веснића не достиже поетичку тежину јер "упади" у причу почесто укидају читалачки ужитак, нарочито кад их прати једнолинијска фабула. Као симптом приповедач свог свезнања тумачење унапред (Vorausdeutung) не мора бити само по себи мана. Волфганг Кајзер у прилог ове стилске црте или технике даје и одговарајући теоријску аргументацију.[4]

Четврто, свезнајући приповедач

У вези и спрези са коментаторским дискурсом је и позиција свезнајућег приповедача. Имајући у виду да је Веснићев приповедач готово редовно ауторски приповедач који саопштава читаву причу романа упућујемо на "Оде лето" где је ова врста приповедача још у експозицији романа посебно наглашена. Свезнајући приповедач је најчешћа врста субјекта приповедања код овог писца. Појављујући се још и два типа приповедача и то непоуздани и драматизовани. (...)

Роману "Замагљене обале" (1976) претходиле су "Приповетке" (1967) као прозна објава већ афирмисаног песника,[5] где је у неколико дужих и развијенијих прозних текстова ("Јубилеј", "Поп Средоје", "Освета", "Буђење".) Веснић испољио типично реалистичке црте које ће остати непролазно својство његовог прозног писма у већој или мањој мери. Међутим, "Замагљене обале" су донеле један модернији концепт. Паралелне приче и техника пронађеног рукописа (дневници, записи магнетофонске траке и сл.) довеле су до најдаљих померања у односу на традиционални роман, како исправно примећује Небојша Поповић,[6] један од најревноснијих тумача прозе.

Веснић уводи лик писца (Бора) као тип несхваћеног интелектуалца који не налази заједнички језик са амбициозном супругом покушавајући да преласком у село пронађе инспирацију и превазиђе породичну кризу. Нетипичан је и лик Мије који има доследно оцртан психолошки профил. Можемо га пратити (лик) на два плана. Из бележнице (дневнички записи) и поступака. У првом је случају интелектуалнија и особенија док су јој поступци и реакције типично женске. Након покушаја да мужа одврати од пијанчења, пада и прељубништва (студенткиња Зора) она, повређене сујете из освете завршава у загрљају другог мушкарца (доктор Добреску).... Иначе, брачне и породичне кризе су једна од најчешћих тема овдашњих романсијера која се, поред Веснића, очитује изразитије и у романима Рајкова ("Не тече река куд је текла" и "Четворолисна детелина"), Миленовића ("Замак без крова") Чолаковића ("Размеђа") и Миодрага Тодорова ("Сновиђење").

"Трагови по снегу" (1982) су породична хроника изведена техником паралелне приче. Једна која се тек одвија и једна што нам се, у временским сажимањима, приповеда. Аутор је чак и графички назначио другачијим типом слова, мада су оне више но очигледно по много чему различите и различито попричане. Неколико недеља спрам пола века (посматрамо ли временски план), јасно је да то налаже два начина излагања.

За разлику од првог романа где је сеоски живот дат у позадини емотивних потреса и неспоразума главних ликова и њихове глади за љубављу овде је сеоски живот банатски у првом плану. Успон и пад једне породице – тема литерарно готово потрошена.

Језик ововремен. Наратор је очито образован али је добар познавалац живота, времена и прилика о којима говори. То се види у живим појединостима, у описима послова, у лексици (гдегде и по која реч из прохујалих времена зазвучи посве аутентичној.

"Повест о Славишинима" (поднаслов романа) сазнајемо из Даниловог причања Невенки. Међутим, њена прича је на неколико страница а његова на три стотине! Крајње је немотивисано да Данило уместо приче о оцу приповеда повест целе породице. И то само да би се решио море(?!) што је премало за мотивацијску позадину приче...

Коментаторско понегде читамо као уплив јефтиног социологизирања што оптерећује текст и представља мали искорак из прозног ткива. Истини за вољу таква места су доста ретка али је несумњиво да су на уштрб естетског учинка текста и његове књижевне уверљивости. Ево једног одломка који потврђује како Веснић као расан приповедач ипак понегде подлеже "дечјим болестима" реалистичког модела вулгарној социологизацији и извесном механицизму и поједностављеностима на мотивацијском плану на што смо већ указали).

"Ту је нешто погрешио стари Мориц, или је пак отац његов наук преиначио по своме. Није га научио оном дубљем поимању злата као новца, као вредности; није га научио да новац, издвојено од његове обичне, да не кажемо баналне функције, јесте новац само ако доноси новац. Не треба заборавити да се ради о периоду између два рата, о општим постулатима кретања ондашњег друштва, што он са Мориц током свог не баш кратког живота, никада није заборављао" (65). Очигледно да оваква и слична уопштавања одударају од лексике књиге знатно више но туђице и жаргонизми којих у овој књизи има поприлично. Међутим, те и сличне неравнине нису препрека кретању приче / прича.

У слици послератног села (прва деценија након другог светског рата) роман изненађује успелим приказом кооперативе и колективизације као једне големе невоље, приказом датим оштријим, реским тоновима. Тиме је аутор (уз Миленовића у "Замку...") направио највећи отклон од доста идеализоване (читај идеологизоване) слике карактеристичне за један број романописаца, у првом реду за Лазара Илића и Живу Поповића.

На плану ликова најзанимљивији су епизодни ликови Морица, превејаног јеврејског трговца и Циганке Миранде. Лик Озрена који је у првом плану у експозицији и првом делу романа доста је поједностављен и неубедљив. Тек од последњег порока (пиће) он постаје пластичнији, пунији и готово да достиже пуну трагичност и људски сјај.

Разрешење романа је доста карактеристично за Веснићев поступак: неизвесност или прекид у причи. У "Траговима..." довршава се само прича о Озрену. Данило и Невенка остају као нова или тек наговештена прича...

"Исходни дани" (1984) показују да је пишчева визија углавном потчињена унапред задатој реалности, почесто идеолошки пренаглашеној. То је најуочљивије у неколико одређујућих момената пишчевог избора.

Прво, 1944. година, крај рата и ослобођење од немачке фашистичке чизме (Букурешт и банатско село).

Друго, лик Ханса Југерта, (поручник С. Д. трупа са специјалном наменом) и, на другом полу, Алимпија Маргановића (почео као "рацко пашче", као "слушче за све и свашта" да би се развио у "здрафо пистрог слугу"... до рехабилитованог поднаредника авијације) и Михаја Поенаруа (румунског земљака и колеге Алимпијевог).

Треће, вишенационално село са повише Немаца у тренутку слома фашизма у Румунији, по њих, "историјски незахвалном часу".

У овако назначеном контексту писац је прибегао изнуђеном "унутрашњем идеолошком диктату" тако да је лик есесовца непрестано сликао све тамнијим нијансама настојећи да за његову атавистичку слепу мржњу према Србима (Алимпије је један од њих) нађе и додатну мотивацију (боравак на ратишту у Југославији). Мотивација лика је иначе двострука: расна мржња (1) и завист и ривалство око девојке (2). На крају неминовно долази до (идеолошког) обрачуна и праве поплаве крви. И овде се роман завршава неизвесношћу о даљој судбини главног јунака. Остављамо га у коми. Такође, као и у "Траговима..." писац нам наговештава даљи ток радње и исход. У једном драмски интензивираном моменту каже се да ће Михај Алимпију спасити живот чиме се читалачка драж неизвесности приче знатно умањује.

"Путеви и даљине" (1986) су Веснићев повратак већ испробаном обрасцу "повести о породици" (имали смо га у "Траговима...") с тим што је овде просторна и временска димензија још шира и изразитија. Роман се отвара периодом Турске на заласку (осамдесете године прошлог века) а окончава надомак наших дана. Занимљиво је да се експозиција романа збива ван граница Румуније (у овдашњих романсијера то није тако чест случај) у југословенским крајевима, у дунавском приобаљу.

Основна "повест" је донекле проширена и "бочним" причама нпр. о деда Илији, Перићима, Дитеру, Марлени, Готлибу... И, наравно, увек где се животни пут неког од Веснићевих јунака укршта са новим ликовима ту је чвор, ту је прекид основног фабулативног тока, ту се угнезди нова прича која појашњава основни ток или логичко-мотивацијску мрежу чвршће заснива.

У композиционом погледу писац је понудио новост да се свако од шеснаест поглавља насловљује (најчешће именом неког од ликова: Јаким, Деда Илија, Матеј, Лера, Марилена... и с.) чиме је хтео да укаже на извесну заокруженост, самодовољност епизода, да се бар донекле приближи структури карактеристичној за приповетку... Залуд, и поред тога од типично реалистичког модела најмањи је отклон учинио. И сувише је остао веран традиционалном реалистичком узор-обрасцу не настојећи да га усложни, модернизује, наруши, доведе у питање...

Последњи објављени роман Славка Веснића "Оде лето" (1988) опет је покушај модернизације прозне структуре и знатна новост у романсијерском опусу и поступку овог аутора.

Веснић се приклонио тзв. омладинском роману који је понајмање коришћен модел у прози српске народности у Румунији. Несрећно и невешто му је пришао једино Светозар Марков у роману "Пета страна света" (1987).[7] Иначе, у матичној српској књижевности традиција овог типа романа није тако велика, на шта указује и Јован Деретић у инспиративној студији "Српски роман 1800-1950" (Београд 1981). Родоначелником се може сматрати роман Бранимира Ћосића "Врзино коло" (1925) где је, као и код Веснића, присутна тема летовања (тамо млади Београђани летују у Дубровнику, а овде Букурештани у Констанци).

Врлина овог романа је и та да је он најближи сензибилитету и животним проблемима младих у градским срединама (радња се углавном одиграва у Темишвару, Букурешту, Констанци) и да временски сеже до осамдесетих година готово се примичући времену писања!

Значај овог дела је и у томе што на сцену изводи женске ликове и "женске приче", оно што је у овдашњих романсијера (и код самог Веснића) било узгредност, споредност, "зачин", позадина, фон... Овде се галерија упечатљивих женских ликова (Циганка Миранда из "Трагова..." Марлена из "Путева...") употпуњује ликовима Оливије и Милице, од којих овај први даје путену жену и њене брачне (мање) и ванбрачне (више) авантуре и хирове, а други (лик Милице) доноси тип лаковерне емотивне шипарице на уласку у "тајанства чулности".

Значајна је новост остварена и на композиционом плану. Роман има три "исповести" (Оливија", "Оде лето" и "Окаснела исповест") од којих прве две доносе "женске приче" а трећу казује Лучијан, актер и једне и друге љубавне сторије. Прве две целине углавном теку као независне приче, до пред сам крај другог дела кад се открива да Миличин изабраник и прва љубав Лучијан из прве "исповести" има своју Офи... Сасвим оправдано писац трећу "исповест" посвећује Лучијану као виновнику љубавних драма. Опет је прича казана у првом лицу чиме се овај роман може третирати као роман у првом лицу једнине.[ 8] Завршно поглавље романа је најмање успела целина јер нас писац безразложно затрпава непотребним причама из историјата Лучијанове породице где је лекарска традиција једина занимљивост у реалистичкој причи. И сам аутор осетивши "опирање грађе", као и то да му прича измиче, прибегава једном помало неочекиваним решењу да обесни младић почиње да пише (зашто остаје недовољно мотивисано!) нешто попут породичне хронике. Како графички није наглашено нити издвојено изношење актуелних догађаја од минулих, нити је језички издиференцирано у односу на свезнајућег наратора не постиже онај ефекат који је поступак подразумевао.

Тренутак је да се каже нешто и о позицији наратора у овом роману будући да је она наглашенија но у другим пишчевим делима о којима је овде било речи. Причу започиње неименовани наратор који о себи износи бројне чињенице које немају никаквог утицаја на радњу, а потом се постепено сасвим "изгубио" / "истопио" у причи. Сазнајемо најпре да је "син сиромашног железничког скретничара на једној споредној линији јужног Барагана" (стр. 5) а потом, као узгред, помиње "свој лични случај[9] да би се више посветио" изношењу "случаја једне особе из мог села, који се битно разликује од мога" (6). О приповедачевом "случају" ни слово више, изузев чињенице да је код оца главне јунакиње радио као дечачић на " помоћним пословима" при подизању куће (опет посве неважно и без икакве везе са причом и утицаја на њу!). Такође, ту су и "обавештења о даљем току" која су најчешће у функцији "убрзања приче" или њеног "свођења" на најнужније чињенице и догађаје...

Роман се окончава и овога пута са "Неке мање познате и стране речи и изрази" које су још једна илустрација пишчеве језичке стратегије, његове језичке "разнобојности" и примерене употребе жаргона и живе говорне фразе.

У закључку овог текста треба се још једном присетити ширине и обухватности романескног видокруга Славка Веснића, разноврсности приповедачких техника, бројних врлина и тренутних мана...

Напомене:

1. Види белешку о аутору.

2. Александар Јерков: Од модернизма до постмодерне. Приповедач и поетика, прича и смрт. – Приштина, Горњи Милановац 1991. Нарочито поглавља: "Медијска обнова", "Више од приповедања" и "Наговештаји постмодерне".

3. О томе више код Волфганга Кајзера у студији "Језичко уметничко дело" (превео Зоран Константиновић), Београд 1974.

4. Волфганг Кајзер о томе каже: "У уметности приповедања, међутим, напетости нису толико опипљиво-материјалне природе да би трпеле због тога што сумарно знамо за исход. Тачније испитивање технике наговештавања онога што ће се догодити показује да се вео који скрива тајну у већини случајева само мало помера, и то само у једну страну. Резултат је да се напетост у погледу модалитета извршења и у погледу развојних токова управо повећава... Поред тога, потребно је обратити пажњу на то да ли се овакви наговештаји односе на ток радње или на нешто што је садржано, односно што је повезано са штимунгом. Нису ретки случајеви када приповедач ствара само душевне диспозиције за оно што ће наступити. Најважнија функција, међутим, таквих тумачења унапред јесте у томе што дају живо осећање за јединство и компактност песничког света". (244-245). И: "Наговештавање овога што ће се догодити у књижевности даје читаоцу пуну извесност да свет датог дела није аморфан нити дифузан, и да му се исплати да у пуном опсегу душевно учествује у ликовима и у њиховим доживљајима. Једна од споредних функција таквог тумачења унапред јесте коначно у томе што и оно, са своје стране, доприноси да оно што се приповеда постане веродостојно". (В. Кајзер: "Језичко уметничко дело", стр. 245).

5. До књиге "Приповетке" (1967) Веснић jе објавио већ књиге поезије: "Земљи рођеној", 1951, "Пламеном срца", 1960, "Варничење", 1961, "Песме пионирке", 1965.

6. Небојша Поповић "Спој традиционалног и модерног" у: Књижевни осврти. – Преглед српскохрватске књижевности у Румунији. – Букурешт 1977, стр. 116.

7. Види "Напомену" уз текст "Омладински роман, али...".

8. Исцрпнија обавештења и типологија романа у првом лицу једнине могу се наћи у књизи Бошка Томашевића "Картезијански роман. Студија о облицима и структури романа у првом лицу једнине". – Београд 1989.

9. Чести су примери граматичко правописних несигурности; "магија неписмености" почесто се уплиће у текст и са што је присутно код већине романописаца. Ни Веснић није имун. И код њега се могу наћи примери стилски-правописних рогобатности и неравнина. Нпр. једна се реченица завршава "и све што је својом маштом измислио и продубио". И још очигледније."... путовао је о свом личном трошку и на свој лични ризик". Срећом таквих плеонастичких небудности нема превише...

Од социјално ангажованог романа до језичке чаролије

СВЕТОМИР РАЈКОВ (1921) један је од ретких писаца српске народности у Румунији који је скоро пола века на књижевној сцени а остао је веран искључиво прози и свим њеним жанровским могућностима (од цртице и кратке приче до новеле и романа). Не само што је његово прозно дело најобухватније и најобимније (петнаестак књига цртица, кратке прозе, приповедака и новела и три романа[1]) већ је овај аутор несумњиво једна од централних фигура ове књижевности. Рајков је најпре значајан као утемељивач и родоначелник прозног израза у послератној књижевности Срба у Румунији будући да је у периоду 1950-1960 најприсутнији прозаиста. Има га у заједничкој збирци прозе "Почеци" (1952) са Ђуром Бачким и Славољубом Лалићем, затим и као аутора неколико самосталних књига цртица и краћих прозних текстова ("Бурни дани", 1952, "Светли пут", 1953, "Златно море", 1954 и "На раскршћу живота", 1956). Тај период закључује новелом "Кад кише почну" (1959) где је започео приближавање већим и обухватнијим прозним формама. Могло би се рећи да код Рајкова, као по правилу, краће прозне форме претходе дужим, тако се по неколико прозних књига јавља као окружје сваком новом роману. У назначеном временском одсечку поред Рајкова књиге прозе објавили су још само Јова Бељац ("Две радости", 1957) и Лазар Илић "Приповетке", 1960.

И поред тога што су неки облици књижевног живота и рада постојали у међуратном периоду изостао је роман. Тек у послератном периоду стекли су се извеснији услови за континуиран књижевни рад на матерњем језику. Овде се у првом реду мисли на медијске могућности листа "Правде" / "Банатске новине", часописа "Културни упитник", “Народна култура", "Нови живот" / "Књижевни живот" и, нарочито, на оснивање Српске редакције Државног издавачког предузећа у Букурешту. Поред књижевних кружока писци се окупљају око свог издавача као једне оптималне могућности за афирмацију свог рада и својих књижевних достигнућа. Тако се догодило да је Рајков након поменутих прозних књига објавио и први оригинални роман на српскохрватском језику у Румунији "Свитање" 1963. године. До 1970-те, до појаве "Увиђаја" Светислава Марковића других романа нема тако да је и ова деценија, када је реч о прози, у знаку Рајкова који је поред романескног првенца објавио још и "Приповетке" (1961) и "Исечке из живота" (1966).

"Свитање" поред несумњивог књижевно-историјског значаја доноси и неколико новина како у домену ауторског рада тако и у ширем контексту прозног стваралаштва српске народности.

Прво, Рајков је у роман увео град и радничку средину

Прве прозне цртице и скице овог прозаиста биле су из радничке средине (мањи број) или са сеоском тематиком чешће. Међутим, "личности нису индивидуализиране, заплети се лако решавају, психолошки захвати су непотпуни"... писац следи "захтеве једне строге ангажоване литературе" дијагностицира Небојша Поповић.[2] Рајков је написавши један социјално ангажован роман многе од ових примедби превладао, ситуирајући причу у градску радничку средину (Темишвар, живот штампарских радника) он се издвојио из стереотипија ситнореалистичког писања о селу које је обележило прозну продукцију од првих послератних почетака до појаве "Свитања" (1963). Занимљиво је да се "темишварски Андрић" и поред неколико упечатљивих ликова и релативно широког захвата у "комплекс радничког питања" и социјалну сферу овом тематско-мотивском оквиру и амбијенту није враћао. У његовом приповедачком фокусу, у домену романа, изнова је село тај "мали приповедачки универзум" око кога се оплићу и расплићу љубавне згоде и незгоде, судбине и приче...

Друго, негативни ликови дати су врло пластично и убедљиво

И поред недвосмисленог ауторског става да "друштвене негативце" како појединце (власник штампарије Алберт, поручник немачког Вермахта Лудвиг Краус, Марјан из сигуранце, провокатор Тодор и др.) тако и колективне негативне јунаке (власници штампарија, Албертова породица, злогласна сигуранца...) прикаже што тамнијим нијансама, Рајков из оштре поларизације позитивних и негативних ликова постиже супротан ефекат. Алберт је нпр. као пандан главном лику Стојану Симићу, мали човек са малим идеалима који се постепено уз "велике идеале радничке класе" идеолошки уздиже до комунисте, као власник штампарије перфидан, лукав, врло прилагодљив и, као такав, знатно реалистичнији и изразитији, са јасно оцртаним социјалним профилом и специфичном логиком и психологијом. Такође, убедљиво је дата и "интересна спона" између "штампарских властодржаца", сигуранце, администрације и цркве у "одбрани интереса" и класној борби против комуниста и радника. Од негативних колективних ликова изузетно је добро "погођена" Албертова породица (поред главе породице нареченог Алберта ту су госпођа "немачке крви" Марлена, кћи Аида и несуђени зет Краус). Далеко најуспелија сцена у "Свитању" је сцена баханалија у Албертовој вили где сви оргијају (пијани немачки официри са женом му и ћерком, Алберт са служавком) без икаквих моралних и људских обзира.

Далеко су бројније и знатније испољене слабости овог романескног штива. Оне се крећу од једноставне композиције (од "кризне приче" – губитак посла и демонстрације до "животне историје" – идеолошки преображај штампарског радника) преко стилских неравнина, неубедљивог главног јунака па до омашки типа како се зове отац главног јунака[3] и пренаглашености класних и социјалних разлика...

"Не тече река куд је текла" (1972) крупан је вредности отклон од почетних романескних несигурности и невештине и повратак сеоској тематици уз богатији језик и колоритније приповедање. И поред чињенице. да је писац, као и већина његових колега, посегао за темом великог друштвеног значења (социјалистичких преображај села) у први план се извлачи једна лична морална драма о сукобљености интимног човековог бића (љубав са женом колеге) и огрешења о комунистички морал. Сеоски живот је евидентно онај оптимални макро космос у коме се Рајков поуздано креће. Појединачне судбине и колективни живот села остварују једно природно јединство. Међутим, глорификација и идеализација сеоског и задружног живота (опште место као и данак тенденциозности и превеликој отворености става и поруке уме да засмета и да наруши уметничку целовитост дела. "Мотори прогреса" (комунисти) овде, за разлику од "Свитања", делују земаљскије. Они се крећу у распону од Павла (главни јунак и председник кооперативе) као "природног комунистичког верника" преко Кристијана који је као секретар партијске организације стално на задатку настојећи да буде довољно будан јер би му се могло замерити... па до Русуа који је као секретар општинског комитета ипак "ситна риба" према "онима из Темишвара"!

И у роману Лазара Илића "Жеља" (1980) исти је друштвени задатак у питању, у првом су плану такође челни људи кооперативе и Партије али... разлике су знатне. Пре свега што је Рајков модернији приповедач, у језику богатији и разуђенији, што је Павле у односу на Стојана лик који, ако нема неку посебну развојност лика оно има бар знатнију унутрашњу динамику, у приступу чулности и путености јунака Илић jе уздржанији, старомоднији и шкртији и по много чему ближи старим добрим српским реалистима...

У конципирању главних женских ликова (прељубница Мара и Адријана можда будућа Павлова животна сапутница) писац користи контрасни паралелизам ликова. Мара је класичан тип жене вреле крви која се одазива својој природи и до пред сам крај романа дата је углавном као типизиран и статичан лик. Смрћу мужа за чију се смрт у извесном смислу осећа кривом она се мења и чини један "унутарњи заокрет" који је психолошки дискретно а поуздано заснован: окреће се цркви настојећи да тамо нађе искупљење за своје грехе и мужевљеву смрт. Адријана је сушта супротност Мари. Она је нов тип модерне жене која је одрасла у граду, школована, са развијеним културним навикама и потребама, способна, амбициозна и успешна у свом послу (агроном). Појављује се после промене у Марином понашању према Павлу као права прилика за главног јунака који је уз то још и неожењен! Видимо је у кратком завршном поглављу како задовољна иде уз Павла и крај се лако може наслутити! Оно што је нама важно то је чињеница да Рајков прибегава срећним завршецима избегавајући да, попут Веснића исходишну ситуацију учини крајње конфликтном и драматичном. Код Рајкова "све легне на своје место" и неко се по јунаке прихватљиво решење увек нађе.

У позадини збивања појављују се и неколико особенијих епизодних ликова. Издвајамо лик Гавре који је са тешком траумом изашао и из рата да би уз Павлову помоћ мало по мало био враћен у нормалан живот. Посебну позицију у роману заузима једна група ликова у којој су деда Марко, баба Стана, баба Вета која коментарише збивања и велике животне промене. Идеја из наслова у контексту њихових "опажања" се подцртава. Посве епизодни лик Милана Станића који је трагично примио задругу па се у сну и на јави "обрачунава" са крушком...

У неколико наврата Рајков користи поједине слике или епизоде из краћих прозних текстова у својим романима дајући им у новом контексту другу тежину и значај. Тако је завршна слика у "Свитању" са матираним краљем (директна и једина могућа политичка алузија!), слика чију симболичност (?!) посебно истичу и Поповић и Милин преузета из приче "На стражи". Једна од најчистијих лирских дигресија у "Не тече река куд је текла" је прича о злој судбини Циганина Тодија Чолака која је у целости преузета прича "Смирена крв". Има и других примера али су ова два најизразитија јер у новом "пронађеном" контексту другачије функционишу...

Једна од најслабијих тачака овог романа је лик Симе који је у суштини једини "заклети непријатељ новог" и он страда у пожару који је у наступу лудила изазвао. Иако је од Рајкова – много је?

Високо место које је као приповедач обезбедио, на шта указују и најугледнији пратиоци и тумачи ове књижевности (Н. Поповић, Ж. Милин, В. Стојановић, Ч. Чонка Клисурац и други) Рајков је романом "Четворолисна детелина" (1985) издашно и на најлепши начин потврдио. У питању је круна ауторског рада и дело које свакако спада међу најзначајнија уметничка достигнућа књижевности Срба у Румунији како у погледу модерности књижевног поступка, сложености и чврстини композиционог склопа, бројности комплексних и упечатљивих ликова из првог плана[4] (неуротични Милан Прелић, раскошни казивач Драгомир Грујић, људски топли млади брачни пар дођоша – Јанина и Митру) тако и по ширини и разноликости банатског поднебља и живота у равници а надасве по лепоти казивања, изворности језика и једне посве неуобичајене мирноће казивања...

Само на први поглед могу се уочити извесна поклапања између овог и претходног Рајковљевог романа јер је свака сличност овде небитна будући да је углавном дата потпуније, слојевитије, импресивније... Тако не смета што је иста круцијална друштвена проблематика (колективизација), што у први план настоји да избије еротска узнемиреност према удатој жени, што је опет један од главних јунака (Милан Прелић) кнез и секретар Општинског комитета Партије... и што је много тога сагласно са конвенцијама реалистичке прозе.

Метафорика наслова (детелина као симбол среће) овога пута је са општег плана пребачена на интимни / људски – појединачни план. Готово свако од јунака (негде су дати и у пару као Јанина и Митру) трага за срећом. Тај мотив удружен са још једним (досељеништво и неприлагођеност) са појединачних судбина потрагу за срећом ситуира и као један шири социокултуролошки проблем нарочито актуелизован на релацији село град или, још изразитије: равничарско село нпр. Горње Ливаде и село Крик негде у брдима.

Отклон ка модерности Рајков постиже вишеслојношћу наративног поступка. Наиме, писац је у први план извукао истовременост неколико прича (I – Милан Прелић и његова безразложна и неуротична узнемиреност женом циганске крви Дашком, II – Јанина и Митру, млади пар досељеника који настоји да нађе "свој део равнице", III – Драгомир Грујић и његова казивања) према којима је усмеравао и приповедачеву позицију (објективни наратор који се испомаже 3. лицем једнине за причу о Прелићу и Јанини и Митруу а казивање у првом лицу које је и језички издиференциран дијалекатски говор за лик Драгомира Грујића. Оваква наративна стратегија захтевала је и нарочиту / примерену временску перспективу. Најпре опсесивна евокација једним тренутком (кафа код Дашке и њене "женске чари") и неуротична опседнутост њиме која се пројектује у жељу и маштарију, затим испреплетаност прошлости и будућности у времену садашњем – елиотовски појам времена (Јанина и Митру који се сећају лепота живота у завичају а истовремено желе да их што пре "стигне" срећа у новом дому) да би се, напослетку, максимално користио евокацијом и ретроспекцијом огромног временског континуума од читавих пола века на светском и индивидуалном плану догађајности. Ова последња временска димензија која се, наравно, везује за лик Грујића удружена је и са "помереном географиjом" (од Сибира и октобарске револуције до печалбарења и надничења у Америци). Такође логика времена и простора у изузетној мери заокупља и приповедача који је истовремено и протагонист. То доприноси да се приповедање распада на низ сцена, а свака је од њих дата у сагласју ретроспективне и синхроне тачке гледишта (Б. А. Успенски). Треба рећи и то да се у казивањима Драгомира Грујића (књижевно најупечатљивије странице у романескном опусу Рајкова) "догађа сама језичка активност, пустоловина језичке активности" (Ролан Барт), у књижевности Срба у Румунији то је досегнуто још само (и то делимичној код Бугарског (неколико његових казивача из "Трајања") код Миомира Тодорова (у казивањима Томе Клупчета) и Миленовића (у лику Панте који поседује исконску животну мудрост).

У врлине иде и чињеница да је Рајков у овом роману изразитије и уметнички успешније дао једну малу панораму карактеристичних детаља социјалистичке иконографије. И поред чињенице да jе радња романа смештена у једно сасвим одређено време ("од пролећа до јесени педесет и неке") импонује опажање непоновљиве карактеристичности социјалистичког декора ("црне дачије комитета", "гостинска кућа пољопривредне кооперативе" и сл.) и комунистичког сценарија ("заседања жупанијског комитета", позивање на "комунистички морал", једногласност "изданака радничке класе" и другој.

Као и код Веснића и код овог романсијера (наравно много мање израженије) јавља се потреба за коментаторским уплитањем у причу. То је далеко од стратегије модерног романсијера да се у сваком часу поиграва са причом и читаоцем и да причу зауставља, преиначује јој контекст, проблематизује причу или је пак укида. Наши романсијери су ближи својим непролазним реалистичким узорима па се овај тип коментаторског дискурса када нема чврсто поетичко упориште доима као карактеристика која неоспорно повлачи и негативни предзнак. Погледајмо сад где Рајков у причи "интервенише". Најпре у једном часу да "исправи" веродостојност у чињеницама Грујићеве приче. "Напомена аутора : У свом причању Драгомир Грујић каже да је војску служио у 10. пешадијском пуку, у Великом Бечкереку, што међутим, не може да буде тачно. Зна се да је тај пук био стациониран у Петроварадину, док се у Бечкереку налазио 29. пешадијски пук..." (66-67) и тако даље све у том стилу шта одговара односно шта не одговара историјској истини. Још се Црњански чудио коме је још до историје у роману, поготово и данас кад се и историје романескно пишу... Срећом да је писац бар другим типом слова и графички назначио свој непотребни упад у причу. Сличне је природе и "напомена аутора" са 106-те странице где писац овога пута исправља не казивача већ ликове из његових казивања са једном можда једино функционалном напоменом да Д. Грујић причу о свом повратку из Русије "није никад испричао". Напослетку указујемо на још једну употребу "пишчеве напомене" која се више не тиче "исправљања" казивачевих сећања и његових ликова већ пишчевог односа према "грађи".

"Напомена аутора: У периоду 1919-1933. у Америци је био на снази закон о прохибицији, односно о забрани точења алкохолних пића, па вероватно да су виски и пиво, које Драгомир Грујић помиње у свом казивању, набављани тајним каналима" (158)...

Утисак животне пуноће и истине аутор постиже не оваквим "напоменама" већ бројношћу епизодних ликова и нарочито у представљању судбине досељеника. И поред модела за који је узет пар Митру-Јанина (на шта указује и Војислава Стојановић[5]) писац узима још један "бочни" пар у причи Силвија-Јоаким где је изузетно успешно испричана животна путања једне младе девојке (Силвија) са много горких и мучних "животних исклизнућа". Наравно, писац је на сцену приповедања извео јунакињу и пустио је да прича чиме је постигао аутентичност казивања и судбине које га прати.

Дискретно и уметнички на највишем нивоу и лик Драгомира Грујића казује "досељеничку невољу и тугу", готово из сваке приче, без обзира где се она одвијала. Такође, и један број женских ликова из његових казивања познају тај "досељенички синдром" (нарочито лик Рускиње Леночке коју је револуционарни вихор отерао преко океана).

(...)

Рајков Светомир је и као романсијер доказао високе вредности свог списатељског умећа (нарочито у последњем роману) и да с правом јесте централна фигура ове књижевности, њен поуздан знак распознавања.

Напомене:

1. "Свитање", 1963, "Не тече река куд је текла", 1972 и "Четворолисна детелина", 1985.

2. Небојша Поповић "Од села до града" у: "Књижевни осврти", Букурешт 1977, стр. 28.

3. Занимљиво је да писац у другој глави (15-20) даје обиље појединости о животу Стојана Симића и његових родитеља Анке и Андрије. У десетој глави јунак се поново враћа у село где га, између осталог, дочекују "остарела Анка" и отац Радивој! Јунак се још једном појављује у селу (глава двадесет и трећа) и, уочава многе промене које је ново време донело – а ми још једну: отац се опет зове Андрија!

4. Код Лазара Илића и Живе Поповића (нарочито) и нешто мање код Миодрага Тодорова (лик Живојина Петровића у првом делу романа је доста статичан и недовољно индивидуализиран) и у традиционалнијим Веснићевим романима ликови из првог плана често делују пренаглашено, папирнато, књижевно непрепознатљиво...

5. Војислава Стојановић "Модеран романсијерски поступак", "Књижевни живот", 1, 1986, стр. 66.

Ругалица власти и глупости

ЂОКА ЖУПУНСКИ (1932) један је од сенмартонских књижевника[1] средње генерације, песник, приповедач и, показаћемо то, романописац. Књига "Гласови растења" (Букурешт 1987) има поднаслов "новеле" и садржи само два текста ("Збег" и "Исечци") од којих је овај други пет пута дужи од првог. Ако пођемо од тога да се "новела мора од идеално замишљених широких могућности књижевног обликовања ограничити само на најужи избор: један догађаj, један доживљај, неколико карактерних црта умјесто описа карактера, ситуација умјесто збивања, утисак умјесто описа итд, онда је реално да се “Исечци" третирају као роман по заокружености, ширини, обухватности и целовитости визије.

Дефабулација текста као приповедачки поступак присутна је код Мунћана ("Бесана ноћ"), пригушеније у романима Чедомира Миленовића и Славка Веснића (нпр. "Замагљене обале"), а као прозна стратегија доминантна је код Жупунског. Тежња ка дефабулацији у "Исечцима" је толико изражена да постоји причање као такво и причање као крајњи циљ. "Димензија језика" на тај начин надвладава "димензију приче" или је помера у други план. Техника непрестаног удаљивања од приче, асоцијативних дигресија код Жупунског чини да прича своје упориште налази на клизавој ивици која дели драмско од прозног излагања. Наративно приповедање уступа пред сценским казивањем тако да се поједини пасуси претварају у сценски дијалог са умецима наративног текста који готово да подсећа на позоришне дидаскалије. До те мере је минимализовано везивно наративно ткиво.

Писац се занима за "крхотине", "остатке", "фрагменте" једне обухватније слике света актуелизоване у социополитички препознатљивом простору и времену. Основна обликовна конвенција није прича тј. фабула (као што је то уобичајено у прози реалистичког проседеа) већ је то фрагментизовани фабулативни низ – "расута прича". То је изражено у тој мери да тежиште романа помера од фабуле ка ликовима, а потом од ликова ка казивању које има изразитије хуморне и пародијске ефекте. Пренаглашеност казивачког доводи до комичких ефеката па је очито да "хипертрофија стила" није средство већ сврха сама себи.

Ова ругалица власти и глупости ситуирана је у селу које живи од пуних уста и незаустављивих прича, где је свемоћни надреални Господар као образац безграничне власти повод за "неумрле сеоске приче" и, наравно – смех. Село као поклопац сваке приче и најситније тајновитости јавља се и код других романсијера у чијем је фокусу сеоска средина (изразитије код Лазара Илића у "Жељи", код Рајкова у "Не тече река куд је текла", код Миленовића у "Никсицама" и Тодорова у "Постајању").

Хуморни ефекти као примарно својство у "Исечцима" остварују се на више начина, често се преплићући са другим елементима, а нарочито удружени са пародијским.

Ту су најпре бећари који се непрестано шале и спрдају са свим и свачим а нарочито са Господаром. Они су несумњиво и главни носиоци једне ведре "хуморне политике". Бројни су примери н чест је случај да се писма јавља са делотворним учинком у романескном ткиву код писаца српске народности у Румунији. Та појава у српској прозној традицији од романтизма на овамо чест је случај и евидентна поетичка чињеница. У нашем контексту најприсутнија је код Миомира Тодорова ("Постајање") и у романима Живе Поповића. Но, вратимо се Жупунском и његовим бећарима.

"Ко не укечи клечи!" (86),

"Уме Павле да повуче
још кад се усуче" (111),

"Скокни / па локни! (106)
"Не треба ми жене бесне,
које носе сукње тесне,
нити оно што већ пости,
да натишти моје кости!" (62)...

Пошалица, каламбур и (наравној бећарац као још жива песма у Банату[3] превасходна су средства хуморног сенчења на коме писац инсистира. Смех као главни стилогени елемент ове прозе очитује се већ у лику Господара (обавезно са жилом у рукама) непрестано се позивајући на чизму. Међутим, не само у спољашњем портретисању "Поцрвени као раков тур" /44/) већ је и његов начин размишљања, његов Weltschaung одређен "широким компетенцијама". Оп је изван тј. изнад државне власти ("Бог на небу и господар на земљи"/32/).

"Ја се не бојим његове жиле!

Ја имам своју канцеларију као представник државне власти" (31), у наводно деликатној ситуацији размишља бележник.

Њега не познају млади нови војници те га заједно са слугом "шаљу у блато". Наилази наредник који га, разуме се, препознаје и отклања "неспоразум".

"Мирно! – нареди Господар. Моја чизма је генерал. А ти наредниче ако ниси за тај посао, а ти у пастире! (77).

Господар неминовно у свакој ситуацији, без разлике, прети и наређује :

"Утераћу све слепчине у ред!" (77).

"Облачи беле душеке, свлачи младалачке шлингераје да наквасим гладило, косе да наоштрим, злобе да покосим у камаре да саденем, душмане да отрујем." (86).

У последњем примеру се показује како се "претња" "расипа" и претвара у нешто друго: у празан