Растко Петровић

Африка

САДРЖАЈ

• Глава прва: Брод је лагано силазио низ Тропику. Пловио је између архипелага и крај шума, с чијих обала приступаху певачи
• Глава друга: Пролазили смо кроз прашуму; пирогом се провлачили низ брзаке; дотицали се тамних народа, чија је лепота величанствена
• Глава трећа: Обукох се у бело да бих посетио госпођу Беде, али ме стаза одведе људождерима у горе око Зегела. Кад сам стигао пред њу, одело ми беше чађаво и зелено
• Глава четврта: Са једним чудним Белим међ Црнима. Живот је његов гори од живота иједног пса. Меј из племена Бауле труди се да мој пут буде угодан
• Глава пета: Мрачна Африка. Краљ Пебењани уз песму и игру у ноћи. Са црним носачима кроз савану звериња. Једно друго узбудљиво небо над нама
• Глава шеста: Фосили и дрвена села губаваца што се под кишом растварају. Ковачи Сикасоа и љубав црних народа
• Глава седма: Африка хероја, мистерија и епова. Јаребице које убијају. Ноћ на Нигеру, ловци на хипопотаме и плави мајмуни на гробу Сумангуруа
• Глава осма: Острво Горе; његове тамнице за црно робље опустеле. Оковани лудаци код Рабата и веселе жене Салеа. Повратак

Глава прва
Брод је лагано силазио низ Тропику. Пловио је између архипелага и крај шума, с чијих обала приступаху певачи

Половином децембра, по пучини, приступасмо лагано тропима. Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска Острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим: друго небо.

Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да се треба чувати тропске сунчанице. Дивно сунце са далеким сумаглицама, на пучини белој као млеко, непомичној. Одједном свет, опорављен, излази да се баци на јела са лармом и весељем деце. Једнодневно пролеће претворило се у лето.

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене. Заузет тим осећањем ја и не чујем добро све његове речи, али их потврђујем главом и смешим се. Колико је за мене срећа да путујем са њиме! Сат-два његова разговора за мене су као јединствени семинари. Он је пре тридесет година водио једну од најважнијих мисија по Судану, он је основао по Високој Волти читаве градове, дао многим инсектима и биљкама своје име, различито деформирано, саставио збирке преисториjског оружја, накита и драгог афричког камења из свих доба.

У Тулону сам био остао између два воза да узмем од њега још последња упутства за укрцавање у Марсељу. Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата, који је мој велики пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће за производњу кафе. Ми ћемо само до његових плантажа ићи заједно а онда ћу ја продужити сам. Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин да човек дође до одлука, јер леност мисли спречава више човечји рад, но леност покрета. Кад заврши размишљање, које траје сатима, он спрема упутства за чије састављање употреби неколико минута, а које за неколико тренутака пређу просторе.

Затим развијамо географску карту и он ми објашњава како ћу ићи, где ћу шта видети, или где је какву бубу нашао. Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку! Затим је опет благ, и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма, ко наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно: Бретонци, Корзиканци и Црнци. Ја сам пријатељ са једним Бретонцем, који се зове Роберт Л’Bотр. Увече, кад сврши посао, долази на кљун брода. То је савршен бретонски тип. Треба га видети како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига. Вио је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га уранили књигама), и путничким. Био је апсолутно у свим крајевима света.

Уствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља. У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала да ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, у истину неће никада ни женити, и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије. Вели: "Била је шваља код моје мајке кад сам дошао на отсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекује велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала. Упитао сам је где спава; она ми је рекла: "Над кујном!" Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја."

Да би дошао да нам прави друштво, он свој упрљани трико, каљаве чакшире и дубоке чизме преко колена замењује чистим плавим и белим трикоом, широким белим чакширама и платненим сандалама. А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је. Сва чар неизвесности пропала би.

Најзад, та далека линија на хоризонту обала је Западне француске Африке. Тамни галеби који нас надлетају први су весници од ње. До Дакара је још увек далеко. Чекамо да се најпре појаве "дојке" Дакара, што су два пупчаста брега изнад саме вароши. Обале Сенегала нагло се приближише; пусте тешке обале са баобабима погдегде. Баобаб, дрво кратко, дебело, чворновато, скоро сасвим безлисно, са великим тамним плодовима што се већ и догледом виде. То је дрво прелазних степа између пустиње и Саване.

Ево прве афричке пироге. Танка и дуга, ишарана црвеним и плавим, са ниским четвороугластим једром разапетим на виљушци од три штапа. Црнци увијени у пространа плава платна, у црвене ђердане, дугих танких руку, веслају. Прилази Вуије да ми покаже шта имам да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате. Даље се продужава Дакар, космополитско пристаниште на обалама Африке. "Не, ово није још ваш први додир са Африком. Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две-три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце којима се трговало. Целим Сенегалом владали су уствари афрички султани, који су се тукли између себе, а сви заједно са европским насељеницима,"

Појављује се испред нас, пре уласка у пристаниште, диван гребен: пуст, неприступачан, обрастао ретким биљем. Вуије тврди да су на њему нађене читаве врсте потпуно нестале флоте; то је један од врхова Атлантиде, споне између Африке и Америке. Гребен који заокружује пристаниште скоро је од пурпурног базалта. Неколико мајушних кућица обојених зелено на овом пурпуру, између плавила неба и индига мора, радују необично. Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну. Остатак града и обала удесно сасвим без карактера. Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви. Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име које је у вези са именом Горила. Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и обалским пећинама.

Камено доба западне Африке, као и Италије, изгледа да спада у време египатске и феничанске културе, чији се ситни предмети често налазе у тим каменим насеобинама. У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, нпр. у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно. Вуије има колекцију најчудније измешаних преисторијских, феничанских и црначких перла. Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности.

Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо. Пристаниште, као и сва светска, са безбројним магазинима, вагонима, стовариштима, наслагама: вате, кафе, дрва, вина и коже; доковима; гвозденим конструкцијама за утовар и истовар; бродовима из свих крајева света и са тмом црнаца одевених најфантастичније. Ту су Црни увијени у простране бубуе, пошто је ту много помуслимањених племена, који онда своје традиције пркосно чувају. Смешно је да у Африци, између два црнца који се прихвате одевања, много је ближе примитивности и голотињи онај који носи европску одећу, састављену од најчуднијег комађа, но онај који усваја своје традиционалне плаштеве, чуване дотле само за празнике.

"Дакар није Африка!" понавља мој пријатељ, који ми тако забрањује да се одушевљавам овим урођеницима што су ту као представници скоро свих племена екваторске и западне Африке. Има их дугачких и танких, витких, кратких, угојених, главатих, сасвим ситних глава на јаким вратовима, црних као абонос, црвених, у свим тоновима скоро до ружичастог, плавичастих кожа скоро до азурног, тетовираних дубоким зарезима, тетовираних правим цртежима. На понекоме је, (дословце) и по неколико кила гри-гриа (талисмана). Гри-гри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар и тако у бескрај. То су разни камичци, кожице, прашине, коштице, дрвца; ушивена у црвену кожу, обешена о огрлице, о мишице, о босе ноге.

Тражим од Вуијеа дозволу да се одушевим једном црнкињом која пролази; у пространим је широким огртачима, индиго и плавичастим, под прозирним огртачем од оног брокатног чипканог тила од кога се код нас праве завесе. Њене танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса, жутих као сунце. Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, од ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле. На прстима од ногу прстење. На њој је све ново и она корача весело, говорећи сама за себе, као да је у каквоме балету. Вуије ми допушта да се дивим, под условом да је индиго материју жена сама ткала а не купила у европском дућану. На пристаништу школа црних бабица у белом, црних болничара у белом, девојке и младићи, чекају директора школе који стиже нашим бродом.

Искрцавамо се. Жандари црни, врло елегантни, поносити на своје униформе, благи и услужни. Варош европска, мање лепа од Казабланке. Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини. Пошта џиновска. На пост-рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују? Сматрају за природно да белац чим стигне буде услужен пре њих. Казати црнац увреда је, треба рећи Црни; то мање показује разлику у раси. На црним таблицама исписане вести из Европе добивене радиом. Штреземан на Конференцији ударио песницом у сто. Углавном за Црне све вести из тако конкретних детаља.

Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се крила не осуше, оних које наше очи не виде. Брегови банана; гри-гри на све стране. Парк са, стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим. Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона. Што је занимљиво, на овој џиновској змији, због аномалије или случајног атавизма, виде се са стране као два нокта или као остаци ногу. Врућина и поред белог одела и ципела платнених. Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па да поново изиђем.

Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена. Не, Дакар није још Африка, није сасвим, није никако за мога пријатеља, који је познаје дивљу, какву ми је обећава, али за мене оно је ипак оно што нисам никада раније видео и што је блиско ономе о чему сам сањао. Ено у дну дворишта жена гола, само са "пањом" око бедара да би њим држала дете на плећима. Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да ради. Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла.

По улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то су, свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена. Жене из португалских колонија, црнкиње зване Португалке; из енглеских, црнкиње зване Креолке; из Сенегала, Волов и Церере. Свима је заједничко само да своје зубе не престају зашиљавати дрвеним прутом. Њине компликоване фризуре чине их грдно главатим, огртачи су им пуни широких набора са дивним осенчењима, широке блузе завршене чипкама, што све показује да откако су се заљубиле у тоалете жена првих гувернера и команданата, па то измешале са својим свечаним одећама, још нису ту своју љубав напустиле. Утолико ме више узбуђује сусрет са овим женама овнујских очију и дебелих усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре ови трезвенији црнци у западној Африци. Враћамо се на брод да вечерамо и да наставимо пут на југ.

Сав угаљ није још ни после вечере укрцан. Налазимо се и даље близу пристаништа, непомични на пучини. Осветљени великим лампама Црни укрцавају тамно камење из шлепова. Дакар блиста. Лађе се крећу по пристаништу, као огромне, мрачне планине, осветљене само по врховима заклањајући при пролазу својим тамним масама озвездани град. Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима. Долазе из Ливерпула и иду за Буенос Ајрес. Случајно питам једнога из кога је краја. "Из Спалата!" одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе.

После ручка акварел. На средини лађе под небом имамо од Дакара неколико сенегалских породица из племена Волов. Људи са масом голишаве деце, са женама које цело време леже на асурама, дојећи четвороножну децу, као зверчиће, ћутљиве, са дивним косим меким овнујским очима. Млади Марабути, Тенерилом и Ибраим, и трговци, читају поваздан, певајући своје коране. Увече увијају се голи, витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно-црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу своје матере: Кардиате, жене Волов.

Цео дан хоризонт је покривен тешком млечном запаром кроз коју се сунце слива као растопљено олово. Море, које је иначе толико прецизно по својим ивицама, меко је и густо као крем. Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели. Где год падне поглед, види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде. Јата птица, што лете прецизно, право, као стреле изнад њих. С времена на време ајкула сече равну пучину својим оштрим леђима.

Разгледамо бродски дневник. Ево како у њему изгледа наше пловљење др данас:

8 дец. полазак из Марсеља, 6 часова увече.

Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода. Њина врло широка пераја, која им у ваздуху служе као дуга крила, боје су зарђало црвене док је тело сивозелено и скоро провидно. Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде. Галеби све тамније боје.

Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови најдивљији крајеви дељени између разних северних фараона, султана, крсташа и урођеничких династија. Сваки комадић и тек откривене земље, оне где људи нису нашли ништа што претставља цивилизацију, има своју херојску прошлост, своје победе и поразе, своје битке и своје јунаке. Свако племе има своју епопеју од по десет и више хиљада стихова, што прелази са оца на сина, и које сви ратници знају напамет.

Што је најзанимљивије, црнац зна напамет често и епопеје суседних племена, реч по реч, без погрешке, целе, иако ниједну њину реч не разуме, утолико пре што су те епопеје на архаичним језицима. То приповеда и Вуије, који је забележио на лицу места (помињано свуда) најлепши црначки еп о борби Сумангурија, Бамбаре, поглавице фетишиста, са Сундијатом, Мелинкејом, поглавицом муслимана. Позната је јединствена упечатљивост црначког мозга, који иначе није способан ни за какав аналитички или дедуктивни напор. Стихове које ми цитира Вуије, и који претстављају шум ветра у зору, уочи битке, имају невероватну игру алитерације.

Гледајући аквареле на којима сам забележио чудни индиго бубуа ових црнаца што су на броду и друге боје њиног тела и одеће, пита ме Вуије: "Шта чини да ви видите овако светле боје док би романтичарски сликари овде нашли једну много тамнију гаму?"

Ми смо таман били усред разговора о сликарству, о Монтичелију и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје, превучен голубијим плавим велом, и приближи нам се нагло као из сна. То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно зашло, беху обрасли травом и високим жбуњем, не сасвим честим палмама у подножју и чешћим на врховима. Сви су се они стапали све више у опште бисерно и угушено плавило овдашњих птица, неба и даље пучине. Читава гама све треперијег, све голубијег плавила, све блеђег, низала се на овом архипелагу, чија су се острва пружала једно за другим.

Не могу евоцирати свечану, скоро патетичну, тишину тропскога мора увече. То би дало сву величанственост визији архипелага на њему. Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило броду, још зелено, још конкретно у овој вечери, иако потпуно у складу са својим пратиоцима уназад. И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна. Оно беше ту као једини доказ да тај архипелаг, тако близак а због сутона тако далеко, диван је баш зато што је стваран. Као некад у Напуљу, на Каприу, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: "Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!"

Оставили смо архипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје. У ноћи брод се није смео приближити обали, и зауставио се на два-три километра од ње. Велика гужва због црнаца који се искрцавају у чађаве петролне шалупе, осветљене само лампама против ветра. Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали. Шалупа није уопште осветљена, баца на нас облаке отровних гасова, и иде изгледа читаву вечност кроз потпун мрак. Чак и у ноћи се осећа чађ под руком, где год се ова спусти. Прилазимо некој врсти огромног мола подигнутог на кољима, осветљенога само лампама што клате они који нам помажу да се испнемо. Преко кеја се види друго широко платно воде сабијано једва младим месецом. Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати. Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех.

Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише. Куће иза кеја су дрвени бенгали: на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија из њих на све стране кроз танке зидове. Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник. Све ово даје овако у ноћи апсолутно утисак пола наших македонских вароши на језерима, а пола кинеских вароши на филмовима. Прва велика зграда у близини, даље од мора, је "Гранд Хотел", за чијим су столовима искупљени сви белци Конакрија. Има их десет-петнаест за двадесет до тридесет столова.

Лутамо широким авенијама, засађеним великим гвинејским дрветом, "фромажеом", што увече личи на наше липе. Топли, пријатни мирис црвених цветова покрива овај заспали град широких улица, црвене утабане земље и дрвених кровињара. Бенгали као играчке, час су мајушни а час огромни, када су у њима седишта банки или предузећа. И поред тропскога у изгледу ових зграда, кроз чије се прозирне зидове јасно види све што се у њима догађа, Конакри је провинциски град, пун грања, засада и шорова. Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса.

Младић-црнац који нас води, бој, нуди, нам своју господарицу која је "скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година". Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је "бриљантан" јер уме да "козира", што други, каже, Црни, не умеју. Хришћанин је.

Узимамо пус-пус, нас тројица три пус-пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне конакрајке. Познато је колико је једром црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом. Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према њиним кћерима. Трговци су често и само форме ради узимали краљевску кћер к себи за све време свога бављења у племену. Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним. Црни људи увијају се у плаштеве, машу нам рукама, смејући се одлазе у ноћ. Лепе успаване девојачке очи гледају нас предусретљиво. Најзад изабрасмо једну кућу где је девојка јединствено лепих обнажених груди, сањалачког, скоро нежнога лика и дугих дивних руку. Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди. Девојке доносе вино и кад ми одбијемо да га пијемо, пију саме, брбљајући између себе, из црначке учтивости, правећи се као да нас више не примећују. Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета. Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби. Велики преговори, дискусије. Избацујемо дечаке напоље. Пажљиве су, насмешене, али равнодушне и упорне. Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту.

Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој "пањ", и остаје мирна и бестидна као деран. Сва је један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом. Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Де ла Кроа.

Остављамо девојкама пет франака, на чему су нам бескрајно захвалне; полазећи упадамо погрешно у једну одају где наилазимо на нежну сцену између једнога младога брачнога пара, брата и снахе малопређашње лепотице. Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус-пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не би задоцнили. Међутим, показује се да прави тркачи дремају у сенци. Враћамо се на пристаниште.

Шалупа је тек стигла, црнци клате лампама и истоварују камамбере велике као точкове. Гаде се на мирис: све ће то белац појести. Имамо пола сата до поласка брода. На пола пута црни газда шалупе наплаћује карте у мраку. Половина сапутника има карте купљене за повратак још на некој другој шалупи, али на којој им је речено да ће важити и за све остале шалупе пошто припадају истоме белцу, те одбијају да плате нове. Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес, муца, буса се у груди, и виче кондуктеру: "Враћај, враћај!" Шалупа се окреће у супротном правцу: земљи.

Толико је луд да неће уопште да чује за објашњење. Нешто га је увредило, и он испљувава неразумљива муцања, пола француска, а пола бамбара. Забадава му се нуди да му плате и остали, забадава му се објашњава да ми који смо платили имамо права да идемо на свој брод. "Ви право, ви право, али сад не може, сутра!" И шалупа се све више удаљује од брода. Остаје још десет минута до поласка брода. Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину. Моли ме за дозволу да баци црнца у воду. Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру: "Добро, терај на брод, терај на брод!"

На броду нам кажу да га је требало ошамарити; то је, веле, једини начин да се објасни нешто црнцу кога је узбуђење заслепило. Није се никад догодило да црнац одговори на шамар друкчије но послушношћу. Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао. Говоре нам све то гласом који значи: "Тако вам и треба кад не умете да баците ни човека у воду, а хоћете у прашуме!" Овај је црнац, уосталом први кога сам видео да је сасвим антипатичног лика и безобзирног држања.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађиску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени круг рефлекторов, врте се у њему са препуним корпама и излећу као у игри мушица око светиљки.

Пучина 6,00 над Екватором. Почињем да волим овај брод, црвених димњака, који тако упорно и бешумно плови по непомичној пучини. Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења. Од Дакара сам сасвим сам у кабини, пространој, пуној вентилатора, Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу.

Вуије ми се смеје. Онај цвет који доносе таласи са острва уствари је нека врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од једне ниже расе но што је она. Она је иначе врло образована, тиха фина дама, доктор је медицине и њен је муж многе своје године посветио Црнима. Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са Црнима. То сматрају откако су свакодневно са њима, али не умеју да дају ниједан убедљиви разлог за то. Признају да образован црнац може бити финији од белца а да и иначе може имати све добре особине. Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — индоевропејци, семити. А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини, никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст). У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух Црне!

Ја по цео дан гледам од горе ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа, Као млади пси они се само преврћу, сами са собом непрестано, и смеју се и радују својим покретима од јутра до вечери. Играју својим телима као најлепшом играчком. Беспримерно свеснији од наше деце, они немају онај начин пућења и стидљивости, немају бригу исписану на лицу и болешљивост на образима. Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша. Код великих такође, оно што чини Црног тако драгог онима који га први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима, које дају телу могућности да види, и зубима, која омогућују телу да се обнавља. Од ране младости европско лице је измучено и напаћено непрестаним, често болесним, радом мисли. Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама. Не кажем да је зато белац гори од црнца, напротив. Али је јасно колико своју супериорност белац плаћа својом лепотом.

Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо, обале су енглеске колоније Сјера Леоне, Лавље Планине, и острва испред ње. Издалека ови купасти врхови увијени у мека испарења, као у облаке, изгледају као вулкани. Око десет часова почињемо пловити сасвим близу дугих благих острва, одвојених ваљда само тракама воде од главног копна. Земља црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Конакрија, покривена је густим зеленилом. Палмама свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијеом, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава. Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и много блиставије од злата (кад стављам реч: злато, то је једино да дам тачну слику боје и сјаја).

Ни једног станишта, ни стазе, а чежња је да се остане ту дуже, да се проведе више дана у излежавању под џиновски широким фромажеима. И то је прва чежња пред овим обалама. Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је То једна бескрајна ривијера, чији најближи део има, усред овог зеленила, час жуто златног, час дубоког до плавила, велики комплекс провидно љубичаст, зарђало црвен и сепија, док су далеке обале све плавље и блеђе, голубије, утапајући се у испарења хоризонта.

Појављује се варош Фритун, зидана у увалама и заливима испод шумовитих планина, из оне исте црвене земље, местимично крваве, местимично тамне и зарђале, од које су и њене широке засађене улице, и све овдашње тло Африке. Варош је једна од најстаријих африканско-европских вароши; њене су куће још из 18 века. Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и појављују каткад, само својим црвеним крововима из густих врхова. Виђена где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

Већ одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама. Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова подигнутих на кољима, прекриљене шареним гомилама црнаца, исто као и црвене улице што стрмо силазе између шумовитих брегова. Приступа нам чамац са претставницима енглеске власти, управљан од изврсно униформисаних црних морнара. Други чамац доводи црне полицајце у кратким чакширама, тесним енглеским блузама.

С друге стране брода скупљају се пироге оштрих врхова високо изнад воде, управљане од атлетских младића, потпуно нагих, који скачу у воду за новцем баченим са брода. Дерани су мишићни, дугих леђа, уских бедара, правих и јаких ногу. Врло лепих ликова. Не скачу као ми право у воду, но, извивши се некако док су у ваздуху, у страну, као риба која би се избацила из чамца. Дивно је како успеју да се понова убаце у пирогу која нестабилно и само својом средином стоји на води. У свакој пирози је само по један младић опружених ногу по њеном дну, а само један од њих, на сасвим нагом телу, има око врата крагну од каучука и кравату од кариране свиле, коју не жели да укваси скачући у море.

Чудо је настало кад нам је допловило читаво јато малих пирога са деранима од четрнаест до шеснаест година, аполонски грађеним, лепих, широко отворених очију. Почеше певати неку енглеску песму, било какву, сасвим глупу, али од њих самих савршено ритмично разрађену; са безброј упадања, синкопа, допевања, понављања, у масу разних гласова. У своја кратка, широка весла удараху као у гитаре. То беше прави концерат, најлепше младежи у најлепшем пејзажу. Кад су завршили, пироге осташе празне. Певачи су били у води, ронећи за новцем којим смо их наградили. Више од сата слушали смо их како певају, весели, радосни, сложни и музикални до несвесности. Бацали смо им цигаре, које ће после исушивати, писаљке, жижице, све што би нашли у џепу, а што би они после ређали по својим пирогама, одакле би, и пре но што би се сва вода слила са њих, почињали нову песму у хору. Песме црквене, католичке са латинским речима, енглеске ратне и црначке, све су биле подједнако чаробне и узбудљиве из њихових уста. Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка.

Седамо у чамац и прелазимо у град. Велика разлика између француске и енглеске колоније већ на првом кораку. Место демократског француског, има нечег феудалног и витешког у колонијалном Енглезу. Он ни црнцу не допушта да на случај глуми европејство, већ га униформише елегантним одећама које изазивају поштовање својим савршеним кројем. Униформисани болничари, баштовани, полицајци, поштари итд. Остали се задовољавају да обавију бедра марамом, и да око грла ставе европску крагну која има тај шик што је лежерна, незакопчана, у слободном окретању око шије.

Свуда плакате позивају на конференције за борбу против жуте грознице, маларије, туберкулозе, алкохола, неморала итд. Кафане са широким баровима, леденим пићима а крај њих сиријски и индијски дућани. Парк, огроман водоскок, читав базен. Показују ми у урођеничком крају једну дрвену кућицу, око које расте пет стабала: чоколада, банана, хлебно дрво, кокос и једно које носи дивне црвене цветове. Између стабала је шећерна трска. "И ви се чудите, кажу ми, да су црнци тако весели. Ево да не морајући ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће, и цвеће које је храна за очи!"

У речици која протиче кроз саму варош, испод мостића, жена узима једно журно купатило, остављајући зачас настрану прање рубља. Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом. На покривеној пијаци лечник продаје гомиле корења, брегове ђинђува, афричке шафранске и индиго боје. Најфантастичније воће. Купујем један диван калбас (чинију) од меког дрвета, на коме су пирографисане птице у оплету разних шара. Хтео бих да се купам, али ми не дају. Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна.

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео од госпођице Н. Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је.

Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед. Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују. Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао. Величанствени пљусак, какав скоро стално наилази на брод кад се овај приближи Екватору. Муње су осветљавале, љубичасто и електрично плаво, савршено мирну пучину шибану страшном кишом. Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде.

Вуије је причао да је првих година живота у Савани, у искључивом општењу са црнима, кад је морао, као и они, себи ловити "месо" којим ће се хранити, врло често и несвесно заборављао да није један од њихових. "Ја нисам претстављао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: "Гле, моја је рука бела!" Кад сам се после четрнаест година таквог живота оженио изненада из љубави, ја сам са својом женом по европским појмовима врло рђаво поступао, само зато што сам у свој "бели" брак уносио потпуно менталитет црначког брака. Дивим се својој жени како је она то одмах разумела и ниједан мој поступак није рђаво тумачила".

"Тек после двадесет година живота са Црнима, ја сам се, не одвајајући се од њих, почео несвесно враћати европској цивилизацији. Данас сам ја у односу са Црнима скоро исто толико друга раса, колико и ви. Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност Црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете. Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота. Кад кажем "био сам црнац", хоћу да кажем да нисам осећао никакву разлику између себе и урођеника. А затим сам је одједном почео више осећати. Да ли је то умор, старење, које је избрисало све оно ново на шта се формирао мој дух, или је то напротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?"

Поводом миметизма Вуије је и ово испричао. Он је открио један нов инсекат који миметира цвет једног дрвета на чијим гранама живи. Како инсекат није успео да савршено миметира цвет, цвет је од своје стране почео миметирати инсекат, добио неку врсту ножица, и тако одбијао од себе лептире који су га уништавали. То узајамно миметирање довело је до апсолутне спољне идентичности. Догодило се да му је један црнац, који је знао да се Вуије занима за тај инсекат (ђутелија Вуијету), донео на место инсекта цвет. Треба знати како је савршена моћ опажања код црнца, па разумети шта значи кад се и он могао преварити. Друге приче о змијама у Савани, које гамижу по целој кући. Вуије ми каже: "Моја је жена цикнула; и кад сам утрчао, видео сам како се змија одвија од ноге наше девојчице. Узео сам штап и убио је. После ми је било жао што сам то учинио, јер није ујела девојчицу! Није ли овај начин размишљања потпуно црначки"? Вуије каже: "Оно што је младо у мени то је Суданац, оно што је старо, то је Парижанин."

Јутро потом сванула је пучина бескрајна, скоро безбојна под безбојним небом. Рекло би се да води у неки други свет, да "по њој плове духови". Врућина није била прекомерна. Балет Марсоeна, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се "задихано", прати нас. Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама. Дивно прецизно просецање воде, као да су торпеди а не рибе. После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи стварају такозвани "бар". Нигде пене, ни набора; рекло би се да је површина воде, покривена непрегледним атласом.

Обале и плаже Табуа појавише се жуте као злато између зеленила растиња и бледе сињости мора. Најпре најнежније боје, зарђало црвене, љубичасте, сепија, и сви тонови зеленог, стапале су се иза неколико невидљивих ваздушних велова плавила. Тиме почињу Обале Слоноваче. Али што им се брод више приближавао, боје се све више растресаху бескрајна ниска жута плажа, одмах под густом шумом кокосових, зејтинавих палми, дрва жутих и црвених круна у цвету. Јасно зелени, свежи пропланци, ниски загубљени домови, дубоко црвених кровова. У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом. Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене.

Из шуме над селом, где се не види више ништа до густо зеленило, из тесних круна палми диже се узбудљива перјаница дима, и трепераво разилази у ваздуху. Наслућује се да је то осамљена колиба, да се тај дим диже са огњишта око кога је живот. По плажи трче жене и људи у послу. Нико се не купа. Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду. Табу је чувено са својих атлетских сељана, који су можда последњи људождери на самој обали Океана; бродови који настављају на југ застају пред Табуом да узму неколико десетина њих за ред на утовар и истовар доцније робе, враћајући их при поновном проласку крај села. Црни дошљаци испеше се уз конопац у лађу. Дуги, бљештави, њина одећа састоји се само из једне обојене марамице. Чим се дохватише брода растрчаше се на посао, не питајући где ће који, налазећи своја места већ традицијом утврђена. Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне прелетајући кроз ваздух пружају руке нагло као да би да се понова врате пучини. Чаробни марсоени са лицима медуза. Тако ћу се сутра искрцати истом котарицом у Басам, прешавши преко чувеног басамског "бара".

Таласи се на овој обали, као што је споменуто, увијају у себе, и тако поступно ископају огроман округао олук под собом, који је затим права млеваоница чак и када је море мирно. Једино је урођеник у стању да својим чамцем погоди тренутак кад једним простим покретом може са леђа таласа, уместо да сиђе с њим у дубину, склизнути на и даље мирну воду. Али се догађа и њему да промаши, а тада не вреди више никакво знање пливања, под снагом таласа, која и гвоздене шипке увија као хартије. На неколико стотина метара даље "бар" изгледа као играчка; јунаштво црних сељана као обична рутина. Неколико белаца који живе у Табуу ретко се поверавају вештини урођеника. Има само десет година да се цела бела власт Табуа утопила на очиглед све публике једног брода коме је дошла на аперитив.

Мало даље од нас на пучини мирно дими брод Отар, који је допловио из Дахомеа, и који је сад у карантину због случајева жуте грознице која се тамо појавила. Он прима путнике али их више не искрцава све до краја карантина.

Петнаестог вечера од оног када сам се укрцао у Марсељу посетио ме је Вуије, да ми каже да је гром који је ударио пре неку ноћ погодио у предњи мост лађе оставивши јасан траг, да је дан раније брод зато свирао три пута сиреном, пролазећи поред једнога црначког села, што су црнци из околине Табуа пристали да раде на броду једино ако њихово село буде тако поздрављено. Тиме су се они опростили од породица. Разговарамо до један по поноћи; толико је пријатно на крову, пити ледене лимунаде и осећати ноћни поветарац.

Кад сам завршио паковање и испео се на кров, ја сам се већ нашао пред Басамом. Обала дуга, једнолика, не одвише зелена. То су брегови који заклањају стварну обалу, одвојену лагунама. Иза њих одмах, од самих таласа диже се прашума. У два по подне дизалица са брода искрцала нас је корпом у чамац, а дизалица гвозденог мола извукла корпом из чамца па пренела на обалу. Под нама се протезао "бар", и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних, прашњавих, ради, у пристаништу. Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке. Страшан смрад полутрулог семења какаоа који ми једним махом, и за цео живот, убија љубав за чоколадом.

Глава друга
Пролазили смо кроз прашуму; пирогом се провлачили низ брзаке; дотицали се тамних народа, чија је лепота величанствена

После дугог освежавања полазим са Вуијеом у поље. Саму варош потпуно тропску остављамо на острву између две дуге лагуне које ивиче обалу. Над дужом лагуном, често разливеном, дрвени полукружни мостови, што све као да личи, са свеже зеленим пољима, урођеничким кровињарама, растуреном водом, више на пејзаже Тихога но Атлантскога Океана. Путем непрестано долазе урођеници, мушкарци увијени у шарене индиго и љубичасте тоге, и једним голим раменом. Необично лепи, необично лепо израсли. Жене облих округлих рамена. Много пролазника сасвим голих са маленом марамицом између ногу. Дечаци и девојчице имају једино црвени ђердан по тамној кожи око бедара.

Лагано, у разговору, улазимо у урођеничко село. То је чудно село подигнуто на жутом песку плаже. Све расе, почевши од Аполоноваца, који су име добили по лепоти својих младића, па до Бамбара, настањене су по фантастичним бело окреченим кућицама. На једној је записано: "Томас Кофи, Краљ Мосуа, Цар над Царевима", два корака даље налази се његов гроб. На једној другој кући читам: "Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к ... Напротив. Тамара Балин". Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа.

Невероватна лепота голих тела, какву даље на путу више нисам сретао. Она корачају гипко као у игри. Група младића сјајно драпираних лежи по једним степеницама. Они су наслоњени један на другог, ћутљиви и мирни као у позадини каквог херојског и класичног декора. Сваки њин покрет претставља једну хармонију. Њине речи одлећу у тихо небо као птице. Све су улице пуне црних шетача, сањалачки насмешених. Групе које играју томболе и групе око црних фризерки које насред улице, седећи на асурама, чекају младе жене. Чешљање траје цео дан а фризура ће трајати и више месеци. Група око бербера који насред улице брију главе људима. Два-три сасвим бела црнца (албиноса), црвени, изборани, као скувани, језиви, омрзнути од својих сународника. Занимљиво би било знати уколико су били зачуђени урођеници који су први видели белце, кад су већ раније знали за овакву своју белу браћу. Данас они јасно разликују белца од албиноса, и док јадног сматрају за савршенство лепоте, другога презиру због његове абнормалности.

Женске главе уистину неописано лепе, дуге, фине, сањалачке, девичанске. Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца уствари становнице Антила. Много људи излежава се без одела по урођеничким дугим постељама исплетеним од трске. Њине тамне очи пуне су плавог неба које се гаси. Сретају се и младићи у белим европским чакширама и ружичастим кошуљама; ретки су они који носе фракове или полуцилиндере. Такви јуре бициклима и личе на оне шимпанзе које показују по циркусима. Одједном побеђен од оволике лепоте ликова, боје и светлости, имам пуне очи суза. Враћање кроз поља пуна зричка крај чопора мајушне говеди. Аперитив, лед.

На јутро Бадњег вечера чекам на пошти иза три дуга реда. Младићи с којима смо говорили јуче доводе ми једнога свог друга који, би да ступи као бој. Зове се Самба, седамнаест му је година, родом је из Бамфоре, тетовиран је по лицу. Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме потсећа шта све још треба купити. За "лампу-олуја" каже: "Па бон, ил и а па бон иси, отр!" Одмах по ручку жуто платнено одело замењујем белим, ради посете коју ћу са Вуијеом учинити гувернеру.

Идемо аутокаром у Бенжевиљ, седиште гувернера. Аутомобил пролази најпре кроз село у ком смо били вече раније, затим га шалупом превозе преко латуна обраслог густим "пото-потоом", непроходном мочварском шумом пуном крокодила. Најзад улази у прашуму кроз коју је просечен други. Причам Вуијеу причу о Сари Бернар, која стигавши у Рио де Жанеиро, чим се умила у хотелу, сишла је, узела кочије и наредила,: "Прашума". Мислила је да је прашума одмах иза вароши, док је она била далеко железницом. Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити.

Палме свих врсти, фромажеи, акажу, лијане, папрати. Као пожар оне освајају сваки простор чим га ко напусти. Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела целу кућу увис. Од тла земље до највиших грана постоји такав густо зелени сплет лишћа, лоза, папрати, шибља, лијана, да је немогуће и замислити да човек начини корак напред. Шума је овде једна компактна маса која се брани од свакога приступа, као грудима. Стазице, као тамни ходници, одводе кроз то зеленило у какву малену урођеничку плантажу. Џиновска дрва склапају своје гране над, друмом, птице лете по тим живим сводовима као напуштеним тврђавама. Неке додирују крилима аутомобил који чудно шишти у овој тишини.

Бенжевиљ се налази на тридесетак километара у једном раскрченом терену, на брежуљку који га штити од мочвари. То је сасвим особита врста насеља. Куће се уопште не виде, заклоњене цветним жбуњем и огромним палмама. То је један јединствени расадник свет биља које се може наћи у тамошњим горама. Гувернерова палата доминира тим вртом, пространим пропланцима и широким стазама; ничега што карактерише једну варош: ниједног дућана и ниједне кафане. Само неколико бенгала за станове чиновника, баш као да је то каква летња бања усред Америке. Посета лабораторијуму за агрикултуру, у коме се издвајају, испитују све врсте кафе, какаоа итд. Наги црнци црнкиње раде у дворишту око одабирања семења. Њихов посао изгледа као играње пиљцима, и њихова тужна песма разлеже се кроз шуму. Млади шеф лабораторијума, један блед плавоок деран, опаљен сунцем, води нас кроз огроман расадник, што би, да је у Европи, био један од најлепших и, толико су стабла већ дебела, вековних паркова. Џиновско цвеће.

Ја, који још не разликујем културно од дивљег тропског биља, имам утисак да се још увек налазим усред прашуме. Вуије и вођ гледају један по један плод, започињући стручне дискусије. Уче ме да разликујем кафу од кафе, по њеним руменим плодовима увијеним у меке црвене опне. Крупна кафа из Сикасоа и ситнија из Конакрија доносе по два плода годишње. Стазама се опојно шири мирис јасмина, што је овде мирис белога цвета кафе. Док једни расадници кафе већ зру, други тек цветају. Као миртин цвет, нежан и провидан, цвет кафе дршће у запаљеном предвечерју. Крупни, неранџасто црвени мехури какаоа у тамном лишћу, семења рскавичавог - и горког. Између дрва дижем неки непознати плод, налик на презрео краставац. Жедан, притискам га на усне па ми се зачас уста испунише свежим соком укуса ананаса и лимуна.

Посете разним чиновницима што живе у високим бенгалима, ограђеним дрвеним плотовима. Разговор са једним господином који баш узима свој туш иза заклона. Нико га још није видео али се његов лик и његово тело огледа у његовоме гласу, преливаном шумним сплавовима. Погађа се да је сед, дежмекаст, коже изборане климама. Вече, оно нагло екваторско вече које пет минута измења своје боје по небу, тако да је већ ноћ када прође шест часова, спуштало се патетично по шуми, све до лагуна који бљеште. Изглед са високог прозора био је величанствен. Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив. Даје нам једну руку која свеже одапне на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа. Одједном смо сасвим у мраку. Једино се још беласају наша одела.

Враћамо се између бенгала кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у прашуму. Мирис шуме у ноћи на дим, на воће, на коже звериња, Вуије каже: "Мирис афричке ноћи!" Влажна, тешка запара као да се пуши око нас; светлеће мушице на неколико метара трепере неодређено растопљене у овим испарењима као у меду. Тек кад се понегде гране акажуа растворе изнад нас, и све што је запарно разиђе пут неба види се величанствени свод пун звезда и месечине. Милиони запаљених мушица пењу се пламеним стубом у висине.

Кад се пробијемо до лагуна, широке воде осветљене месечином, велика барка која треба да нас превезе налази се на другој обали. Кроз пото-пото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили места за њина огромна тела. На дну крокодил изгледа успаван и полумртав, хипопотам потопљен водом; ноћу, човек се близу њих сети геолошких доба када су се џиновски гмизавци вукли шумама осветљени месечином и када је гуштер виши од баобаба брстио лишће фромажеа.

Чамац клизи по води, која страшно јако мирише; кроз тако густа испарења, да се скоро сумња да овде постоји тачна граница између водене површине и водених пара. Црнац који весла трепери испред нас, час надуваван, час сплашњаван, усред ове гасне лупе. Осећам задовољство и несвесно што ми је пола грама кинина у организму. Затим смо опет, или усред мрачних шума, или усред пуклих пољана загушених травом. Али изнад свега једна огромна светковина осветљења, небесности, месечине која јури небом.

Хотел, туш, ледена пића. Неки трговац Швајцарац коме кажем да имам већ и боја; да је овај из Банфоре с Високе Волте; да се зове Самба; каже ми скоро победнички: "Самба, тетовиран? Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа. Лопов најгоре врсте, и ја га само чекам у Бобоу (где исти господин рано сутра одлази) па да га стрпам у помрчину (хапс)!" Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао. Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. Притом код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке навикава на специјалне прилике у Африци.

Што је природна ствар, кад се уђе у средину људи који воде особити начин живота, који је мучан а на који се поносе; сваки други од њих ми, и поред велике предусретљивости и срдачности, не може ту суревњивост да сакрије. Час ми један тврди да без четрдесет хиљада франака не могу стићи до Бамака; да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто кајати што сам дошао; док други причају како је тај или тај долазио у Африку, прокрстарио је, уображавао да је видео и познао, а после уствари само трућао глупости о њој. Вуије, напротив, тврди да човек који прокрстари једну земљу, с напетом пажњом, широко отворених очију, уствари је боље упозна, боље схвати, но човек који седи на једном њеном месту годинама. Да чак прво путовање кроз једну земљу више упозна човека с том земљом но и једно идуће, које још слаби и првобитно стечена убеђења. Навика је најгори непријатељ сазнања, каже седи пријатељ, на моје дивљење, не толико што тако јасно закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо закључује он који је, да упозна који крај света, проводио у њему по двадесет и тридесет година.

Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери. Трпезарија хотела се лагано пуни белцима бело одевеним који се скупљају да дочекају велики празник. Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама. Ја погађам тугу и пијем у здравље деце која су вечерас без њега око божићњег дрвета. Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џаза, котиљона, шампањског напијања, те зато кошмарско спавање. У пола седам улази мој бој да ме пробуди. Не питајући ништа, и вештије но што бих то чинио сам, он скупља и пакује моје ствари, сређује сапуне и бријаче. Вуије и ја силазимо на обалу пуну пирога, чамаца растовареног воћа. Пролази недалеко једна петролејска шалупа пуна црнаца. Ова је толико пуна света да се чини као да се само није сасвим утопила. Вуије се узбуђује, виче: "Куда?" — "У Ампе!" одговарају два црнца са крме. — "Можете ли чекати мог друга док узме ствари?" — "Може, око пет минута!" и шалупа скреће с пута да пристане. После овога кратког разговора, настаје пола сата бесомучне журбе. Трчимо натраг у хотел; ја идем у собу да покупим ствари које ће ми требати; Вуије у кујну да ми спакује нешто јела и пића. И мој и Вуијеов бој као у каквој оперети, трче напред са стварима на глави. Газде шалупе, такође, дошле су да нам помогну.

Кад стижемо на обалу, мој бој је већ у води испод шалупе. Док је утоваривао ствари нека кашичица или нож, упала је у воду, и он се, уплашен од казне, одмах свукао и бацио за њом. С времена на време појави се његова црна глава, да удахне ваздуха, док се са тврде, коврџаве, и масне косе вода одваја одмах као од нечег туђег и страног. Једва успевам да му докажем да кашичица није важна и да морамо поћи. Он онда излази, очајан, сасвим наг, кријући између ногу своју голотињу. Облачи се лагано, брижљиво, и чим се нађе у шалупи наслони се на куфер и спава.

Сасвим уз мене, урођеници, један човек и две жене, да би ме очарали, ословљавају се између себе на француском са: monsieur и madame. Креште и лапарају на сав глас. Покрети су им научени од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама, узвикујући: "Ију, ију, шта кажете!" Једна од њих цичи у одушевљењу другој: "madame, madame, мој муж је мажискил а ја сам пароксизам; а не, madame, ви, напротив, нисте пароксизам, ви сте вербал!" Оне припадају елити покрштених црнаца који читају пропагандистичке брошуре, те се радосно и раскошно ките бљештавим речима без смисла, као крупним бисерним ђерданима од морске пене.

Враћају се у своје село са божићне мисе у Басаму, ради које су целу прошлу ноћ провели у пирози силазећи низ Комое. Они су ставили не целу своју побожност, већ сву своју разметљивост, у тај огроман напор да изврше један чин поште.

За пола сата црни хришћани били су сасвим изнемогли од свога мајмунисања отмености. Жене су најпре јеле суву рибу и хлеб, влажан, и без квасца, што личи на прљаву сланину, а затим захватише воде у ноћни суд да би се расхладиле, запирањем. Човек, борећи се још са европејством, као човек који само што није заспао, пружи им галантно свој рубац да би се њим избрисале између ногу.

Не знамо тачно баш где пређосмо из лагуна у реку Комое, чије су обале обрасле вековном шумом, мрачном, осенченом плаво. Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила. Жуте, риђе вреже, бршљани и лијане дршћу од птица које кроз њих пролећу. Река се једнако цена у рукаве, обљубљујући острва кроз чије нас густо биље љубопитљиво посматрају мајмуни. Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих "речни".

Чини се као да шалупа бира свој пут између острва чисто по ћуди свог крманоша; она оставља са стране често шире рукавце да би упловила у оне што изгледају непроходни. Шума, која као да се на крају саставља, одједном се размакне да нас пропусти. На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде. Риболови. Плетена ловишта.

Река, тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају. Ове су шуме ипак проходније од оних јучерашњих; лепота њиног растиња је нежнија, више песничка. Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.

До пред подне скоро небо је тешко, сумрачно, од силних испарења; над водом врела и загушна пара као у купатилима. Ова убиствена светлост облачног екваторског неба уништава фотографске плоче остављајући као њима неразумљиве кругове. Рекло би се не светлост сунца, већ зрачење саме земље пред крај апокалипсе.

Пред подне све је нагло светло и блиставо од сунца, страшног сунца чији су зраци, као отровна копља, смртоносни. Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се голим оком гледа у њин одблес и преламање на води. То није врелина зракова која убија, већ угао под којим ови падају, и нарочито онај део њине спектралности који је јачи на Екватору но на северу. То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ који га прати у стопу и с ким се не може измирити. Треба видети са колико се радости у тропским крајевима дочекује ноћ у којој је човек сигуран за свој живот до зоре, у могућности да одбаци калпак, да се разголити, изложи кожу светлости звезда, месеца, па да се разуме откуд онолико несвесно огорчење код тропскога белца на велику небеску звезду од које уствари све живи.

Ја нисам срео ниједног колонијалца који би показао да се боји звериња, дивљака, зараза; али је из њих непрестано избијао већ укорењени ужас што су сигурне и лагане жртве климе, пригушених грозница, које их једу, и смртоносних сунчаница, које вребају један час када ће заборавити да се заклоне. Догоди се да понеко има тако чудну конструкцију да може ићи гологлав усред екваторског поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолошки јунак који се усудио пркосити божанству. Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су ту зраци падали на потиљак. За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао. Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима. И, ако се све сврши то вече само грозницом, главобољом и повраћањем, он сматра да је одвише мало платио за своју несмотреност.

Дуге колонаде палми, бескрајне и у недоглед, чије су круне замршене у зелено лисно грање. Пролазе пироге пуне банана; њино жутило и лепота младих тела која, издужена, управљају пирогама, значе весеље и раскош у овом склопљеном пејзажу. Фотографишем најпре једно село од прућа, на кољима, у удубљењу између шуме и воде, затим један кут Раја: један сасвим наги пар који се купа. Девојка и младић стоје у реци до колена; у рукама им траве које сапуњају. Оно што ме изненади то је њино видно, јако и мирно дисање, приметно као у животиња које стоје у пољу и чине се као да мисле. Истим ритмом, уједначено, и грудни кош младића и грудни кош девојке ширио се и скупљао. Обоје су изгледали том тишином и тим мирним ритмом: тако пространи и тако вечити, да би човек и несвесно замислио како се њине тамне плећи продужују у раширена анђелска крила. У целоме пределу, изван нас, они су били сасвим сами уоквирени прашумским пределом. У тренутку када удесим апарат да их снимим једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај ших. Одапињем ипак.

Иначе дуж целе реке нигде ни комадића европске одеће, која је тако ретка већ и у Басаму. Становници су, као у кратке тоге, драпирани у четвртасте мараме од, танке индиго материје са љубичастим шарама. Ове мараме дивних угаситих, а ипак веселих боја, које топло украшују њину мрку кожу, тако су лаке да њини меки набори стално прате покрет и облик тела. Занимљиво је видети на колико начина црнац носи ову одећу; ако жели да је елегантан, он је обавија око себе као тогу; треба ли му да има обе руке слободне, он је завије само око бедара; ако има да запне, онда је стави с�