Албанске јуначке песме

Избор и превод Драгутин Мићовић

Садржај

• Мујова снага
• Мујо и виле
• Мујо и Бехур
• Халилова женидба
• Четобаша Мујо и Краљевић Марко
• Мујов ђогат
• Како је Халил осветио Муја
• Мујо код цара
• Зимер и Ганиби Гаљани
• Арнаут Османе
• Хусен Крапошнику
• Муса Кесеџија
• Женидба старца Ћефан-аге
• Зуко барјактар
• Халил после смрти
• Ђерзелез Алија
• Али Барјактар беса

Драгутин Мићовић
Албанска крајишничка епика
(предговор књизи Албанске јуначке песме)

Негде шездесетих година код нас се интензивније проучавају односи албанске и српскохрватске крајишничке епике, а, исто тако, анализирају се и албанске крајишничке песме с обзиром на мотиве, јунаке које опевају, посебно оне особености којима се издвајају из целокупног албанског усменог епског стваралаштва, по лепоти, језику, а посебно приказу духовног, етичког и културноисторијског живота, и албанске стварности, нарочито од 17. века наовамо.

Албанске крајишничке песме имају неколико особина на које треба одмах указати: кратке су, лапидарне у изношењу мотива; имају динамику развоја догађаја, која се може упоредити с типом херцеговачких и црногорских старијих песама; просечно, то су песме од око 500 стихова; албански певач није желео да се размеће речима, китећи поједине догађаје и јунаке, али су, зато, поједини описи ништа мање уметнички успели, без обзира да ли је у њих уграђен мањи или већи број стихова; мотиви и јунаци су, махом типизирани, а поједини "песнички клишеи" устаљени, те се у песмама сусрећу скоро непромењени; могло би г се чак рећи да албанске крајишничке песме чувају устаљен облик, тако да се мање може говорити о варијантама, а више о устаљеним песмама мотивима.

За компаративна проучавања с усменим народним стваралаштвом других балканских народа, посебно српским и хрватским песмама, као и босанскохерцеговачким муслиманским песмама на српскохрватском језику, албанске песме представљају још недовољно истражен, али веома значајан и привлачан извор разноврсних обавештења.

Могли бисмо рећи да се интересовање за песме које албански истраживачи убрајају у крајишничке (као о Муси Арбанаси), сусреће још код Вука, у његовој првој збирци, "Пјеснарици" (1815). Касније су, након др Ћира Трухелке, крајишничке песме посебно бележили и преводили са албанског на српскохрватски језик Тихомир Ђорђевић и сарадници часописа Прилози проучавању народне поезије (уређивали А. Шмаус и Р. Меденица), часописа уочи другог светског рата, да би се, након ослобођења, у социјалистичкој Југославији, овој проблематици све више посвећивало пажње (В. Данчетовић. А. Чета, М. Краснићи, Ш. Плана, Д. Шаља, Д. Мићовић и други док је на Конгресу фолклориста Југославије у Призрену 1967. Р. Меденица посебно анализирао песме које сада доносимо, а и други аутори су се на њих освртали)

Kangë kreshnike (këngë kreshnikesh), због чега неки истраживачи предлажу да их називамо "красничке песме", за разлику од босанскохерцеговачких "крајишничких песама", а А. Шмаус их је назвао "крајинским" (што по нашем мишљењу није исправно), имају више особина на које српскохрватском читаоцу треба одмах указати. Прво, ове песме представљају посебан циклус и у албанској епској поезији. Оне су испеване, пре свега, у десетерцу, иако друге јуначке албанске песме тзв. kangë trimnije (këngë trimnije јуначке песме попут кратких црногорско-херцеговачких о локалном догађају, каквог су карактера биле и Вукове албанске песме из 1830. године, записане од Јовице Обадовића из Ђураковца и неког калуђера из "пећке наије"), имају као типичан стих осмерац. (Наравно, уз одступања: седмерац, деветерац итд).

Затим, има доста сличности у именима јунака, као и у основним мотивима измећу крајишничке епике и босанскохерцеговачких муслиманских крајишничких песама. Али, исто толико и разлике. Пре свега у облику: албанске крајишничке песме нису онако опширне, са више хиљада стихова ("Песма о Смаилагић Меху" F. Кraussa, има 12.000 стихова), него су сличне хајдучко ускочким и муслиманским босанскохерцеговачким тзв. "херцеговачког типа", чиме се, заправо, и објашњава чињеница да се у "крајинске" песме не могу убрајати само оне које су опширне, по облику "крајинске", него треба поћи од садржине и јунака, независно од дужине, с "епизодама", додацима и сл" заправо, понекад састављене из више песама, механички спојених једном личношћу, да се добије у времену, јер је за дугих (нарочито рамазанских) вечери требало певати слушаоцима и виђенијим људима (пре свега имућнијим беговима). Ако бисмо посматрали албанске крајишничке песме по облику, онда су оне као и хајдучке кратке, упечатљиве, снажне.

Но, најзначајније у албанским крајишничким песмама је блискост и, заправо, кондензовано оформљена етичка потка ових песама која је, у основи албанска и одражава дух Албанаца, пре свега горштака (јер мећу Тоскама, на југу, није било "крајишница", сем ако не дође неки Гега, северњак), без обзира на неке сличности у односу на босанскохерцеговачку муслиманску епику, са којом има највише сличности и веза.

Наравно, аш доста детаља о којима бисмо могли посебно говорити, упоређујући, на пример, албанске и српске и хрватске епске песме: стари митолошки елементи, однос словенске ,"виле" према албанској "зани" (Дијана) и "ори", описи снежних планина северне Албаније у албанској крајишничкој епици; питање "бесе" у овој епици и њено истицање ("Али Барјактари Беса"), однос према госту (па макар се радило и о крвнику), према хлебу; жалости жене према мужу; односу мушкарца истог племена (или братства села) према жени истог племена, где су све девојке "као сестре", ако су из истог племена села итд.

Напоменућемо да се у албанским крајишничким песмама сусрећу имена браће Муја и Халила, као и других јунака, познатих из босанскохерцеговачких муслиманских епских песмама, али с једном особином: албански крајишници имају трочлано име: Ђето Башо Муји, Ђерђ Елез Алија, Сиран Тин Алија, Сми Нанић Сердари итд. што сведочи о прожимању ове епике горштачким и патријархалним животом, где се не запажа ни антагонизам измећу хајдука и крајишника односно ускока и крајишника и слично, а позорница је Jutbinë, Krahinë, Zara, Kotorret e reja, Seja, а сусрећу се и типизирана имена Крајили, Крајли и Сејес, Бани Задрањи, посебно Кunora е Bjeshkes (Кунора, алб. венац, Bjeshka, планина Планински венац), Lugjet e verdha (Зелени лугови).

Патријархални живот северноалбанских племена, обичаји у традицији, и у кодексу познатом као Канун Леке Дукађина, нашли су одраза и у крајишничким песмама, као уосталом и у другим песмама албанске народне поезије. Тако се, рецимо. у песмама о Муји и Халилу и другим крајишницима често помиње "fis" племе, које у северној Албанији има велики значај, а свакако је тај значај био знатан у средњем веку и за време Османлија. Арнаут Осман и Сиран Тин Алија се боре и Арнаут Осман пита:

"Тако ти Бога, Сиран Тин Алија,
Ти што седиш с Турцима из Удбине,
Од којег си, момче, фиса и фаре"

Исто тако и Сиран Тин Алија пита свог противника:

"Тако ти Бога, Арнаут Османе,
Од којег си, момче, фиса"...

Већ смо указали на појаву да се припадници једног села (а село је у северној Албанији^[1] племенског порекла) узајамно не узимају (жене и удају), те Халил све Удбињанке сматра својим сестрама. Додаћемо шта о племену, фису, наводи Е. Чабеј, албански познавалац народног живота:

"Заједница породица које имају заједничко порекло чине "фис"^[2]. Представници фиса не могу да дају и узимају жене међу собом. У Малесији они су дужни да освете "задужену крв", а и земља и баштина су им заједничке. По моме мишљењу овде треба тражити основе за назив арбанашког села, које је у почетку племенско село. То има великог значаја за стварање арбанашког села.

Слично о фису пише и К. Јуричек:

"Чланови арбанашког племена (fis или farrë) не жене се и не удају међусобно, јер се сматрају као потомци једног заједничког оца, а своје традиционално родословље умеју кашто да прате до десетог колена".

И редактор збирке Këngë popullore legjendares (Tiranë) 1955, у којој имамо најзначајније арбанашке крајишничке песме, у једној напомени пише:

"Наши горштаци зову девојке свога племена сестром и не жене се њоме. Један Краснић (припадник фиса Краснић) неће узети жену из 700 кућа Краснића. Шаљанин се неће оженити Шаљанком итд."

На тај начин истакнуто место, које се у песмама о женидби крајишника придаје Халиловим речима (односно неког другог крајишника) да се неће женити Удбињанкама, јер су му као сестре, постаје разумљиво када се зна за особености патријархалног живота северноалбанских племена.

Навешћемо још неке особине албанског патријархалног живота, које су нашле своје место и у народним песмама о крајишницима. Међу албанским племенима познат је обичај да се гост, када уђе у кућу, добро дочека и сачува, па макар био и противник. У једној песми се каже:

"Овоме момку ако не дамо воде,
Целу ћемо Удбину осрамотити..."

Исто тако Мујо саветује својој невести:

"Кад се виле примакну трпези,
Ти хлебу немој да приступиш,
Тад ће виле да се наљуте,
Без тебе хлеб неће да једу".

Осветлити образ је обавеза јунака (чак и коња: "Окрени се, ђого, јер је данас дошао дан И мени и теби да осветлимо образ"). Умрети јуначки, тј. борећи се, и без страха, сматра се племенском, патријархалном обавезом. Ђерђ Елез каже противнику:

"Преци су нам оставили Канун:
Прво оружје да покажемо,
Па онда робље да дамо."

Слично позивање на старе завете имамо не само у крајишничким песмама, него и у осталим јуначким албанским према тзв. kënge trimnije:

"Када ми је отац умирао,
Оставио ми је један аманет:
Оружје жив да не предајем."

Рањени Имер долази до врата куле, да се у њу затвори, како би се бранио, "јер мушко не сме да се уплаши". Јунаштво мора да буде чисто. Мујо је успео да уграби свог украденог коња, али се враћа с њим у Краљевину, јер га је отео без јунаштва:

"Нисам мушки ждребе уграбио"

Стота и однос према противнику треба да буде онакав какав доликује јунаку племенит. Када Халил предлаже Мују да убијеног противника, Краљевог Лабутана, веже ђогату о реп, и тако га довукао у Удбину, Мујо овако прекорева Халила:

"Ратуј с живима, јер мртви ти ништа не чине,
Као што нам је Канун од старих остао".

Можда се као круна оваквих патријархалних схватања о етици крајишника, а преко њих и читавог једног народа, могу узети Халилове речи у песми "Халилова женидба", када на Краљево питање да ли му је страшна смрт пред очима, овако одговара:

"Послушај ме, Краљу Капетане,
Није страшан смртни дан,
Смрт долази кад ти посеку пријатеља,
Смрт долази после прекршене бесе,
И залогај хлеба кад немаш за пријатеља"

Кршење ових традиционалних правила и обичаја, означених у Кануну Леке Дукађина, повлачи најтежу осуду, прекор "фиса", племена:

"Најгори фис ће нас, Мујо, прекорити"

Када Мују предочавају срамоту и прекор фиса, он одговара:

"Испусти, облаче, на мене муњу,
И, земљо, прими ме у тамницу гроба"

Има и других особина, које се спорадично сусрећу у албанским крајишничким песмама, које су настале под утицајем патријархалног живота. Мујо не допушта жени да плаче у кући за погинулим сином Имером:

"Плачи у шуми, кад идеш по дрва,
У конаку нећу да ми се галами",

што је у вези са обичајима у северној Албанији да покојника оплакује братство и племе, а не чланови покојникове куће.

Или, када аге не допуштају Мују да прекида и спречава Халила у говору:

"Редом ћемо да говоримо, Мујо"

Улога мајке у арбанашким крајишничким песмама такође показује локалне патријархалне особине. Када су Мујо и Халил добили писмо од цара из Стамбола да иду к њему, они траже савет од мајке; Мујо каже Халилу:

"Поћи ћемо да питамо мајку,
Шта ће нам мајка рећи да учинимо".

И у другим песмама, мајка на сличан начин саветује Али Барјактара, Зуку Барјактара итд" као што се, уопште, цени реч старијег човека, а има песама у којима се помиње и традиционални арбанашки "савет стараца" (pleqnija).

Посебно ћемо указати на бесу^[3], задату реч, која се често јавља у арбанашким песмама па и крајишничким. Прекршити бесу, по патријархалним схватањима, које је нашло одраза и у епици, равно је смрти:

"Смрт долази после прекршене бесе" каже Халил Краљу.

Када ју је препознао» Халил се овако обраћа Тануши:

"Бог те убио Тануши је рекао:
"Јеси ли човек од бесе?"

Арнаут Осман и Сиран Тин Алија се боре и одлуче да се одморе док обришу "крв с очију", а за то време су:

"Бесу један другоме дали"

Ашик Имер Бела Бегзаде дају један другом двоструку бесу:

"Besabesën njaty kenkan lidhë" ("Бесу бесе су ту утврдили", КПЛ 31,27).

И када Ашикова мајка не допушта сину да узме Бегзаду, Имер Ашик својом крвљу пише Бегзади, јер:

Божју бесу неће да прекрши".

"Беса" се помиње и у најстаријим арбанашким песмама, као и у крајишничким, а и у најновијим. У песми "Узиђивање у тврђаву" имамо да се поред традиционалне бесе помиње и fe вера:

"Утврдите бесу и утврдите веру" (Lidhni besën e lidhni fe, КПЛ 1, стр, 67), као и у другим примерима у истој песми: Carti besë, carti fe, Mbajti besë, mbajti fe (Прекршио је бесу, прекршио је веру, Одржао је бесу, одржао је веру).

И у игалоарбанашким песмама сусрећемо бесу:

"Te besa e Zotit Krisht" ^[4] - а, наравно, бесу сусрећемо и у другим јуначким песмама, из новијег периода:

"Један другом су бесу дали" (Ja dhanë besen shqi shojt).

По беси једна арбанашка крајишничка песма носи и назив: "Али Барјактар Беса" у којој имамо да се Али Барјактар враћа Краљу, који га је привремено пустио на слободу (Мотив одржавања задате речи и привременог пуштања на слободу) јер је дао бесу:

"У краљевину морам опет да се вратим,
Божју сам бесу Краљу дао,
Да ћу за седам дана бити тамо".

У песмама се могу сусрести и друге локалне особине, као крвна освета, а, такође, има и приказа суровог горштачког живота, (Мујо и Халил прикупљају дрва да би наложили ватру у кули и огрејали се итд.); приказа зиме, описа природе; планинског начина живота и друго.

Према српскохрватским вилама, у арбанашким крајишничким песмама сусрећемо две врсте вила: зана и ора. Ова особина је у поезију ушла на основу народних веровања северноарбанашких племена. Управо, према Е. Чебеју, већу распрострањеност има веровање у оре, него зане (Зана од Дијана. по Е. Чебеју).

Горштаци, наиме, сматрају да сваки човек има своју ору, свога заштитника, те су чести изрази: Njeri me orë, тј. срећан човек, човек са ором, човек коме све иде од руке, или: orëlig, човек слабе среће, човек "болесне оре" буквално. Чак и племена имају своју ору, вилу заштитницу, па се каже: ora fisit, тј. племенска ора, племенска вила заштитница, за коју се обично зна и где се за који фис налази. Тако се ора за фис Шаља налази на врху Ршељ, за фис Никај на врху Коница и др. На сличан начин тумачи у арбанашкој традицији и M. Lambertz, који је преводи са: weiblishe Schutzgeisten.

Сасвим је разумљиво што је из оваквих народних веровања, ора и зана продрла и у арбанашку епику (у којој је улога оре и зане истоветна и одговара вилама у муслиманској крајишничкој и српској народној поезији уопште), те је и ова појава која припада специфичним особинама арбанашке поезије о крајишницима у односу на српскохрватску крајишничку епику.

Слично као и у босанскохерцеговачким муслиманским крајишничким песмама, тако и у арбанашким песмама овога круга, сусрећемо доста речи туђег порекла. То су, пре свега, турцизми (а преко њих арапске и персијске речи), као и речи словенског порекла у арбанашким песмама. Словенских речи (пре свега из српскохрватског и македонског језика) које сусрећемо у крајишничким песмама^[5] има двојаких: а) речи које су задржале свој изворни облик и б) речи које су претрпеле одређене гласовне промене у духу законитости арбанашког језика.

Тако, поред турцизама, који су обични и у муслиманским босанскохерцеговачким песмама, а и у српскохрватској епици уопште, а које сусрећемо у арбанашким песмама, као: конак, копиљ, машраф, џефердар, кула, дирек, џеп, селам, сокак, буљукбаша, буљубаша, берберин, бербер, будал, телал, јабанџије, Алах, аманет, шехер, шућур, инат, кадија, (по изговору) итд. Имамо и речи словенског порекла: ne gostitë, me grabitë, me koritë и сл. За извесне словенске речи се запажа проширена појава метатезе, или се чува старије стање српскохрватског језика. На пример: пробатин, пробја, кресник, краљ, Кресто (траг, трг), где имамо уместо некадашњег полугласа у слов. говорима, садашњи пун вокал у арбанашком језику (тр'г трег), или губљење звучности као Туна (од Дунав), Qefenak (Од Чеиванга) и сл.

Албанске крајишничке песме у много већој мери него друге епске песме на овом језику (Kangë trimnije) показују богатство изражајних језичких и стилских особина и могућности. У том погледу крајишничка епика, такође, представља оделиту појаву народне поезије Албанаца. Да размотримо неке од ових особина, јер и оне показују одређену сличност са српскохрватским, пре свега муслиманским крајишничким песмама.

Епитет је честа стилска фигура арбанашке епике о крајишницима. Тако се као стални епитет сусреће именица соко, уз име Халили (Соколе Халили). Поред парова синонима (Shnosh e mirë kanë kthue në Jutbinë добро и здраво су се вратили у Удбину (КПЛ стр. 152)^[6], плеоназама и таутологије (. Почели су песму и певају, КПЛ, 39, 365), понављање целих израза, посену пажњу привлачи такозвана словенска антитеза:

"Цареви момци, гле, шта су рекли:
Каква је то грмљавина што грми?
Да нису топови у Краљевини?
Богом се цар заклео:
"Није то грмљавина са море,
Нити је јeка борбе у Краљевина,
Него дoлазе Мујо и Халил"

У арбанашкој епици, истина рудиментарно, слично ускочким, хајдучким или крајишничким песмама краткога типа, сусрећемо двостраност радње:

"Вила нестаде и попе се на планину,
Момче нестаде и спусти се у поље,
Горе јесте једна жива стена,
Доле јесте голи камењар"

Сусрећемо и поређење, обично у једном стиху {"Велика прашина, као облак, беше се подигла", КПЛ, 40, 4), хиперболу, која је разумљива за народно стваралаштво уопште. У албанским крајишничким песмама јунаци поседују натприродну снагу. Ђерђ Елез Алија, тако, баца "топузину" у вис, да се она након пада зарила "дванаестаршина" у земљу. Када је добио снагу од вила, Мујо подиже камен од хиљаду ока. У хиперболе се може рачунати и снага коју поседују деца. Тако Мујов син Омер већ од седам година има све врлине одраслог крајишника.

Описи јунака, девојачке лепоте, мегдана, битака сусрећу се и у албанској крајишничкој епици, иако не у онако развијеном облику као у муслиманској крајишничкој епици, (о чему сведочи ;и дужина албанских песама) али треба указати и на једну специфичност албанске крајишничке епике: у њој има доста описа природе зиме, пролећа, јутра и сл" што је свакако одсликано из горштачког живота и планинских пејсажа северне Албаније Да наведемо пример:

"Зашло је сунце за планинске врхове,
Засијао је месец иза шуме"

Или, овај приказ зиме, који даје реалистичку слику живота у планинама:

"Велики је снег пао,
Само се крстови виде од четинара,
Одјекују долови од усова,
Стигле су девојке са стадом до реке,
Стале су девојке да траже изворе,
Затекле су све изворе залеђене."

Као и у српскохрватским крајишничким песмама, тако и у албанској крајишничкој епици, јунаци говоре с коњима:

"Турски је ђогу повикао", где је још занимљиво да јунак с коњем разговара турски. У песми "Сестра Аге Асанаге постала кукавица", сестра Асанагина говори с медведом, дивљом звери и гавраном али, људским гласом. Од симбола, јавља се поред осталог кукавица, која "пада на гроб и кука", а негде је кукавица "црвена".

Иако ређе, у албанским крајишничким песмама се сусреће хумор. Тако у песми "Женидба старца Ћефанаге" имамо комичних сцена са Зуком, Халилом и Мујом, који треба да поврате девојку старцу Ћефанаги, и то за триста дуката, али, наравно девојку отимају за себе.

Хумора има и у опису девојке, која се жали мајци:

"Чудо ме велико, мајко, снашло,
Много ми се тело гоји,
Много ми прса расту,
За удају сам стасала,
Више не могу да чекам без мужа..."

што је за патријархалну албанску средину, заиста> доста необично сусрести у песми.

Као и у муслиманским песмама о крајишницима у нас, тако и у албанским песмама број ага на Удбини је увек тридесет, мада су чести и бројеви три, триста, као и седам.

Слично муслиманским крајишничким песмама, и у арбанашкој епици о крајишницима имамо типизиран почетак. Песма обично почиње раним устајањем јунака, окупљањем тридесет ага, изласком тридесет девојака, уз претходну евокацију Бога, која је, такође, типизирана:

"Срећни смо с тобом, мили Боже,
Нисмо били, а Бог нас је дао"... или:
"Срећни смо мили, боже,
Што учини Арнаут Османе..." итд.

И завршетак крајишничких албанских песама је донекле устаљен: Песма се обично завршава свадбом, "зијафетом" (весељем), повратком у Удбину, а, понегде, певач истиче:


"Тамо нисам био,
Тако сам чуо, тако су ми рекли,
Јер, то су старинске приче,
Нама Бог нека помогне..."

Иако се две врсте албанских епских песама, и то јуначких (kangë trimnije) и крајишничких (kangë kreshnike) у основи разликују, мећу њима се запажа узајамни утицај. Албанске јуначке песме, и то чак и оне из најновијег доба (Рецимо партизанске) налазе се под утицајем крајишничке епике и њених особина, али је, зато, и крајишничка епика претрпела утицај других албанских епских песама.

Једна од најзначајнијих особина албанских песама о крајишницима је римовање, које се овде запажа под утицајем осмерачких албанских песама: (kangë trimnije ), јер је римовање особина албанске, како епске, тако и лирске народне песме. Тако и у албанској крајишничкој епици сусрећемо стихове који се римују:

"Njaty rueni se lodroni
Njaty kangën mos e këndoni
Kini ment e mos pushoni"

Тамо се чувајте, не играјте, тамо песме не певајте (Чувајте се, не одмарајте се), или:

»Shum denam Krejli kish ba,
Gjith miletin bashkue m'a ka«

(Велику казну Краљ је увео), (Сав народ је окупио).

Навели смо и арбанашке стихове да би се видело римовање алб. речи:londronikëndompushoni, ,или: baka" што је честа појава и у другим арбанашким песмама, као и у крајишничким.

Већ смо више пута истицали да је арбанашка крајишничка епика испевана у десетерцу (у рецитовању и казивању може се догодити да имамо: 9-10 или чак, 8-7 стихова), који је развио и неке посебне особине. Арбанашки десетерац се, као и српскохрватски дели на два дела: обично је цезура после четвртог слога, што се може видети из примера:

Zana jemi,Mujo, tuj shetitë
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Kenkan çuee janë shtreneue
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Под утицајем десетерца настају и извесне гласовне промене, које утичу и на природу албанског гласовног система: тако, да би се добио десетерац, албански певач претвара полуглас, мукло е (л) у пун вокал е. На пример: pevetë od pëvetë, kendon од këdon, soteод sotë, dhane од
dhanë, mjesnate od mjesnatë,shume od shumë.

Као и у муслиманским крајишничким и другим српскохрватским песмама, тако и албански певач, да би добио десетерац, уноси узречице, као што су: ej, mori, o, tha (каже, рече, вели) kqyr (гле) итд.

На тај начин смо указали на неке особине арбанашке крајишничке епике, које се могу посматрати у поређењу са истим или сличним особинама муслиманских јуначких песама о крајишницима, а и читавом српскохрватском поезијом, али и на неке од особености албанске епике о крајишницима, које одржавају специфичне особине албанског начина живота и гледања, као и менталитет и дух северноалбанских племена и становништва.

Покретање часописа "Jeta e re" (Нови живот) у Приштини 1949. године, почели смо да добијамо систематске прилоге усменог стваралаштва, мећу којима и албанске крајишничке песме, које, у оквиру збирке народних песама, објављује 1952. године, такође у Приштини, група аутора. Критичко издавање "Kenge popullore legjendare"(Тирана, 1955.) доноси најзначајније крајишничке песме, чиме смо, после ослобођења добили могућност да приступимо и компаративном истраживању у каснијем периоду.

Садашњи избор албанских крајишничких песама, на српскохрватском језику, чини нам се, пружиће прилику многим славистима, посебно компаративистима да се упознају с најзначајнијим делом албанске крајишничке епике Тако ће и други истраживачи, различитог интересовања, моћи да изводе потребне закључке, у првом реду о снажним узајамним везама и утицајима балканских народа, који имају разлика, али, свакако, много више сличности и заједничког у свом развоју, културном и духовном животу, те у склопу тога и у усменом стваралаштву, посебно народној поезији, као што је случај са епском крајишничком епиком на албанском и српскохрватском језику.

Драгутин Мићовић

Напомене

Песме које доносимо у овом избору карактеристичне су по томе што су испеване у десетерцу, за разлику од типичног осмерца албанске епике, и по томе што свака песма представља посебан епски мотив. Детаљније их је анализирао у своме саопштењу на Конгресу фолклориста у Призрену, упоређујући их у првом реду с Вуковим јуначким песмама, Р. Меденица (уп. Рад XIV конгреса фолклориста Југославије у Призрену, Београд, 1974, стр. 233.), а податке о свакој песми, као и мотивима, садржи и мој рад "Крајишничка епика", Београд, Балканолошки институт САНУ, 1980.

Мујова снага

Мили Боже на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао.
Кад је Мујо био момче младо,
Отац га је дао у службу код газде.
За кравара газда га постави
Да поваздан Мујо брда обилази,
Крај извора ваздан да ладује,
На пландишта ваздан да почива,
Не размине стазу ни богазу.
Гонио је краве где нису допрле,
док вечери једне краве не изгуби,
па не смеде дому да се врати.
Крај крша је једнога застао
И легао чобанин да спава.
Две колевке Мујо ту затече,
Вриска и плач из њих се разлежу,
па им приђе Мујо да погледа.
Хтеде Мујо колевке да смири,
Љуља Мујо, бајука колевке ђогат
Све док нису колевке заспале.
Тад стигоше до две сјајне виле
"Ко си ти, бре?" Муја запиташе,
И како си к нама залутао?
А гле Муја шта им одговара:
"Чувар крава бех се задесио,
По ваздан сам брда обходио,
И данас ме невоља нагнала,
Стопих краве, не могах их наћи,
Ноћ ме стиже, те застадох на конак.
Ал' од плача, ни ока не склопих,
Плакале су ове две макање,
На миру ме деца не пуштаху,
Сажалих се, устах да их омирим,
Умирих их, те се успаваше.
Али, Боже, ко сте ви, у сјају?"
"Ми смо, Мујо, у планини виле,
Шетамо се, људе помажемо,
А награду какву хоћеш, Мујо?
Што си обе смирио колевке?
Хоћеш снагу Мујо, да победиш?
Хоћеш, Мујо, бојем да војујеш?
Хоћеш блага. Мујо, и иметка?
Или знања, језике да познаш?
Тражи, Мујо!" рекоше му виле.
Гледај Муја шта им одговара:
"Чобани ме често задиркују,
Из ината, најгорег заната,
Дајте да их све редом надјачам?"
"Из прсију даћемо му млека!"
Одлучише, па му млеко даше.
С три капи се јунак заситио,
Бог му је такву снагу дао,
Да је стену могао да крене.
"Хватај стену!" рекоше му виле,
Беше стена од хиљаду ока,
И дохвати камен од хиљаду ока,
Узалуд га рукама обујми,
до чланака само га подиже.
Тада једна вила другарици рече:
"Да још млека Мујо нам попосе!"
Узе Мујо да још млека сиса.
па дохвати камен да опроба.
До колена камен подигао
Па батали да мало почине.
Али гледај виле како збори:
"Још прсију да ми Мују дамо"
Опет даше Мују да посиса,
Доби снаге да сам Бог поможе.
И дохвати камен да опроба,
До појаса одмах га подиже,
А виле се на то погледаше,
једна другој овако рекоше:
"Још прсију Мују да ми дамо!"
Стаде Мујо из прси да сиса,
О! колико снаге Бог му даде,
Као змај се беше учинио,
Узео је камен да опроба,
На раме га беше подигао,
Од хиљаду ока камен задржао.
Мећу собом виле тад рекоше:
"Више Мују прси да не дамо,
Ако аш Мују још прсију дамо,
Уништиће васцели дуњалук!'
Тада виле с Мујом говораху,
Како слатко са њим егленишу»
А месец их одозго посматра,
Иза стена сенке се отегле,
пријатељски с Мујом беседаху,
И овако виле Мују веле:
"Ми хоћемо да си нам побратим,
Кажи, Мујо, да ли ти прихваташ?"
"Када будем у невољи, виле, помагајте!"
И тако им Бог јутро дарива,
По трагу се Мујо повратио,
Краве нађе и дома их врну,
На удбинско поље када паде,
Бутум друштво Мујо ту затече,
Где га увек беше застављало,
Силећи га и надјачавајући,
Ал' да видиш како сада Мујо игра,
Почео је с чобанима игру
И најтежу ствар када дочепа,
далеко је пет конопа баци.
Нико не сме ништа да прозбори,
Јер да неког и ноктом загребе,
Не би у њем душе оставио.
Од газде је одмах отишао,
Па је Мујо сам стао да живи,
Почео је Мујо да војује,
У кол'ко је битки ускакао,
Из сваке је с чашћу излазио!

Мујо и виле

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Свануло је и сунце грануло,
А шта ради Ђето Баша Мујо?
Спустио се до у Краљевину,
И невесту добру запросио.
Краљеву је кћери запросио
На Удбину кад се повратио,
Скупио је три стотине свата,
У злато их обукао, мачеве им украсио,
Копља и буздовани им позлаћени,
Ђогати им добро искићени,
Све су аге младе,
Сем једнога старца предводника
То је старац Диздар Осман Ага.
"Послушајте кићени сватови
Почео је Мујо да говори
Кад стигнемо на врх од планине,
Наћи ћемо три веља пландишта,
Чувајте се, тамо не играјте,
Тамо немој, песме да певате,
Мудри да сте, не одмарајте се,
Јер су тамо до три виле љуте,
На пландишту да се не задесе.
Можда ће се виле одмарати,
Читаве вас неће пропустити,
Тако беше и јутро свануло,
Атови су свати оседлали,
Започеше песме да певају
И почеше коње да пропињу,
Певајући, коњ'ма играјући,
Дохватише пут за Краљевину,
Кад су стигли на врх од планине,
Замукоше, песму прекидоше,
Рукама су коње прихватили
Па не желе нигде да застану,
Не гледају воде са извора,
Не гледају на травна пасишта,
Него право по девојку иду.
Краљ је добро свате дочекао,
Свима даде да једу и пију,
Да се песма, игра до по ноћи чује,
А кад нови данак освануо,
Обукли се и притегли свати.
Са невестом натраг окренуше,
Окренуше натраг у Удбину,
Не престаје нигде песма њина,
Не престаје нигде коло њино,
Док стигоше на Веља пландишта.
Ту овако старац проговара:
"Послушајте, на свадби сватови"
У сватове ја сам многаш био,
До невесте увек сам стизао.
Одмарао на овим врсима,
И увек смо ђогате трчали,
Певали смо у овој свежини,
Хладили се крај ових извора,
Никада нам ништа било није!"
Сви сјахаше одмах са ђогата.
Ни корака не хтедоше даље,
расуше се на одмор по трави,
И почеше песме да певају,
И зачеше игре да играју,
пише воду, па је замутише.
Буздованом гађају нишане,
Ох, мили Боже, на свему ти хвала,
Кретоше се брда уоколо,
Зафијука ветар мећу букве,
Мало стало, дуго не трајало»,
Кад ето ти три виле љутите.
саставиле зубе са зубима,
из устију ватра им палаца,
на пландишта право долетеше,
од сватова мраморје створише,
од ђогата убоге пањеве,
једино се невеста спасила,
виле су је за руке шчепале,
у пећину своју је повеле,
да их двори, од јутра до мрака.
Да им спрема и воду довлачи.
То је чуо Ђето Башо Мујо,
То је Муја тешко заболело,
Ђогату је на леђа скочио,
И у планину се упутио.
На ливаде када је избио,
Тридесет скамењених сватова је затекао,
Од тридесет ага тридесет мрамора.
Леже, с ђогатима разасути.
Како је то Муја заболело.
Умало је памет изгубио,
Ђогата гони, не стаје,
Планинских се пасишта докопа,
Свуда тражи те вилинске воде,
И пландишта вилинска он иште.
Али, нигде није их открио,
И када је у шуму зашао,
Тамну да се светлост не пробија,
А да сунце ниоткуд не продре,
Нагазио на вилински извор,
Вода, као суза ока, бистра,
Мујо заста да мало почине,
Те са коња Мујо је сишао,
Осврће се унаоколо, свуд шуме,
Нигде нема пута ни стазе.
Изнад буковика је жива стена
Испод буковика је голи камен,
Преплићу се све гране са граном,
Не дају сунчевим зракама да продру.
Тад је Мујо овако рекао:
"Гнездо вилинско је овде!"
Ђогата је међ' букве пустио,
Крај извора он се наслонио
Чека виле да по воду дођу,
Чека Мујо до три бела дана.
Једна жена с буретом је дошла,
А Мујо се собом разговара:
"Мили Боже шта ће овде жена?"
"Добро дошла!" рекао је Мујо,
"Добро те нашла" одговара жена!
"Шта радиш с том водом, невеста?"
Мујо пита ту младу невесту.
"Ни сама не знам куда је носим,
Сватови су дошли да ме воде
Кад избисмо на један пропланак,
Љуте виле ту се затекоше,
Или сми ми нагазили на њихово пландиште,
Ил је аге санак ухватио
То ће Бог знати, ја то не знам,
Само су загрмели планински врхови,
Зазвиждао је ветар кроз буковик,
Три љутите виле су се створиле,
Дунуле су у аге на починку,
Дунуле су у ђогате у буковику,
Намах су све претвориле у мраморје.
Мене су у свој дом повеле
Да им месим хлеб и доносим воду,"
"Ко ти је по имену био ђувегија,
Којег си јунака за мужа хтела, невесто?"
"Оставила сам оца, оставила мајку,
Оставила сестре и милу браћу,
Да бих се удала за јунака,
По имену Ђето Башо Муја!"
Овоме се Мујо ни мало не смеје;
"Да га видиш би ли га познала?"
Невесту Мујо опет пита.
"Не бих га, јадница, познати могла,
Јер га очима видела нисам,
Али како сам чула да се прича,
Ти си главом Ђето Башо Мујо!"
Како се гласно Мујо насмејао:
"То сам ја главом, моја невесто,
Баш си ме добро, вере ми, препознала.
Али, ако си девојка од фиса,
Хоћеш ли саслушати једну моју реч?"
"Тако ми Бога, што је над Сунцем и Месецом,
Тако ми свевишњег што земљом и небом влада,
Што час ведри, а што час облачи,
Штогод ми кажеш послушаћу те,
Па да ће ми глава с рамена отићи!"
Тада ју је Мујо научио"
"Вечерас, кад на конак пођеш,
Заподени и упитај виле:
Тако вам пландишта где се одмарате,
Где вам је скривена снага?"
"Зар ће ми рећи своју снагу?"
Пита невеста Муја.
Како јој добро Мујо одговара:
"Све нек буде као што ти кажем,
Сад залази иза горе сунце,
Сад се месец кроз грање пробија,
Сад ће ти се оне на окуп обрести,
Да при месечини скупа вечерају,
И кад виле трпези приступе,
Ти једина трпези не прићи,
Онда ће се виле на те сажалити,
И без тебе неће хлеб хтети да једу.
Тад ако знаш лепо да беседиш,
Казаће ти где им лежи снага.
Тако вам овог хлеба, реци им,
Тако вам планина где летујете,
Тако вам пландишта где се одмарате,
Тако вам извора где се расхлађујете,
Ето, већ сам неколико дана с вама,
Своју снагу што ми не кажете?
''Ако могнеш да се спасеш да те не скамене,
никаквим клетвама се оне неће спасти,
Крај извора ћеш сутра Муја наћи!"
Невеста зађе у шуму дубоку,
Мујо оде у Зелене Лутове
' Право к вилама невеста је одшетала,
"Где си тако закаснила?" питале су је,
"Био је извор замућен!"
Невеста вилама одговори.
А виле прострле јело па једу,
Прострле су пиће, па пију,
Невеста никако за трпезу не седа,
Доноси им воде и ломи хлеб,
Док је најмлађа вила не упита:
"Куно, шта ти је, што не једеш?
Да ниси болена, па нећеш?"
"Како да једем, море, најмлађа вило?
Тај хлеб није за мене,
Докми своју снагу не кажете.
И заклетву ја сам једну дала,
Ја робиња, а ви горске виле,
А можете, да ме скамените,
Тако вам висова, на којима водите коло,
Тако вам пландишта, где пландујете,
Тако вам извора, са којих пијете,
Кажите ми, где је ваша снага?"
Једнак виле скочише на ноге,
Да скамене сироту невесту
Вила се је најмлађа подигла
Брзо их је раздвојила.
"Бог те клео, најстарија вило,
И невести кад бисмо казали
Какве штете од тог ће нам бити?
Него слушај, и ти људска кћери
Окренула се невести и рекла
Ми имамо до три дивље козе,
Рогови им од сува дуката,
Оне живе у Зеленим Луговима,
Рукама их нико не ухвати,
А кад би их неко ухватио
Од снаге нам не би ни трага остало!"
Невеста је тада пристала да вечера
Почео је дан да свиће
Ка извору невеста је пошла.
На извору Муја је затекла,
Гласно се је Мујо насмејао,
"Зар те нису виле скамениле?"
"Спасла сам се, друге није било,
Али, узалуд, мислим све ће бити,
Јер не можеш ништа да учиниш!"
Јер ми кажу: имамо три дивље козе,
Рогови им од сува дуката,
Заједно расту у Зеленим Луговима,
Не може их нико ухватити.
Јер, ако се такав игде нађе,
"Не може им снагу уграбити!"
Окрену се Мујо, па јој вели:
К вилама ћеш ти опет отићи,
Али немој да оне примете,
Заправо ће вас Мујо све извући,
Тебе и аге, што су скамењене!"
Онда скочи ђогату на леђа,
Право јаше Мујо у Удбину.
Пред Удбину када је стигао,
По крајини абер је пустио:"
"Ко је ловац, на лонџу нек дође,
Нек поведе кере и загаре,
Сви увече мојој кући хајте,
Иа весеље и јуначко пиће,
У лов ћемо сутра да пођемо."
Три стотине ловаца се скупи,
Са шест стотин' и више загара,
А са триста и више керова,
Мујовоме дому сви пођоше,
Добар конак им Мујо приправи,
Кад је било сутра дан изјутра,
Овако је Мујо беседио:
"Послушајте ловци, браћо мила,
Козе ћемо живе ухватити,
Немој који да устрели козу,
Ако која допадне вам рана,
Ниједног нас Удбине не виде".
Мујо крену, остали за њиме,
У Зелене Лугове избише,
Са свих страна обруч направише,
Сам је Мујо напред ишетао,
За њима иде до триста загара,
С керовима, а и са ловцима,
Уоколо заседе ставише,
Три их дана и ноћи тераше,
Кад три дана и ноћи замину,
Живе су их руком ухватили.
И с првима су у Удбину стигли.
У тамницу Мујо их бацио,
Свим ловцима пешкеш учинио.
Снагу своју виле изгубише
Вабиле су козе, али узалуд је,
Погледају све лугове редом,
По стенама козе дозивају,
Ал' ниоткуд гласа не допире.
Тада једна вила ово каже:
"Козе нам је неко ухватио!"
"Послушај ме, ти вило са стене,
Невеста је најстаријој рекла
Поздрав ти је Мујо упутио,
Да је мене невестом узео,
И за мене и мраморне свате,
Дивље козе никуд не тражите,
Мујо их је узео у залог!"
Кад су виле чуле ове речи,
У Удбину одмах су кренуле,
Право стигле на Мујова врата:
"Јеси ли нам козе заробио?"
"Ја сам козе главом заробио,
У тамници мојој свезане су!"
Шта виле Мују говориле:
"У твојим смо рукама Ђето Башо Мујо,
Али нас сеци на огњишту своме,
Или ти нам благо наше пусти,
Јер живота без њих нама нема,
Свате ћемо теби повратити
Даћемо им коње да појашу,
Невесту ћемо довести кочијом,
У речи их Мујо прекинуо,
"За сватове виле што кажете,
Никад мени тешко није било,
Нит' ми стало ту до једне бабе,
Јер ћу себи ја невесту наћи,
Зато козе не могу пустити,
Такву дивљач досад не улових."
Виле плачем почеше да плачу
И кукњем сташе да кукају,
Растужи се и камен и дрво,
Ал' нимало Мују није жао,
Издвоји се понајмлађа вила
Сузе косом са чела бришући,
За руку је Муја дохватила,
Божју бесу Мују обећала:
"Где год хоћеш невесту да узмеш,
Где год будеш Мујо на мегдану,
Где год кренеш Мујо да четујеш,
Сви на леглу слободно играјте,
Сви на леглу слободно певајте,
И у нишан слободно гађајте,
Крај извора слободно хладујте,
На пландишта да се одмарате,
Божју бесу ћемо теби дати,
Нећемо вам ништа учинити!"
То је Мују много тешко било,
Мислио је док није смислио,
Вилама је задњу рекао:
"Виле јесте останите виле,
Беса је беса, а реч је реч,
Нека су вам просте дивље козе,
Изведи им козе из тамнице!"
Халилу је Мујо наредио
Из тамнице козе кад испаше,
Брзо виле лик су промениле,
И нису се могле ни видети
Као сенке лете у планину,
Кад су стигле у Зелене Лугове»
Скамењене нађоше сватове,
Скамењене нађоше им коње,
Претворише сватове у људе,
Враћају им ђогате сватовске,
А невесту мећу у кочију,
У Удбину невесту доводе.
Кад су стигле до поља удбинског,
Почеле су цуре да певају,
Почели су коло да играју.
Одјекнуше планински врхови,
Запеваше из планине виле,
"Виле бесмо, виле остајемо,
Беса је беса, а реч је реч,
Нек су прости аге и невеста."
Најстарија вила гором пева,
А најмлађа пева на врх стене,
Загрљене с оном средњом вилом,
"Бесмо виле, виле остајемо,
Беса је беса, а реч је реч,
Жена је жена, а вила је вила,
Вила сунце, а жена је Месец!"

Мујо и Бехур

Мили Боже, на свему ти хвала,
Нисмо били, а Бог нас је дао,
Пре сванућа, Мујо је устао,
Обуо се, добро припасао,
На огњишту, ватру заложио,
Попио је кафу са шећером,
И Халила гласно ми дозива:
"Диж', Халиле, главе не дигао,
Ево прође цео месец дана,
' Ми у чету како не идемо,
Прошјетај се до испред Удбине,
Тридес'т ага нека се окупе,
Јер 'оћемо данас четовати!"
Гле, шта ради Соколе Халиле,
Уз стубе је брзо отишао,
На бедем се од куле попео,
"Ко је јунак!" снажно је викнуо,
Да одјекне Крајина с Удбином,
Не би л' срећа Муја послужила.
Брзо Халил ђогата дохвати,
Како добро ђогата поткива,
Па он к Мују, у одају дође,
Добро су се Јунаци обукли,
Припасали маче од мегдана,
Са стрелама и са луковима,
Као увек кад у чету иду,
Мало било, много не трајало,
Тридест ага на врата је стигло,
"Добра срећа!" Мујо и Халиле,
"Добро дошли, јунаци с Удбине!"
"Куда ћемо данас четовати?"
"Куд нас води десница Господа!"
Изашли су на средину поља,
Почели су пољем да певају.
Ту су срели Диздар Осман Агу
Собом води до тридесет ага,
Добро су му селам учинили,
Још боље му аге одвратиле,
И с атова нико не силази
Питају се за јуначко здравље,
Неко свога ата поиграва,
А неко га на реци напаја,
"Крећи, Мујо, затече нас подне!"
Проговара старац Диздар Осман Ага.
Дохватише поље испред себе,
Предводи их Ђето Башо Мујо,
Иза њега Диздар Осман Ага,
Џилитају два десна ђогата,
Гле, за њима ко ли то избија,
То ми јесу до два барјактара,
Једно јесте Соколе Халиле,
Други јесте Зуко Барјактаре,
А за њима у четама аге,
Сви стигоше на воду студену.
Ђогатима кад воду дадоше,
Сву до капи, воду налокаше,
Окретоше к Великим горама,
Нигде живог створа да сусретну,
Ни четника ниоткуд не виде.
Целог дана тако су лутали,
Ноћ их стиже испод једне смреке,
Гране су јој ко планинског храста,
Има хлада за девет стотин' јунака,
Па се они под њих разместише.
У буковик ђогате пустише,
По трави се коњи изгубише,
А јунаци сели за вечеру,
И господски аге вечерале,
А кад стиже време по вечери,
Завикаше два крајишника млада:
"Послушајте аге од Удбине,
Лежај сваки да себи пронађе,
И без бриге нека сваки спава!"
Целу ноћ су они стражарили,
Добро чува Соколе Халиле,
Крај конака Зуко Барјактаре,
По шуми им коњи се играју,
На извору виле им певају,
А славуји лепо отпевају
Све су аге заспале под смреку,
А не спава Зуко са Халилом,
Све слушају, свуда погледују,
Песму чују, виде игру вила,
шумско цвеће како сабирају
Како козе пазе по стенама,
Купају се на тим изворима,
Као трен је ноћца промакнула,
Иза шуме Месец је зашао,
Журни путник до свог боравишта,
А јунаци грде Месец сјајни,
Освојио врхове планина,
Најстарија вила му се моли:
"Роса паде, сунце се не рађа,
Не жури се, море, ти Месече,
Бистра вода, ето, како тече,
Хладовина од ње надолази,
Дај светлости у ове врхове,
Баци поглед на ове литице,
И не хитај за њих да ти зађеш!"
И како их Месец послушаше,
Застави се на врху планинском,
Подигло се Сунце за планином,
Час румено а час беличасто,
Тад је Господ зору поклонио,
И месец се изгуби за крошње.
Са извора виле нестадоше,
Прекиде се појање славуја,
Тада момци стражу напустише,
Затекоше аге да спавају,
Ко' пањеве расуте по стењу,
Те завика Соколе Халиле:
"Диж', јунаци, сунце је грануло,
Устадоше аге сваки редом,
У планини, где је који био,
Покрај огња около седоше,
Само Старац љутит нешто беше,
Јунацима речју не одвраћа,
Само траву рукама пребира,
У зло доба, разговор започе:
"Почујте ме, браћо, крајишници,
Јунаштва смо заједно чинили,
А сву хвалу Мујо нам односи,
Делимо се: Ђето Башо Мујо,
Старчева је чета само за то!"
Гле, шта вели Ђето Башо Мујо:
"Бог те убио Диздар Осман Ага,
Ми под сунцем чете не делимо!"
Још љуће му Старац одговара:
"Бог те убио Ђето Башо Мујо,
Две смо чете, двоје четујемо!"
"Крила ти се осушила, старче,
Посећи ћеш и мене и себе,
Јесу ли ти очи бре, испале,
Да волове из јарма раздвајаш?"
И на ноге Мујо је скочио,
Ђогату се своме упутио,
гле, ђогата како сузе лије,
Предњом ногом по земљици копа,
И он свога господара жали.
Брзо Мујо агама долази,
"Чујете ли, аге, рекао је,
Чету данас да не одвајамо,
Како видим својега ђогата,
Нећемо се живи повраћати!"
За шалу му аге прихватише,
Ал' говори Диздар Осман Ага;
"Почео си да матуфиш, Мујо,
Словена се јеси уплашио!"
Тад дочека Соколе Халиле:
"Ми на свадбу нисмо данас дошли,
Но смо дошли да чету водимо,
На пут ћемо данас да кренемо,
А нећемо чету да делимо!"
Крмски старац тешко проговара:
Послушај м' ти, дете Мујово,
Срећан вам пут, али и без мене,
Пут се вама широк задесио,
Чете ћемо данас да делимо,
Ја одлазим у Нове Котаре,
Можда ћемо нешто опљачкати,
Можда ћемо главу неку посећи,
И девојку неку уграбити,
Њоме неког момка оженити!"
И у здрављу да се сусретнемо,
Скочи старац ђогату на леђа,
За њиме је до тридесет ага,
Право иду у Нове Котаре,
Али момак један се осврће,
Кроз ливаду ђого му промиче,
Час кроз шуму, а час преко крша,
То је главом Зуко Барјактаре,
' Намрштио веће преко чела,
Тражи једног свога доброг друга,
По имену Сокола Халила,
Буздован је момак дочепао,
Дохвати се једног буковика,
У буковику другове сустиже,
Кроз боровњаке другове достиже,
Очи у очи кад се погледају,
У буковој шуми када се сретну,
И последњи пут се погледају,
Поток суза момци пролију,
Сунце пало до иза планина,
Изгуби се чета за планину,
Остад Мујо са тридесет друга,
Нико ништа неће да говора,
Док сам Мујо није им казао:
"Здраво ћемо у Удбину поћи,
Ђогат мени на добро не слути,
Обе чете састати се неће",
Само Халил Мују одговара:
"Баца Мујо, и моју реч почуј,
Ако они весело се врате,
Од хвале нам места бити неће!"
' Ђогате су тад добро притегли,
Планине су опет претражили
Живо ништа нису опазили
Нигде нису четника сусрели
Опет их је ноћ тамна затекла,
' Ђогати им у траву полегли,
Крај извора аге полегале,
На стабло се Мујо прислонио,
Гледа игру помамних ђогата,
Тад господски аге вечераху,
Кад је стало време по вечери,
Шта говори Ђето Башо Мујо;
"Сад ме чујте, аге од Удбине,
Ноћ без бриге овде проведите!"
Сву ноћ Мујо наоколо бдије,
Здраво аге зору дочекаше.
Како ми се аге умивају,
Испод јела, како ложе ватру,
На лагане ноге Мујо скочи,
Планинских се била дохватио,
Уоколо Краљевство се шири,
Мујо гледа где ли је раскршће,
Никог Мујо не може да види,
А четника нигде да угледа,
Док угледа тамо изнад Жура,
Раскршће се једно укрстило,
Испод врха на једној ливади,
Добро види Бехурове кћери,
Спремају се горе у планину,
Да се хладе на бистром извору,
Собом воде до тридест пандура,
Одмах Мујо агама се врати,
Све је аге на ноге дигао,
Па их води до бистра извора,
У заседи, на Кожари чека,
Изнад пута петнаест оставља
Испод пута петнаест оставља,
А сам Мујо цесту запоседа,
Па се онда окрену Халилу:
"Хоћеш главе туђе да добијеш?
Или желиш робињу довести,"
"Пусти главе, Ђаво их однео,
Робињицу хоћу да заробим!"
Мало било много не трајало,
Наиђоше тридесет пандура,
Стрелама је Мујо нишанио,
Првога је мртвог оборио,
Колико су аге спремне биле,
Све су редом пандуре побиле,
Кол'ко глава Мујо ту посече,
'Робиње је Халил заробио,
Кренули су на врх од планине,
Још се нису људски разместили,
По бедрима Мујо се удрио,
Како гласно Халил подвикује:
"Што се удри, по бедрима, Мујо?"
"Остаде ми копље крај извора!"
"Остави то!" њему Халил каже,
"За копље је и буздован лако,
У Удбини пушака довољно!"
"Како су ми за руку погодни,
Не дај, Боже, да се без њих вратим",
"Идем, онда, ја ћу их донети",
Не да Мујо Халилу да иде,
На ђогата свога је скочио,
У трку се натраг повратио,
Затурено Копље пронашао,
Крај извора затурен буздован,
Кад је хтео воде да попије,
Вила му је главу заставила:
"Немој, господару, ту воду да пијеш,
Док не скинеш главу Бехур капетана!"
,А куд си се упутио, Мујо?"
"У Удбину, ако је суђено!"
"Ал' кад стигнеш, Удбина ће рећи:
Како јесу куле Бехурове?"
"Добро збориш, Бог ге не убио!"
Друго није Мујо њој рекао,
"Сад пиј воде!" вила је викнула.
Али Мујо неће ни кап воде,
Нит' сам пије, нит' ђогату даје,
Богом се је Мујо ту заклео,
"До кућа ћу Бехурових стићи!"
Иа он скочи на свога ђогата,
Ниједанпут ђогу не подвикну,
Сам му ђогат пута проналази,
Зелен пламен из чељусти баца,
Подигла се магла и дим свуда,
Ко' да лети са стране на страну,
И за час је до куле стигао,
Тамо нађе врата од авлије,
Кроз њих с ђогом Мујо је прошао,
Тамо нађе два челична кључа,
Ђогата је у подрум ставио,
У одају Мујо је ушао,
Тамо нађе мач сребрне дршке,
Лепши му се од његовог чини,
На комаде изломио мача,
А кад уђе у другу одају,
Зидови су крвљу испрскани,
Тридес'т глава уоколо лежи,
Добро их је Мујо препознао,
То су главе ага и сердара,
Од страха је Мујо побегао,
Брзо пође у трећу одају,
Тридес'т мача тамо је нашао,
Добро знаде и мојих су ага,
Тад отвара и собу највећу
Од џебане то је соба била,
Пуна врећа од сува барута,
Дугачки је фитиљ начинио
У барут га Мујо завукао
Спустио се доле у авлију,
Чује 'како земља подрхтава,
И угледа Бехура у пољу,
Право паде на авлијска врата,
Па дозива миле ћерке своје,
На глас му се нико не одзива,
Конаку се свом зломе попео,
Осврће се свуда уоколо
Своје кћери добро угледао,
Испод букве крај једног студенца,.
Оне леже Халилу у крилу.
Собом Бехур носи две лобање,
И лобање у авлију баца,
Мујо беше у се помислио:
"Када Бехур стигне до планине,
Затећи ће, као стадо, аге",
Па отвара врата од авлије,
Као ветар полетео ђого,
Кад је Мујо до поља стигао,
Бехур беше до пола планине,
За њим Мујо овако завика:
"Који јунак греде у планину?"
Окрену се Бехур и говори:
"Јеси ли ти Ђето Башо Мујо?"
"Ја сам главом Ђето Башо Мујо!"
"Тол'ко сам те по небу тражио,
Ал' те, ето, на земљици нађох!"
Па је коња Бехур поврнуо,
Да јуначког мегдана поделе,
Још је Мују дао и да бира:
"Хоћеш ли да бежиш, Мујо, или' да чекаш?"
"На мегдан сам увек излазио,
И увек сам ја први бежао!"
окренуо се Мујо и почео да бежи
Близу му се Бехур примакао,
Па га гађа танким буздованом,
На колена Мујов ђогат паде,
Изнад главе буздован прозвижда,
Гађа Бехур тешком топузином,
Намах скочи ђогат од мегдана,
Поред врата топуз му прошишта,
Тада окрену Бехур да он бежи,
Ђогату је Мујо подвикнуо:
"Напред, ђого, данас или никад!
Да осветлиш образ и себи и мени!"
Како ђогат Словена пристиже
Добро га је Мујо појурио,
Гађао га танким буздованом,
Шарац му се на трбух спустио,
Буздован га нигде не погоди,
Онда гађа топузином тешком,
Једном му је страном прошиштао,
Ал' га није нигде дотакао,
Један су се другом окренули,
Па јунаци маче укрстише,
До балчака маче поломише,
Поскакаше с коња на земљицу,
У коштац се беху ухватили,
Одмахују час један, час други,
Ал' не може нико да одоли,
И сунце је било на заласу,
Један другоме хвалу помнињаху
Где су били, мегдане делили,
И јунаштва своја набрајају,
Овако је Бехур говорио:
"Колико сам ага посекао,
У сарају лежи тридес'т њиних глава,
Одсекох их од трупова ага!"
"А пандури знаш ли где су?"
Узео је Мујо да говори
Две сам твоје кћери уграбио,
Остали су без глава пандури,
И ено их у планини леже."
Бехура је ово заболело:
"Тридесет сам ага посекао,
Опет Бехур Мују одговара,
Двој'ци главних посекао главе,
Једно ти је Диздар Осман Ага,
Други ти је Зуко Барјактаре".
Мало било, много не трајало,
Кад се зачу нека грмљавина,
' Као море кад буром одјекне,
Или небо кад муње севају,
Јунаци су стали па питају
"Није л' ово облак кроз ведрину,
Ил' да није јека с мора сиња?"
"Нит' је облак усред те ведрине,
Нити море о брегове,
Него су то куле Бехурове,
Подрхтава земља, јер се руше,
Док си био у обору своме,
Мујо ти је, у сред куле био,
Да ти сруши подруме од кула,
Да претражи одаје од кула,
И да стави фитиљ у џебану,
Да ти сравни сараје са земљом!"
Тада се је Бехур уплашио,
Наљутио па р! Мују каже:
"Нек је здраво на рамену глава,
Још боље ћу сараје подићи,
У темељ ћу ставит твоју главу,
Притегни се, Мујо, да те свалим!"
Добро су се оба подхватила,
Ваљају се по том буковику,
Свуд се ломе и кршем и стењем,
Ђогати им у поље побегли,
Дрвеће се планинско запали,
Осушило лишће на шумама,
Од дахтања док су се рвали,
Са ливаде на гребен избише,
Тамо црна пањина лежаше,
Мујо гледа, али га не види,
Словенина на земљу бацио,
Обе му је руке притегао,
Па вилама танко довикује:
"Јесте ли се у сну задесиле,
Где је беса, што сте ми је дале?
Никада ми теже није било!"
Намах вила до главе долете,
И овако вила Мују каже:
"Знаш ли, Мујо, шта сам говорила?
У недељу да мегдан не делиш!"
"Видим добро, вала, ја невољу,
У недељу мегдан нисам ни делио!"
Понајбоље вила га научи:
"Види горе, Бехуру ћеш рећи,
А кад горе у небо погледа,
У леви ћеш руку џеп да ставиш,
Тамо имаш ножа отрована,
И Словенина ако тим превариш,
Нећете се више састајати!"
Кад то рече, вила му утече,
Добро Мујо овај савет слуша,
А још боље овако говори:
"Гле, Бехуре, како сунце стаде,
Од јуче се јуначки рвемо".
А сунце се није померило,
Словенин се превари да види,
Мујо га је ножем распорио,
Мртав Бехур на земљицу паде,
Испод њега Мујо је остао,
"А ђогату туроки довикује:
"Под мртвим сам Словенином, Бого!'
Стиже ђого рзом рзајући,
Словенина преокрену с Муја,
Сав се крвав Мујо придигао,
Сабљом ману, Бехурову скиде главу,
За седло га брком привезује,
Други брк је с друге стране седла,
Избио је на врх од планине,
Тридес'т ага ту је затекао,
С Халилом су кћери Бехурове,
Кад видеше главу Бехурову,
Спопаде их тролетна грозница,
Гле, шта вели Мујо од Удбине,
"Бог вас клео, аге од Удбине,
Црн вам образ од дана данашњег,
Да Бехура још видесте жива,
Душа би вам од страха испала!"
Сунце зађе за гору, за брда,
Месец засја кроз грање од шуме.
Добро светли планинске путеве,
Да испрати оно мало света,
Сви сватови, ови су коњаници,
Сем пешака Муја и Халила,
А девојке сузе проливају,
Звезде Месец овако кориле:
"Лепотице што су залутале,
Нека пута месечином нађу!"
Како лепо Месец одговара:
"Далеко сам, слабо мене виде,
А то нису само лепотице,
Него јесу Бехурове кћери,
Бехурова глава на Мујовом седлу.
Пута су се за Удбину дохватили,
Сват ћу бити први међу њима,
Други сват је вила што их чува,
Да се Халил ногом не поклизне!"
Кад су аге на Удбину стигле,
Од весеља шенлук учинише,
А још бољу свадбу приправише,
Јер невесте добре доведоше.

Халилова женидба

Мили Боже, на свему ти хвала,
Сунце сија, а мало нас греје
Не видимо ни храста удбинског
Такав снег га беше притискао
Гране тешке, хоће да се сломе,
Четинари крстовима вире,
Одјекују планински сметови,
Девојке су пале с благом води
Затекоше реке залеђене,
Продужише да изворе траже
Сви извори беху замрзнути,
Мећу собом девојке збориле:
"Када ли ће Бог дати слободу,
Живи створ ће овако цркнути!"
Али, Боже, ко ли то путује,
Обучени по господски иду,
Да то нису јунаци у чети,
Кроз планину неће пролазити!"
Мећу њима Јера говорила:
"То нам нису сватови за свадбу,
Јер би паре у реку бацали,
То је главом Мујо с Крајишницима!
Не би л' неког лова уловио!"
Мили Боже, ти нас благослови,
Како облак сунце заклањаше,
Покров дуги на земљу се спусти,
И обуче около планине,
Кад јунаци на реку падоше,
За њима су магле и облаци,
Један другог нико не познаје,
Једва паше реци на обалу,
А тамо је кула Баше Муја,
Гле, шта ради Ђето Баша Мујо,
На ватру им бреме дрва баца,
Триста људи намах загрејао,
Јунацима крчаге доноси,
Јунацима бурад доваљао,
Сви крчази пунани ракије,
А сва бурад пунана су вина,
Јунацима дах се повратио,
Јуначка се крвца загрејала,
Бесећаху, јунак са јунаком,
Веселе се и радују аге,
Па јунаци Муја запиткују:
"Крај огњишта, ето, смо твојега,
Не замери што ћемо те питат'
Ој, Бога ти, Мујо, који те је дао,
Што Халила ниси оженио?
Сви се момци редом поженише,
Сви добили синове и кћери,
Већ се деца њихова играју,
Је л' ти жао блага да потрошиш?
Је л' ти жао свадбе да учиниш?
Дете ће нам неко преварити,
Често слази у Нове Которе
Дете ће нам живо уграбити,
И огњиште твоје угасити,
Фис најгори нас ће прекорити!"
У Бога се Мујо не куњаше:
"Чист вам образ, дружино премила,
Добро знате за моју невољу,
Ја не жалим блага небројена,
И не жалим свадбу да учиним,
Ко небраћа ви ме прекористе,
Јер ко жали за свадбу за брата,
Јер то није, бре, погани хајдук,
Добро знате јуначког је соја,
Јер кад би ми срамоту донео,
Да Бог да га не било под сунцем,
Ако мисли да срамоти племе,
Нек га спржи муња из облака,
Црна земља, из гроба избаци,
Овако се момче Богу куне:
"Негде имам брата, негде сестру,
Пре умрети, но што се женити,
Јер све девојке на Крајини што су,
И девојке што су на Удбини,
Мени као да су сестрице рођене,
Без среће ћу у земљу отићи,
Док не узмем Краљеву Танушу,
Очима сам Танушу видео,
Кад је била беса с Краљевином,
Ништа лепше по сјај'ним сунашцем,
Обрве јој савијене гране,
Глатко чело, као глатка стена,
Прави Месец кад на небу сјаји,
Њене очи зрна од трешања,
Трепавице крила ластавице,
Њено лице јабука на грани,
Прави нос јој ко' перо од тице,
Мала уста пупољак кад пупи,
Бели зуби белуци у реци,
Кад се после кише заблистају,
Грло јој је грло од голуба,
Стас њен као вита јела,
Мишице јој гране од шимшира!"
Ово момак свима изговара,
Уста му је Мујо запушио,
Ал' се момак још јаче разљути!
"Стани, Мујо, није час самртни,
'Редом ћемо, Мујо, да зборимо!"
Тако виче старац Башо Јона,
"Не остадох, дружино, без друга
Нит остадох нежењеа Што их немах,
Не остадох без девојке, јер је немах,
Него нисам хтео да се женим!"
"Послушај нас момче младо,
Рекао је старац Осман Ага,
Сутра ће нам велик данак бити,
Скупиће се до тридесет ага,
Сви доводе тридес'т девојака,
Понајбољу од њих изабери,
Аге ће ти срећу пожелети!"
Не да момак старцу да настави,
"Бог вас клео, аге од Удбине,
Гне се чуло под небом на земљи,
Да брат сестру узима за жену,
Јер све кћери што су на Крајини,
Све су оне мени као сестре,
Ја се јесам једанпут заклео,
Заклео се Богу јединоме,
Свемогућем што ведри и облачи,
Што управља и земљом и небом,
Ил' ћу узет' Краљеву Танушу,
Ил' лежати под земљом и кршем,
Чујете ли аге од Удбине,
Ил' ћу остати овакав до века,
Ал' се нећу женит' у Крајини,
Идем сада у Веље Планине,
Где још нема стаза ни богаза,
Док не стигнем у ту Краљевину,
Ја одлазим мало да четујем,
Морем хоћу до планинског била,
А ваљда ће и снег окопнити,
Одмах идем да венчам девојку,
Дружина се са мном поспрдује,
Назива ме: гле, которског бика".
Ветар дува, неће да престане,
Ал' је клетва пала на планине,
Дочуло је и море Халила,
Ветар дуну са мора сињега,
За њим топли дунуо је ветар,
Спустише се облаци са неба,
Одјекује усов у долине,
Ко да јече високе планине,
Не потраја више од три дана,
Снег се топи, у реку се слива,
Не потраје ни до три недеље,
Шта се чини са ледом у реци,
Леденици у море одоше.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Како поју птице у планини,
Играју се деца по пољима,
"Чета тражи да се брзо пође,
Цветом су се шуме расцветале"
Тад је момче Мују говорило:
"Сада треба да ми даш ђогата",
Ђогата му брат Мујо не даје,
Ђогата је овога Халил појахао,
И кренуо Танушу да доведе,
Кад се Мујо сам кући вратио,
Говори му остарела мајка:
"Сине, Мујо, да од Бога нађеш,
Што не даде Халилу ђогата?
Ако момче у невољу дође,
Краљевином свашта може бити,
Памтиће ти момче, догод дише!"
Како хитро Мујо проговара:
"Стан', Халиле," за њим је викнуо,
Па му даје својега ђогата,
И овако њега саветује:
"Срећно било четовање, брате,
И кад дођеш међи Краљевине,
Ти ђогату главу не устављај,
Он ће поћи Вуку Харамбаши,
Вук је, брате, мени побратиме,
Поздраве му од Муја понеси,
Побратиме, данас ми помози,
Помози ме м новцем и мачем,
Да уграбим Танушу девојку!"
Тада момче скочи на ђогата,
"Збогом" викну, када крену, Мују
Па друм хвата према Краљевини,
Нигде момче неће да застане,
Ни крај луга, нити на планини,
ни крај бора, нити покрај букве,
Нити дању, а и нити ноћу.
Нигде живе душе да угледа,
Сунце каже: на моју је веру,
Месец каже: на моју је веру,
Виле кажу: на нашу је веру,
Дивокозе као да говоре?
Дивокоза у планини збори:
И овако она проговара:
"Када сване, сунце му је стража,
Кад је тама, месец му је стража,
Виле су му чувари оружја.
Добро се је Халил уплашио,
"Шта говори у овој тишини?
Јесу ли то шумске дивокозе?"
"Не плаши се нисмо дивокозе,
Ми смо козе са пландишта,
Што играју заједно с вилама!"
Овако им момче одговара:
"Знам да сам на Вилинском леглу,
И реч вашу нећу погазити,
Око ми је под заштитом сунца,
Нога ми је под заштитом Месеца,
Оружје ми штите моје виле,
И смрт моја у руци је вила"
Кад је на врх планине избио,
Тад угледа једну дугу реку,
Дуга, као да је од мора до мора,
Иза реке види измаглицу,
До воде је ђогата спустио,
Три корака ђогат му устукну,
Живог створа угледа на кршу,
Добро га је вила упитала:
"Ако Бог да, Момче, куда?"
"У Краљевину бих да сићем,
Одговара момче мудро,
До онога Вука Харамбаше!"
Грохотом се вила насмејала,
Не зна момче што се вила смеје,
И ко с њиме овако говори,
Савет му је вила онда дала:
"Слушај момче, што ћу теби рећи,
Знам ја добро куд си наумио,
Још кад мину Зелене Лугове,
Ти си мени што очи у глави,
Ја те чувам и дању и ноћу,
Као сенка за тобом се крећем,
Тамо Вука ти затећи нећеш,
Него прићи да ти нешто кажем,
Видиш ову прешироку реку?
То је река, што се Туна (Дунав) зове,
Заустави поглед на обали реке,
И погледај све до оног хлада,
Да ли видиш беле чадорове,
Мећу њима и чадор црвени,
Немој ђогу дизгине дирати,
До Краљеве кћери ћеш допрети."
Вила рече, па је и нестаде,
Момче крену да стигне до поља,
Почело је сунце да залази,
Тамна ноћца почела да пада.
Мили Боже, на свему ти хвала,
Дан си дао да се нарадимо,
Ноћ си дао да се одморимо,
Што се Месец никако не јавља,
Питају се славуји у гори.
"Стан' те, мало, славуји у гори,
Ни не знате друго до појања,
Месец вам је ноћас задоцнио,
Пријатеља треба да испрати!"
Дивокоза из горе им вели,
Тек што момче на обалу стиже,
Привезао ђога усред шибља,
Није шибље, него права шума,
И очима чадоре да види,
Када стиже до оног црвеног,
Застало је момче и чучнуло,
Сакрило се испод једног храста,
Храст корење све до реке грана,
А момку је много мучно било,
Само собом стаде говорити:
"Тамна ноћца, никако да падне!"
А када је поноћ настанула,
Мудро ми се Халил припремио,
Оштар нож је из паса тргао,
Примиче се земљом пузајући
Од шатора парче исекао,
Унутра је руку протурио,
Рука му је мало погрешила,
Напипала једно људско чело,
Беше чело Краљеве Тануше,
Као Ђаво завриска девојка,
Од страха је на ноге