Галерија гласова

Више од тридесет музичара овдашњих поп-рок бендова одсвирало и отпевало нумере на албуму "Песме изнад Истока и Запада"

Време, бр. 526, 1. фебруар 2001, Београд

Појава албума Песме изнад Истока и Запада, који је пре две недеље, промовисан у Краљеву и Врњачкој бањи, и чији се излазак ускоро очекује у заједничком издању цетињског Радија Светигора и ПГП-РТС-а, не којем је више од тридесет музичара овдашњих престижних поп-рок бендова одсвирало и отпевало песме урађене на текстове владике Николаја Велимировића, по много чему представља музички и културни догађај.

Најпре по томе што читава једна генерација први пут на овај начин отворено маунифестује своја религијска осећања, и то пре свега рок музичара и људи који изворно припадају урбаном миљеу за које се по инерцији није везивао духовни садржај Православне цркве. А онда и по томе што овај албум поставља нове оквире и захтева нове критеријуме у којима ће се убудуће кретати и мерити достигнућа популарне музике, али и популарне културе уопште. Политика, зајебанција, пролазност, сексуалност, зло, "афирмација метафизичке језе" и "мање-више комично разочарање" са овим албумом дефинитивно престају да буду ултимативни садржај и бекграунд популарне културе.

Домаћи рокенрол се у својој бурној историји бавио свим и свачим, али није имао много везе са Црквом и хришћанством, ако се изузме бизаран податак који у својој Енцклопедији СФРЈ рока наводи Петар Јањатовић да је прву рокенрол плочу у бившој нам држави објавила група католичких богослова окупљених у групи Жетеоци. А онда када је и било религијских, или тачније хришћанских мотива (јер будизма, растафари, зена, стаклених перли, харе кришни и других увозних трендова никад није недостајало), они су пре имали обележје ексцеса, егзотике и дизајна него садржаја и духовне поетике.

Хришћанска духовност провлачила се само у неколико новоталасних рукаваца на албуму Идола Одбрана и последњи дани, на једином албуму новосадске Луне, затим у низу македонских бендова Падот на Византија, Мизар, Анастасија.

БУЂЕЊЕ ПАТОСА: Православље почиње учестало да се користи у популарној култури од краја осамдесетих, паралелно са буђењем српског националног патоса, у процесу убрзаног обнављања српских традиција, како се тада говорило, што најчешће није имало никакве суштинске везе са духовношћу и религијом напротив. Тако се догодило да једна од манифестација ове квазирелигиозности буде и стајлинг београдских мафијаша, који су као део имиџа српског "жестоког момка" носили што дебље златне кајле о које је био окачен што већи и што масивнији крст са "гимнастичарем". Овакво поимање православља било упадљиво код буљука турбооријенталних ултра српских народњака, у којем је оно било саставни део кич иконографије духовног поретка који афирмише најгору врсту популизма. Филозофија "крви и тла" нашла је своје биготне мученике и телале и у популарној музици, али најређе у рокенролу, па је између осталог и због тога рокенрол, као филозофија радикалног индивидуализма у "годинама расплета" био неподобан музички жанр. Пожељно стање духа огледало се тада у рефрену турбо-народњачке певачице Јами у њеном првом и највећем еротском хиту Чоколада и стиховима "иста вера, иста нација - то је права комбинација".

Почетком деведесетих старија генерација рокера била је затечена ратовима и свим оним што се дешавало. После пар часних али јалових покушаја да се заустави лудило, већина њих о смислу бављења музиком и рокенролом и даље размишља у категоријама осамдесетих, иако је време новоталасииих журки остало у давно прошлом времену.

Сваки покушај акције у смислу директног политичког ангажмана био је унапред осуђен на неуспех - поредак није имао никакву форму, а појмовни апарат којим се описује (национализам, комунизам) врло је услован, јер никакве идеологије ту није било. Сваки камен бачен на такав систем падао је у слузаву, лепљиву, желатинозну масу, да би на крају био постављен у олтар верника владајућег Ничега, и његових лоповских сатрапа.

ОПИТНИ ПРОСТОР: За то време, у дебелој сенци стасавала је нова генерација која је рокенрол покушавала да усагласи са својим временом избегавајући наметнути код активног псеудополитичког језика који је служио да оправдава рафале лажи различитог калибра испаљиване са блештавог ТВ екрана који ће Михајло Пантић у једној причи из тог времена назвати "ђавољом гузицом".

Како су уобичајени идеолошки садржај рокенрола осећали као дубоко анахрон, неки бендови с почетка деведесетих почињу да у испражњену љуштуру рокенрола убацују православну духовност, не обазирући се на његову режимску, медијску и социјалну вулгаризацију. Тако, у годинама највеће кризе Православна црква полако улази у ракурс рокенрол бендова, било експлицитно, било као бекграунд ауторског рукописа. Група Бјесови из Горњег Милановца, најбољи бенд генерације Брзих бендова Србије, испустила је један од најснажнијих крикова очаја, депресије и незадовољства. Време је добијало застрашујуће убрзање, а "у Цркви време тече спорије".

"Недостатак истине био је толики да се такво стање више није могло поднети", каже за "Време" Горан Марић Макс, певач Бјесова. "Албумом из 1994. године изразили смо гађење према таквом окружењу. Послужили смо се интроспекцијом и тако избегли употребу директног политичког језика. Потом смо интензивно наступали на концертима широм Србије и свуда наилазили на исто опште стање, јединствену мешавину беса и апатије; такве су биле и наше песме, па смо се у односу са публиком међусобно препознали. У потрази за целовитим одговором стигао сам до Цркве. Рокенрол је послужио као изванредан опитни простор за трагање за најдубљим смислом бивства, у мом случају."

Слично се десило и код два заначајна, али и веома различита бенда који припадају двема генерацијама - код Darkvvood Duba (чији је певач, by the way, иконописац, кажу одличан), а после албума Кисело и слатко (ПГП РТС-Б92,1994) и код Партибрејкерса, најбољег српског ритам и блуз бенда.

" Мука нас је натерала да се замислимо над начином живота који смо до тада водили", каже за "Време" Зоран Костић Цане, певач Брејкерса. "Рокенрол је егоцентризам, аутор који је сам у центру свог света. А онда смо дошли до тога да желимо да видимо и неког другог, да поделимо срећу са неким. Усамљеност је била тешка, а онда смо још почели њоме да се хвалимо. То је значило да живимо у једном филму који није у реду, и схватили смо да хоћемо да га променимо и да више не желимо да будемо себични. Зато смо рекли себи 'хеј, хоћу да будем добар човек'."

ДЕЦА АПОКАЛИПСЕ: Дејан Вучетић Вуча, текстописац и певач Darkwood Duba , каже да је по његовом најдубљем уверењу сваки истински уметник у својој бити боготражитељ, па и музичар који се бави рокенролом. "У песмама Darkwood Duba увек су постојали хришћански мотиви, истина никад директно. Песма У пустињи заправо је једна монашка прича, само што је смештена у градску средину. Постоји пуно предрасуда у вези са Црквом и рокенролом. Ако се неко бави рокенролом то не значи да би требало да вози мотор и да се дрогира. Са друге стране, представа о хришћанству и Цркви често је код неких људи искривљена, што је најчешће последица медијске слике која је стигла са Запада, па се Црква схвата у њеном католичком и протестантском виду, што нема никакве везе са Православном црквом."

Од средине деведесетих у овај круг тема улази широк спектар бендова и аутора (Блок аут, Вуду Попај, Ништа али логопеди, 357, ККН), а да се не ради ни о каквом помодарству или тренутној замлаћености, упозорава гест гитаристе Канде Коџе и Небојше и талентованог позоришног глумца Растка Лупуловића, који је 1996. одлучио да се замонаши и одлази у манастир Дечане.

Са све масовнијим приближавањем Цркви људи одраслих на асфалту и Црква постаје отворена за урбани начин комуникације са "децом апокалипсе", захваљајући чему јој полази за руком да полако разбије годинама таложене предрасуде. Један од првих назнака ове промене јесте покретање "Искона", часописа око којега је његов главни и одговорни уредник ђакон Ненад Илић уз подршку Епархије врањски окупио групу младих талентованих људи "Искон" је неговао савремен визуелни израз и обрађивао широк спектар тема - од рецензија текуће филмске и музичке продукције до уско црквене проблематике.

Као изузетно важни сабирни центри за младе у чијем је одрастању рок музике била важан комуникацијски код, делују манастири Ковиљ, Дечани и Тврдош, а затим Митрополија црногорско-приморска, где се на Цетињу покреће часопис, а онда и Радио Светигора, на којем се значајно ангажују некадашњи рок критичар часописа "Ритам' јеромонах Јован Ћулибрк.

И онда, као резултат и врхунац овог дугогодишњег тренда долази албум Песме изнад Истока и Запада. Пројекат је настао по идеји митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а осмислио га је и уредио јеромонах Јован Ћулибрк. На снимању које је трајало од децембра 1999. до јула 2000. учествовало је преко тридесет музичара. Скрећући пажњу на то да је рокенрол у својој бити и настао из побуне што се западни свет изменио, с тим што су се тамошњи бунтовни врло брзо претварали у бизнисмене, отац Јован је говорио: "Ја заиста мислим да је Јан Кертис (Joy Division) оно што је роман био на крају XIX вијека.

Многи су се чудили Достојевском и говорили какав је то пророк који пише романе, али ја заиста мислим да је пророк могућ и у овом свијету, свијету поп културе... Ова плоча је само знак једног великог почетка, а не канонизованог црквеног облика ако би неки хтјели тако да схвате. "

Говорећи о свом ангажману на пројекту, сви саговорници "Времена" кажу да су се радо одазвали позиву оца Јована Ћулибрка, тим пре што се радило о стиховима владике Николаја, који је за све њих одиграо важну улогу у њиховом духовном развоју.

"И раније сам имао идеју да искористим песме владике Николаја, јер је он један од људи који је јако утицао на мој рад у музици, и то не само својом поезијом, већ и прозним књигама, као што су Реци о свечовеку", каже Вуча из Darkvvood Duba.

ПУТ КА ПЕСМИ: Горан Костић Цане објашњава процес настанка песме: "Нисмо ми ишли према песми, него смо пустили да песма ствара нас. Када смо снимали, хтели смо да она буде отворена, да буде позив, уз стални осећај да не смемо да нарушимо равнотежу песме која има своју метрику, свој ритам који је потпуно у нашем фазону."

"Чега нема у поп култури, то и не постоји", каже Драго Сенић, фронтмен бенда qrve који је на албуму потписао музику за неколико песама. Док сам компоновао музику на владикине стихове, користио сам у мелодијским аранжманима неке мотиве из традиционалне народне и духовне музике, али ипак то је само зачин и део гламура који ја лично волим. Чињеница је, међутим, да се преко деведесет одсто ове музике заснива на британској поп и рок музици и на музичком шаблону који је прихваћен у целом свету ка»? модерна поп музика. На крају крајева, то је музика на којој сам одрастао и која је нераскидив део моје личности."

Када се албум преслуша, закључак до кога није тешко доћи, били верујући људи или не, јесте да је у питању запањујуће добра плоча, чији ће се прави значај и вредност тек видети како се ускоро почну множити референце на њу. Ни једног тренутка досадан ни предвидљив, пун живота, са широким регистром осећаја, од радости до стрепње, албум лансира један нов музички жанр, који нема много везе са оним што се на Западу зове Chrisdan pop, између осталог захваљујући томе што се у трагању за одговарајућом музичком матрицом, захватило у ризницу традиционалног музичког наслеђа, и то са правом мером и добрим разлогом. На албуму се налази укупно тринаест песама и на њему напросто нема слабог места.

Без обзира на продукцију, жанрове, кавал, виолину или праштеће гитаре, кључни инструмент овог албума је - глас. Галерија различитих, зрелих, високо индивидуализованих и артикулисариих гласова носи основну емоцију албума - искреност која се не да сакрити. Мелодије песама пажљиво прате мелодију стиха владикиних песама, готово без исклизнућа. Испод гласова чује се толико музике колико је, чини се, стало у целокупну музичку продукцију протеклих неколико година.

СРЦЕ И УШИ: Песму Знаш ли ко те љуби силно урадили су 357, и она је сигурно најснажнија на албуму. Darkvvood Dub је потписао Молитву Благом Христу. У аранжману урађеном потпуно у њиховом маниру Darkwood савршено прати мелодију стихова, а Вуча песму пева на једини могући начин. Још један бисер на албуму доноси глас који одавно нисмо чули - Јасмина Митрушић (еx-Луна, Ла Страда) у песми Владај Боже.

Један од врхунаца албума сигурно су две верзије песме "Дарови Светог Јована Владимира са чудесним напевом Светлане Спајић (Паганке, Моба, Дрина). Два различита аранжмана, из два различита, комплементарна приступа истој песми - један са минуциозним аранжманом Горана Трајкоског (Анастасија), и други са ефикасном интервенцијом Драга Сенића.

Осим тога ту су и Партибрејкерси (са класичним Антоновим рифовима), Револт, Зора Витас, Ацо Гардашевић, Борис Љешковић, сниматељ и продуцент Иван Кљајић, који је одлично обавио свој посао, и многи други.

Углавном, шта год да очекујете од овог албума, сем ако нисте изузетно тврди на срцу и ушима, пријатно ћете се изненадити.

НЕБОЈША ГРУЈИЧИЋ