 |
I. ФОНОМЕТАПЛАЗМА У СТИХУ
ТИПОВИ И ФУНКЦИЈЕ
0. Фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију (деформацију, аномалију, дефектност, опструкцију, структурно померање) граматичке структуре речи на фонолошком нивоу. Поступци успостављања фонометаплазми формалне су природе (у питању је нарушавање сигналне, а не семантичке организације текста). Будући да се модификација граматичких (неутралних) облика, еталона, врши додавањем, изостављањем, заменом, мењањем и променом места одређеног структурног елемента, могуће је разликовати пет типова фонометаплазми: простриктивне, рестриктивне, супституционалне, мутационе и транспозиционе. Пошто у процесима настајања фонометаплазми у функцији одређеног структурног елемента учествују квалитативно различити гласовни сегменти (сегменти састављени од вокала, сегменти састављени од консонаната и сегменти састављени и од вокала и од консонаната), могуће је разликовати три квалитативна типа фонометаплазми: вокалске, консонантске и вокалско-консонантске. Будући да фонометаплазме подразумевају структурну промену форме, стога свака врста речи може дати свој тип фонометаплазми: именичке, глаголске, заменичке, придевске, бројне, прилошке, предлошке, везничке, партикулске и узвичне. Иначе, фонометаплазме као фонометаформе првобитно се јављају у обичном разговорном језику (у једном случају као резултат непознавања или несхватања стандарднојезичке норме датог језика, а у другом случају као ствар тенденције језика да следи тзв. "закон најмањег напрезања" у складу с потребама комуникације) одакле су прешле у песнички језик, где су постале једно од значајнијих изражајно-стилских средстава.
Имајући све ово у виду, покушали смо да на материјалу поезије српских романтичара: Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, песника чија песничка грађа у приличној мери изражава хетероген дијалекатски састав, специфичност нових и старих система деклинације и коњугације, различите црте изражајног фонда народне поезије, укажемо на све могуће типове и врсте фонометаплазми и на њихове функције у одговарајућем поетском дискурсу. Наша анализа је показала да многи изрази као што су архаизми, провинцијализми, варваризми, неологизми и "непоетске" речи разговорног језика у поетским остварењима ових српских песника делују као фонометаплазме.
1. У раду Фонометаплазме у поезији Бранка Радичевића, на целокупном материјалу Бранкове поезије, која у основним језичким цртама представља његов пристанак на Вуков програм "пиши као што говориш", што је означавало посебан вид увођења народног језика у књижевност, пронашли смо, зависно од поступка деструкције, следеће типове фонометаплазми: 1) простриктивне, 2) рестриктивне, 3) супституционалне, 4) мутационе и 5) транспозиционе. Пошто поступак структурног померања може захватити почетак, средину и крај примарног облика, Радичевић је искористио ову могућност и, у оквиру простриктивне фонометаплазме, употребио а) фонолошку протезу, б) фонолошку епентезу, в) фонолошку парагогу, а у оквиру рестриктивне фонометаплазме а) фонолошку аферезу, б) фонолошку синкопу, в) фонолошку апокопу. У вези поступка уједначавања и разједначавања који се јавља приликом настајања мутацине фонометаплазме, Бранко се послужио а) фонолошком асимилацијом и б) фонолошком дисимилацијом. Користећи различити квалитет активираног структурног елемента, овај српски песник употребљава три типа фонометаплазми: 1) вокалске, 2) консонантске и 3) вокалско-консонантске. Наша анализа је показала да у Бранковој поезији свака врста речи српског језика даје свој тип фонометаплазме: 1) именичку, 2) глаголску, 3) заменичку, 4) придевску, 5) бројну, 6) прилошку, 7) предлошку, 8) везничку, 9) узвичну и 10) партикулску. Бавећи се, поред типолошких, и функционалним истраживањима фонометаплазми у поезији Бранка Радичевића, открили смо њихове три основне улоге: 1) стилистичку, 2) ритмичку и 3) звуковну (еуфонијску).
2. У раду Глаголске фонометаплазме у поезији Јована Јовановића Змаја, на материјалу првих пет књига Змајевих Сабраних дела, посебна пажња је посвећена типовима и функцијама глаголских фонометаплазми, које код овог песника чине најфреквентнију и најразнороднију категорију. Глаголске фонометаплазме се дефинишу као глаголске неоформе настале трансформацијом еталона тих форми. Тако је у Змајевој поезији, у зависности од примене поступка, пронађено пет типова глаголских фонометаплазми: 1) простриктивне, 2) рестриктивне, 3) супституционалне, 4) мутационе и 5) транспозиционе. У вези с чињеницом да ли се додавао или одузимао структурни елеменат на почетку, у средини и на крају еталона, откривене су три врсте простриктивне глаголске фонометаплазме: а) глаголска протеза, б) глаголска епентеза, в) глаголска парагога; и три врсте рестриктивне глаголске фонометаплазме: а) глаголска афереза, б) глаголска синкопа, в) глаголска апокопа. Зависно од поступка асимилације или дисимилације, у оквиру мутационе глаголске фонометаплазме, пронађене су: а) глаголска асимилација и б) глаголска дисимилација. Пошто фонетско-фонолошке операције (прострикција, рестрикција, супституција, мутација и транспозиција) нису захватиле све употребљене глаголске облике, наш одабрани корпус показује да се Змај служио неким глаголским фонометаплазмама: 1) инфинитивном, 2) презентском, 3) аористском, 4) императивном, 5) имперфективном, 6) глаголско-прилошком, 7) глаголско-придевском, 8) футурском, 9) перфективном и 10) кондиционалном. Поред типолошких, извршена су и функционална истраживања глаголских фонометаплазми. Она показују да је Змај глаголске фонометаплазме користио као 1) стилистичка, 2) ритмичка и 3) еуфонијска средства.
3. У раду Именичке фонометаплазме у поезији Лазе Костића покушали смо да, на материјалу поезије овог великог српског песника, откријемо све типове и функције именичких фонометаплазми. Тако је у оквиру типолошких истраживања, у зависности од примене поступка (додавања, изостављања, замене, мењања и промене места одређеног структурног елемента), уочено да се Л. Костић користио: 1) простриктивном именичком фонометаплазмом, 2) рестриктивном именичком фонометаплазмом, 3) супституционалном именичком фонометаплазмом, 4) мутационом именичком фонометаплазмом и 5) транспозиционом именичком фонометаплазмом. Пратећи сваки од ових типова, запазили смо да се неки од њих испољавају у више различитих врста. У зависности од тога да ли се одговарајући структурни елеменат додавао, одузимао, једначио или разједначавао, пронашли смо три врсте простриктивне именичке фонометаплазме: а) именичку протезу, б) именичку епентезу, в) именичку парагогу; три врсте рестриктивне именичке фонометаплазме: а) именичку аферезу, б) именичку синкопу, в) именичку апокопу; и две врсте мутационе именичке фонометаплазме: а) именичку асимилацију, б) именичку дисимилацију. Све типове и врсте именичких фонометаплазми Лаза Костић, као Бранко Радичевић и Јован Јовановић Змај, користи у 1) стилистичке, 2) ритмичке и 3) еуфонијске сврхе.
1. ФОНОМЕТАПЛАЗМЕ У ПОЕЗИЈИ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
У овом раду се врше детаљна типолошка и функционална истраживања фонометаформи (фонометаплазми), односно форми речи претежно насталих деформацијом неутралног еталона, прострикцијом, рестрикцијом, супституцијом, мутацијом и транспозицијом одређеног структурног елемента, и то пре свега на фонолошком нивоу, у поезији Бранка Радичевића.
Невелико по своме обиму,(52) песничко дело Бранка Радичевића нема ни висок степен уметничке вредности. Међутим, оно означава читав један преврат у српској лирици, која је до његове појаве била епигонска, чисто формалистичка, занатска. Радичевић још на почетку свога песничког стваралаштва, уместо круте и учене версификације, прихвата лаки стил и природни тон народне песме (Гусле моје, Девојка на студенцу, Ђачки растанак итд.), да би у каснијем периоду развијао и ширио своју песничку лектиру, уносећи у своја поетска остварења сложенији и разноврснији облик (Туга и опомена, Берачице итд.). Неке Радичевићеве песме и данас одају пријатан утисак својом мелодиозношћу, развијеном ритмичком осећајношћу и музикалношћу римованих сагласја. Не обазирући се на традицију, Радичевић у садржајном смислу пева о личним осећањима, о љубавним доживљајима - правећи тако радикалан скок од ранијег објективног и дидактичког песништва ка субјективној поезији. У првој књизи песама, поред љубавног, јавља се и национално осећање, које је нарочито изражено у Ајдуку, Ђачком растанку, Путу, Натписима. Две последње песме доносе сатиру против ненационалног у српском друштву, што је, такође, новина у односу на традицију.
Према нашој књижевној историји Бранко Радичевић је први истински песник српског романтизма, који је у српску литературу унео обрасце чисте лирике (Гусле моје, Молитва итд.) и отворио богату романтичарску епоху. Радичевићев присни контакт са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем допринео је да он схвати суштину њихових идеја, услед чега се код њега развила несвакидашња страст којом се бацио на проучавање народног језика и народне књижевности. На то указује његово учење Вуковог Српског рјечника, скупљање народних речи и песама, непосредан и прост начин изражавања и велики број фигура и украса преузетих из народне поезије. И пре Радичевића у српској књижевности било је песника који су се служили народним језиком и уносили у своја дела елементе народног стваралаштва, али се поезија ниједног од њих не одликује толиком лепотом и чистотом народног језика и величином духа народне поезије као што је то случај са Бранковом лириком.
Већ у првој књизи песама Бранко Радичевић раскида са језиком старије књижевне школе, његовом фонетиком, морфологијом, синтаксом и лексиком. У основним језичким цртама поезија овог српског песника значи његов пристанак на Вуков програм и реформу, на принцип пиши као што говориш, што представља посебан вид увођења народног језика у књижевност. Отуда Радичевићева песничка грађа у приличној мери одражава хетероген дијалекатски састав изражен у повећаном збиру црта различитих народних говора. Зато се у његовој поезији, чију основицу чине војвођански и херцеговачки дијалекти, лако могу запазити елементи више идиома, а пре свега херцеговачког, црногорског, дубровачког, ресавског, које је песник употребио у тежњи за стварањем свенародног књижевног језика.
Поезијом Бранка Радичевића бавили су се познати српски теоретичари и историчари књижевности(53) у својим радовима са широким фондом књижевно-историјских чињеница и анализама изведеним строгом методском процедуром. Међутим, језик његове поезије, уз једну монографију,(54) проучаван је само у фрагментарним освртима.(55)
Пошто средства за карактеризацију језика ликова, организацију приповедачког говора и испуњење стиховне форме Радичевић претежно тражи у сремско-шумадијској говорној грађи, у специфичности нових и старих система деклинације и коњугације, у различитим цртама изражајног фонда народне поезије, многи изрази, као што су архаизми, провинцијализми, варваризми и "непоетске" речи разговорног језика, у његовим поетским остварењима делују као фонометаплазме - форме речи настале углавном деформацијом неутралног еталона, додавањем (прострикцијом), изостављањем (рестрикцијом), заменом (супституцијом), мењањем (мутацијом), променом места (транспозицијом) одређеног структурног елемента на фонолошком нивоу, тј. на нивоу фонолошке структуре речи. Фонометаплазме као метаформе јављају се пре свега у народним говорима (у једном случају као резултат непознавања или несхватања стандарднојезичке норме датог језика, а у другом као ствар тенденције језика да следи тзв. "закон најмањег напрезања" у складу с потребама комуникације), одакле су претежно прешле у Радичевићев поетски језик, где су постале једно од значајнијих изражајно-стилских средстава.
Метаплазме као форме форми (а самим тим и фонометаплазме) ретко су биле предмет изучавања, како код нас,(56) тако и у иностранству.(57) Зато у овом раду, у једној детаљнијој анализи, покушавамо да откријемо све типове и функције фонометаплазми у поезији Бранка Радичевића.
0. Фонометаплазме(58) представљају супстанцијалну модификацију (деформацију, аномалију, дефектност, опструкцију, структурно померање) граматичке структуре речи на фонолошком нивоу. Поступци успостављања фонометаплазми (као облика другостепеног семиотичког система) формалне су природе (у питању је нарушавање сигналне, а не семантичке организације текста). Будући да се модификација граматичких (неутралних) облика врши додавањем, изостављањем, заменом, мењањем, променом места одређеног структурног елемента, могуће је разликовати пет типова фонометаплазми: простриктивне, рестриктивне, супституционалне, мутационе и транспозиционе. Пошто у процесима настајања фонометаплазми у функцији одређеног структурног елемента учествују квалитативно различити гласовни сегменти (сегменти састављени само од вокала, сегменти састављени само од консонаната и сегменти састављени и од вокала и од консонаната), могуће је разликовати три квалитативна типа фонометаплазми: вокалске, консонантске и вокалско-консонантске. Будући да фонометаплазме подразумевају структурну промену форме, стога свака врста речи може дати свој тип фонометаплазми: именичке, глаголске, заменичке, придевске, бројне, прилошке, предлошке, везничке, партикулске и узвичне.
Пре него што пређемо на саму анализу треба прецизирати у ком смислу метаплазме (метаформе) називамо фонолошким, фонометаплазмама. Оне су фонолошке по томе што мењају фонолошку структуру речи посебно узете.(59) Метаформе које пратимо само су једним делом фонетске и фонолошке у лингвистичком смислу, тј. само су једним делом настале гласовним процесима, а многе међу њима резултат су морфолошких процеса. И једна и друга група веома су разноврсне, нпр.: фонетски архаизми (дркће, стара основа дрг-); фонетске редукције генералног или позиционог карактера (губљење х, тица, забаљао), условљене нарочитом функцијом речи или облика (у императиву: бежмо, стан, у честим речима посебне функције: неква, неквом, глај); настале у додиру речи (ев, нег, 'ве); ликови из фонетски диференцираних идиома (ијекавизми у начелно екавском тексту); фонетски настали аломорфи (с/са: сапалила, у/ун: униђе); семантички испражњени творбени форманти (посастанем се, наблизу, данак, бојак); форманти успостављени аналогијом (ота према ова, она, тонеду према даду); синонимични падежни наставци (на врати, к вратим); условне редукције слогова мање или више засноване на дијал. појавама (зајста, пратјо, заш, ништ); проширење партикула (менека, туна) - и др.
Не могу се са потпуном сигурношћу разграничити форме у којима песник свесно одступа од еталона из песничких и стилских разлога од случајних колебања без стилског значаја, у једном још нестандардизованом изразу (уп. данашња стилски небитна колебања свим/свима, с мером/са мером и сл.). Ипак треба имати у виду да све оно што се јасно испољавало као народни језик, супротстављено славеносрпском и др. старокњижевном изразу, није у Бранково доба било стилски неутрално, него је наглашавало народни, вуковски карактер песничке речи. У том смислу ни облици без х, и ијекавизми, и друге појаве узете из народних говора постају стилски функционална средства. Поготово су песнички функционална ако се њима постиже потребан број слогова или лик који се римује (к усти - пусти, неко - реко'). И поред тога, остаје несигурно за нека одступања од стандарда да ли су стилски релевантна или случајна формална колебања, нпр. бијо уместо био, пољубци уместо пољупци, па и поједини случајеви изостављања гласа х.
I. 1. Простриктивне фонометаплазме се образују плус-поступком, то јест додавањем неког структурног елемента еталону (односно примарном облику). Наш материјал показује да су ове фонометаплазме у поезији Бранка Радичевића(60) незнатне фреквенције, што је и разумљиво, јер су могућности да се један граматички облик без промене значења прошири незнатне, а и сам језик тежи да елиминише све редундантне облике. Пошто се додавање врши на почетку, у средини и на крају, разликују се три врсте простриктивних фонометаплазми: а) фонолошка протеза, б) фонолошка епентеза и в) фонолошка парагога.
а) Фонолошка протеза настаје додавањем неког гласовног сегмента почетку примарног облика. Примери су веома ретки.
ота ПП 319, ото ПП 320, отим ПП 354, учесто ПП 256, огледа га ПII 156, посастанем се ПI 82, подуну ПI 33, наблизу ПП 369, понајпрви ПII 129. (61)
Облици ота, ото, отим представљају праве фонометаплазме настале (по угледу на овај, онај) факултативним плус-поступцима, који и данас као покрајинске речи живе у Срему и Посавини. (62) Поред ових секундарних облика, Радичевић у својој поезији користи и примарне (стандарднојезичке) облике (тај ПП 408, то ПИс 247, том ПП 407). Примери учесто, огледа, посастанем, подуну, наблизу, понајпрви, створени системским плус-поступцима, односно спајањем системских префикса (у-, о-, по-, на-, понај-) са основним облицима (често, састанем, дуну, близу, први), посматрани изван контекста (као појединачне речи), поред сигналне, имају неку додатну значењску димензију. Међутим, када се они посматрају у поетским окружењима из којих су истргнути, испада ипак да је само реч о промени формалне структуре, и да они делују као праве фонометаплазме. Илустрације ради, послужићемо се двама примерима.
(1)(...)
Огледа га са свакоје стране,
Али само грдне види ране:
(...) Гојко, 156.
(2) (...)
Још се моли богу истиноме
Да што пређе оде ноћна тама,
Да што пре се посастанем с вама!
(...) Ђачки растанак, 82.
Заменом употребљених фонометаплазми огледа и посастанем основним облицима "гледа" и "састанем" ни у чему се не би променила дискурзивна информација контекста, а и самих стихова (Огледа га са свакоје стране = Гледа га са свакоје стране; Да што пре се посастанем с вама = Да што пре се састанем с вама). Дакле, промена у линијској, сигналној организацији поруке, није утицала на промену њеног семантичког плана. Ово исто важи и за друге фонометаплазме изведене системским префиксима.
б) Фонолошка епентеза настаје уметањем неког гласовног сегмента у средину примарног облика. Примери су ретки.
сатвори ПI 33, сапалила ПП 369, сајахао ПII 153, савикао ПII 125, саурвало ПII 136, сакрхаше ПII 171, бијо ПП 198, дјевојка ПII 170, пјесмама ПII 159, вјерна ПII 170, бјеже ПII 168, униђе ПI 28, тонеду ПП 208, почињеду ПП 208, послије ПI 87, гнијездо ПII 161.
Као што се из наведених примера види, фонолошка епентеза се у малом броју случајева заснива стварним уметањем, пре би се могло рећи да она настаје развијањем одређених елемената који делују као уметнути. Такав је случај употребе дужих облика (сајахао, сатвори, савикао, саурвао) уместо краћих (сјахао, створи, свикао, сурвао) које Радичевић понекад и напоредо користи у својим стиховима.
(...)
Да се дакле, тужан, развесели,
Свет сатвори, ко' што Моја вели,
Створи земљу, па створи облаке,
Жапце, гује, сомове и раке,
(...) Пут, 85.
Можда се једино условно може говорити о уметању у примерима бијо и униђе, где се мења сигнална слика основних облика био и уђе, а не и њихова семантика. Пошто је Радичевић градећи свој песнички израз пошао, природно, од говора свога краја, од сремског и бачког дијалекатског подручја екавског типа, ијекавски облици (као нпр.: вјерна, бјеже, гнијездо), иако имају стандарднојезички ранг, у потпуном екавском окружењу делују као фонометаплазме, тачније као фонолошке епентезе.
в) Фонолошка парагога настаје додавањем гласовног сегмента крају примарног облика. Примери су нешто бројнији од претходних.
ђегодер ПП 223, менека ПI 97, тебека ПI 65, његака ПI 109, себека ПII 130, ондека ПI 111, ондака ПI 70, синоћке ПI 56, јутроске ПП 276, овдена ПII 127, туна ПI 69, мојојзи ПII 133, својојзи ПI 85, вашојзи ПI 108, њојзи ПI 57, онизи ПI 107, другојзи ПI 69, пређашњојзи ПI 80, већојзи ПI 112, клетојзи ПI 82, клетизи ПII 169, Србињи ПII 141, пређе ПII 141, данак ПI 82, појак ПI 59, бојак ПП 313.
Фонолошка парагога се, у највећем броју случајева, формира додавањем неким врстама речи (претежно заменицама, прилозима, придевима, бројевима итд.) партикула које представљају цео слог уз присуство консонанта (ер, ка, ке, на, зи). Фонометаплазме Србињи и пређе су нешто друкчијег порекла. Наиме, облик Србињи вероватно је песничка конструкција множине (можда у наслону на зб. мушкиње, женскиње, дудиње и сл.), док је пређе дужи (и старији) облик предлога пре с генитивом (Е се Турци макли пређе зоре). Наведени облици данак, појак, бојак захтевају, такође, додатна објашњења. Додавање творбеног деминутивног наставка -ак основним облицима "дан", "пој", "бој" није никакво одступање од норме, већ је напротив исказивање одређеног језичког система. Међутим, када се секундарни облици (данак, појак, бојак) посматрају у поетским окружењима, јасно се уочава да системски наставак -ак нема деминутивно или хипокористично значење, него је он чисто формални знак, који мења формалну структуру речи. Потврдимо то двама цитатима.
(1)(...)
Ударити оној страшној ноћи,
Та лудилу и клетојзи злоћи,
Па пробудит' ону српску зору,
Зору ону, онај данак бели!
(...) Ђачки растанак, 82.
(2) (...)
Па с' устави, - сад ће бити!
"Воз ис тен тес?" - То је доста!
Стаде бојак страховити...
Од Срба је госпа проста;
Још умукну клета ома:
Што ће - дође цар од дома
Безимена, 313.
Оба дискурса сугеришу закључак да је семантички суоднос секундарних (данак, бојак) и примарних облика (дан, бој) у потпуној корелацији. Ипак, када су у питању секундарни облици, може се говорити о додатној семантичкој нијанси стилистичке природе. Овде свакако треба истаћи да је творбени наставак -ак био посебно продуктиван у језику свих српских романтичара, што је случај и код Бранка Радичевића.
2. Рестриктивне фонометаплазме заснивају се на минус-поступку који доводи до изостављања одређеног структурног елемента из примарног облика. Ове фонометаплазме следе закон језичке економије услед чега спадају у ред посебно продуктивних фонометаформи. Будући да поступак рестрикције, као и поступак редупликације, обухвата, почетак, средину и крај примарног облика, он може произвести три врсте рестриктивних фонометаплазми: а) фонолошку аферезу, б) фонолошку синкопу и в) фонолошку апокопу.
а) Фонолошка афереза настаје изостављањем неког гласовног сегмента на почетку примарног облика. Примери нису бројни.
'ве ПII 135, 'ну ПП 190, 'вако ПI 39, оди ПI 7, тела ПI 9, 'итнуо ПI 17, ајдук ПI 17, иљаду ПI 70, лађан ПI 53, тица ПI 8, тичица ПI 35, де ПI 21, дегод ПI 31, декоме ПI 60, дешто ПI 100, шеницу ПI 100, ћи ПП 348.
Најуобичајенији начин формирања фонолошке аферезе јесте изостављање (или испуштање) иницијалног вокала ('ве - ове, 'ну - ону, 'вако - овако) и консонаната (итнуо - хитнуо, ајдук - хајдук, иљаду - хиљаду). Што се тиче гласа х, Радичевић идући путем Вука Караџића већ се 1844. године залаже за усвајање ове консонантске фонеме као елемента гласовног система и азбуке.(63) Ипак, он и даље многе облике пише без гласа х или га замењује са другим гласовима, мада изузетак чине неки узвици (ох ПI 63, охо ПI 80). Међутим, у другој књизи песама (1851) Радичевић усваја фонему х тако да се ова јавља у групи хв у неизмењеном облику (хвалити ПII 130, дохватио ПII 130 итд.). У другим примерима фонолошке аферезе изостављање иницијалног гласа представља регулисање експлозивне консонантске групе губљењем њеног првог члана п и г (птица - тица, пшеница - шеница, где - де, гдегод - дегод).
б) Фонолошка синкопа настаје изостављањем неког гласовног сегмента у средини примарног облика. Примери су веома бројни.
рад'ла ПП 201, наград'ла ПП 201, беж'мо ПII 150, вел'ке ПП 304, коњ'ма ПII 135, зуб'ма ПII 152, реч'ма ПП 411, њ'га ПI 69, њег'вог ПП 410, у страу ПI 9, осмеива ПI 13, тиога ПI 15, беу ПI 20, сјаа ПI 32, дуом ПI 33, разлађива ПI 53, глену ПП 269, љуство ПI 85, забаљао ПИс 200, растаља ПП 408, упраљасмо ПП 200, благосови ПI 125, оружа ПII 125, у наруче ПП 340, јање ПI 110, лепирића ПI 53, ошли ПП 196, глај ПI 5, глати ПI 49, неква ПП 293, неквом ПП 293.
Све наведено јасно показује да се фонолошка синкопа формира на више начина: (а) губљењем једног вокала, и то вокала и, е, о (радила - рад'ла, њега - њ'га, његовог - њег'вог); (б) губљењем једног консонанта, и то х, л, д (осмехива - осмеива, сјаха - сјаа, благослови - благосови, гледну - глену, људство - љуство); (в) губљењем сугласника ј иза ч и ж (наручје - наруче, оружја - оружа), што је нпр. одлика црногорских говора; (г) свођењем групе вљ на љ (забављао - забаљао, расправља - распраља), што је одлика сремских говора; (д) испуштањем целог слога који чини самогласник и сугласник (отишли - ошли); (ђ) испуштањем једног самогласника и једног сугласника на граници двају слогова (гледај - глај).
в) Фонолошка апокопа настаје изостављањем неког гласовног сегмента на крају примарног облика. Ова врста рестриктивне фонометаплазме представља најзаступљенију категорију у поезији Бранка Радичевића. То показује и мноштво примера.
пламтит' ПI 45, сванут' ПI 52, позват' ПI 84, утећ' ПII 149, лећ' ћу ПII 148, помоћ' ћу ПП 183, гледећ' ПП 202, јадикујућ' ПП 408, стан' ПI 90, трч' ПI 112, вод' ме ПII 167, с' ПП 397, б' ПП 297, т' ПI 18, мен' ПП 199, најстариј' ПI 106, ал' ПI 11, ил' ПI 100, л' ПI 63, нит' ПI 101, четир ПII 134, м' ПП 266, т' ПП 331, с' ПI 53, теб' ПП 310, ј' ПП 294, мож' ПП 407, г' ПI 50, свег' ПП 297, ништ' ПI 50, нег' ПI 80, мал' ПI 86, ев' ПI 109, ен' ПП 203, измеђ' ПI 69, међ' ПII 131, скочи ПI 23, диго ПI 23, сирома ПI 78, одма ПI 51, јеленски ПI 35, дедо' ПП 301, к вратим' ПI 108, за хајдуцим' ПII 168, заш' ПI 57, по мртваци ПI 78.
Бројност фонолошке апокопе долази пре свега од тога што је крај речи нарочито захваћен изостављањем (елизијом). Као што се да видети, готово све врсте лексичких јединица су обухваћене овом појавом. У анализи коју смо извршили утврдили смо да је посебно самогласник и редукован, као и у сремским говорима.(64) Резултати изостављања ове фонеме изузетно су продуктивни у инфинитивним наставцима -ти , -ћи (сванути - сванут', позвати - позват', утећи - утећ', помоћи - помоћ'); на крају неких глаголских облика - прилога времена садашњег (јадикујући - јадикујућ', гледајући - гледајућ'), у 2. л. јд. императива (стани - стан', трчи - трч'), у облицима помоћних глагола (си - с', би - б'), енклитичким облицима личних заменица у дативу (ти - т', ми - м'); у неким свезицама (али - ал', или - ил') итд. Изостављање (елизија) вокала е обично је код 3. л. јд. помоћног глагола јесам: (шта ј' звезда ПI 56, Како ј' кроз кам, што ј' опао ПП 304); у 3. л. јд. презента глагола моћи: (не мож' да одбрани ПII 126, не мож' да поднесе ПП 407); у речци за подстицање хајде (ајд' ти тамо ПI 61) итд. Вокал а се изоставља на крају енклитичког и пуног облика генитива-акузатива личне заменице 3. л. јд. мушког рода (па г' одма нестало ПI 50, да г' у брду није ПП 181, у њег' очи управио ПII 145, и њег' зави ПП 325); у појединим наставцима датива-инструментала-локатива множине неких именица (устима - устим', зубима - зубим', к вратима - к вратим', за хајдуцима - за хајдуцим', на главама - на главам', у рукама - у рукам') итд. Вокал о се изоставља на крају различитих врста речи и облика (а зашт' не ПП 355, лепша нег' даница ПII 132, мал' му не приседе ПI 95, вас ев' овде ПI 109, ен' онде ПП 411, теби да идем там' ПИс 418) итд. Од свих вокала најмање је изостављен самогласник у. Његову елизију приметили смо само у краћем и дужем облику предлога међу, између (међ' звездицама ПП 241, међ' њу стаде и међ' милу ПП 311; измеђ' ови гора ПI 69). Поред изостављања вокала, у неким облицима глагола, именица и придева долази до испуштања сугласника х (ништ' не мого' ПI 50, ја т' анђела не виде ПI 49, красни бресака ПI 35, чарни очица ПI 36, он се од нас сирома утаја ПI 78). У једном примеру дошло је чак до испуштања целог задњег слога (зашто - заш), док у облику по мртваци није у питању никакво изостављање, него је то старији локатив на -и(х). Међутим, и он у односу на примарни облик по мртвацима делује као фонолошка апокопа.
3. Супституционалне фонометаплазме заснивају се на замени једног структурног елемента другим структурним елементом. Настанак ових фонометаплазми најчешће прати замена самогласника другим самогласником или замена једног сугласника другим сугласником. Супституција се обично врши негде у унутрашњости примарних облика, а веома ретко на почетку или на крају. Примери су у приличној мери присутни у поезији овог српског песника.
несам ПI 56, неси ПI 56, преповедат ПП 223, кондер ПП 370, кондеру ПП 371, кандело ПП 372, околине ПI 94, недро ПП 204, гледи ПI 17, дркћем ПI 51, дркта ПI 107, некте ПП 268, греје ПП 257, тија ПП 303, њија ПП 199, вијор ПП 386, нојца ПI 69, шћер ПII 162, врулу ПП 201, фала ПI 34, фали ПI 73, пратјо ПП 201, зајста ПП 412, ђецу ПI 17, приђене ПI 18, уљего ПII 128, одољеше ПII 117, мађистар ПП 247, по колих ПII 159.
Ако се пажљивије осмотре наведени примери, тешко да се за многе од њих може тврдити да су настали стварном заменом једног гласовног елемента другим гласовним елементом. Једино је то случај са страним речима у којима је дошло до замене гласа и гласом е (кондир - кондер, кандило - кандело) и гласа г гласом ђ (магистар - мађистар), а такође и у неким домаћим речима где је сугласник х замењен сугласником ј (грехе - греје, њиха - њија, вихор - вијор), а сугласник ф сугласником в (фрула - врула). Донекле то важи и за случајеве где секундарно ј долази уместо вокала и у резултату редукције (пратио - пратјо, заиста - зајста), и где је група хв сведена (или замењена) на (са) сугласник (сугласником) ф (хвала - фала, хвали - фали). У свим другим примерима, гледано са стандарднојезичке позиције, појава неодговарајућег гласовног елемента, у једним ликовима лежи у њиховој застарелости (неси, неје, дркћем), у другим реч је о некњижевним или дијалекатским облицима (шћер, некте, нојца), у трећим су у питању ијекавски облици (уљего, одољеше), у четвртим су необични сингулари (плеће, недро) или множински облици (околине), те старији облик локатива на -и(х) (по колих), у неким је у питању тзв. најновије "јекавско" јотовање (ђецу, приђене). Без обзира на порекло деформације (аномалије, опструкције) која је од примарних (улего, ниси, кћер, плећа, околина, децу, по колима итд.) довела до секундарних облика (уљего, неси, шћер, плеће, околине, ђецу, по колих итд.), реципијент и њих у процесу комуникације доживљава као одступање од норме, јер делују у контексту као метаформе, односно као фонометаплазме. Имајући то у виду, све такве облике смо уврстили у супституционалне фонометаплазме.
4. Мутационе фонометаплазме заснивају се на мењању (преласку) једног структурног сегмента у други, које доводе до супстанцијалне модификације стандарднојезичког облика. У зависности од тога да ли се мутација врши у циљу уједначавања или разједначавања двају (најчешће) суседних гласова, разликују се: а) фонолошка асимилација и б) фонолошка дисимилација.
а) Фонолошка асимилација настаје фонетским процесом у току којега долази до једначења гласова (вокала или консонаната) једних према другима, где они добијају заједничке карактеристике или постају идентични. Примери нису посебно распрострањени.
ражљути ПI 80,(65) пета (петао) ПП 306, жа ПП 268, усто ПП 295, посо ПП 198, реко ПП 219, ко ПП 247.
У једним случајевима до уједначавања сугласника (у питању су консонантске фонеме) долази једначењем по начину и месту артикулације при чему глас з испред палатализованог љ прелази у глас ж (разљути - ражљути). У другим случајевима (у питању су вокали) један глас под утицајем суседног гласа прелази у њему идентичан пар (петао - пета, жао - жа, устао - усто, посао - посо, рекао - реко, као - ко). Процес уједначавања вокала, као што се види, обавезно прати и контракција.
б) Фонолошка дисимилација настаје разједначавањем два иста или слична гласа (у питању су сугласници) у суседству или на растојању, на тај начин што један од њих прелази у неки други глас. Примери су фреквентни.
млоги ПI 49, млога ПI 20, млого ПI 61, млогу ПI 83, млоге ПI 20, мложина ПП 204, млогобројни ПП 204, млидија ПП 215, млим ПП 326, тавна ПI 68, тавнога ПП 324, тавном ПI 48, тавнине ПП 298, тавније ПП 301, потамљели ПII 165, мљасте ПП 311, таван ПI 91, зламења ПП 244, пољубце ПIс 438.
Фонолошка дисимилација најчешће настаје као производ трију различитих разједначавања суседних консонаната: (а) отклањањем назалне нагомиланости, група мн даје мл (многи - млоги, множина - мложина итд.); (б) раздвајањем носних гласова м и н, мн даје вн (тамна - тавна, тамнине - тавнине итд.); (в) преласком групе мњ у групу мљ (потамњели - потамљели, мњасте - мљасте итд.). У два примера (таман - таван, знамење - зламење) дошло је до разједначавања сугласника у два суседна слога. Гледано са структурног аспекта, једино фонометаплазма пољубце није настала дисимилацијом безвучне групе пц у звучно-безвучну групу бц, већ је то морфолошки облик писања ове речи који као архаизам представља одступање од прихваћене (фонолошке) норме, услед чега она, условно, може ући у круг фонометаплазми.
5. Транспозиционе фонометаплазме подразумевају промену места одређеног структурног елемента. Пошто метатеза (промена места одређеног структурног елемента) проузрокује скоро увек и промену семантичке структуре, овакав тип фонометаплазми није посебно продуктиван. То показује и поезија Бранка Радичевића.
вас немоћан ПI 54, вас... клонух ПII 130, вас се... променио ПII 132, вас побледи ПП 322, намастир ПI 111, намастирски ПI 111, чати ПП 274.
У процесу настајања транспозиционих фонометаплазми, како показују наведени примери, могу се уочити две основне тенденције. Једна се испољава у промени места двају сугласника (с и в) која води обрнутој гласовној слици основне речи сав (сав - вас(66)). Друга се испољава у премештању читавих слогова (ма и на) које доводи до померања у гласовној структури основне речи "манастир" (манастир - намастир). Условно речено секундарни лик чати није настао, као што изгледа, заменом места двају вокала (а и и) од облика чита, већ је то у ствари 3. л. јд. презента глагола чатити у значењу "читати", који има ознаку застарелости. Овај глаголски облик се раније користио у црквеним текстовима. Међутим, он у контексту световног садржаја
Нек мађистар чати књигу, -
Може он то и без њега, -
Он сад има другу бригу,
Јера младост плахо бега,
А времена још ће бити
Где ће све то накнадити
Безимена, 247.
савременом читаоцу делује као израз настао метатезом а и и. Услед тога смо његову форму чати укључили у транспозиционе фонометаплазме.
II. 1. Вокалске фонометаплазме обухватају све оне процесе настајања фонометаплазми (односно секундарних граматичких форми) у којима активног учешћа узимају вокали као структурни елементи који подлежу одређеним променама. Овакве фонометаплазме представљају веома широку појаву која теоријски може захватити све врсте речи и све начине структурних померања у граматичким облицима на фонолошком нивоу, односно у фонолошкој структури речи. Зависно од тога који процес делује у настајању фонометаплазми (да ли је у питању додавање, изостављање, замена, мењање или промена места одређеног вокалског елемента), могуће је разликовати пет врста вокалских фонометаплазми: прострикцију, рестрикцију, супституцију, мутацију и транспозицију.
а) Вокалска прострикција настаје додавањем једне вокалске фонеме примарном облику. Примера има мало.
ота ПП 319, отим 354, учесто ПП 256, огледа ПII 156, сајахао ПII 153, савикао ПII 125, саурвало ПII 136, јера ПП 247.
Додавање вокалске фонеме, у највећем броју случајева, долази на почетак примарног облика, те се вокалска прострикција јавља у виду фонолошке протезе (та - ота, често - учесто, сурвао - саурвао), док се само у једном случају додавање врши на крају примарног облика, те вокалска прострикција функционише као фонолошка парагога (јер - јера).
б) Вокалска рестрикција настаје изостављањем једне вокалске фонеме из примарног облика. Примера има веома много.
'ве ПII 136. 'ну ПП 190, 'нака ПП 237, њ'га ПI 69, рад'ла ПП 201, беж'мо ПII 150, сванут' ПI 52, мен' ПП 199, нит' ПI 101, мож' ПП 407, ал' ПI 13, ил' ПП 267, ПII 151, ништ' ПI 50, четир ПII 134, рукам' ПI 108.
Изостављање се врши у свим позицијама: (а) на почетку, у виду фонолошке аферезе (ове - 'ве, онака - 'нака); (б) у средини, у виду фонолошке синкопе (њега - њ'га, радила - рад'ла) и (в) на крају, у вуду фонолошке апокопе (сванути - сванут', мени - мен').
в) Вокалска супституција настаје заменом једне вокалске фонеме другом у примарном облику. Примера има веома мало.
несам ПI 48, преповедат ПП 223, кондер ПП 270, кандело ПП 327, плеће ПI 91, недро ПП 204.
Супституција настаје заменом вокалских фонема у свим позицијама: (а) на почетку (нисам - несам); (б) у унутрашњости (кондир - кондер) и (в) на крају (недра - недро).
г) Вокалска мутација настаје мењањем (преласком) једне вокалске фонеме у другу у примарном облику. Примери су веома чести.
посо ПП 198, кото ПП 302, жа ПП 268, анђо ПП 310, весо ПI 36, мимође ПI 50.
Мутација настаје у две од три могуће позиције: (а) у унутрашњости (весео - весо) и (б) на крају (посао - посо, котао - кото), где делује као фонолошка асимилација.
д) Вокалска транспозиција настаје међусобном променом места двеју вокалских фонема у примарном облику. Примера практично нема.
чати ПП 247.
Пошто је у питању само један пример, транспозиција се изводи само у једној позицији, и то негде у унутрашњости основног облика (чита - чати).
2. Консонантске фонометаплазме обухватају, исто као и вокалске, све оне процесе настајања фонометаформи у којима учествују консонантске фонеме као активни структурни елементи који подлежу одређеним променама. У вези с поступцима који се примењују (додавање, изостављање, замена, мењање, промена места), разликује се пет консонантских фонометаплазми: прострикција, рестрикција, супституција, мутација и транспозиција.
а) Консонантска прострикција настаје додавањем једне консонантске фонеме примарном облику. Примера има неколико.
дјевојка ПII 170, бјеже ПII 168, вјерна ПII 170, нигдје ПII 160, бијо ПП 198.
Довадање се врши само у унутрашњости, где се разликују два случаја: један, захваћен је почетни део речи, први слог (девојка - дјевојка, верна - вјерна), у питању је фонолошка протеза; други, захваћен је завршни део речи, последњи слог (нигде - нигдје, био - бијо), у питању је фонолошка парагога.
б) Консонантска рестрикција настаје изостављањем консонантске фонеме из примарног облика. Примери су заступљени у већем броју.
итнуо ПI 17, ајдук ПI 17, иљаду ПI 70, тица ПI 8, дено ПI 70, сјаа ПI 32, глену ПП 199, оружа ПII 125, диго ПI 23, одма ПI 51, јеленски ПI 35, сирома ПI 78.
Рестрикција се врши у три позиције: (а) на почетку, у виду фонолошке аферезе (хитнуо - итнуо, хајдук - ајдук); (б) у средини, у виду фонолошке синкопе (сјаха - сјаа, гледну - глену) и (в) на крају, у вуду фонолошке апокопе (одмах - одма, сиромах - сирома).
в) Консонантска супституција настаје заменом једне или две консонантске фонеме једном консонантском фонемом у примарном облику. Примери су веома ретки.
дркта ПI 107, некте ПП 268, свеђ ПП 354, греје ПП 257, тија ПП 303, њија ПП 199, вијор ПП 386, уљего ПII 128, одољеше ПII 117, мађистар ПП 274, фала ПI 34, море (може) ПI 80.
Супституција обухвата све три позиције: (а) почетак (хвала - фала); (б) средину (тиха - тија, вихор - вијор) и (в) крај (свег - свеђ).
г) Консонантска мутација настаје преласком (мењањем) једне консонантске фонеме у другу консонантску фонему у примарном облику. Примера има веома мало.
ражљути ПI 80, млоги ПI 49, млим ПП 326, тавна ПI 68, мљасте ПП 311, зламења ПП 244.
Мутација се врши, по правилу, у унутрашњости, и то ближе почетку, у виду фонолошке дисимилације (многи - млоги, мним - млим), а ретко у средини, у виду фонолошке асимилације (разљути - ражљути) и фонолошке дисимилације (тамна - тавна).
д) Консонантска транспозиција настаје променом места (метатезом) двеју консонантских фонема у примарном облику. Примера готово да нема.
вас немоћан ПI 54, вас побледи ПП 322.
Транспозиција настаје променом места двеју фонема тако да једна с почетка прелази на крај, а друга с краја прелази на почетак основног облика (сав - вас).
3. Вокалско-консонантске фонометаплазме обухватају, такође, све оне процесе (додавање, изостављање. замену, мењање и промену места вокалско-консонантског елемента) настајања фонометаформи. У зависности од процеса који делује, могуће је разликовати пет врста вокалско-консонантских фонометаплазми: прострикцију, рестрикцију, супституцију, мутацију и транспозицију.
а) Вокалско-консонантска прострикција настаје додавањем једне вокалске и једне консонантске фонеме примарном облику. Примери су бројни.
наблизу ПП 396, подуну ПI 33, гнијездо ПII 161, униђе ПI 28, почињеду ПП 208, менека ПI 97, себека ПII 130, овдена ПII 127, туна ПI 69, синоћке ПI 56, јутроске ПП 276, мојојзи ПII 133, својојзи ПI 85.
Прострикција се реализује у виду фонолошке протезе (близу - набилизу, дуну - подуну), фонолошке епентезе (уђе - иниђе, гнездо - гнијездо) и фонолошке парагоге (мене - менека, јутрос - јутроске).
б) Вокалско-консонантска рестрикција настаје изостављањем једне вокалске и једне консонантске фонеме из примарног облика. Примера има веома мало.
глати ПI 49, глам ПI 31, глај ПI 5, глете ПI 81, неква ПП 293, неквом ПП 293, нете ПI 82, ошли ПП 200.
Рестрикција се реализује само у виду фонолошке синкопе (гледати - глати, некаква - неква, отишли - ошли, нећете - нете).
в) Вокалско-консонантска супституција настаје заменом једне гласовне секвенце од најмање једног вокала и једног консонанта другом гласовном секвенцом истог гласовног састава у примарном облику. Пример је само један (могући су и превиди).
Србаљ ПI 64.
Супституција се реализује само на крају примарног облика (Србин - Србаљ). Можда су могући и друкчији њени облици, али за такву појаву немамо потврда у Радичевићевој поезији.
г) Вокалско-консонантска мутација настаје мењањем једне вокалске фонеме у консонантску или мењањем једне вокалске и једне консонантске фонеме у другу вокалску и консонантску фонему у примарном облику. Примера има само неколико.
пратјо ПП 201, зајста ПП 412, мађистер ПП 274.
Мутација, као ретка појава, реализује се само у унутрашњости примарног облика (пратио - пратјо, заиста - зајста, магистар - мађистер).
д) Вокалско-консонантска транспозиција настаје међусобним премештањем двају слогова које по правилу чине једна вокалска и једна консонантска фонема у примарном облику. Примера су само два.
намастир ПI 111, намастирски ПI 111.
Транспозиција, као ограничена појава у Бранковој поезији, настаје само на почетку примарне форме. Нађен је заправо један пример у два различита облика (манастир - намастир, манастирски - намастирски).
III. 0. Пошто фонометаплазме подразумевају структурну промену примарне форме, свака врста речи може дати свој тип фонометаплазми. Према нашим истраживањима у поезији Бранка Радичевића има онолико типова фонометаплазми колико постоји врста речи у српском језику: именичке, глаголске, заменичке, придевске, бројне, прилошке, предлошке, везничке, узвичне и партикулске фонометаплазме.
1) Именичке фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију именица на фонолошком нивоу. Примери су бројни.
данак ПI 82, бојак ПП 313, нојца ПI 31, пушак' ПI 107, младићим' ПП 333, к вратим' ПII 151, по мртваци ПI 78, у рукам' ПI 108, на главам' ПI 107, анђо ПП 310, посо ПП 198, намастир ПI 111, мађистар ПП 247.
Будући да именичке фонометаплазме настају додавањем, изостављањем, заменом, мењањем и променом места одређеног структурног елемента, могуће је говорити о именичкој прострикцији (дан - данак), рестрикцији (пушака - пушак'), супституцији (ноћца - нојца), мутацији (магистар - мађистар) и транспозицији (манастир - намастир).
2) Глаголске фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију глагола на фонолошком нивоу. Примери су бројни.
тонеду ПП 208, почињеду ПП 208, униђе ПI 28, виш ПI 18, мож' ПII 153, умедо ПI 50, дину се ПI 113, дедо' ПП 301, прокте (ми се) ПI 84, беу ПI 20, сјаа ПI 32, фали ПI 73, пратјо ПП 201, уљего ПII 128, усто ПП 295, реко ПП 219, млидија ПП 215, млим ПП 326, мљасте ПП 311, ражљути ПI 80, море (може) ПI 80.
Пошто се у процесу настајања глаголских фонометаплазми користи поступак додавања, изостављања, замене и мењања, могуће је говорити о глаголској прострикцији (уђе - униђе), рестрикцији (дедох - дедо'), супституцији (хвали - фали) и мутацији (разљути - ражљути).
3) Заменичке фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију заменица на фонолошком нивоу. Примери су бројни.
ото ПП 320, отим ПП 354, онизи ПI 107, менека ПI 52, њег' ПП 403, чиј' ПП 396, њ'га ПI 30, неквом ПП 293, никва ПIс 423, вас плам ПП 401, вас немоћан ПI 54, нико тебе не ћеде помоћи ПI 19, пода вами ПIс 427.
Iаменичке фонометаплазме настају поступком додавања, изостављања, замене и промене места одређеног структурног елемента. Услед тога се може говорити о заменичкој прострикцији (тебе - тебека), рестрикцији (њега - њ'га), супституцији (пода вама - пода вами) и транспозицији (сав плам - вас плам).
4) Придевске фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију придева на фонолошком нивоу. Примери нису бројни.
пунан ПП 304, србињску ПII 148, божи ПП 357, вражи ПП 287, тичи' ПП 222, најстраиј' ПI 106, тиога ПI 15, јеленски ПI 35, тија ПП 303, тавна ПI 68, клетојзи ПI 82.
Иако умногоме заостају иза именичких, глаголских и заменичких, придевске фонометаплазме у погледу разноврсности типова не исказују толику инфериорност. Напротив, оне су у потпуној равнотежи са претходним, јер се јављају у виду придевске прострикције (пун - пунан), рестрикције (тичији - тичи'), супституције (тиха - тија) и мутације (тамна - тавна).
5) Бројне фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију бројева на фонолошком нивоу. Примери су веома ретки.
понајпрви ПII 129, двије ПII 162, четир ПII 158, триес ПП 297, четрес ПП 297, четрест ПП 285, двојцу ПП 220.
Сиромаштво бројних фонометаплазми у потпуности се одразило и на разноврсност њихових типова. Оне у поезији Бранка Радичевића функционишу само у виду бројне прострикције (две - двије) и рестрикције (четири - четир).
6) Прилошке фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију прилога на фонолошком нивоу. Примери су бројни.
де ПI 21, дегод ПI 31, отале ПП 331, окле ПII 142, мал' ПI 99, овдена ПII 127, туна ПI 11, туди ПI 32, јутроске ПП 276, данаске ПП 385, јоште ПI 46, саде ПI 24, таде ПI 34, ноћом ПI 81, унутри ПП 335, вође ПI 57, млого ПI 61, одунда ПП 408.
Уз изражену бројност прилошких фонометаплазми иде и њихова типолошка разноврсност. Оне су у Радичевићевој поезији могу срести у облику прилошке прострикције (овде - овдена), рестрикције (мало - мал'), супституције (унутра - унутри), мутације (много - млого) и транспозиције (овде - вође).
7) Предлошке фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију предлога на фонолошком нивоу. Примери су бројни.
ода једа ПП 31, ода чуда ПП 343, нада травом ПП 18, низа лица ПП 31, с стене ПI 21, з брега ПИс 419, з дрвета ПИс 426, бес покоја ПИс 426, измеђ' ови гора ПI 69, међ' стоком ПI 117, прем даници ПП 214, савр главе ПП 393, свр човека ПI 99, пређе данка ПП 295.
Иако предлози нису посебно присутна лексичка категорија у српском језику, Радичевић је различитим операцијама предлошке фонометаплазме учинио значајним фактором у структурирању свога поетског језика. Када је у питању њихова типолошка разноврсност, може се једино говорити о предлошкој прострикцији (пре - пређе), рестрикцији (између - измеђ') и мутацији (без покоја - бес покоја).
8) Везничке фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију везника на фонолошком нивоу. Примери нису посебно бројни.
јербо ПП 269, илити ПП 408, јера ПП 391, еда ПI 31, ол' ПII 127, ил' ПП 398, ал' ПI 13, де ПI 97, нег' ПI 80.
Незнатну бројну вредност у песничком језику Б. Радичевића, везничке фонометаплазме надокнађују фреквентношћу. У типолошком смислу оне функционишу као везничке прострикције (јер - јербо) и везничке рестрикције (али - ал').
9) Узвичне фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију узвика на фонолошком нивоу. Примера има веома мало.
ајд' ПI 61, хајд' ПП 184, јо ПI 103, ијујуј ПI 66, глете ПI 103.
Облик ијујуј приказан је као фонометаплазма пошто се у његовој непосредној близини нашао дужи облик ијујују који је, условно, узет као стандардни (мада је веома тешко у оваквој ситуацији одредити који је облик стандардни а који није). Ево ширег контекста у којем функционишу оба облика.
(...)
"Ситно, брате, ијујују!"
Момци чили подвикују:
"Свирац свира,
Не да мира,
А још више девојчице,
Њине очи и ножице,
Деде, брате, ијујуј!
Де поскочи, не лудуј!..."
Ђачки растанак, 66.
На основу наведених примера није тешко приметити да узвичне фонометаплазме Радичевић користи у виду прострикције (гле - глете) и рестрикције (хајде - хајд').
10) Партикулске фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију партикула (речца) на фонолошком нивоу. Примера има веома мало.
ев' ПП 199, ен' ПП 203, л' ПI 24.
Овај тип фонометаплазми, највероватније због незнатног присуства, јавља се само у форми рестрикције (ено - ен', ево - ев', ли - л').
IV. 0. Фонометаплазме као форме форми у поетском језику представљају свесно нарушавање стандарднојезичке норме (и када долазе из народних говора, и када су дијалекатског порекла, и када припадају неком од наречја које има ранг стандарда, и када чине саставни део старе језичке норме), јер оне у сваком случају представљају бинарну опозицију примарног и секундарног облика (стандарднојезичког и нестандарднојезичког). Фонометаплазме као деструкције било какве врсте не повећавају дискурзивну већ само стилистичку информацију. Деформацијом стандарднојезичког облика (на било који начин) концентрише се реципијентова пажња на формални део исказа, успорава темпо перцепције (потребно је преко реализованог деформисаног облика успоставити стандарднојезички облик), чиме се и сама фонометаплазма актуелизује у окружавајућем контексту, а уједно и стилски маркира. Фонометаплазме као полифункционалне, поред стилистичке функције (за коју се може рећи да је интегрална), добијају и ритмичку функцију (јер се користе као активна ритмичка средства) и звуковну (еуфонијску) функцију (пошто видно мењају звуковни слој стиха а посебно слика). Стога ће овим трима функцијама фонометаплазми у поезији Бранка Радичевића бити посвећена посебна пажња.
1. Стилистичка функција фонометаплазми заснива се на одступању од стандарднојезичке норме, за коју смо рекли да има интегрални карактер, односно да је заједничка за све њихове типове и врсте. Поред овога, још један моменат указује на интегралну стилистичку вредност фонометаплазми, а то је намерна и свесна употреба ових фонометаформи. На то посебно скреће пажњу коришћење и примарних и секундарних облика у поетском опусу овог српског песника, што показују следећи примери.
јоште ПI 6 - још ПI 5, њ'га ПI 30 - њега ПI 10, менека ПI 12 - мене ПI 11, бијела ПII 159 - бела ПI 26, реко ПП 219 - рекао ПI 94, глај ПI 5 - гледај ПI 98, ајдук ПI 17 - хајдук ПII 161, мож' ПП 407 - може ПII 126, тија ПП 303 - тиха ПП 219, усто ПП 295 - устао ПII 131, иљаду ПI 17 - хиљаду ПII 150, море ПII 153 - може ПII 126, ништ' ПI 50 - ништа ПII 163, дркћем ПI 51 - дрхће ПП 412.
Често се дешава да Радичевић у једној песми (на истој страници) употребљава фонометаплазму и њен примарни облик. Ево неколико таквих примера.
веће - већ ПII 140, јоште - још ПII 130, менека - мене ПI 6, сатвори - створи ПI 86, живују - живе ПII 127, мож' - може ПII 153, Србињи - Срби ПII 141.
Нису ретки ни случајеви када се у непосредном контакту (у једној строфи или чак стиху) нађу секундарни и примарни облици, чиме се истиче јасна тежња да се у поље интересовања за једну суштину (један предмет, појам) унесу различите форме. Навешћемо два типична примера.
(1) (...)
"Стан' ниткове, стани, несретниче,
Стани, уло, стан' безакониче,
Стани, губо, стани куго клета,
Да т' научим тровати ми света!"
(...) Пут, 95.
(2) Јоште стоје загрљена
Тамо, брате, два камена;
Још из кама вода бије,
Још усахла никад није;
Ал' кад вода та усане,
Невере да нестане
Два камена, 187.
У примеру (1), наизменичним низањем секундарног (стан') и примарног облика (стани) исте речи ствара се упечатљива слика нијансирања појединих сегмената текста и дефект претвара у ефекат а овај у афекат. Тако рестриктивне фонометаплазме у непосредни контекст уносе посебну емоционалну тензију. У примеру (2), вишеструким (парним) везама секундарних и примарних облика (јоште - још, још; кама - камена; усане - усахла) цела једна строфа (у односу на друге строфе у песми) добија изразито стилистичко обележје које прати и висок степен експресије.
На стилистичку функцију фонометаплазми у Радичевићевој поезији, између осталог, утиче и очигледно настојање његово да и архаизму, и провинцијализму, и варваризму, и "непоетској" речи разговорног језика да пуну уметничку функцију. Сви ови изрази имају и различита изворишта: народни (претежно војвођански) говори, народно песништво, старији тип језика. Услед тога свака фонометаплазма, у зависности од свога порекла, уноси у окружавајући контекст стилистичко-семантичке вредности. Овде треба истаћи да фонометаплазме као полифункционалне ретко када остварују само једну функцију. Наиме, чешће се дешава да један облик фонометаплазме стиче најмање две, а некада и све три функције. Међутим, у посматраном контексту није тешко одредити која међу њима има примарни а која секундарни карактер. Стилистичка као интегрална функција присутна је у свакој фонометаплазми, док остале две у појединим случајевима могу и изостати. Када је у питању стилистичка функција, Радичевић се, према нашим истраживањима, фонометаплазмама користио за усредсређивање читаочеве пажње на детаљ, за стварање посебне "атмосфере", за именовање ликова, слика, радњи једноставним и простим елементима, за пуно мотивисање говора, менталитета и културе личности, за уношење у стил локалног говора и народног карактера језика, а каткад и за карактеризацију и индивидуализацију говора појединих особа. Ипак, мора се признати да се овај последњи елеменат често уклапао у општу структуру Бранковог поетског израза, у којем је он, као што смо раније истакли, тежио за стварањем свенародног књижевног језика. Стога је често долазило до потирања разлике у говору лирског субјекта и самог песника. У том смислу навешћемо неколико примера.
(1)Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит' оде:
"Дајде, селе мало воде!"
Ове речи - слатке стреле -
Минуше ми груди беле -
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго,
Рука дркта... крчаг доле...
Оде на две на три поле
(...)Девојка на студенцу, 5.
(2)(...)
"О хајдуче, Ала те послао,
Вод' ме, вод' ме, куд је теби драго,
Све ја хоћу, што је теби драго!"
(...) Хајдуков гроб, 166-167.
(3)(...)
Бацај у њи турске трупетине!
Али, ево, ни српска ладина
Не привата српска душманина.
Онде рука, онде вири нога,
Онде комад плећа душманскога,
Боже, Боже, до неба ти фала!
Ето амо иду деца мала,
(...)Пут, 88.
(4)(...)
Ала дркћем, ал' ми срце бије -
Страшни боже, та то она није!
Препадо се, зној ме проби ледан,
Све с' окрену, мал' не падо, јадан!
Оде небо, а земљица клону,
Ја ка' у гроб са небеса тону, -
Ох, да јади дуже потрајали,
Би ми давно раку већ копали!
(...)?, 51.
У примеру (1), фонометаплазме скочи, стиго, диго, у ствари су облици аориста без крајњег х. Изостављање гласа х у финалним позицијама наведених речи, пошто не задире у ритмичку, а само делимично у звуковну структуру ближег контекста, одлика је говорног лица које износи садржај дотичне песме. Облик фонометаплазме дркта као фонетски архаизам, у извесном смислу, симболише начин изражавања дотичног лирског субјекта указујући истовремено и на његову посебност и аутентичност. У примеру (2), цитиране стихове песник ставља у уста главне јунакиње (Фате) која у свом језичком потенцијалу има глас х. Међутим, ова фонема се реализује у иницијалним позицијама (хајдуче и хоћу) док изостаје из финалне позиције (Ала - Алах), што се може једино објаснити индивидуалном цртом говорника. У примеру (3), који одражава говор самог песника, настале фонометаплазме плод су изостављања гласа х (њи - њих), свођењем групе хв на сонант в (прихвата - привата), заменом групе хв сугласником ф (хвала - фала). У примеру (4), где је, такође, у питању песников текст, дошло је готово на истоветан начин, као у примеру (1), до стварања фонометаплазми испуштањем фонеме х било на иницијалној (ладан - хладан) било на финалним позицијама (препадо - препадох, падо - падох) као и појаве фонетског архаизма (дркћем).
2. Ритмичку функцију добија велики број фонометаплазми, које настају из разних дијалекатских облика, архаичних образовања, прекрајањем речи и неологизама, елизијама и редукцијама гласова у различитим ситуацијама, и то у највећем броју случајева рестриктивне, а нешто ређе простриктивне и супституционалне фонометаформе. Дакле, ритмичку функцију могу стећи оне фонометаплазме у којима долази до промене слоговне структуре у односу на примарни облик, што се адекватно одражава и на саму силабичку и метричко-ритмичку структуру стиха или ширег контекста. Појачану употребу фонометаплазми у Радичевићевој поезији у ритмичкој функцији претежно је условило поштовање правила везаног стиха, односно његове метричко-ритмичке организације. Иако је метричко-ритмички склоп стиха Бранка Радичевића разноврстан, десетерац народне лирике и епике од трохејског метра или трохејске основе је претежан.(67) Услед тога, Радичевић је био принуђен да и у оним приликама када није имао другог разлога за употребу фонометаплазми користи различита формално-језичка средства како би очувао одређену метричко-ритмичку и силабичку схему. Деформација примарних облика у ритмичке сврхе обавезно утиче на промену њихове слоговне структуре (они у процесу редукције или редупликације губе или добијају најмање један вокал или један слог). Ритмичку функцију фонометаплазме остварују у више конкретних случајева. Позабавићемо се само оним најтипичнијим.
а) У једним случајевима песник користи рестриктивне фонометаплазме када неки од стихова у строфи или ширем окружењу има вишак од једног или више слогова. Ево неколико таквих примера.
(1)Здраво и ти момо туди, -
Да дивна си, селе, пуста!
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста!
Путник на уранку, 7.
(2)Ал' се небо осмеива,
Ал' се река плави
А рибарче у чун снива
Јасно к'о на јави
Циц!, 13.
(3)Гдегод коју дивну 'ватим,
Дању или ноћу,
Испритискат', ижљубити,
Изгрлит' је хоћу
Безимена, 255.
(4)(...)
Iбогом остај, красно Стражилово!
Млоги те је у звездице ков'о
Млоги рече: "Ао рајска слико!"
Ал' к'о ја те рад не им'о нико
Ђачки растанак, 69.
Да би одржао силабичку самерљивост стихова изражену симетричном осмерачком структуром, Радичевић је, у примеру (1), у два задња стиха, употребио по једну фонометаплазму ('од - оди, т' - ти). У (2) и (3) примеру, ради очувања наизменичних осмерачких и шестерачких структура у катренима, песник је био принуђен да чак у по три стиха интервенише употребивши рестриктивне фонометаплазме (ал' - али, ал' - али, к'о - као; 'ватим - ухватим, испритискат' - испритискати, изгрлит' - изгрлити). У (4) примеру, услед одржања структуре несиметричног десетерца, Радичевић посеже четири пута за рестриктивним фонометаплазмама, и то у једном стиху за једном (ков'о - ковао), док у другом стиху за трима (ал' - али, к'о - као, им'о - имао).
б) Простриктивним фонометаплазмама Радичевић се служи у оним приликама када му је потребно да силабичку структуру једног или више стихова увећа за један слог како би је саобразио силабичкој и ритмичкој структури строфе или ширег контекста. Ево неколико таквих примера.
(1)Очи јој вељау
Да менека чека,
И да је у страу
Iа мене далека
Путник и птица, 9.
(2)Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Дуом својим ти подуну,
У менека душу суну;
Па ми, Боже, јоште таде
И у душу нешто даде:
Та и моја песма ова -
И њу мени ти дарова
Молитва, 33-34.
(3)(...)
Ао, бербо, тебе жалим клету,
Та шта лепше од тебе на свету?
Ко тебека никад не видео,
Шта је јоште сиротан видео?
Ђачки растанак, 65.
(4)Буре неста!... Ноћ је... Ведро... тио...
Давно данас месец поранио,
Па већ зађе - већ је пола ноћи -
Јоште мало и зора ће доћи -
(...)Гојко, 125.
У примеру (1), ради очувања шестерачких структура у катрену, песник је у другом стиху употребио партикулу ка додавши је основном облику (мене - менека) и тиме задржао силабички континуитет у строфи. У примеру (2), у октави, Радичевић је употребио три простриктивне фонометаплазме (подуну - дуну, менека - мене, јоште - још) како би доследно остварио силабичку структуру симетричног осмерца. У (3) и (4) примеру, песник користи фонометаплазме (тебека, јоште, јоште) да би сачувао десетерачку структуру наведених дискурса. Да се у свим примерима, у првом реду, ради о ритмичкој функцији фонометаплазми, говори и чињеница да у три случаја напоредо функционишу примарни и секундарни облици (мене - менека, пример (1); мене - менека, пример (2); тебе - тебека, пример (3)). А то недвосмислено показује да је песник свесно искористио формалне могућности српског језика како би успоставио силабичку (ритмичку) корелацију делова (стихова) и учинио их међусобно самерљивим.
в) Супституционалним фонометаплазмама, у којима у процесу замене једног елемента другим долази до промене слоговне структуре основне речи, песник се користи како би ускладио силабичку структуру једног дела (једног или више стихова) са целином (обично је у питању строфа или део ширег контекста). Навешћемо два таква случаја.
(1)И кад год бих ја врулу донесао,
Од Омера и Мере красан пој
Увек би глас њен пети подигао,
А њу би пратјо врулни звуче мој,
(...)Туга и опомена, 201.
(2)(...)
Ал, из сна каквог само зора шиље
Из сна живота зајста што вреда
Из овог сна у страшну падне јаву,
(...)Одломак, 412.
И у (1) и у (2) примеру, готово на истоветан начин Радичевић је слоготворну фонему и заменио неслоготворном фонемом ј (пратио - пратјо; заиста - зајста) и тако од тросложница направио двосложнице, чиме је очувао потребну силабичку (и ритмичку) структуру наведених дискурса (структуру акаталектичког и каталектичког једанаестерца, (1) пример; структуру јампског једанаестерца, (2) пример).
г) Метричко-ритмичка ткања у стиху праћена обавезном изосилабичношћу неретко захтевају комбинацију рестриктивне и простриктивне фонометаплазме, и то не само у песми него чак и у једној строфи, па и стиху. Ево неколико таквих примера.
(1)Јоште мало па сам прах и пеп'о,
Над њиме се нагло моје лепо,
У њег' рони те чемерне сузе -
Боже, Боже, заш' ме пре не узе?
Радост и жалост, 239.
(2)И гле, свану и сунце ограну,
Ал' већ бојак притиска' пољану,
Е се Турци макли пређе зоре,
А испали Србињи из горе,
Сусрели се, заметнули јаде...
Али сад тек прави бој настаде
Гојко, 141.
(3)Јоште рече, те још живо,
Своје тело да уљуди,
Да се тури у ношиво
Што питоми носе људи;
Јер, кад ту га спазе така,
Гледаће га к'о дивљака
Безимена, 259.
(4)(...)
"Сада идем, мајка мене чека,
Но, јуначе ти си из далека,
Јера мислиш, ка' што рече амо,
Да овдена живе зверке само,
А не знадеш, сред ове горице,
Беле дворе Рајка Жеравице,
Гледни само - видиш тамо горе
Оне беле поносите дворе?"
(...)Гојко, 127.
Као што се даде видети, комбинацијом простриктивне и рестриктивне фонометаплазме (то јест додавањем једног слога јоште, бојак, Србињи, пређе, јоште, овдена, знадеш или једног вокала јера и одузимањем једног слога заш, притиска или једног вокала пеп'о, њег', ал', к'о, ка', сред) одржава се силабичка структура десетерца у (1), (2) и (4) и осмерца у (3) примеру. Међутим, у неким стиховима, и то оним у којима су напоредо употребљене и простриктивне и рестриктивне фонометаплазме (: Јоште мало па сам прах и пеп'о; Јера мислиш, ка' што рече амо; А не знадеш, сред ове горице), на први поглед, изгледа да се њиховом заменом примарним облицима (: Још мало па сам прах и пепео; Јер мислиш као што рече амо; А не знаш, усред ове горице) не би нарушила силабичка (десетерачка) структура стихова. Али, ако се пажљивије загледамо у новонастале десетерачке стихове, запазићемо да су они превођењем секундарних у примарне облике прешли од асиметричног (4//6) у симетричне десетерце (5//5), јер је цезура померена иза петог слога. Ово ипак показује да употребљене фонометаплазме превасходно имају ритмичку функцију.
д) Фонометаплазме (по правилу рестриктивне) остварују ритмичку функцију и онда када се нађу на месту клаузуле у метрички правилно организованом контексту. Ево таква три примера.
(1)Једна бака виде муку,
Мудра беше, мудро поче,
Истрже му штап из руку,
Још повика: "Не дам, чоче,
Не дам тужна лонац груват'
Та у што ћу пасуљ куват?"
Безимена, 279.
(2)И мени души није било лако,
А срце моје тешко мени куца;
Ја, гледећ у њу, сам сам с њиме плак'о
Што опет зато, било макар како,
Ма да ми срце тужно како пуца,
Ја збогом њојзи морао сам рећи,
На моје дело морао сам тећи
Туга и опомена, 202-203.
(3)И "Iбогом остај!" драгој сам ја рек'о
И пољубаца њених пијах слад,
На мој сам пос'о таде вес'о тек'о
И мил и лак ми беше сваки рад;
Свршетак сам у души дана чек'о
Вечерњи јоште преумилни хлад:
Тад хтио сам ја на њено недро
И гледаше јој око сјајно, ведро
Туга и опомена, 197-198.
У примеру (1), употребом трију фонометаплазми (чоче, груват', куват') очувана је (поред риме која је, такође, ритмички фактор) ритмичка структура симетричног осмерца, чију правилност посебно истичу доследно остварене трохејске клаузуле. У примеру (2), фонометаплазмом (плак'о), поред успостављања риме (лако - плак'о), одржава се континуитет двосложних клаузула које представљају уједначавајући фактор у јампски интонираном једанаестерачком контексту. У примеру (3), у ритмичку схему обележену претежно јампским распоредом акцената, с алтернирањем женских и мушких клаузула, у потпуности се уклапају рестриктивне фонометаплазме (рек'о, тек'о, чек'о), које постају и њени главни катализатори. Јер да су којим случајем уместо њих стајали стандарднојезички облици (рекао, текао, чекао), онда би дошло до озбиљног нарушавања ритмичке структуре наведене октаве.
3. Звуковну (еуфонијску) функцију фонометаплазме у поезији Бранка Радичевића најчешће исцрпљују у стварању истоветних римованих гнезда. У таквим случајевима деформација обухвата само једну римовану јединицу како би се она гласовно и фонијски приближила другој римованој речи, чиме њихова римована гнезда постају идентична. Примери су веома бројни.
цвели - бели ПП 194, дома - ома ПП 212, пладне - ладне ПI 56, разгрејану - узда'ну ПП 303, тија - ћарлија ПП 303, ви'ар - билиар ПП 274, Лаву - каву ПП 274, кондеру - вечеру ПП 371, крили - тили ПI 85, трудан - жудан ПI 111, ити - поносити ПI 30, груди - туди ПI 44, вође - дође ПI 57, среће - плеће ПI 19, загудим - грудим' ПII 123, поче - чоче ПП 239, врати' - мати ПП 296, не'те - дете ПП 300, ти'о - отворио ПП 313, менека - сека ПП 315, каменити' - поносити ПП 256, улица' - деклица ПП 257, така - дивљака ПП 259, саде - имаде ПП 261, дете - не'те ПП 261, море - горе ПП 256, мома - сирома' ПП 267, глену' - увену ПП 271, друже - оруже ПI 89, наруче - пуче ПI 89, одавна - тавна ПI 68, свете - нете ПI 82, множину - кривину ПП 199.
Међу наведеним примерима има случајева у којима деформација основног облика иде чак дотле да се он тешко може дешифровати изван контекста. Понекад се дешава да опструкција примарне форме једне речи даје у резултату секундарну форму која више личи на стандарднојезички облик неке друге речи, него што представља фонометаплазму. Ево таква четири примера.
(1)(...)
Ја од пута бија малко трудан,
Малко гладан, а малко и жудан,
Па се сетим красни печеница,
Намастирски красни посластица,
(...)Пут, 111.
(2)"Иако сам ев' овде штогод крива,
Кривицу моју хоћу да ти платим:
Све пољупце што њему ја дарива'
Ја хоћу теби редом да их вратим,
Све притискаје с чим га претискава,
И те ти нећу, злато, да закратим,
Још додаћу ти велику множину,
Да тако скинем с мене сву кривину"
Туга и опомена, 199.
(3)Још се лати билијара,
И показа сву вештину,
Затим оде да тумара
Изван града низ ледину,
Ту на ручак оде "Лаву",
Iатим назад хајд' у каву
Безимена, 247.
(4)(...)
Па довата крваво оруже,
Узима га, млада, у наруче,
Од мила јој скоро срце пуче.
И већ спава мушка глава трудна,
У крај њега седи љуба будна,
(...)Пут, 89.
Тек се из наведених дискурса јасно може одредити: да у примеру (1) није реч о жудњи лирског субјекта већ о томе да је он жедан; да у примеру (2) облик фонометаплазме не значи кривину већ кривицу; да се у примеру (3) не ради о кафи него о кафани; а да у примеру (4) облик наруче не представља 3. л. мн. глагола наручити, већ секундарну форму речи наручје. Овакве корекције (деструкције) захтевао је гласовни лик друге римоване лексеме (трудан - жудан, множину - кривину, "Лаву" - каву, наруче - пуче).
Поред деформације која захвата једну реч, у мањем броју примера, овај поступак обухвата обе римоване јединице. Међутим, ту треба разликовати два случаја. У једном деформација је узрокована метричко-ритмичким ткањима у стиху, односно одржањем њихове изосилабичке структуре. Ево неколико таквих римованих парова.
стек'о - сек'о ПП 246, умук'о - пук'о ПI 84, рад'ла - наград'ла ПП 201, дош'о - прош'о ПI 5, стек'о - пек'о ПI 13, сванут' - гранут' ПI 52, тешк'о - лешк'о ПI 60, мојојзи - њојзи ПI 133, менека - тебека ПП 335.
Да је настајање ових фонометаплазми условљено очувањем изосилабичке структуре строфе или ширег контекста, показују следећа три примера.
(1)(...)
Само ваља позват Аполона(10)
Ил' деклицу какву с Еликона,(10)
Само викни, па тек што с' умук'о(10)
Лети Пегаз, јер мора, ма пук'о(10)
Пут, 84.
(2)Под дрво како, које хлади сено,(11)
И венце затим од њега смо плели(11)
И проводећи време ту милено(11)
Од уста пољуб пили смо ми врели;(11)
И опет мало рука нам је рад'ла(11)
А уста су нам пољубом наград'ла(11)
Туга и опомена, 201.
(3)(...)
И закле мене да не дам другоме,(11)
Већ само милом суђенику своме.(11)
О, узми, узми ово од менека,(11)
Та ја то чувах само за тебека(11)
Стојан, 335.
У примеру (1), појаву фонометаплазми (умук'о, пук'о) изнудила је десетерачка структура стихова. Док су у примерима (2) и (3), фонометаплазме (рад'ла, наград'ла и менека, тебека) производ очувања једанаестерачких стихова. У последњем примеру дошло је и до појачавања римованог сагласја (менека - тебека) додавањем партикуле ка.
У другом случају деформација основних облика не утиче на промену слоговне структуре, па зато разлоге за њихово јављање не треба тражити у силабичком моменту, него у звуковном и гласовном уједначавању римованих сагласја. Ево неколико таквих римованих парова.
стиго - диго ПI 5, пођо - дођо ПI 54, пра - стра ПI 74, ободо - одо ПI 91, окићени' - поштени' ПП 256, одрани' - сахрани' ПП 271, хтедо' - дедо' ПП 301.
У наведеним примерима дошло је до изостављања одређених консонантских фонема чије одсуство, као што смо рекли, не ремети силабичку а ни метричко-ритмичку структуру, како стихова тако и ширег контекста, али утиче на стварање што идентичнијег сагласја у римованим гнездима. Као што се види, у свим паровима се испушта глас х са финалних позиција римованих речи (нпр.: пођо - дођо, пра - стра, хтедо' - дедо'). Међутим, и употребом фонеме х дошло би до успостављања истоветних римованих сагласја. Зато одговор за њено одсуство треба тражити на другој страни, уз обавезно коришћење контекста. У том случају послужићемо се двама примерима.
(1)"Нигде мени нема среће
Како пренух и свет глену'.
Кад посадих како цвеће -
Iа дан, за два, па увену;
А тичицу кад одрани',
Одмах једну и сарани'..."
Безимена, 271.
(2)Ту ћеш наћи окићени'
Лепих мома, лепих снаша,
Има нешто и поштени'
Ал' највише сека-даша:
Ил' за новце ил' онако,
Ал' су даше свакојако
Безимена, 256.
У обе секстине римовани парови (одрани' - сарани' и окићени' - поштени') губе финално х из својих облика. Насупрот томе, у унутрашњости стихова (или строфа) ова фонема се у истој позицији у речи доследно чува (прнух, посадих, одмах, лепих), што значи да песнику (или лицу које говори стиховни садржај) није непознат глас х. Стога се, по нашем мишљењу, одсуство фонеме х из римованих парова једино може протумачити песниковом тежњом да на најосетљивијим местима у стиховима (а то су клаузуле) нађу вокалске фонеме које су по звучности далеко испред безвучног х.(68) Оваквим поступком Радичевић је испоштовао правило да се у свим стиховима на клаузулама нађу отворени слогови, што је умногоме увећало звучни, еуфонијски слој не само римованих сагласја него је тиме "постигнута музикалност стиха високог типа."(69)
Поезија овог српског песника у основним језичким цртама представља његов пристанак на Вуков програм и реформу, на принцип пиши као што говориш, што чини посебан вид увођења народног језика у књижевност. А пошто се и саме фонометаплазме као фонометаформе јављају, пре свега, у народним говорима (у једном случају као резултат непознавања или несхватања стандарднојезичке норме, а у другом као ствар тенденције језика да следи тзв. "закон најмањег напрезања" у складу с потребама комуникације), оне су претежно из народних говора прешле у Радичевићев песнички језик, где су постале једно од најзначајнијих изражајно-стилских средстава. Услед тога и наша типолошка истраживања показују да се оне у зависности од примене поступка (додавања, изостављања, замене, мењања и промене места одређеног структурног елемента) јављају у виду: 1) простриктивне, 2) рестриктивне, 3) супституционалне, 4) мутационе и 5) транспозиционе фонометаплазме. На квалитативном плану, у процесима настајања фонометаплазми, у функцији одређеног структурног елемента учествују различити гласовни сегменти (сегменти састављени од вокала, сегменти састављени од консонаната и сегменти састављени и од вокала и од консонаната), што ствара три типа ових фонометаформи: 1) вокалске, 2) консонантске и 3) вокалско-консонантске. Будући да фонометаплазме подразумевају структурну промену примарне форме, постоји могућност да свака врста речи да свој тип фонометаформи: 1) именичке, 2) глаголске, 3) заменичке, 4) придевске, 5) бројне, 6) прилошке, 7) предлошке, 8) везничке, 9) узвичне и 10) партикулске фонометаплазме, а то је потврдила и поезија овог српског песника. Бавећи се и анализом основних функција фонометаплазми у Радичевићевој поезији, пронашли смо три њихове основне улоге: 1) стилистичку, 2) ритмичку и 3) звуковну (еуфонијску). Све ово јасно показује у коликој је мери Бранко Радичевић из песничких, стилских и практичних разлога свесно одступао од еталона (примарних форми) да би обогатио свој поетски израз и остварио тежњу за стварањем свенародног књижевног језика.
PHONOMETAPLASMS IN THE POETRY OF
BRANKO RADICEVIC
This study represents a typological and functional research into phonometaplasms in the poetry of Branko Radicevic. Depending on the procedure used (addition, omission, replacement, alteration and change in the place of the specific structural element), the author reveals five types of phonometaplasms: prostrictive, restrictive, substitutional, mutational and transpositional. As qualitatively different sound segments (segments made up of vowels and consonants) take part in the processes of the emergence of phonometaplasms geared to a specific structural element, the author differentiates three qualitative types of metaplasms: vowel, consonant and vowel-consonant. As phonometaforms imply a structural change in the primary form, the author establishes that each type of word can give its own type of phonometaplasms: nominal, verbal, adjectival, numeral, pronominal, adverbial, prepositional, conjuctional, exclamational and particuled phonometaplasms. Besides typological research, the author also analyses the basic functions of phonometaplasms. He discovers their three functions: stylistic, rhythmic and sound (euphonic).
2. ГЛАГОЛСКЕ ФОНОМЕТАПЛАЗМЕ У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋА ЗМАЈА
У овом раду се на материјалу поезије Ј. Ј. Змаја врше типолошка истраживања глаголских фонометаплазми које настају деформацијом граматичког еталона глаголских речи додавањем (прострикцијом), изостављањем (рестрикцијом), заменом (супституцијом), мењањем (мутацијом) и променом места (транспозицијом) одређеног структурног елемента на фонолошком нивоу. Поред типолошких, извршена су и функционална истраживања у оквиру којих су пронађене стилистичка, ритмичка и еуфонијска улога ових фонометаформи.
Јован Јовановић Змај представља једну од најистакнутијих личности српског романтизма.(70) Али, он као романтичар има сасвим особену физиономију, јер је скоро класичарски хармоничан; анархија и култ романтике били су му потпуно страни, мада његову поезију карактеришу и особине занесеног романтичара. Посматрано у целини, Змајево песничко стваралаштво делује као складна и јединствена творевина, доследна и у својим негативним и у својим позитивним (артистичким) особинама.
Романтичарски покрет прошлога века понео је овог српског песника својим националним оптимизмом и вером у будућност српског народа и открио му потребу за неговањем духа народне песме, традиције и народног језика. То нам, између осталог, показује Змајева Збирка народних речи и израза, која је ушла у грађу Речника српског књижевног и народног језика САНУ, као и раскупусани и по маргинама исписани примерак Вуковог Рјечника из 1852. године.
Истраживачи Змајевог дела одавно су запазили да се у његовим песмама мешају остаци неких особина оног језика који је био упола формиран као књижевни језик и елементи оног свежег и сочног језика који се полако наметао новим генерацијама. Змај је пишући своје стихове под утицајем романтичарског укуса тежио за ретким и посебним речима, за сонорним ефектима, за специфичним деминутивима, што је његовом песничком изразу давало, на општем плану, уходану фигуративност народне дикције. Змај је, поред тога, често употребљавао књишке архаизме, варваризме са аутентичном локалном бојом, дијалектизме варошког типа и локуције сеоског разговора.(71)
Када се све ово има у виду, онда је разумљиво зашто Змај спада у ред оних песника који се у свом поетском поступку обилато користе фонометаплазмама - граматичким формама насталим деформацијом граматичког еталона (додавањем, изостављањем, заменом, мењањем и променом места одређеног структурног елемента). Фонометаплазме као фонометаформе првобитно се јављају у обичном, разговорном језику (у једном случају као резултат непознавања или несхватања стандарднојезичке норме датог језика, а у другом као ствар тенденције језика да следи тзв. "закон најмањег напрезања" у складу с потребама комуникације), одакле су прешле у поетски језик, где су постале једно од значајнијих изражајно-стилских средстава.
Пошто фонометаплазме подразумевају структурну промену примарне форме, свака врста речи може дати свој тип фонометаформи. Иако у Змајевој поезији, према нашим истраживањима, постоји онолико врста фонометаплазми колико има врста речи у српском језику, за анализу смо узели само глаголске фонометаплазме, јер оне код овог песника чине најфреквентнију и најразнороднију категорију фонометаформи. Будући да је Змајево стваралаштво настало у прошлом веку (када је језичка норма била нешто друкчија), може се поставити питање: да ли су глаголске фонометаплазме имале истоветно дејство и ширину код његових савременика као што имају код данашњих поклоника стиха? Одговор би, без сумње, био негативан. Међутим, поетско дело живи кроз време, услед тога оно је подложно "поновном писању" и реинтерпретацији различитих реципијената (који могу припадати различитим временским периодима), па је отуда глаголске фонометаплазме могуће посматрати и из угла савременог читаоца. Иначе, метаплазме (као и фонометаплазме) ретко су биле предмет изучавања код нас(72) и у иностранству.(73) Зато у овом раду, у једној детаљнијој анализи, покушавамо да откријемо све типове и функције глаголских фонометаплазми у поезији Јована Јовановића Змаја.
1.0. Глаголске фонометаплазме се дефинишу као глаголске неоформе настале трансформацијом еталона тих форми.(74) Поступци успостављања глаголских фонометаплазми формалне су природе (у питању је нарушавање сигналне, а не семантичке организације текста). Тако се у зависности од примене поступка (додавања, изостављања, замене, мењања и промене места одређеног структурног елемента) разликује пет типова глаголских фонометаформи: (1) простриктивна глаголска фонометаплазма, (2) рестриктивна глаголска фонометаплазма, (3) супституционална глаголска фонометаплазма, (4) мутациона глаголска фонометаплазма и (5) транспозициона глаголска фонометаплазма.
1.1. Простриктивна глаголска фонометаплазма образује се плус-поступком, то јест додавањем једног структурног елемента еталону (примарном облику). Наш одабрани материјал(75) показује да је ова глаголска фонометаплазма незнатне фреквенције у Змајевој поезији, али је то разумљиво, јер су могућности да се један граматички облик без промене значења прошири незнатне, а и сам језик тежи да елиминише све редундантне облике.(76) Пошто се додавање врши на почетку, у средини и на крају основног облика, разликују се три врсте простриктивне глаголске фонометаплазме: (а) глаголска протеза, (б) глаголска епентеза и (в) глаголска парагога.
а) Глаголска протеза настаје додавањем једног гласовног сегмента почетку примарног облика. Примери су малобројни.
попрошета I 280, поклечи III 64, најволети IV 93, понакашље II 261, зајаукне II 18, закапарисао з 21, засине III 32, сиграли се з 300.
Ако бисмо узели у обзир само факултативне (а не и системске) плус-поступке, онда бисмо могли навести свега два примера: "сиграти се" и "најволети". Остале фонометаформе резултат су спајања системских префикса по- и за- и основних облика, а који посматрани изван контекста, поред сигналне, носе и додатну значењско-лексичку димензију. Међутим, када се ове фонометаплазме посматрају у поетским окружењима, лако се запажа да се ту ради једино о промени формалне структуре.
Изашо је о поноћи
Из кафане млад поета,
Да се мало пролуфтира,
Да се мало попрошета
I, 280.
Заиста, стих "Да се мало попрошета" потпуно је семантички једнак конструкцији "да се мало прошета", што значи да је префикс по- чисто сигнални знак, који је послужио песнику у функцији одржавања метричко-ритмичке структуре симетричног осмерца. А то показује да је овде реч о једној врсти контекстуалне (или оказионалне) глаголске фонометаплазме. Слична је ситуација и са осталим фонометаформама: "поклечи", "понакашље", "зајаукне", "закапарисао".
б) Глаголска епентеза настаје уметањем једног гласовног сегмента у унутрашњост примарног облика. Примери су ретки.
захори I 43, сијне з 183, саломи з 18, савезаше III 74, узбраћемо з 125, плачеду I 31, милуједу I 17, постанеду IV 60, зацвјетаће II 15, видјех II 117 требовати III 35.
Пошто фонометаплазме подразумевају бинарну опозицију примарног и секундарног облика (заори - захори, сине - сијне, убраћемо - узбраћемо, сломи - саломи, милују - милуједу, постану - постанеду, видех - видјех, требати - требовати), настале фонометаформе, иако се може говорити о привидном уметању гласовних елемената "х", "ј", "з", "а", "ед", "ов", функционишу, у суштини, као праве фонометаплазме. Једино ијекавски облик "видјех" у неком ширем екавском окружењу може деловати као оказионална глаголска фонометаплазма.
Прозборисмо о свом јаду,
Састасмо се с истом р'јечи,
Видјех да му души годи,
а и мени ране л'јечи
II, 117.
Међутим, у цитираној строфи, ова глаголска епентеза није изнуђена метричко-ритмичком структуром стиха, него је, као и у целој песми Слатка ријеч, Змај користио ијекавске форме (чак и редуковане: "р'јечи", "л'јечи", услед очувања структуре симетричног осмерца) како би дочарао говор особе мухамеданске вере српског порекла ("Он ми рече: 'Србе брате'").
в) Глаголска парагога настаје додавањем једног гласовног сегмента крају примарног облика. Примера има у приличној мери, али су незнатне разноврсности.
жубори-де I 136, уђи-де I 128, отвори-де III 117, пази-де з 146, пази-дер з 249, реци-дер з 249, бегаћеду IV 53, казаћеду IV 69.
Глаголска парагога у Змајевој поезији твори се додавањем речце де, дер (отвори - отвори-де, пази - пази-дер) крају облика императива, као и постфикса -ду (казаће - казаћеду) облику футура. Разлози за њену употребу су двојаке природе: (а) или су узроковани очувањем силабичко-метричке структуре стиха, (б) или су одраз говора неке личности која поседује овакву језичку црту. То показују два следећа примера.
(1)Учитељ му јоште реко:
"Пази-дер, Данило!
Подерати чизме брзо
Грехота би било"
з, 146.
(2)Зашт' је рука твоја бела,
То и незна мува мала;
Реци-дер јој: То је за то,
Јер ме мати окупала
з, 249.
У примеру (1), пада у очи да је фонометаплазма пази-дер настала услед одсликавања говора лирског јунака (учитеља), који овај облик речи носи у свом лексичком фонду. Песник је, условно речено, могао на други начин да изгради стих (Пази се, Данило!) и да сачува све његове метричко-ритмичке особености, не мењајући при том ни дискурзивну информацију. Али, он то није урадио, поштујући језичке одлике лика који изриче дотични садржај. У примеру (2), фонометаплазма реци-дер није производ говорне особине неке личности, него је резултат очувања силабичко-тонских квалитета симетричног осмерца.
1.2. Рестриктивна глаголска фонометаплазма заснива се на минус-поступку који доводи до изостављања једног структурног елемента из примарног облика. Ова глаголска фонометаплазма следи закон језичке економије,(77) услед чега спада у ред посебно фреквентних фонометаформи са највише подврста.(78) Поступак рестрикције, као и поступак редупликације, обухвата почетак, средину и крај основног облика, што условљава појаву трију рестриктивних глаголских фонометаплазми: (а) глаголску аферезу, (б) глаголску синкопу и (в) глаголску апокопу.
а) Глаголска афереза настаје изостављањем једног гласовног сегмента на почетку примарног облика. Примери су веома ретки.
рчи I 200, згибоше II 222, 'мате IV 108, познамо з 117.
Пронађене глаголске аферезе показују да се ова врста фонометаформе формира изостављањем иницијалног сугласника (хрчи - рчи) или самогласника (изгибоше - згибоше, имате - 'мате, упознамо - познамо). Пошто је глаголска афереза, у једном случају, заснована на промени слоговне структуре основне речи ('мате), а у другом случају, без промене слоговне структуре основне речи (рчи), она може имати двојаку употребну вредност: (а) стилистичку (рчи) и (б) ритмичку (познамо). Да бисмо то и потврдили, довољно ће бити да прокоментаришемо један од четири уочена примера.
Заборав'те гробове
У далеком свету,
Браћу која згибоше
У најлепшем цвету
II, 222.
Испуштање иницијалног вокала "и" из речи "изгибоше" имало је метричко-ритмичке разлоге, који се огледају у очувању наизменичног низања седмерачких и шестерачких стихова. На то указује и глаголска синкопа "заборав'те" употребљена на самом почетку овог катрена.
б) Глаголска синкопа настаје изостављањем једног гласовног сегмента у средини примарног облика. Примери су многобројни.
заманеш III 87, прнем I 324, разлади з 73, одане I 129, пане I 129, стеку I 337, каз'ћу I 327, показ'ћу з 386, огрн'о з 12, клон'о III 53, буд'мо II 85, плет'те II 155, мимо'ђу IV 160, слаж'те з 287, ви'те II 54, о'шли I 225, мет'о I 32, мо'ш I 234, пошљи II 137, ум'у I 136.
Мноштво примера упућује на чињеницу да је глаголска синкопа посебно присутна категорија у поезији Ј. Ј. Змаја. Висок степен заступљености ове глаголске фонометаформе отвара могућности за различите начине њеног творења: (1) изостављањем једног консонанта (стекну - стеку, метнут - метут, прхнем - прнем, одахне - одане); (2) губљењем вокала "а" (исказати - исказ'ти, пошаљи - пошљи), вокала "у" (клонуо - клон'о), вокала "и" (плетите - плет'те), вокала "е" (слажете - слаж'те); (3) изостављањем једног целог слога (видите - ви'те, отишли - о'шли, метнуо - мет'о); (4) понекад изостављањем гласовне секвенце (вокал + консонант) на граници двају суседних слогова (умеју - ум'у). Иако је најчешћи разлог за изостављање једног консонанта (тада се не мења слоговна вредност основне речи) имитација говора неке личности, дешава се да су таква испуштања условљена очувањем што чистијих римованих сагласја.
(...)
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе као да је
Црња рани моћ, -
Гледи на ме оставља ме, -
То се зове н о ћ
I, 129.
Да је којим случајем песник уместо употребљене риме (одане - пане) употребио риму (одахне - падне) у којој су испоштовани примарни облици римованих лексема, звуковно сагласје такве риме би било у великој мери нарушено. Чак би се, у оно време, могло поставити и питање: да ли се овде уопште ради о римовању?
в) Глаголска апокопа настаје изостављањем једног гласовног сегмента на крају примарног облика. Примери су у знатној мери присутни.
љубља' I 155, дадо' з 353, би' II 16, растав' I 15, бит' I 283, стан' I 195, беж' II 32, оголит' III 24, дочекат' IV 153, држат' IV 177, нађ' III 206, жур' з 384, слутећ' з 325, пијућ' III 54, штедећ' I 232, тражећ' II 17, ста I 198.
У улози изостављеног гласовног елемента обично се јавља самогласник "и" у облицима императива (стани - стан', бежи - беж'), инфинитива (бити - бит', оголити - оголит') и прилога времена садашњег (слутећи - слутећ'); нешто ређе сугласника "х" на крају одговарајућих облика имперфекта (љубљах - љубља') и аориста (бих - би'); док је у једном случају у питању чак цео задњи слог (стаде - ста).
(...)
Сад се много суза лило,
Већ је дуго време било,
Iатим старац стаде зеват,
Пелен-бака ста запеват,
У руку му свећу стисну,
Старац умре, бака врисну
I, 198.
На први поглед, без удубљивања у значење текста, може се стећи погрешан утисак да је песник неправилно поступио када се послужио глаголском апокопом ста. Изгледа да је он могао наћи боље решење ако би употребио примарни облик (Пелен-бака стаде певат), при чему би се задржала истоветна структура стиха (симетрични осмерац). Међутим, када се пажљивије осмотри наведени контекст, запажа се, прво, да глагол "зеват" не значи "широко отварати уста и дубоко удисати и издисати ваздух" него "отварати уста у самртном хропцу" и, друго, да глагол "запеват" не значи "почињати певати", већ "јаукати, кукати, запомагати". После откривања правог значења дискурса, постаје сасвим јасно да је песник ради очувања симетричног осмерца био принуђен да употреби рестриктивну глаголску фонометаплазму ста.
1.3. Супституционална глаголска фонометаплазма заснива се на замени једног структурног елемента другим структурним елементом. Ова глаголска фонометаплазма по својој заступљености у Змајевој поезији долази одмах иза рестриктивне глаголске фонометаплазме. Настанак супституционалне глаголске фонометаплазме најчешће прати замена једног самогласника другим самогласником, или замена једног сугласника другим сугласником. Супституција се обично врши у средини примарног облика, а веома ретко на његовом почетку или на крају.
неси I 202, неје IV 283, волем IV 67, њија I 22, задркто I 298, дукну II 31, дркће III 250, реценсује I 277, сањкају з 340, вантазира IV 253, штудира з 31, сјају III 139.
Ако се детаљније погледају наведени примери, тешко да се за многе од њих може тврдити да су настали заменом једног гласа другим гласом. Појава неодговарајућих гласовних елемената у једним ликовима основних речи лежи у њиховој застарелости (неси, неје), а у другим реч је о некњижевним или дијалекатским облицима (волем, дркће). Ипак, то није увек тако, што показује и следећи пример.
(...)
Ружични се мирис шири, -
Ал' од куле даље неће,
Већ застирку белу њија,
Главу диже само цвеће
Ка извору чаролија
I, 22.
До замене сугласника "х" сугласником "ј" дошло је, пре свега, услед очувања коректног римованог сагласја (-ија/-ија: "њија - чаролија"). Мада се неким фонометаплазмама из ове категорије може приписати одређена привидност, али и поред тога, оне функционишу као глаголске фонометаформе.
1.4. Мутациона глаголска фонометаплазма заснива се на мењању (преласку) једног структурног елемента у други, што доводи до супстанцијалне модификације стандарднојезичког облика. У зависности од тога да ли се мутација врши у циљу уједначавања или разједначавања двају (најчешће) суседних гласова, разликују се: (а) глаголска асимилација и (б) глаголска дисимилација.
а) Глаголска асимилација настаје фонетским процесом у току којега долази до једначења гласова (вокала или консонаната) једних према другим, где они добијају заједничке карактеристике, те или постају идентични или приближни (сродни). Примери нису посебно бројни.
промука I 12, изаша I 292, реко I 10, ћуто IV 70, мого III 13, ото III 19, лино I 51, претседава IV 61, отсекла з 67, знас з 142, изњињала I 198.
У једним случајевима (у питању су вокали) један глас под утицајем суседног гласа прелази у њему идентичан пар (промукао - промукаа - промука, изашао - изашаа - изаша, рекао - рекоо - реко, отео - отоо - ото). Процес уједначавања вокала обавезно прати контракција. У другим случајевима (у питању су консонанти) један глас под утицајем другог гласа прелази у њему идентичан глас (изњихала - изњињала), где је сугласник "х" прешао у сугласник "њ", чиме је постигнута потпуна идентификација сугласника у два суседна слога. Дешава се (и то чешће) да један глас пређе у други њему сродан глас (председава - претседава). Преласком (мутацијом) гласа "д" у глас "т" дошло је до његовог обезвучавања тако да се овај сугласник звуковно приближио суседном сугласнику "с". Готово истоветна ситуација се десила и са преласком гласа "ш" у глас "з" (знаш - знас). Разлика је једино у томе што је до звуковног приближавања двају гласова дошло на растојању (дистанци). Иначе, највећи део ових фонометаформи послужио је песнику за очување одређених ритмичких образаца и што чистијих римованих гнезда.
(...)
На травици, близу срцу мом,
Леже гусле баш где их је вила
Мало прије руком положила
Кадно оде с мојим милим сном.
Узо б' гусле, ал' ми дршће рука,
Запево бих, али сам промука...
I, 12.
Сам положај глаголске фонометаплазме промука, место на клаузули, даје јој могућност да буде средство очувања чистог римованог гнезда (-ука: "рука - промука"), а истовремено и средство за одржање започете метричко-ритмичке схеме несиметричног десетерца (4//6).
б) Глаголска дисимилација настаје разједначавањем два иста или слична гласа у суседству или на растојању, на тај начин, што један од њих прелази у неки други глас.
потавни I 301.
У пронађеном примеру, као што се види, глаголска дисимилација је настала разједначавањем суседних гласова (консонаната) отклањањем назалне нагомиланости, где је група "мн" прешла у групу "вн" (потамни - потавни). Погледајмо како функционише ова глаголска фонометаплазма у ширем контексту.
И тако паде Сентомаш нам славни,
Али му име за то не потавни.
Добар је јунак кој' се борит знао -
Ал' зар Милош мањи што је пао!
(...)I, 301.
У очувању гласовно чистих римованих гнезда (-авни/ -авни), налазимо разлоге за стварање глаголске фонометаплазме потавни. Да није дошло до песникове интервенције, да се задржао примарни облик "потамни", озбиљно би се угрозила звуковна ваљаност риме до које је Змају, због ондашњег схватања риме, било посебно стало.
1.5. Транспозициона глаголска фонометаплазма подразумева промену места одређеног структурног сегмента. Пошто промена места структурног елемента у највећем броју случајева проузрокује и промену семантичке структуре, овакав тип глаголске фонометаплазме је веома редак. Нашли смо га само у једном примеру.
чати II 156.
Условно речено, секундарни облик чати није настао, као што на први поглед изгледа, заменом места двају вокала, вокала "а" и "и" од облика чита, већ је то 3. л. јд. презента глагола "чатити", који данас носи ознаку застарелости.
(...)
Идите, даклем, во своја вси,
»Тите«, »Ижице« и »Кси« и »Пси«!
Ал' ид'те и ви нужнија слова,
Вас које народ познаје, чати,
Идите и ви во своја вси,
Народ вас чека да вас прихвати
Разиђите се сад на све стране
(...)II, 155-156.
Већ је из самог контекста потпуно јасно да облик чати има значење глагола "читати" употребљеног у његовој старијој форми "чатити", данас потпуно ишчезлој из употребе.
2.0. Пошто фонетско-фонолошка додавања (прострикције), скраћивања (рестрикције), замењивања (супституције), мењања (мутације) и преметања (транспозиције) могу захватити све постојеће глаголске облике у српском језику, могуће је говорити о (1) инфинитивним фонометаплазмама, (2) презентским фонометаплазмама, (3) аористским фонометаплазмама, (4) императивним фонометаплазмама, (5) имперфективним фонометаплазмама, (6) глаголско-прилошким фонометаплазмама, (7) глаголско-придевским фонометаплазмама, (8) перфективним фонометаплазмама, (9) плусквамперфективним фонометаплазмама, (10) футурским фонометаплазмама и (11) кондиционалним фонометаплазмама.(79) Материјал поезије Јована Јовановића Змаја, којим смо се служили, показује да је овај песник, изузев плусквамперфекта, користио све глаголске облике као фонометаплазме.
2.1. Инфинитивне фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију инфинитивног облика на фонолошком нивоу. Примера нема много.
свенут' I 19, бит' I 283, оголит' III 24, решит' III 116, жалит' IV 127, дочекат' IV 153, држат' IV 177, исказ'ти I 95, каз'ти II 142, требовати III 35, најволети IV 93.
Пошто се у процесу настајања инфинитивних фонометаплазми користе поступци додавања и одузимања неког гласовног сегмента, могуће је говорити о инфинитивној прострикцији (требати - требовати, волети - најволети) и инфинитивној рестрикцији (севнути - севнут', казати - каз'ти).
2.2. Презентске фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију презентског облика на фонолошком нивоу. Примера има много.
сиграју се з 137, захори I 43, знадем III 207, имадем з 13, дадеш IV 53, рчи I 200, познамо з 117, ум'у I 356, заманеш III 87, разлади се з 73, мимо'ђу IV 160, 'мате IV 108, јест' II 253, неси I 202, шиље I 376, дркће III 250, сањкају з 340, вантазира IV 253, штудира з 31, потавни I 301, чати II 156.
Презентске фонометаплазме настају поступком додавања, изостављања, замене, мењања и промене места одређеног структурног елемента. Стога се, у Змајевој поезији, може говорити о презентској прострикцији (имам - имадем), презентској рестрикцији (мимоиђу - мимо'ђу), презентској супституцији (санкају - сањкају), презентској мутацији (потамни - потавни) и презентској транспозицији (чита - чати).
2.3. Аористске фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију аористских облика на фонолошком нивоу. Примери су малобројни.
видјех II 117, ду'ну з 178, заборави' III 28, дадо' з 353, б' II 200, би' IV 103, окрепи' II 143, запита' III, 98, скочи' III, 99.
Мали број примера аористске фонометаплазме у потпуности се одразио на њихову разноврсност. Оне у Змајевој поезији функционишу само у виду аористске прострикције (видех - видјех) и аористске рестрикције (дадох - дадо').
2.4. Императивне фонометаплазме настају супстанцијалном модификацијом императивних облика на фонолошком нивоу. Примери су посебно бројни.
ид'те I 104, хајд'те I 119, стан'те I 145, хајд'мо II 16, плет'те II 155, буд'те II 62, ход'те з 115, од'те з 14, вид'те I 337, диж'те II 151, лез'те II 155, сец'те III 36, растав'те IV 110, ви'те з 361, беж' I 73, стан' I 195, нађ' III 206, жур' з 384, уђи-де I 128, жубори-де I 136, пази-дер з 146, реци-дер з 249.
Уз изражену бројност императивних фонометаплазми није ишла и њихова разноврсност. Оне се у Змајевој поезији могу срести у облику императивне рестрикције (идите - ид'те) и императивне прострикције (пази - пази-дер).
2.5. Имперфективне фонометаплазме настају супстанцијалном модификацијом имперфективних облика на фонолошком нивоу. Примера скоро да нема.
љубља' I 155.
Један једини пронађени пример имперфективне фонометаплазме указује на то да је имперфекат као временска категорија редак у поезији Ј. Ј. Змаја. Стога и нема ових фонометаформи. Ова једна јавља се у виду имперфективне рестрикције (љубљах - љубља').
2.6. Глаголско-прилошке фонометаплазме настају супстанцијалном модификацијом облика глаголског прилога садашњег и глаголског прилога прошлог на фонолошком нивоу. У Змајевој поезији пронашли смо само глаголско-прилошке фонометаплазме од глаголског прилога садашњег.
уживајућ' I 41, шапћућ' I 103, примајућ' I 122, мислећ' I 203, штедећ' I 232, сјајућ' I 315, тражећ' II 17, негујућ' II 119, плетућ' III 15, пијућ' III 54, знајућ' III 59, пуштајућ' IV 146, имајућ' IV 161, седећ' з 115, помишљајућ' з 246.
Иако је глаголско-прилошка фонометаплазма веома честа појава код овог српског песника, она је типски једнообразна, јер се јавља само у виду глаголско-прилошке рестрикције (примајући - примајућ').
2.7. Глаголско-придевске фонометаплазме настају супстанцијалном модификацијом облика глаголског радног придева и глаголског трпног придева на фонолошком нивоу. Примера глаголско-придевске фонометаплазме настале од облика глаголског радног придева има веома много, док су примери ове фонометаплазме настали од глаголског трпног придева веома ретки.
цив'лизиро III 87, до (дао) IV 61, огрн'о з 15, скин'о з 228, задркто I 298, кликн'о I 304, каз'ли I 314, вид'ли I 318, задрктала I 356, свиро II 138, вид'ла II 146, стисн'о III 17, от'шла III 2, трен'о III 65, дух'но III 81, видили IV 201, сиграли з 300, страдо з 309, преврн'о з 345, сломијени II 117, зар'ђана IV 75, узверени з 312.
Мада су бројни облици глаголског придева радног којим настаје глаголско-придевска фонометаплазма, она се јавља у два, од могућих пет видова, као глаголско-придевска рестрикција (огрнуо - оргн'о) и као глаголско-придевска супституција (задрхтала - задрктала). Иако нађена само у три облика глаголског придева трпног, глаголско--придевска фонометаплазма, исто као код глаголског придева радног, делује у виду глаголско-придевске супституције (сломљени - сломијени) и глаголско-придевске рестрикције (унезверени - узверени).
2.8. Футурске фонометаплазме настају супстанцијалном модификацијом облика футура на фонолошком нивоу. Овакве фонометаплазме пронађене су једино код футура I, синтетичког облика, а не и аналитичког, за будуће време. Примера има веома мало, пошто у обзир нису узимани случајеви типа "проћ' ће", "помоћ ћу".
зацвјетаће II 115, бегаће-ду IV 53, казаћеду IV 69, узбраћемо з 125, каз'ћу I 327.
Будући да футурске фонометаплазме настају додавањем и изостављањем одређеног гласовног сегмента у оквиру примарног облика, могуће је говорити о футурској прострикцији (зацветаће - зацвјетаће) и футурској рестрикцији (казаћу - каз'ћу).
2.9. Перфективне фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију облика перфекта на фонолошком нивоу. Примера има мало, јер да би настала перфектива фонометаплазма потребно је да се деформишу оба глаголска елемента који улазе у састава перфекта као сложеног глаголског облика.
ј' умро I 335, ј' лего I 347, ј' јахо II 138, ј' гледо II 151, ј' урезо III, 127, ј' имо з 229.
У свим наведеним примерима, а других нисмо пронашли, перфектива фонометаплазма се испољава једино у виду перфективе рестрикције (је гледао - ј' гледо).
2.10. Кондиционалне фонометаплазме представљају супстанцијалну модификацију облика кондиционала на фонолошком нивоу. Пошто је кондиционал сложени глаголски облик, да би од њега настала фонометаплазма, потребно је да се одређена фонетско-фонолошка операција изврши у оба његова дела. Таквих примера има веома мало.
би' везо II 216, б' реко III 27.
У оба наведена случаја, као што се да видети, функционише кондиционална рестрикција (бих везао - би' везо, би рекао - б' реко).
3.0. Све фонометаплазме (а самим тим и глаголске) у поетском језику представљају свесно нарушавање стандарднојезичке норме, оне као деструкције овакве врсте не повећавају дискурзивну већ само стилистичку информацију. Деформацијом стандарднојезичког облика концентрише се реципијентова пажња на формални део исказа,(80) успорава темпо перцепције, сам облик актуелизује.(81) Поред стилистичке, глаголске фонометаплазме добијају и ритмичку функцију, јер се користе као активна ритмичка средства. Уз стилистичку и ритмичку, свакако треба споменути и њихову звуковну (еуфонијску) улогу.
3.1. На стилистичку функцију глаголских фонометаплазми у Змајевој поезији, између осталог, утичу и њихова различита изворишта: народни (војвођански) говори, народно песништво, старији тип језика. Тако свака глаголска фонометаплазма, у зависности од свога порекла, уноси у окружавајући контекст различите стилско-семантичке нијансе. Змај се, према нашим истраживањима, глаголским фонометаплазмама претежно служио за стварање локалног колорита, али их је нарочито употребљавао за карактеризацију говора појединих особа. У том смислу, навешћемо неколико примера.
(1) "Немој, немој будити их свету,
Кој' не даде да се милуједу, -
Ту ће с они, без злобе, у реки
Љубити навеки"
I, 17.
(2)Србин одговара:
А Бога ти статистико,
Нова или стара,
Рецидер ми кол'ко има
На свету Мађара?
II, 421.
(3)Прозборисмо о свом јаду,
Састасмо се с истом р'јечи,
Видјех да му души годи,
А и мени ране л'јечи
II, 117.
(4)Наша мала Јуца
Са столице муца:
"Мати, мати, мати,
Знас кол'ко је сати?
Здлаво много куца,
Тлеба да се луца;
Гладна сам вец и ја,
Гладна је и куца,
Па и птица пева,
И њој клце цева"
з, 143.
У примерима (1) и (2), песник употребљава простриктивне глаголске фонометаплазме (милуједу се, рецидер). Ове фонометаформе, као што се види, нису узроковане ритмичким и звуковним ткањима стихова, нити су условљене њиховом силабичком структуром, већ је у питању тежња да се истакне говор одређене личности који је изван граница стандарднојезичког израза. Змај је да би остварио замишљену идеју, без нарушавања започете ритмичке структуре, и у једном и у другом случају био принуђен да истовремено употреби простриктивну (глаголску) и рестриктивну (заменичку) фонометаплазму ("Кој' не даде да се милуједу, / Рецидер ми кол'ко има"). Међутим, песник је могао да се послужи стандарднојезичким облицима (Који не даде да се милују, / Реци ми колико има), па да сачува десетерачку и осмерачку структуру стихова, али он то није учинио из стилистичких разлога. Слично се десило и у примеру (3), али с том разликом што се у екавски језички израз (њему припада и сам песник) уводи ијекавска форма као одраз карактеризације говора личности са ијекавским изговором. И овде превођење секундарних облика ("Видјех да му души годи, / А и мени ране л'јечи") у примарне облике (Видех да му души годи, / А и мени ране лечи) не нарушава успостављену осмерачку структуру стихова, што значи да употребљене глаголске фонометаплазме немају ни ритмичку ни еуфонијску, већ само стилистичку улогу. У примеру (4), Змај се користио глаголским фонометаплазмама како би дочарао говор детета које још није овладало изговором свих гласова матерњег, српског језика, у конкретном случају сугласницима "р", "ш", "ч" (треба, знаш, руча, крче) који су замењени гласовима "л", "с", "ц" (тлеба, знас, луца, клце).
Када се секундарни облици (овде глаголске фонометаплазме) напоредо нађу са примарним облицима, они постају снажно експресивно средство. Ево, једног таквог примера.
(...)
Шта ће нама комедије
Кир Јање и Срете,
кажи да се за ту лудост
Заузет не смете.
Па да видиш препорука.
Да виш мецената,
Па да видиш бранитеља
Сложних без ината
(...)IV, 96.
Мада се узрок за појаву глаголске фонометаплазме "виш" може пронаћи у алтернирању осмерца и шестерца, као и римованом пару "мецената - ината", она уклештена између двеју протоплазми(82) ("видиш - виш - видиш"), поред експресије, у већ иронични текст, уноси и додатну дозу ироније, што појачава степен стилогености стиха ("Да виш мецената") у односу на окружавајући контекст.
3.2. Јован Јовановић Змај је писао стихове у време када су се поштовала строга правила везаног стиха, његова метричка и ритмичка организација. Услед тога, песници су били принуђени да се користе различитим формално-језичким средствима како би очували одређену метричко-ритмичку схему. Зато простриктивне и рестриктивне глаголске фонометаплазме у Змајевој поезији добијају посебну ритмичку функцију, и то онда када процес редупликације и редукције захвата најмање једну вокалску фонему или цео један слог.
а) Простриктивном глаголском фонометаплазмом Змај се служи у случајевима када му је потребно да силабичку структуру једног стиха увећа за један слог.
Ватра пламти у груди ми силно,
Моје очи плачеду обилно -
Па ни ватра да сузе осуши,
Ни ће суза да ватру угуши!
I, 31.
Да би задржао структуру несиметричног десетерца (4//6), песник је био принуђен да употреби глаголску фонометаплазму "плачеду", чији су разлози појаве искључиво ритмичке а не стилистичке или звуковне природе. Мада се фонометаплазмама као полифункционалним формама не сме одрећи истовремено деловање двеју па и више функција, овде је ипак у питању реч о примарној ритмичкој, коју прати секундарна, стилистичка улога. Наиме, наведена глаголска фонометаплазма припада песниковом језику, а не језику једног од лирских јунака, што би могло да се прогласи за деструкцију која представља дијалекатску (или неку другу) црту српског језика, чиме би стилистичка функција добила примарни карактер.
б) На сличан начин Змај употребљава и рестриктивне глаголске фонометаплазме, и то у оним случајевима у којима се у једном од стихова појављује вишак слоговног материјала, а ритмичка структура строфе или песме захтева изосилабичност.
Е баш бих воло једном
Iгрешити роду свом, -
(Досад се никад нисам
Нашо у калу том)
II, 111.
Принцип наизменичног смењивања седмерачких и шестерачких стихова условио је употребу двеју рестриктивних глаголских фонометаплазми ("воло" и "нашо"). И овде, као у претходном примеру, реч је о језику песника, а не лирског јунака, тако да се за наведене фонометаплазме може са сигурношћу тврдити да су употребљене у примарној ритмичкој функцији.
в) Метричко-ритмичка ткања у стиху неретко условљавају комбинацију рестриктивне и простриктивне глаголске фонометаплазме и у контекстима од једне строфе.
Изашо је о поноћи
Из кафане млад поета,
да се мало пролуфтира,
Да се мало попрошета
I, 280.
Да се Змај није послужио рестриктивном ("изашо") и простриктивном ("попрошета") глаголском фонометаплазмом, наведени катрен би добио сасвим друкчију ритмичку конфигурацију, јер би уместо симетричног осмерца ("Изашо је // о поноћи" : Изашао је // о поноћи - "Да се мало // попрошета" : Да се мало // прошета) стајао деветерац и седмерац, што би у потпуности изменило ритмичку структуру строфе.
г) Понекад се дешава да се и у једном стиху употребе простриктивна и рестриктивна фонометаплазма како би се одржао започети унутрашњи ритам.
Нит' се двоје заљубљених
Заклињали и јадали,
Нит' је какав љубоморник
Стисн'о десном ножић мали
III, 17.
У наведеној строфи ритам је организован на осмерачкој основи (4//4). Змај, изузев другог стиха, у свим осталим користи фонометаплазме. Међутим, у задњем стиху, у његова два полустиха, он је употребио глаголску рестрикцију (стисн'о) и именичку прострикцију (ножић) да би задржао ритмичку структуру симетричног осмерца. Песник је могао, да није водио рачуна о унутрашњем ритму, написати овај стих без фонометаплазми (: Стиснуо десном нож мали), па да сачува осмерачку (силабичку) структуру стиха, али би се у том случају цезура нашла иза петог слога (5//3), што би у ритмички правилно организован дискурс унело елеменат аритмије.
д) Глаголске фонометаплазме остварују ритмичку функцију и онда када се нађу на месту клаузуле у метрички правилно организованом контексту.
(1)Што бацају међ' нас семе
Од раздора, - не бих плако, -
Само, само кад то семе
Не би никло тако лако!
II, 173.
(2)Питаћеш ме моје чедо,
Кад сам ове песме писо, -
Просуо их један часак,
Један тренут, једна мисо
I, 121.
(3)Онда сам сузу збрисо,
Сад је разумем тек,
Ти с' чеду нашем, Смиљки,
Видела кратак век
I, 179.
Ако би изостале рестриктивне глаголске фонометаплазме ("плако" и "писо"), а уместо њих употребљени стандарднојезички облици (плакао и писао), онда би у примерима (1) и (2) дошло до нарушавања ритмичке структуре, која се, између осталог, испољава у симетричним осмерцима са трохејским клаузулама и гласовно чистим римама. У примеру (3), у ритмичку схему остварену троиктусним јамбима с алтернирањем женске и мушке клаузуле (односно алтернирањем троиктусног акаталектичког и каталектичког облика), у потпуности се уклапа глаголска фонометаплазма "збрисо". Међутим, њеном заменом протоплазмом избрисао, озбиљно би се повредила успостављена ритмичка структура катрена.
3.3. Поред стилистичке и ритмичке, глаголске фонометаплазме остварују и |
